Нема података да је на простору Лужнице било средњевековних задужбина или неких других културних споменика; нема ни записа из тих времена. Познато је да су цркве и манастири у то време били једини културно-просветни центри и да су, ако их је и било Турци при освајању наших крајева до темеља рушили, а писмена документа спаљивали. Једини податак до кога смо дошли у Историји ниша је да су на територији Лужнице постојали манастири.
Колико су Турци мрзели Србе и њихове калуђере и свештенике најбоље нам казује песма: “Почетак буне на дахије“ у којој Мехмед –Ага Фочић каже:
„Док погубим до два игумана
Хаџи Ђеру и Хаџи Рувима…
И попове српске учитеље…“
О страдању свештеника у Србији има веродостојних података. Према писању Владимира М. Николића, учитеља у Пироту су 1805. и 1809. г. Турци „много свештеника обесили“ /Николић Владимир М. : Милојева и Срндакова буна, стр.3-20/
Има више места на нашем подручју која се зову Манастириште или Црквиште. Ти називи нам указују да је народ имао своје богомоље у којима се молио Богу, а калуђери и попови поред службе божје гајили су писменост и културу. У богомољама је било и драгоцених предмета и записа, који би нам данас казивали о степену културе и просвете села Стрелца и шире. Све је то Османлијска војска у пепео претворила. Добро су знали да су та места верни чувари српског ентитета. Зато су у Пироту обесили многе свештенике.
Наше подручје било је у саставу Софијске митрополије све до 1761.г. Тада је у Пироту створена Нишавска епархија одвојена од софијске и нишке епархије.
Нишавска епархија Горње мезије обухватала је Лужницу до села Стрелца, укључујући и Стрелац. Седиште владике било је у Пироту./ Пир.зб 22/1996, стр.20/
У Записима Љубомир Стојановић нам казује да је поп Раденко Гмитровић на рушевинама старога храма у Стрелцу подигао цркву, Храм Успеније Пресвете Богородице. У обнављању Храма свесрдно су помагали и поп Андреа валнишки, Станко Петров, Сокол Еленин, Иван Попов (а). Овај натпис стоји, оштећен 1996.г над западним вратима стрелачке цркве.
(а)/Љубомир Стојановић: Записи, 1838 и К.Н.Костић, 9231, стр.314/
А, запис на октоиху стрелачке цркве нам казује да су првога дана јуна месеца 1838 године правили цркву у Стрелцу “мајстор Игњат и Неша и Стојко” и да је градња завршена 15.октобра исте године. А, један од записа у књигама каонске цркве у срезу власотиначком бележи да су тог лета (1838) многи људи помрли од чуме.
/Љ.Стојановић:Записи бр.9232/
Један од значајних личности у 19 веку био је Раденко Гмитровић или Митровић, из Стрелца, рођен 1811. године од оца (Г)Митра и мајке Ангелине, православних родитеља. Печалбар Гмитар или Митар једном је повео сина Раденка са собом у печалбу. Судбина је дете довела до манастира Раковице код Београда где су га калуђери прихватили и описменили. Раденко је био вредан и послушан дечак, Калуђери су га заволели и омогћили му да изучи и Часловец и Псалтир и стекне солидно образовање. Кад се вратио у родни Стрелац запопио се око 1830 године и почео да ради на обнављању порушених цркава и манастира.