Дом културе на Селишту подигнут после II светског рата попут оних у Совјетском савезу предвиђен да шири културу и пружа забавни живот сељацима будућим члановима сељачких радних задруга није заживео. Био је недовршен све док није додељен основној школи на коришћење. Велика сала намењена за пројекцију филмова, извођење позоришних представа и других културно-уметничких програма послужила је ђацима за гимнастику. Када је ушло у моду да „радо Србин иде у војнике…“ и новокомпонована забава сала служи за испраћај војника на одлужење војног рока, као и за свадбе.
Да би се мало ублажио одлазак младих из села јула, 1989 г. реновирана је сала Дома културе за погон “Текстилколора” из Бабушнице. Постављене су машине и примљене нове раднице на обуку уз стручну помоћ искусних радница из “Текстилколора”. Цео труд је пропао, јер је за непуну годину дана погон престао да ради, машине демонтиране и враћене у Бабушницу. Наступало је време тешке економске кризе.
Иницијатори свих културно-забавних манифестација у селу били су просветни радници Основне и Осмогодишње школе. У организацији са Месном канцеларијом и Месном заједницом постигли су завидан успех..
Најактивнији њихов рад одвијао се између 1960. и 1978.године. У том периоду постојала је позоришна трупа, фолклорна и певачка група, која је певала старе изворне песме. Организатори културно-уметничког програма били су: учитељ Славко Танчић Лаф и наставници Чеда Марјановић и Света Ђорђевић.
Позоришна трупа играла је: “Зону Замфирову”, од Стевана Сремца, “Кнеза Иву од Семберије” и “Сумњиво лице”, од Бранислава Нушића, “На пола пута”, од Леа Матеса и др.
Глумци аматери поред представа у селу, гостовали су у: Бабушници, Горчинцу, Звонцу, Љуберађи, Ракити, Студени…
Глумци аматери били су: Бисена Г. Тодоровић, Љубисав Ж.Величковић, Часлав С. Ристић Паша, Дрина Ђ. Маринковић (играла је Коштану), Зоран Ч.Цветковић (играо је Манулаћа), Живојин Г.Андрејић, Милорад Ђорђевић, наставник, Петар Д. Пејчић, учитељ и секретар школе, Мирјана П.Алексић, Ставра Ч. Игњатовић, Милица П. Раденковић (играла је Зону), Радован Н. Ћирић, Миле Е. Ристић, Цвета П. Раденковић, Олгица С. Мијалковић, Јанко Ж. Панајотовић, Бранислав Ж. Панајотовић, Бранимир Л. Дојчиновић, Часлав С. Станковић…
Певачка и фолклорна група учествовале су у “Сусретима села.” По сећању Јане супруге Ставре Пауновића учествовале су: Милунка Панајотовић, супруга Градимира „Јурука“, Зора Пејчић Гачковка, Зора супруга Градимира Димитријевића Жуметаће, Даница Антић супруга Чедомира Антића, Зора Панајотовић Калакуска супруга Николе В. Панајотовића, Дикосава-Дика суруга Милутина Б. Момчиловића, Вида Станковић масуровка супруга Божидара Станковића….
Учеснице су певале по две старе народне песме као што су: Љиља горо љиљакова и др., а од народних кола играле су: чачак, жикино коло, моравац,, у место… У кланета (кларинет) свирао је Будимир Јовановић (Буџа крајинсћи). Би је и један гајдаш чијег се имена не сећа.
Гостовали су у : Бабушници, Братишевцу, два пута у Кнез Селу код Ниша, Ваљеву, Бачком Петровцу, Зајечару…
/Јана: 21.09.2003. у Стрелцу/
У „Сусретима села“ фолклорна група победила је у Ваљеву и Бачком Петровцу. У Зајечару је 1972/73 г. освојила друго место у Републици и прво место у општини. У Ваљеву су обећали награду у књигама, “али нам не дадоше”, казује нам Дика Ђоричинска, једна од учесница у такмичењу. За успомену је остала ваљевска подвала. У Бачком Петровцу за успомену добиле су по календар.
Рад и активност КУД-а био је богат и разноврстан. Томе су доприносили сви житељи села, а посебно ученици са својим учитељима и наставницима.
За дочек сваке Нове године припремани су посебни програми са лутријом.
Главни покретачи и организатори културно-забавне манифестације “Сусрети суседних села” у Стрелцу били су: наставници Цветанка Ч.Пејчић-Ђорђевић и Богдан Ж. Цветковић. Наставник Милорад Ђорђевић Мока био је организатор посла.
На тим сусретима учествовала су села: Стрелац, Валниш, Ралин, Студена и Масуровци. То су биле прве сеоске игре у Лужници које су одржане у Стрелцу. На тим културно-забавним манифестацијама присуствовали су и претставници општинских власти и политичких организација из Бабушнице. „То су биле и прве сеоске игре у Лужници, којима су присуствовали и пуравелници из Бабушнице, казивао је наставник „Мока“
Народна кола играли су: Борисав С.Аранђеловић са Витела, Чедомир Д. Ранђеловић, Петар Д. Пејчић Раша, секретар школе, Милорад Ђорђевић Мока, наставник, Дикосава (Дика) Миладиновић-Момчиловоћ, Зорица Цветковић -Панајотовић Калакуска, Зора Пејчић-Ристић (Пашина), Вида Станковић (Масуровка), Милунка Цветковић-Панајотовић (Јурукова), Драга Јанковић-Станковић, Јана Димитријевић-Пауновић.?.. Главни организатор тих игара и играч била је наставница Цвета Ђорђевић.
За осми март (Дан жена) и друге државне празнике припремане су и пригодне приредбе. У припреми игара Цвети је помагала и учитељица Рада Момчиловић-Јовановић.
Прославе Првог и 25. маја организоване су преко школе. Главни организатори били су секретар школе Петар Пејчић Раша и наставник Милорад Ђорђевић Мока.
За сваки државни празник омладина и ђаци палили су логорску ватру на брду Градишту која се види из целе Лужнице, а када је лепо време и до Лесковца. Логорска ватра паљена је и на Викалнику.
“Сусрети села Србије” одржани су 1977.године. Учествовала су 354 села из Србије. Стрелац је био у групи са Великим Боњинцем и Доњим Крњином. Сусрети Доње Крњино-Стрелац одржани су у Стрелцу, а сусрети Велико Боњинце-Стрелац у Великом Боњинцу.Програм је обухватао: драмски део, фолклор, изворне народне песме, обичаје и прела, новокомпоноване народне песме и спортски део: играње шаха, бацање камена с рамена и надвлачење конопца. Конферансије је био Живојин Г. Андрејић. У драмском делу такмичења приказан је одломак „Зоне Замфирове“ од Стевана Сремца у коме су учествовали: Живојин Андрејић као Манулаћ, Милица П. Раденковић као Зоне, Радован Ћирић и Миле Ристић. Стрелац је освојио друго место у општинским такмичењима а прво место Велико Боњинце. Регионално такмичење било је у селу Матејевцу код Ниша.
И у Стрелцу у време “Сусрети села” 1977.г. између Доњег Крњина и Стрелца конферансу је водио Живојин Андрејић.
У оквиру знања такмичили су се из Стрелца. Цвета П. Раденковић (историја), Драгиша Ц. Благојевић (пољопривреда) и Мирослав И. Костадиновић (ЗУР)
Фолклор 1. маја 1980.г. у Стрелцу.
На “Сусретима села” првог маја 1980.г. Стрелац је освојио друго место у Зајечару. У фолклору су били прваци нишког региона.
Септембра 1984.године одржане су Олимпијске сеоске игре. Стрелац је био домаћин за одбојку. Прво место освојили су одбојкаши из Сремских Карловаца. Шиптарска екипа са Косова је дисквалификована због учешћа професионалаца.
Спортски део такмичења састојао се у игрању шаха, бацању камена с рамена, и надвлачењу конопца.
Председник Олимпијских игара у Стрелцу био је Мирослав Костадиновић Мирча.
У фолклору су се посебно истицали: Драган Б. Митић, Зоран Ч. Цветковић, Зоран Г.Тодоровић, Јанко Ж. Панајотовић, Миле Е. Ристић, , а од девојака: Милица П. Раденковић, Цвета П. Раденковић, Олгица С. Мијалковић…
Код општинског такмичења село је једном домаћин, а другипут гостује.
У Стрелцу је РТ Србије у оквиру “Музички пејзажи Србије”, снимила сеоску свадбу са обичајима. Поред истакнутих глумаца Растка Тадића и др. учествовали су и мештани. На кларинету (стрелачки у кланета) свирао је Буџа Крајинсћи (Будимир Јовановић), из засеока Лалешевци.
Смрћу учитеља Славка Танчића Лафа 25 маја 1967 године Стрелац , школа и КУД изгубили су једну веома драгоцену, свестрано образовану и креативну личност.
“Лаф” је ступајући на дужност учитеља у родном селу давне 1922.године одмах почео са ученицима да припрема културно-забавни живот. Уз свесрдну помоћ управника школе Алексе Поповића, учитеља образовао је ђачку позоришну групу. Представе су игране у Стрелцу и суседним селима. У Бабушници, среском месту 1928 године са великим успехом одиграли су комаде: “Кнез Иво од Семберије” и “Косовка девојка”. Стрелачка општина је обезбедила средства и позоришна група је добила покретну бину, као награду за успешно одигране представе.
И после ИИ светског рата „Лаф“ је са пуно љубави поново покренуо културно забавни живот села. Уз помоћ младих колега, ученика и омладине оживело је Културно уметничко друштво и својим искуством допринео лепом успеху КУД-а. О томе је писано у претходним пасусима.
Након “Лаф”-ове смрти на предлог Петра Д. Пејчића, учитеља и секретара школе Културно уметничко друштво добило је име “Славко Лаф”. Регистровано је и добило свој печат, а за првог председника изабран је Петар Пејчић. ***
Чланови КУД-а “Славко Лаф” припремали су драмска дела, међу њима и “Јазавац пред судом” од Петра Кочића. Овим изванредним сатиричним делом гостовали су у суседним селима. Прво гоствање са овом сатиром било је у Раков Долу, јануара 1977. г., а потом у Црвеној Јабуци и селу Пресека.
Међу глумцима аматерима предњачили су: Панајотовић Ж. Јанко и Панајотовић Ж. Бранислав Бакс, Раденковић Б. Милица и Раденковић П. Цвета, Станковић С. Часлав, Андрејић Г. Живојин, Дојчиновић Л. Бранимир и Ћирић Н. Радован.
У музичком делу учествовали су: Божа Г. Ристић Јурук, са хармоником и певачи Љиљана В. Аранђеловић и Зоран Ч. Цветковић.
Део Олимпијских сеоских игара одигран је 14.09.1984. у Стрелцу Стрелац је био домаћин за одбојку. Прво место на такмичењу освојили су одбојкаши из Сремских Карловаца. Шиптарска екипа са Косова је дисквалификована због учешћа професионалаца у њиховој екипи.
У такмичењу је чествовало девет екипа из Србије, четири из Војводине и три са Космета. Мирослав Костадиновић Мирча био је председник Олимпијског одбора у селу.
У оквиру Републичких радничких игара 25 маја 1987.г., такмичење села СО Бабушница одиграно је у Стрелцу, у времену од 9-15 сати.
Такмичиле су се екипе: МЗ Камбелевац, МЗ Звонце, предузеће “Текстилколор”, из Бабушнице, предузеће “Балкан” из Вел. Боњинца, Основна школа Бабушница, предузеће “Лисца” из Бабушнице, Трг. предузеће “Таламбас”, из Бабушнице, Образовни центар “Вук Караџић”, из Бабушнице, предузеће “Први мај”, из Бабушнице, Хем. индустрија “Лужница” из Бабушнице и МЗ Стрелац.
/Казивања: Невенке и Чедомира Марјановића, Петра Пејчића у лето 1997., Мирче Костадиновића 25.јуна 2001., Цветанке и Милорада Ђорђевића Моке, наставника историје, географије и физичког васпитања 11. октобра 2003. и писмо др.Живојина Г. Андрејића од августа 2003./
Ђаци основне шкле, горанци пошумили су око 20 ха. у периоду од 1965-1980.г.. Засађени су бор, багрем, и смрека.
Од 8-13 јула 1998. г. у Основној школи боравила је група уметника у оквиру Ликовне колоније у Стрелцу. Организатор је био Дом културе из Бабушнице. Међу сликарима из нашег краја боравила је и академски сликар из Београда г-ђа Омникус.
Народна књижница
На предлог Чедомира Г. Стаменковића из Попове мале основана је Народна књижница и читаоница “Његош”. Књижница је имала око 470 књига. Највреднији фонд књига књижници је поклонила Мара Поповић, супруга Славка поп Стевановог, капетана И класе у пензији. Књиге су у тврдом повезу, савремена издања Матице српске у Новом Саду. Први књижничар био је Чеомир Станковић (Чеда Градин). после њега 1948.г. био је Драгомир Ристић Драља…
Књижница је смештена у згради предратне поште на чијем је месту данас кућа Борисава Димитријевића, дичковца.
Народна књижница је имала верне читаоце не само код омладине, већ и код одраслих. Један од најстаријих и редовних читалаца био је Алекса Станковић Вужда.
Сеоска омладина се окупљала у књижници и одржавала састанке.
У току 1953.год. председник актива народне омладине био је Душан С. Танчић Варотинац. За време његовог мандата књижница је примала лист “Млади борац”. Књижница није дуго радила.
Почетком 1954. године књиге су предате Осмогодишњој школи “Добринка Богдановић” у Стрелцу и ушле у састав школске библиотеке. Примио их је Петар Д. Пејчић, учитељ и секретар школе.
Народна књижница до свог постојања примала је лист “Млади борац”.
Између два светска рата основна школа је имала своју богату библиотеку издања СКЗ (Српске књижевне задруге) у тврдом повезу. Ту су углавном били српски романтичари 19-ог и почетком 20. века: Ђура Јакшић, Јанко Веслиновић, Милован Глишић, Лаза К.Лазаревић, Јован Јовановић Змај и други. Та богата школска библиотека настрадала је за време ИИ светског рата.
/Казивао: Чедомир Г. Станковић 20.септембра 2000. године у Бабушници/
Пре другог св. рата најчешће су певане песме:
Мој Милане кад у војску пођеш…
Мој Милане, јабуко са гране…
Ој. ливадо росна траво, јаворе, јаворе…
На ливади под јавором вода извире…
Имам мужа као пужа…
Дуни ветре,мало са Неретве…
Ја сам Јовицу звала у кућу…
Седамдесет и два дана на мом срцу лежи рана…
Омиле ми Јагодо, омиле ми Јагодице…
НАРОДНА РАДИНОСТ (кућна)
Кућна радиност је била заступљена у свакој кући. Рукотворине девојака и жена нису продаване. Оне су намењене укућанима или по неки одевни предмет деци блиских рођака, као и самим рођацима. Зато мајке женску децу од малена уче да чешљају и преду вуну и клачишта (кучину). Од испредене вуне и уврткане у жицу плету чарапе и мушке и женске, шалове, xемпере, пуловере, рукавице, разне блузе…и ткају пртенице (клашње)
Кад поодрасту науче их да задену кудељу о појасу и преду вуну и клачишта. Кад се задевојче науче их да ткају пртенице, црђе, простирће, шаренице, разна платна: памучна, ћенарна, мелезна пртена. Ти производи кућне радиности потребни су и девојкама за удају. Оне спремају опрему за удају. У опрему спада лична ношња девојачка и све што је потребно да има у кући, као и дарови за свадбу.
Пртенице се ткају од вуне најчешће у кафениј боји. После ткања ваљају се у Тасиној ваљавици у Звонцу. Од њих се кроје сељачке панталоне, пслуци и кратки капути-копорани.
Делови сеоског дрвеног разбоја су: ноге предње и задње, две даске, једна за седење, а друга држи-осигурава разбој код задњих ногу, ните, два кросна: задње кросно је за пређу, а предње за изаткани материјал (Коса Божина, маја 1995.г.
Према казивању Ђурге, супруге Љубе Наћинога августа 1998. г., делови разбоја су:
-Два кросна:предње за намотавање изаткане материје, задње са основом.
-Превртаљћа (дугачка)
-Запињалћа
-Набрдило за брда
-Брдо
-Нитке (ните). Уводи се пређа у нитке, потом у брдо.
-Наврзаљћа – тојашка.
-Цевка
-Совељћа (чунак). Цевка са натком стави се у совељћу.
-Подношће
Према казивању Косе Б.Ристић (Раденковић) 01.09.1994. делови разбоја су:
-ноге предње и заење, укупно четири.
-даска за седење ткаље
-два кросна, предње и задње. Задње има четири рупе на крају.
-набрдило
-брдо
-ните
-совељћа
-мотка којим се олабљава задње кросно при раду.
-криво кратко дрво (запињалћа) за затезање материјала за тксње и изатканог на кросноу.
Припрема материјала за ткање обавља се тако што се од чилетија памук намота на цевће. Цевће се натурају на врцу. Побију се колчићи на ливаду или у двор. На колчиће се снове. Измеxу два колца узимају се по две нитће и прави се узев, па се навије на кросно. Онда се уводи у две ните и и дава се зев’т. Када се уведе уните по две жице, уводи се у брдо и ткаје платно.
За разне врсте платна и шарама богате простирке користе се преписи. /Фотокопија преписа/.
За прераду вуна се добро опере, осуши, увлачи на влачари и преде за: пртенице, xемпере, чарапе, шалове, пуловере…
За пртенице се вуна још при предењу добро увртка (уврти).
Било је девојака и жена које су добро познавале процес увођења у ните. Једна од њих била је и Коса Боркова. Због тога је Мирко Гачков, њен ујак 1934.г. слао чезом у Власотинце код познатог трговца у то време Цанета Динкиног да уводи у ните.
Мелезно платно је од пртене основе и памучне натке. Мота се у „трубе“.
Од кострети (козјих длака) израђују се зобнице, дисадзи (бисаге), вреће, торбе, покровци…
Народна власт
Крајем 1942. године тајно је заказан састанак са претставницима патризана увече у кући Тодора Марковића црепара (Прдљинци). Састанак је требало да се одржи у старој кући у соби где се астали не померају. Присутно је било око двадесет мештана. Поред домаћина Бошка Тодоровог сина били су:Светозар Б.Ранчић, Драгољуб Мијалковић Гога, Велко Јанковић, Чедомир Х.Станковић (Раћин), Славко и Ђорђе Пауновићи (милојћари), Тодор и Живојин Димитријевићи (дичковци), Нокодије Тодоровић (Кођа ћивик)… Са партизанске стране били су: Аца „Шипа“, из Свођа и још један партизан.
Састанак није одржан зато што је Бошкова жена Нада од страх да Бугари за то не сазнају и дођу да их све побију, почела гласно да кука. Бугари су имали у селу полицијску станицу и општинску власт.
После две три вечери састанак је одржан у собици поред „Гогине“ казанице. Овога пута на сатанак су дошли само петорица: Светозар Ранчић (Тоза шеф), Велко Јанковић, Светомир С. Ранчић (глишинац), Бошко Марковић и домаћин Драгољуб Мијалковић Гога. Са партизанске стране били су: Аца „Шипа“ у Ђура Златковић из Радињинца. Стражар на капији био је Бранча Антић и у градини један.
Према казивању Арсе Б. Ристића састанак су одржали Предраг Бошковић Павле и Александар Николић Шипа. Супруга Драгољуба, ћурчије из Свођа Добринка затекла се те вечери код „Гоге“ и уручила мајчине поздраве из Свођа Аци Николићу Шипи.
„Гогин“ брат Мила Мијалковић приметио је светло у казаници и из радозналости се примакао да види зашто је у то доба тамо светло. Помислио је да седенћују.
Стражар из градине га изненадио, ухватио и увео унутра. Аца „Шипа“ је хтео одмах да га ликвидира прогласивши га за шпијуна. „Гога“ је имао поверење у брата и спасио му живот. Арса ристић наводи да је „Павле“ Милу хтео да убије.
Казивања: Александра-Санде Д.Мијалковића 6. јула 1996. г. и Светомира-
Томе Ранчића 27.јула 1996. г.
„Први председник НОО изабран је у планини у месту зв. Воловска глава. Тодор Димитријевић, дичковац изабран је за секретара“, казивао је Милутин Т. Димитри-јевић, дичковац 25. јула 1998.г.
У кући Светозара Ранчића, у другој половини 1943. г одржан је састанак и формирана су два Месна народно-ослободилачка одбора (МНОО). Један за Попову малу, а други за Брејанову (Тамњу) малу. Одборници за Попову малу били су: Светозар Б. Ранчић Мишинац, Светомир С. Ранчић Глишинац, Будимир С. Момчиловић Коцин, Велко Јанковић и Драгољуб-Гога Мијалковић Милћинац.
Одборници за Брејанову(Тамњу) малу били су: Раша Петковић, Милутин Панајотовић, Радивоје Здравковић, Арса Ристић и Будимир Раденковић Божинац.
У току 1944. г. формиран је и Општински народно-ослободилачки одбор (ОНОО). Председник ОНОО био је Светозар-Тоза Б.Ранчић. Његов задатак е био да обједињује рад Месних одбора и да делује на Селишту.
После ослобођења бивше Краљевине Југославије формиране су општине. Председник општине могао је да буде било која личност (обавезно члан КП), а секретар је морао да буде строго поверљива личност, јер су сва акта долазила преко њега. За секретара Партија је поставила Арсу Б. Ристића.
После премештаја Арсиног у Пирот секретари су били: Десимир Стојилковић (Декан стари), Александар Марјановић, Александар Варотин, Александар Н.Ранчић Колар, Новица П. Илић из Дрме
/Казивање Арсе Ристића (1914-2004) маја 1996.)
Народни лекари
Скоро свако село има своје народне лекаре који лече бајањем, топљењем олова или бапским природним лековима.
Ко су “народни лекари” у селу зна се. Преноси се казивањем: “Онаја је болувала од това и това, али ју тија и тија излечил. Таја и таја га излечила.” или “Онија је болувал гоџа време и при доктури су га терали. Излечи га тија и тија (таја и таја).
Софијанка Мијалковић-Јоцић (баба Сова) лечила је бајањем.
Баба Цана „Бркина“ лечила је бајањем, топљењем олова и угљевља, описивањем и прекрштавањем оболелог места разним предметима као што су: белутак, царић (каш’к) од јагњета или јарета, углачан комадишћ ћерамиде и др.
Милан Тодоровић Нуца је лечио од падавицу /Епилепсију/. Наставили су његова кћерка Зорица и зет Новица.
Баба Обренија (Бена) Тозина у Јасичју лечила је страх и од урока. “Пацијентима”је гасила угљевље, топила олово у паниче са хладном водом, умивала их, купала и бајала гледајући у оформљену фигуру од олова.
Деда Буда Раћин, из Лалешеваца лечио је нероткиње користећи траве расковник и расчинку; дечју килу и гастритис гавезом. Имао је успеха у лечењу па су га бабушнички лекари ословљавали: колега.
Стеван Момчиловић је лечио од цвеног ветра. Знање му је пренео Тика Валнишанин. Њега је наследила у лечењу Јелена (Лена) Љубић. Лечила је и од високог притиска листовима белог дуда.. Од црвеног ветра лечила је записом мастилом и пером од кукурузне ресе оболело место. Речи записа биле су: хатки у првом квадрату, кнатч у другом, шњчпр у трећем и мнчНо у четвртом квадрату
/Слова у квадратима треба да буду мала ћирилична штампана, а последње н да буде латинично велико/
Славко Танчић Лаф, учитељ је намештао ишчашења, преломе и фацијалисе. Ишчашења је намештала и Цвета Xамћина и лечила црвени ветар барутом и црвеним стратором, а ницине и разне екцеме лечила је баба Цана Бркина. Ницине је лечила поред реке Мурговице потапањем разних предмета у воду, окруживањем натекле жлезде и у виду крста уз стално бајање. Међу предметима било је изглачано парче црепа, белутак, каш’к(царић) и др. Поједина кожна обољења лечила је одређеном врстом печене јабуке и жутим шећером. И она је топила олово, гасила угљевње. Кода , колар је вадио покварене зубе и лечио главобољу сирћетом и белим луком. Живојин Т.Пејчић лечио је од црвеног ветра. Алекса Петковић и Владимир Игњатовић Силе лечили су од жутице.
Алекса Петковић је засеком бријачем испод језика спасио живот Милутину Миленковићу.
Алекса Лека Јосивин је бикове чинио неплодним дрвеним чекићем
Надрилекарсто и народни лекови
Против високог крвног притиска: 150.листића са маслиновог дрвета укува се у литар воде до пола литра. Пије се три пута дневно пре јела по једна ракијска чашица.
Висок крвни притисак се скида и ако се скува 100. грама сирове кафе у пола литра црног пива. Узима се наште сваког јутра по кафена кашичица. Лечи се и чајем од лишћа белог дуда.
Кисело млеко се користило код болова дојке или ноге.
За стабилизацију крвног притиска: чењ белог лука ситно исецкати и са супеном кашиком воде прогутати. После тога одмах попити шољу за чај пиринчане воде, која се припрема овако: две супене кашике пиринча прелије се водом у односу 1:2, кува 15. минута и процеди. Узима се три пута дневно за 21.дан. Ако је потребно третман се понови после три месеца.
За заустављање крви при посекотинама користила се струготина са кожног каиша и попово мудо (врста печурке /пухара/ у сувом стању).
За брадавице на рукама препоручује се квашење брадавица са кишницом из шупљих стабала.
Многе мајке су на заушке својо деци стављале парче сланине посољене алевом паприком.
Зрнца Расковника и трава Рашчинка посебно припремљени лече нероткиње.
Многе жене су користиле кисело млеко као облогу код болова ногу или дојки. Неке од њих лечиле су грло нишадором (амонијум хлоридом-НХ4Цл) или љутом паприком. Код стомачних тегоба многе бабе трљају трбух и враћају на своје место „померен пупак“
Нежељена трудноћа код младих жена вршена је у строгој тајности.За уништавање плода коришћени су разни гвоздени предмети или корење неких биљака. Тако је долазило и до кобних последица.
Пре другог светског рата искусне жене су замењивале гинеколога при порођају, а пупчана врпца често је пресецана српом.
У надрилекарство спадају и врачаре, које из неког белега (парче тканине…) врачају и скидају чини.Други гасе угљевље, топе олово и према створеној фигури изливеног олова у паници са водом бају. То су тзв. Бајаљће
Надрилекари дувају у грло нишадор у праху, љуту алеву паприку, бибер, трљају померен пупак,
Чир лече боквицом (живовлак) или печеним црним луком.
„Засипе“ лече тако што се особа оболела одведе на границу атара двају села. Особа легне преко граничне линије у уздужном смеру. Поред ноге и поред главе пободе се по два дрвена кочића. Болесник лећи пет минута. Кад се напусти место, кочићи остају пободени.
Убивотине (убоји) лече се облагањем свеже одраном овчијом кожом. Примери: Када су Влајка Маринковића овчара носиле „вирће“ (вртлог ветра) пао је са око метар ипо висине и угрувао се. Славка Благојевића су претукли Бугари глоговим колцем 28. јула 1943. г. Његови су клали овце и облагали га још топлом кожом. Добросав Мијалковић, албатин пао је из шљиве и њега су лечили овчијом кожом.
За ишијас се препоручује на карличном делу ношење парче суве зечје коже.
Главобоља се лечила мешавином истуцаног белог лука, свињске масти, сирћета и кукурузног брашна стављањем на болно место.
Пијана особа се трезнила истуцаним црним (кромид) луком. Повремено му се стаљао испод носа да удише мирис.
Ако крв сама крене из носа заустављала се притиском обе ноздрве палцем и кажипрстом десне руке, а леве се подигне увис са испруженим прстима. Глава се забаци уназад.
Брадавице на рукама квасе се водом из трулог шупљег дрвета (из шупљак)
Ако овца куња и не пасе засече јој се уво и прутићем уво шиба да истече нешто крви.
Шап код говеда и оваца лечили су испирањем раствором плавог камена и сољењем истуцаним плавим каменом.
Ако говече преједе детелину или сирову плеву не прежива. Насилно му се сипа у грло раствор хлебног квасца у води, шета се или принуди да трчи све док не почне да прежива.
Здравство
Пре другог светског рата Стрелац иако највеће село у Лужници било је без лекара. Срески лекар је био у Бабушници. Тридесетих година 20 века у Студени је био Др. Данкович из костура и у Љуберађи Др.Стефановић из Цариброда. Он је имао и своју апотеку у оквиру ординације.
После рата марта 1953. године у Стрелцу је отворена Здравствена станица у којој је радио Александар Тошић, болничар из Камбелевца. Лекари су повремено долазили из Бабушнице.
/”Задруга” бр. 212, од 19.03. 1953./
Вакцинација и ревакцинација марта 1972. г. против великих богиња
ПОШТА
Према старим записима пошта је била у употреби и пет стотина година пре нове ере. Пренос поште вршио се разним средствима. Вест о смрти Светог Саве 1235 године у Трнову, у Бугарској, донела су у Србију два татарина на коњима. Многе писане поруке носили су голубови-писмоноше. Данас при крају двадесетог века и великих техничких достигнућа сведоци смо успостављање комуникационих веза електронском брзином.
Директна комуникациона веза између два саговорника остварена је, захваљујући науци и техници, у другој половини 19 века, када је американац Греам Бел (Грахам Белл)* усавршио први телефонски апарат 1876 године. Тринаест година касније (1889.) Михајло Пупин из Идвора у Банату, у Америци увео је у телефонију самоиндуковане калемове. Од 1876 године телефон је у практичној употреби и данас. Многа куће у Лужници имају телефоне и везу, практично са целим светом. Поште су у Бабушници, Стрелцу, Љуберађи, Звонцу …
/*Општа енциклопедија Лароуссе, том 3, Бгд, 1973.стр.876/.
Нова техничка средства, омогућила су и брзу доставу поштанских пошиљки: моторним возилима, железницом, авионима, хеликоптрима, а акустишне везе остварене су и мобилним телефонима преко сателита. Развој електронике омогућио је и брз пренос слика. Данас свако дете зна за пејџер, телефакс, мобилни телефон, компјутер (рачунар)…
У почетку су телефонски апарати напајани из батерија (Лекаланшевих елемената), који су стајали код самог корисника, а телефонске везе оствариване су помоћу жица преко дрвених бандера. Са развојем технике користе се телефонски каблови испод земље и подморски каблови. Први подморски коаксијални кабл постављен је у Атланском океану 1956 године. Други по реду између Француске и САД почео је да се поставља 1964, а пуштен у рад крајем 1965 године.
За бежичну везу лансирани су вештачки телекомуникациони сателити: августа 1960, јула 1962, маја 1963, 1964, априла 1965 итд.
/Из ауторових белешки/
У Србији 1842. г. основано је Управитељство поштанско, а 1851 г. Поштанско одељење. Године 1855 установљено је Телеграфско надлежатељство, које је касније спојено са Поштанским одељењем у Поштанско-телеграфско одељење.
Прве телеграфске штације биле су у: Београду, Крагујевцу и Алексинцу. Крајем 19. века издвојио се телеграф и постао Главни телеграф. Оба одељења су од 1900.г. у надлежности Министарства грађевине
/Водич Архива Србије, Београд, 1973., стр. 53./
Одлуку о отварању поште у Стрелцу Министар пошта и телеграфа донео је решењем бр. 14604, од 10 марта 1925 године.*
(*ПТТ весник, бр.7, стр.203.)
Пошта је почела да ради 6 јула 1925 године**
(** ПТТвесник, бр.15.и16.1925.,Београд стр.468.).
Контролни упутнички жиг поште носио је број 268. Пренос поште на линији Бабушница-Стрелац и обратно ( 12 км. преко Сипа у једном правцу) обављан је трипут недељно на коњу.
Први службеник поште у Стрелцу Станимир Марковић дошао је из поште Ниш 2. железница. Премештен је у Стрелац, решењем бр. 63099 од 26 маја 1925 године. Становао је код Борисава К. Раденковића, бакалина.
Као пензионер у Београду, после Другог светског рата Станимир је причао Живијину С. Алексићу (Жика Вацин), службенику Поште 6 да из Стрелца носи најлепше успомене. Мештани су га уважавали и поштовали. Присећао се како му је баба Стојанка, деда Вацина снаха, кад год је пекла хлеб у црепњи, давала врућу сомуницу и овчији сир
/Казивао Жика Вацин 05.04.1997.у Београду./
……………………..
Стојанка је кћи знаменитог трговца и народног посланика Давида Петковића из Црвене Јабуке, а супруга Ђорђа Ј. Поповића, унука свешеника Косте Глигоријевића, познатог родољуба и организатора устанка за ослобођење од Турака. /Стојанка је била писмена жена/
…………….
После Станимира Марковића у пошти је радио Жарко, који је како казују Коса Боркова и Милунка Вацина унука, из Књажевца у Стрелац пресељен коњском запрегом. Мештани су први пут у селу видели коњску запрегу. У селу је постојала само воловска запрега као и данас. Служитељ поште био је Светозар Миленковић (Тоза Достинсћи из Стрелца).
Светислав Росић је из Кнића (Шумадија) премештен у Стрелац другог априла 1927.г. и радио је у само 25 дана. Решењем ПТТ-а у Београду бр. 25219 враћен је у Кнић, по потреби службе.
По сећању Милунке Поповић –Манић после Светислава радио је неки Овсењак познат само по пијанству.
По решењу Министарског Савета од 30 септембра 1927 године ликвидацијом Дирекције ПТТ-а у Београду велики број пошта Моравске бановине међу њима и пошта у Стрелцу припао је Дирекцији ПТТ-а у Скопљу.
/Из општег одељења МП и Т 23.12.1927.г., стр.420/
Владимир Тасић из поште Врњци премештен је по потреби службе у пошту и телеграф Стрелац, решењем Д. Бр. 117774 од 14 новембра 1928 године
/ ПТТ весник, бр, 24., 31.12.1928.г.Београд/.
…………………………………
Петар Миленковић, из поште у Љуберађи премештен је у пошту и телеграф Стрелац, решењем бр. 92582 од 18 децембра 1929 године
(ПТТ весник, бр1, 15.01.1930. Београд, стр.10-14).
………………..
…Решено да се образују Дирекција ПТТ (Моравска) са седиштем у Нишу, са почетком рада 18.04. 1930.г. П.Т.Бр. 20662/31.03.1930/ За то време послове обавља Вардарска дирекција у Скопљу
/ПТТ Весник Мин.Грађ. Краљ.Југославије, бр. 7, 15 април 1930./
У списку уговорних државних пошта је и Стрелац, на дан 01.10.1930.г.
/ПТТ весник,бр.21, 16.11.1930.,Бгд.,стр.431/
Напомена: По Правилнику уговорне државне поште су поште, телеграфи и телефони чији годишњи промет не прелази 35.000 радних јединица
/ ПТТ весник 25.11.1931.г, бр 23../
Петар Миленковић је за време службовања у Стрелцу унапређен је у девету положајну групу П.т. бр.65049 од 14 јула 1931 године
(ПТТ весник, бр.15., 01.08.1931.,Бгд, стр 230)
Решењем Г. Претседника Министарског савета бр. 3683 и 3684 од 16 септембра 1931 Петар Миленковић, п.т. чиновник девете групе премештен је у пошту и телеграф Цариброд ( данас Димитровград), по потреби службе.
( ПТТ весник, бр 22., 16.11.1931.г, стр.367.)
Петар Миленковић илити Пера „Лаћин“, из Валниша радио је у Стрелцу од 18.децембра 1929.г. до 16. септембра 1931. године.
После Пере „Лаћинога“ долази поштарица Софија Брадић. Она је радила до 31.јула 1932.г.
/Доказ фотографије/.
Од првог августа 1932.г. за управника поште постављен је Драгутин-Драги Манић, родом из Великог Јовановца код Пирота.
Драги поштар постаје стрелачки зет 13 маја (30 априла) 1934 године. За супругу узима Милунку кћерку Богољуба Ј.Поповића, деда Вацину унуку.
Драги Манић, популарно ословљаван “Драги поштар”, стрелчанима је остао у успомени као веома комуникативан педантан и предусретљив. Свакоме је пружио помоћ у границама могућности и овлашћења. Својим педантним и тачним радом у пошти служио је за пример како младим тако и старијим колегама.
Драги Манић се бавио пчеларством. Био је изванредан пчелар. Свака његова кошница имала је свој број и о свакој прегледаној кошници водио је дневник рада. Волео је и лов. Једини у то време у селу имао је аутоматску пушку, која се пунила патронима са стране. У стрелачкој пошти је радио све до пропасти Краљевине Југославије априла 1941 године. За време Другог светског рата живео ја са породицом у родном селу Великом Јовановцу крај Пирота. По свршетку Другог светског рата постављен је у пиротској пошти у којој је радио до пензионисања. И као пензионер наставио је да се бави пчеларством. Несебично је помагао колегама пчеларима. Умро је у Пироту 1995. године. За собом је оставио богату литературу и личну документацију из области пчеларства.
По успостављању бугарске власти маја 1941.г. отворена је пошта у деда Вациној згради до Равне, познатој као Кодино по унуку Никодији.(У згради данас преко лета живи деда Вацин праунук Жика “Вацин”.)
Бугари су за поштара поставили Лазара В.Цветковића, из Масуроваца. Радио је од јуна 1941 до 1942.
После ослобођења у пошти Стрелац 1945/46 радио је Зарија В. Цветковић из Масуроваца. За разредног поштара у Стрелцу 30.04. 1946.г. постављен је Мирко Б.Стојановић, родом из Дучевца
(ПТТ весник, бр.11, 01.06.1946., Београд, стр. 318.).
После Мирка Стојановића постављен је Добросав Н. Пејчић из Валниша, који је радио у пошти Мионица. Добросав је радио до трагичне несреће ??? Умро је у пиротској болници од задобијеног смртног ударца од брата од стрица.
После Добросавине трагедије у пошти је постављен Страхиња Ђ. Ранчић из Стрелца, а после његовог премештаја долази Вукашин из Крупца (пиротског)
Вукашина замењује Новица из села Висок (пиротски). Новица није дуго радио. За кратко време стекао је уважавање и поштовање. После Новице постављена је Зорица из села Стола. Пошто је после извесног времена добила премештај у бабушничку пошту, у Стрелцу је постављен Драгиша П.Стојановић, стрелчанин. Драгиша је искористио повољне услове и са исплатом у маркама отишао у превремену пензију. Настањен је са породицом у Бабушници.
Достављачи после другог светског рата су Градимир Н.Тодоровић Ћивик и Радован-Ратко С. Дојчиновић. Одласком Драгише у превремену пензију све поштанске послове обавља достављач поште Ратко Дојчиновић
Града „поштар“
Градимир Н. Тодоровић потиче из Ћивичке фамилије у Мишчевој Махали. Рођен је 1926.године у Стрелцу од мајке Наде (Кардашеве кћери) и оца Никодија-Кође Ћивика. Учествовао је у Другом светском рату од 03..септембра 1944.године у Петој бригади 37. дивизије НОВ. Демобилисан је 1947. године.
Године 1948. оженио се Десом (Десанком) из Прдљинске породице. Има двоје деце: кћерку Бисерку-Бисену и сина Зорана.
У радном односу као поштоноша у пошти Стрелац радио је од 1950-1990. године. Има радни стаж 40.година и 23.дана без иједног дана боловања. Носећи пошту у Стрелцу и околним селима: Масуровцу, Радосину, Раков Долу, Црвеној Јабуци, Студени, Валнишу и Раљину, прешао је око 252.000. км.
Према Градимировом казивању у пошти Стрелац, после Другог светског рата радили су као управници поште: Мирко из Дучевца, Добросан Н. Пејчић из Валниша, Зарије В. Цветковић из Масуроваца, Страхиња Ђ. Ранчић из Стрелца, Вукашин из Крупца (код Пирота), Новица, из Висока, Зорица, из Стола, Драгиша-Гиша П.Стојановић, из Стрелца.
Поштоноша је Ратко С. Дојчиновић, из Стрелца. Он разноси пошту у Стрелцу, Студени, Валнишу, Раљину и Масуровцима. У прекоридска села Црвену Јабуку, Раков Дол и Радосин носе други достављачи.
Пре другог светског рата поштоноше су на коњима из Стрелца носили пошту до среског места Бабушнице и обратно: Влада Мијалковић, Милћинац, Влајко Ранђеловић, из Ломје, Алекса Антић Лека-Младенин, Алекса Китановић-Лека”Њања.”
Лека “Њања” је носио пошту до Бабушнице и после Другог св. рата, а после њега Божидар Ранчић (Боћа Влајков). Целе 1955. године пошту је носио Душан И. Антић и Светозар-Тоза Стаменковић, Цврчковац, наизменично (1955.). Дуго времена носио је пошту до Бабушнице и обратно и Ратко Петровић, црепњар из Ралина. После ослобођења од фашизма поштоноша до Бабушнице и обратно били су Градимир Цветковић, качаровац, Бошко “Маља”, Милутин Влаканин, Живојин Димитријевић, дичковац…
Успостављањем аутобуске линије Пирот-Бабушница-Звонце пошта је достављана аутобусима. Од Сливче до села пошту је носио у почетку Алекса Китановић Њања, а наставио је Божидар В.Ранчић (Боћа Влајков) и његова супруга Зора.
Данас се поштанске пошиљке преносе комбијем на релацији Ниш-Гаџин Хан-Велико Боњинце-Љуберађа-Бабушница-Стрелац-Звонце и обратно три пута недељно: понедељком, средом и петком. Раније је пошта ишла свакодневно.
(О поштоношама од Стрелца до Бабушнице и обратно казивали су Душан Антић, Сава Глигоријевић-“Црнотравац” и Божидар В.Ранчић 3.10.2.000. и 17.11.1998.)
Године 1983. 23.септембра извршено је испитивање и пуштање у рад централе Ј-100. са више бројева. Пуштање бројева у централи обављено је 20.10.1983.године.
( Казивање Гише поштара 25.06.1997.).
По сећању Косе Боркове први поштар у селу био је Жарко, из Књажевца. Ствари су му дотерали коњским колима. Тоза Достинсћи био је служитељ. Долазио је у Боркову касапницу за јагњеће главе. Имао је жену Мару, мађарицу, која му је родила сина Милутина-Мику (1924) и Александра-Ацу. Тоза је био велики пријатељ са Борком и Коса га је редовно окала за славу Аранџеловд’н.
О Светозару-Този поштару, 07.10.1997.године казивао је учитељ Милутин Тозин син: Тоза је био служитељ у пошти од њеног отварања јула 1925 до 1932.г. када је пошта постала Уговорна. Тоза тада прелази у Ниш и служи у пошти до пензионисања. Умро је и схрањен је у Нишу.
Достављање пошиљки у селу пре 1941. г. вршила је општина преко свог деловође. Деловођа је преузимао пошту уз потпис и достављао мештанима преко пандура. Од 1926-1932.г. деловођа је био Тома Љубић, из Стрелца. Једном приликом Тома је утајио ралинцу 300.динара. Он је тај новац послао жени из борског рудника, да деци купује храну.
Како је жена стално тражила писмом паре од мужа да деца не гладују, ралинац крене пешице из борског рудника и после недељу дана путовања стигне у Ралин. Пред полазак из Бора, са талоном је направио потерницу за новац. Утврђено је да је новац стигао на време у стрелачку пошту и уз потпис предат Томи, књиговођи. Због те утаје Тома је годину дана био у затвору у нишком КПД-у.
Због инфлације 3.јула 1992.год. у пошти вршила се замена новчаница. Влада је донела одлуку да се стари новац замени за три дана или уложи на штедне књижице. Управник поште из Пирота наредио је Милету Ч. Јевтићу, из Лалешеваца, који је замењивао поштара Драгишу, да не врши замену старих новчаница и не отвара штедње књижице. Тако је многим мештанима пропао новац. Очигледан пример како режимска власт води бригу о свом народу
Млунка Поповић-Манић: За време Богољуба Гранжана (дошао из Пирота) пошта је била у Добриној згради (Добре сабаковског)
Жарко из Прека је дошао после Росића. Био је у Књажевцу
У пошти је радио и Стеван Гранжан
Пре Софије Брадић у Стрелцу је радио нишлија пијаница. Проневерио је новац и ухапшен.
На свом редовном 132. заседању Н:С: 24. марта 1907.г. одређене су плате управника пошта, књиговођа, контролора…
- класа…………………….4.000 дин.
- „ …………………….3.500
- „ -……………………3.000
4 „ ……………………..2.500
- „ ………………………2.000
- „ ………………………1.500
Разносачи писама и телеграфа, чувари телефонских и телеграфских линија и канцеларијски служитељи:
Београд: У осталим местима:
- класа………………………1.440 1.260
- „ ……………………….1320 1.140
- „ ……………………….1.200 1.020
- „ ……………………….1.080 900
- „ ………………………….. 960 780
- „ ………………………….. 840 660
/Стенографске белешке НС CXXXII ред.засед., стр. 3833 /
Спорт
Између два светска рата у селу није било организованог спорта. О празницима и недељом окупљали су се млади људи и са учитељима на Бајчевој ливади играли фузбал. Уместо статива стављана су по два већа камена. Играчи нису имали дресове. Играли су обучени у народној ношњи. Уместо копачки на ногама имали су опанке од свињске коже, батине гумењке. Понеки играч играо је у „татиним опанцима“-бос
Фузбал-лопта била је из два дела: унутрашњи гумени део и спољашњи од коже који се шнира кожном опутом. Гумени део се кроз отвор за шнирање убаци у кожни део и напумма, а затим зашнира.
Деца су за себе правила крпењаче. Мале дечје гумене лопте биле су скупе и непрактичне за сеоске услове. У току игре лопта би понекад одлетела у оближњу заграџу (ограду) од трња, пробушила се и неупотребљив за игру..
Поред фудбала појединци су се такмичили у шутирању лопте увис. Ко ће да постигне највећу висину. А. није изостало и такмичење у бацању камена с рамена..
Далматинац Мато Дропулић жандар у општинском дворишту поставио је вратило на коме је у слободним часовима вежбао. Вратило су користили и момци: Живојин Г. Станишић, Тодор-Тоћа Пејчић, Божидар П. Адамовић, Бранислав А.Антић, Божидар Г.Станишић и други.
Учитељ Бранко Ценић је у оквиру школског програма на часовима гимнастике у Бајчевој ливади 1940 године организовао такмичење ученика четвртог разреда основне школе у трчању на 100 метара…..
За време службовања у Стрелцу 1953/54. године Крста Панчић наставник физичког васпитања Осмогодишње школе донео је прву лоптицу, рекете и мрежу и основао стонотениску секцију. Чланови секције били су учитељи, наставници, омладинци и ђаци.
У Лужничком срезу 1955.г. постојала су четири стонотениска центра: Стрелац, Бабушница, Велико Боњинце Љуберађа .
Наставник Крста Панчић је у Стрелцу основао и смучарско друштво у коме је активно учествовало 45 чланова. Друштво је 14.фабруара 1954. године организовало такмичење у три дисциплине. На такмичењу је учествовало 35. омладинаца из Стрелца и седам из суседних села.
Крста Панчић је као пензионер посетио Стрелац 5 септембра 2.002. г.. И овом приликом посетио је основну школу и поклонио три рекета.. По његовом казивању за Стрелац га вежу најлепше успомене. Велико другарство и тимски рад у школи и незаборавно држење са мештанима. Нпомињемо да је његова мајка поп Ђурина кћерка. Поп Ђура је поп Стеванов син из Стрелца.
Стрељачка дружина основана је 1955.г. Носила је име Мате Милошевића из Крагујевца, оца државних репрезентативаца Момира и Немање Марковића
Чланови удружења били су сви учитељи, а од мештана: Велимир Пауновић Већа, Борисав Ристић, абаџија, Градимир Панајотовић Јурук, Љубисав Ж. Величковић (Наћин), Ставра Ч. Игњатовић Куцка, Часлав С. Ристић Паша и други
У малом ногомету одржан је турнир на Великој госпојини- Богородици, 28.08. 1976.г. у Стрелцу.
Стрелачки тим “Вихор” играо је у следећем саставу:
- Петар Н. Тодоровић Ћивик
- Градимир А. Ранчић Ланкиш
- Бранислав Г. Димитријевић Ђон
- Радован Ђ. Ристић Риле
Чуче:
- Драгомир Ч. Пејчић Гаша
- Владимир-Нине Г. Панајотовић Јурук
- Часлав С. Ристић Паша
- Радован М. Раденковић Мутијинац
Спортска активност је настављена. Стасала ј генерација која је успела да у фудбали и одбојци одржи сам врх и општини.
У малом фудбалу претходну трофејну генерацију са успехом су заменили: Ђорђе Цветковић Ћоса, Радован Алексић као голман, Зоран Соколовић, Зоран Раденковић, Живојин Андрејић, Небојша Марјановћ, Миодраг Цветковић Романија и Драган Миладиновић играчи.
Ова екипа је освојила пехаре и прва места у Љуберађи и Звонцу, а друга места у Великом Боњинцу и Бабушници.
И одбојкаши су бележилизавидне резултате са истакнутим појединцима као што су Чедомир Ј. Раденковић, школски кувар, Радован Д. танчић Лака, Јовица Ђ. Ристић и др.