„Срби су постепено примали хришћанство у VII, VIII, а највише у IX веку и то у II-ој половине IX века“ (Јиричек: Историја Срба, И, стр..154 , 166)

25. јула 1050.г. је почетак расцепа у хришћанству који и данас траје (Учитељ, педагошко-књижњвни лист, св. 1, Бгд. 1896., стр.45.- Тихомир р. Ђорђевић)

„Потпуну самосталност српска црква је постигла 1346. год. уздизањем архиепископије на степен патријаршије. 1375.г. цариградски патријарх признаје српску патријаршију“ /Правна историја југословенских народа, стр.33 /

Аутокефална црква основана је 1912. године* /*Сима Ћирковић: Моравска Србија у историји српског народа, Бгд, 1972, стр.108/. Васељенска патријаршија признала је 1920. г. аутокефалност уједињеној српској цркви /Православље, бр.687, 27.април 2003.г, стр.28/

Турци не само да нису водили рачуна о црквама, сметао им је и звук звона. Свештенике и калуђере су мрзели зато што су знали да су просвећивали народ и будили у њима дух слободе. У то време већина свештеника била је из народа са села, који су знали да читају и пишу. Они су богослужење и друге црквене послове учили од старијих свештеника или у неком манастиру.

Владике су углавном биле из Грчке. Као добри трговци они су и парохије продавали за паре. Често су због пустих пара једну прохију делили на два свештеника, па се дешавало да се у парохији једно село прода двапута.

И поред великих притисака и намета Турци нису могли да угуше српски дух који се највише неговао и одржавао по манастирима.

/В.Ј.Петровић и Др.Н.Петровић: Грађа за историју Краљевине Србије, књ. ИИ од 1815-1821., Бгд, 1882., стр. 382 /

Из Историје Ниша од више аутора, на нашем подручју према турским пописима крајем 15.в., тачније 1498*.године,помињу се насеља: Грнчар, Радињинци, Стрелац, Студена, Црвена Јабука. Нека од њих су имала манастире. Помињу се манастири: “Пречиста” у Грнчару да је био пуст**, а у Брестов Долу исте године да је био “свештеник Јаков, син попа”.*** Из ових података видимо да су у поменутим насељима живели Срби православне вере. Манастири и цркве су за њих били најснажнији ослонац и у најтежим временима да очувају народност и све одлике српског народа.

У нишкој регији било је 1516. г. 25. манастира, од којих је 13. било празних, а 12. је било настањено са укупно 25. калуђера. Исте године манастири “св.Никола” у Студени и манастир “Пречиста” у Грнчару Били су празни****/био је 1498.г. “пуст”.****

“Године 1564. по попису било је укупно 25. манастира (11.пустих) и 25. калуђера у Нишкој регији. У 15. манастира седам је празних, 8. настањених са 10. калуђера.*****

/*Историја Ниша од најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878., Градина-Просвета, Ниш, 1983.,стр.108. ; **Исто стр.144. ; ***Исто, стр. 141./; ****Исто, стр. 148./, ***** Исто, стр.143./

И Стрелац је имао своју богомољу у махали Равна, (данас Попова мала) на десној обали Равне коју су Турци до темеља уништили

Данашња црква подигнута је на рушевинама старога храма у доба Турака 1838. г. Подигао је уз помоћ мештана, свештеник Раденко Гмитровић, родом из Стрелца, који се описменио и изучио за свештеника у манастиру Раковица код Београда. Главни мајстори при изградњи храма били су: Игњат, Неша из Валниша и Стојко.

Црква се налази у потесу Палиградица која се од Витела спушта према реци Равни. Удаљена је осадесетак метара од речног корита. Од центра села Селишта удаљена је око 600. м.

(Књигу октоих око 1868 године купио је и поклонио светој Богородици градитељ цркве мајстор Неша, родом из Валниша. Књигу је купио јуна месеца за 25 гроша)

(Прилог 1868 и око…9309 Запис на октоиху Стрелачке цркве)

Захваљујући вредним мајсторима црква је саграћена за четири и по месеца, од 1. јуна 1838 до 15. октобра исте године Те године харала је куга и многи су људи умрли. Прва епидемија куге (чуме како су је људи звали) у нашем округу била је 1814 и 1815 године. Према црквеним записима, у Пироту је од куге (чуме) у 1815 -ој години умрло око 8.000 људи. Друга епидемија куге задесила је наше крајеве 1838 године и незна се број умрлих.

Стрелачка црква посвећена је светој Богородици и носи званично име Храм Успеније Пресвете Богородице. Мештани је једноставно зову Црква Света Богородица. Главни део црквене порте био је ограђен тарабама и имао две капије. Једна је била на западној страни. Поред те велике капије за улаз запрежних возила била је једна мала за људе. Испред капије са леве стране био је огроман орах и правио “дебелу” хладовину. Ораха више нема, а ни капије. Са десне стране капије у порти била је приземна мала чатмара покривена ћерамидом. Служила је тутору-црквењаку да у њој чува велике црквене котлове у којима се спремала чорба “молитва” на Крс за време пролетњег с. Николу и на Великој Госпојини 28 августа када је била велика светковина и сабор је трајао три дана. Ту се чували и многи други цркви потребни предмети и алати.

Од ораха, на северо источној страни у порти цркве према сеоском путу, била је још једна приземна зграда чатмара у којој је била прва школа у Стрелцу и једна од најстаријих школа у новоослобођеним крајевима од Турака. (прилог снимак ). О њој је било више речи у одељку о школи. Друга капија порте била је поред столетног јасена на истоку и водила је у други много већи део црквеног поседа. На ливади је бунар са хладном и питком водом. Столетни јасен својом висином и круном задивљује сваког посетиоца. По причању Бошка,Тодора, Јовановића јасен је посадио деда Матеја, рођени брат Бошковог деде Јована по мајци. Деда Матеја је посадио јасен када је Стеван Станковић “Кардаш“ пошао у први разред основне школе, а то је било 1881 или 1882 године. Стеван је тада држао садницу усправно, док је деда Матеја стављао земљу у припремљену рупу. У близини јасена засадили су и Јавор, али њему не одговара земљиште те и данас пртвеје (тавори). Поред великог јасена изгледа као патуљак.

На југозападној страни цркве је високи звоник са два звона. Веће звоно купили су и допремили стрелчани који су радили после Првог светског рата у борском руднику. Покретач акције за прикупљање новчаних средстава и набавку звона био је Раденковић Ивка Бранимир, који је у борском руднику радио као главни кувар. На зиду звонаре, на једној плочи исписана су имена дародавалаца.

Црквено звоно које су радници, печалбари из Стрелца у Бору купили, возом је допремљено до Беле Паланке. Од Беле Паланке до стрелачке цркве звоно су дотерали колима са воловском запрегом деда Стеван Ранђеловић, кмет и његова супруга Милева.

На јужној страни цркве у брегу су споменици стрелачких свештеника, зарасли у коров и шибље. Неки су до половине затрпани, а неки стоје косо под углом од 45 степени. Само на три споменика могу да се приочитају имена: Раденко Гмитровић, Коста Глигоријевић и Милован (поп Мила) Ристић.

Од обнављања храма 1838 године, богослужење у цркви вршили су свештеници: Раденко Гмитровић и његова два сина Григорије и Ђорђе, Коста Глигоријевић, Стеван (крштен Стефан) Велковић (сви из Стрелца), Андреја Ристић (из Валниша), Андреја Стојловић, Панајот Павловић (из Валниша). Средином фебруара, тачније 13 фебруара 1903 године постављен је за сталног пароха у Стрелцу Хаxи-Григорије Поповић (1826-1911), син знаменитог и “једног од највреднијих и најваљанијих пастира духовног стада” (Тих.Ђорђевић), свештеника Раденка Гмитровића. У храму Успеније Пресвете Богородице Хаxи- Григорије радио је до своје смрти 27. фебруара 1911 године.

!878. г. Јепархија пиротска пружала се до Драгомана, до Трна и Брезника (Клисуре) и захватала је Лужницу до Стрелца.

О настави хришћанске науке у школи 1904.године у своме извештају школски надзорник за округ пиротски и срез власотиначки Софроније А.Симић између осталог пише:

“…Право је да за неуспех из овога наставног предмета за опадање религиозности и морала понесу свој крст и они који су такође, можда и много више од учитеља позвани да на њиви Господњој делају, а међу тим је и сами можда и нехотице разарају, а то су свештеници.

Сматрајући свој позив као обичан занат , који их исхрањује, они баш као и занатлије хитају, журе да посао што пре сврше. Оне појединости, без које се овако деликатна служба не може да врши, ретко је наћи код нашег свештенства. И кад су у одеждама они су обични људи какве смо их пре тога на улици или у механи видели. Исти тон говора, исто кретање, скоро тако исто држање и понашање, журење и брзање да што пре сврше посао, једном речи, они су и под одеждама обични људи, а такви људи тим путем не само што нису у стању да одржавају религиозност и буде религиозна и морална осећања, но напротив и нехотице стварају нерелигиозност, а о буђењу религиозних и моралних осећања не може бити ни речи”./ МПс.ф.59., р.19., 1904., лист 4./. /Као да је писано данас-ауторова примедба/

Напомена: Овакво понашање појединих свештеника је и данас.

За време Балканских и Првог светског рата у Стрелцу није био српски свештеник. Бугари су за време И св.рата поставили свога свештеника Петра, како би придобили мештане да се одрекну националног имена.

Од стварања Југославије СХС 1918 године до 1924 немам податке о свештеницима у Стрелцу. Живојин (Славка) Поповић, унук свештеника Стевана Вељковића добио је стрелачку парохију 1924 године и вршио је свештеничку службу до трагичне погибије 1937 године. После службе у селу Студени, враћајући се кући, пред први мрак загази са коњем у Рајну реку. Надошла бујица од невремена у Стрелцу, обори коња и он се утопи, а коњ исплива. После његове трагичне смрти постављен је у стрелачкој парохији Јеримонах Иларион / Владимир Кубожа/ (рушњак). Доведен је из Суковског манастира 15.12.1937.г.. Прича се да је из економских разлога Илариона довео Славко поп Стеванов, отац трагично погинулог поп Жике. Кубожа је становао код Славка Поповића и служио у стрелачкој цркви све до 1943 године. Иако су Бугари 1941 године довели свога свештеника, мештани су звали калуђера Илариона да им крсти децу и венчава. Због тога су и мештани и Иларион били малтретирани. Да би сачувао главу Иларион је побегао у Сићевачки манастир где је живео до своје смрти..

После ослобођења у стрелачкој цркви врши богослужење до забране од народних власти Милутин Б. Раденковић (1906-1960), из Стрелца. На први дан Ускрса 1946 године, долазе из бабушничке ОЗНЕ Урош Андрејић, родом из Студене и Сретен Николић, из села Стола и са коњима покушавају да уђу у цркву пуну верника. Пошто су ниска врата, ушли су без коња у цркву, прекинули су богослужење и истерали све напоље заједно са свештеником Милутином. Због вршења своје дужности и отвореног сукоба са Живојином Николићем “Брком”, првоборцем и посланичким кандидатом за Уставотворну скупштину, исте године, осуђују свештеника Милутина на две године строгог затвора под оптужбом да “ ноћу одржава верске зборове и да је котробанџија”. После издржаних шест месеци у Нишу пуштен је на слободу и враћена су му сва грађанска права, пошто је утврђена невиност. Живео је и радио у Стрелцу до своје смрти у 54-ој години.

Црква је после њега занемарена и временом су зграда цркве и звонара почеле да пропадају Тек 1996.године сеоски црквени одбор уз помоћ неколико мештана на звонари смењују кров и обнављају мајие. Почело се и са обновом цркве, али недостатак материјала и неслога прекинули су радове. Претседник црквеног одбора Милутин Момчиловић, земљорадник и печалбар је сам прионуо и поправио бунар и омалтерисао јужну страну цркве 1998.г./По казивању Милутина забележио аутор августа 1998./

Из „Учитељ педагошко-књижњвни лист“, св. И, Бгд, 1896, стр.45:

Под бр 7. : „У цркви Свете Богородице у Стрелцу (Срез лужнички, Округ пиротски) купљен је један Апостол 1863 год.за 180 гроша“

Под бр, 8. : У истом месту видео сам Општи Минеј на коме има запис да је купљен у Пироту за 300 гроша.

Под бр, 9. : У истом месту видео сам Требник купљен 1863. године за 70 гроша.

Тих. Р. Ђорђевић

 

Године 1885:

Плац са црквом………………..75 ари

Укупни приходи……………….14 динара

Данак………………………………..16 динара и 80 пара

Две њиве у Ливцу……………….3 ха и 75 ари

Према статистичким подацима непокретна имовина стрелачке цркве 1888. године:

Њиве и баште…………………………………………………………………….3,5 ха

У опште………………………………………………………………………………2,4 ха

Зграда за обитовање………………………………………………………….1

Укупна вредност непокретне имовине…………………………….140,оо

Чист капитал по одбијању дуговима……………………………….. 63,оо

Укупна вредност непокр. имовине и капитала………………..203,оо

Готовине у благајни без дугова, чист капитал………………….63,оо**

(** Прилози за статистику Краљевине Србије, Београд 1895., страна 36 и страна 64).

 

Приходи и расходи стрелачке цркве за 1898. годину:

 

Капитал из прошле године 1897. ……….18 дин. и 96 пара

Приход у 1898.г. ………………………………259 дин. и 90 пара

Укупна сума …………………………………….278 дин. и 86 пара

Расход у 1898……………………………………242 дин. и 90 пара

Остатак за 1899. ………………………………..35 дин. и 96 пара

/ Глас Епархије Нишке, за 1900.г., стр. 154 /

Свештеници који су рођени у Стрелцу, а парохије су им биле ван стрелачке (неки од њих су служили и у Стрелцу)

Поп Генча у Раков Долу у првој половини 19. века, поп Радован 1837. г. у Стрелцу, Раденко Гмитровић (1811-1879), Ђорђе Р. Поповић (1842-1917) у Студени, Стеван Ђ. Поповић (1878-?) у Мокри и Нишу, Коста Г, Глигоријевић (1830-1902) у Раков Долу, Милован (Мила) Ристић “Гачковац” (1824-1832-1907) у Црвеној Јабуци, Стеван В. Вељковић (1833-1908) у Љуберађи, Ђура С. Вељковић (1876-1941) у Љуберађи, Горчинцима Крупцу и Пироту, Хаxи-Григорије Р. Поповић (1826-1911) у Злокућанима, Љуберађи, Антанасије К. Поповић (1857-?) у Злокућанима и Горчинцима, Славко Ђ. Поповић у Драгинцу и Белој Паланци, Градимир С. Поповић (1907-1941) у Светиј Петки (Островица у Сићевачкој Клисури), Адам Јовановић (1840-1877) у Злокућанима и Горчинцима, Милутин Б. Раденковић (1906-1960) у Дубочици код Криве Паланке, Дубочки код Петровца на Млави, књажевачкој Кални, Брестов Долу (1942) и Стрелцу.

Др.Јован Хаџи Васиљевић: Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XИX веку, Бгд, 1928.г., стр.19-21:

„Још 1847. г. на положају игумана манастира Риле налазимо опет Србина Стевана Ковачевића. Био је први бугарски епископ, кога су сами Бугари изабрали и кога им је Васељенски патријарх посветио 1851. године.

Стр.204: Синђелија Тодора Станковића, свешт. у Столу у Лужничкомк срезу у пиротском округу из 1852. Сингилија коју ја дају моему рукополоенику попа Теодору Станковићу чрез коју предјавлају како продадох ему моеју архиерискоју две села Стол и Ваву којато таи две села да попуе до целог живота неговог, никои да не би могал одузети их од нега…, 1852, март 19.

/Тих.Р.Ђорђевић, Српска краљевска учитељска школа у Алексинцу/

Др.Јован Илић* је 31.маја (13 јуна) 1933. год. у Сремском Карловцима изабран за епископа нишке епархије, на на св. арх. сабору. Јован Илић је рођен у селу Дојкинци 27. децембра 1883. г. по старом календару.

*/Преглед Епарх. нишке) бр. 1,2,3, 1933., стр. 97/

 

Патријарси новијих времена*:

Димитрије (Павловић)

Варнава (Росић)

Гаврило (Дожић)

Викентије (Проданов)

Герман (Ђорић)

Павле (Стојчевић) изабран је 1990.године.

У време патријарха Германа комунисти су издвојили у тзв. Македонску православну цркву три епархије: скопску, злетовско-струмичку и охридско-битољску. Македонску православну цркву ни до данас није признала ниједна православна црква у свету.

/* Православље бр.687, 27.април 2003 год., стр.28 /

После смрти Милутина Б. Раденковића , свештеника (6.01.1960) стрелачку парохију је обслуживао поп Тоза из љуберашке цркве. Према казивању Чедомира Б.Ракића 1.новембра 1997.године поп Тоза и Мирко Соколовић Трт из Стрелца исекли су цериће у црквеном браништу. „Поп је хтео да одсече и јасен у црквеној порти, стар преко 100 година, али ја му реко:

-Попе, јасенат не дирај! Народ че те утепа“. Он га продал на колара у Извор да прави кола. Збраше се љуђе и раскараше и’ .Одбранимо јасенат. Највише се противил Чеда Станковсћи, црквењак. Неје дал да се пријде при јасен’т.

Између два светска рата црквењаци су били: Тодор Ранчић Глишинац, Чедомир Игњатовић Куцка, Алекса Аранђеловић и Светомир Цветковић Батинац. после другог св. рата били су Чедомир Станковић и Милутин Станковић