August 22, 2016

Kulturno zabavni rad

Dom kulture na Selištu podignut posle II svetskog rata poput onih u Sovjetskom savezu predviđen da širi kulturu i pruža zabavni život seljacima budućim članovima seljačkih radnih zadruga nije zaživeo. Bio je nedovršen sve dok nije dodeljen osnovnoj školi na korišćenje. Velika sala namenjena za projekciju filmova, izvođenje pozorišnih predstava i drugih kulturno-umetničkih programa poslužila je đacima za gimnastiku. Kada je ušlo u modu da „rado Srbin ide u vojnike…“ i novokomponovana zabava sala služi za ispraćaj vojnika na odluženje vojnog roka, kao i za svadbe.

Da bi se malo ublažio odlazak mladih iz sela jula, 1989 g. renovirana je sala Doma kulture za pogon “Tekstilkolora” iz Babušnice. Postavljene su mašine i primljene nove radnice na obuku uz stručnu pomoć iskusnih radnica iz “Tekstilkolora”. Ceo trud je propao, jer je za nepunu godinu dana pogon prestao da radi, mašine demontirane i vraćene u Babušnicu. Nastupalo je vreme teške ekonomske krize.

Inicijatori svih kulturno-zabavnih manifestacija u selu bili su prosvetni radnici Osnovne i Osmogodišnje škole. U organizaciji sa Mesnom kancelarijom i Mesnom zajednicom postigli su zavidan uspeh..

Najaktivniji njihov rad odvijao se između 1960. i 1978.godine. U tom periodu postojala je pozorišna trupa, folklorna i pevačka grupa, koja je pevala stare izvorne pesme. Organizatori kulturno-umetničkog programa bili su: učitelj Slavko Tančić Laf i nastavnici Čeda Marjanović i Sveta Đorđević.

Pozorišna trupa igrala je: “Zonu Zamfirovu”, od Stevana Sremca, “Kneza Ivu od Semberije” i “Sumnjivo lice”, od Branislava Nušića, “Na pola puta”, od Lea Matesa i dr.

Glumci amateri pored predstava u selu, gostovali su u: Babušnici, Gorčincu, Zvoncu, Ljuberađi, Rakiti, Studeni…

Glumci amateri bili su: Bisena G. Todorović, Ljubisav Ž.Veličković, Časlav S. Ristić Paša, Drina Đ. Marinković (igrala je Koštanu), Zoran Č.Cvetković (igrao je Manulaća), Živojin G.Andrejić, Milorad Đorđević, nastavnik, Petar D. Pejčić, učitelj i sekretar škole, Mirjana P.Aleksić, Stavra Č. Ignjatović, Milica P. Radenković (igrala je Zonu), Radovan N. Ćirić, Mile E. Ristić, Cveta P. Radenković, Olgica S. Mijalković, Janko Ž. Panajotović, Branislav Ž. Panajotović, Branimir L. Dojčinović, Časlav S. Stanković…

Pevačka i folklorna grupa učestvovale su u “Susretima sela.” Po sećanju Jane supruge Stavre Paunovića učestvovale su: Milunka Panajotović, supruga Gradimira „Juruka“, Zora Pejčić Gačkovka, Zora supruga Gradimira Dimitrijevića Žumetaće, Danica Antić supruga Čedomira Antića, Zora Panajotović Kalakuska supruga Nikole V. Panajotovića, Dikosava-Dika suruga Milutina B. Momčilovića, Vida Stanković masurovka supruga Božidara Stankovića….

Učesnice su pevale po dve stare narodne pesme kao što su: Ljilja goro ljiljakova i dr., a od narodnih kola igrale su: čačak, žikino kolo, moravac,, u mesto… U klaneta (klarinet) svirao je Budimir Jovanović (Budža krajinsći). Bi je i jedan gajdaš čijeg se imena ne seća.

Gostovali su u : Babušnici, Bratiševcu, dva puta u Knez Selu kod Niša, Valjevu, Bačkom Petrovcu, Zaječaru…

/Jana: 21.09.2003. u Strelcu/

 

U „Susretima sela“ folklorna grupa pobedila je u Valjevu i Bačkom Petrovcu. U Zaječaru je 1972/73 g. osvojila drugo mesto u Republici i prvo mesto u opštini. U Valjevu su obećali nagradu u knjigama, “ali nam ne dadoše”, kazuje nam Dika Đoričinska, jedna od učesnica u takmičenju. Za uspomenu je ostala valjevska podvala. U Bačkom Petrovcu za uspomenu dobile su po kalendar.

Rad i aktivnost KUD-a bio je bogat i raznovrstan. Tome su doprinosili svi žitelji sela, a posebno učenici sa svojim učiteljima i nastavnicima.

Za doček svake Nove godine pripremani su posebni programi sa lutrijom.

Glavni pokretači i organizatori kulturno-zabavne manifestacije “Susreti susednih sela” u Strelcu bili su: nastavnici Cvetanka Č.Pejčić-Đorđević i Bogdan Ž. Cvetković. Nastavnik Milorad Đorđević Moka bio je organizator posla.

Na tim susretima učestvovala su sela: Strelac, Valniš, Ralin, Studena i Masurovci. To su bile prve seoske igre u Lužnici koje su održane u Strelcu. Na tim kulturno-zabavnim manifestacijama prisustvovali su i pretstavnici opštinskih vlasti i političkih organizacija iz Babušnice. „To su bile i prve seoske igre u Lužnici, kojima su prisustvovali i puravelnici iz Babušnice, kazivao je nastavnik „Moka“

Narodna kola igrali su: Borisav S.Aranđelović sa Vitela, Čedomir D. Ranđelović, Petar D. Pejčić Raša, sekretar škole, Milorad Đorđević Moka, nastavnik, Dikosava (Dika) Miladinović-Momčilovoć, Zorica Cvetković -Panajotović Kalakuska, Zora Pejčić-Ristić (Pašina), Vida Stanković (Masurovka), Milunka Cvetković-Panajotović (Jurukova), Draga Janković-Stanković, Jana Dimitrijević-Paunović.?.. Glavni organizator tih igara i igrač bila je nastavnica Cveta Đorđević.

Za osmi mart (Dan žena) i druge državne praznike pripremane su i prigodne priredbe. U pripremi igara Cveti je pomagala i učiteljica Rada Momčilović-Jovanović.

Proslave Prvog i 25. maja organizovane su preko škole. Glavni organizatori bili su sekretar škole Petar Pejčić Raša i nastavnik Milorad Đorđević Moka.

Za svaki državni praznik omladina i đaci palili su logorsku vatru na brdu Gradištu koja se vidi iz cele Lužnice, a kada je lepo vreme i do Leskovca. Logorska vatra paljena je i na Vikalniku.

 

“Susreti sela Srbije” održani su 1977.godine. Učestvovala su 354 sela iz Srbije. Strelac je bio u grupi sa Velikim Bonjincem i Donjim Krnjinom. Susreti Donje Krnjino-Strelac održani su u Strelcu, a susreti Veliko Bonjince-Strelac u Velikom Bonjincu.Program je obuhvatao: dramski deo, folklor, izvorne narodne pesme, običaje i prela, novokomponovane narodne pesme i sportski deo: igranje šaha, bacanje kamena s ramena i nadvlačenje konopca. Konferansije je bio Živojin G. Andrejić. U dramskom delu takmičenja prikazan je odlomak „Zone Zamfirove“ od Stevana Sremca u kome su učestvovali: Živojin Andrejić kao Manulać, Milica P. Radenković kao Zone, Radovan Ćirić i Mile Ristić. Strelac je osvojio drugo mesto u opštinskim takmičenjima a prvo mesto Veliko Bonjince. Regionalno takmičenje bilo je u selu Matejevcu kod Niša.

I u Strelcu u vreme “Susreti sela” 1977.g. između Donjeg Krnjina i Strelca konferansu je vodio Živojin Andrejić.

U okviru znanja takmičili su se iz Strelca. Cveta P. Radenković (istorija), Dragiša C. Blagojević (poljoprivreda) i Miroslav I. Kostadinović (ZUR)

 

Folklor 1. maja 1980.g. u Strelcu.

Na “Susretima sela” prvog maja 1980.g. Strelac je osvojio drugo mesto u Zaječaru. U folkloru su bili prvaci niškog regiona.

Septembra 1984.godine održane su Olimpijske seoske igre. Strelac je bio domaćin za odbojku. Prvo mesto osvojili su odbojkaši iz Sremskih Karlovaca. Šiptarska ekipa sa Kosova je diskvalifikovana zbog učešća profesionalaca.

Sportski deo takmičenja sastojao se u igranju šaha, bacanju kamena s ramena, i nadvlačenju konopca.

Predsednik Olimpijskih igara u Strelcu bio je Miroslav Kostadinović Mirča.

U folkloru su se posebno isticali: Dragan B. Mitić, Zoran Č. Cvetković, Zoran G.Todorović, Janko Ž. Panajotović, Mile E. Ristić, , a od devojaka: Milica P. Radenković, Cveta P. Radenković, Olgica S. Mijalković…

Kod opštinskog takmičenja selo je jednom domaćin, a drugiput gostuje.

U Strelcu je RT Srbije u okviru “Muzički pejzaži Srbije”, snimila seosku svadbu sa običajima. Pored istaknutih glumaca Rastka Tadića i dr. učestvovali su i meštani. Na klarinetu (strelački u klaneta) svirao je Budža Krajinsći (Budimir Jovanović), iz zaseoka Laleševci.

Smrću učitelja Slavka Tančića Lafa 25 maja 1967 godine Strelac , škola i KUD izgubili su jednu veoma dragocenu, svestrano obrazovanu i kreativnu ličnost.

“Laf” je stupajući na dužnost učitelja u rodnom selu davne 1922.godine odmah počeo sa učenicima da priprema kulturno-zabavni život. Uz svesrdnu pomoć upravnika škole Alekse Popovića, učitelja obrazovao je đačku pozorišnu grupu. Predstave su igrane u Strelcu i susednim selima. U Babušnici, sreskom mestu 1928 godine sa velikim uspehom odigrali su komade: “Knez Ivo od Semberije”  i “Kosovka devojka”. Strelačka opština je obezbedila sredstva i pozorišna grupa je dobila pokretnu binu, kao nagradu za uspešno odigrane predstave.

I posle II svetskog rata „Laf“ je sa puno ljubavi ponovo pokrenuo kulturno zabavni život sela. Uz pomoć mladih kolega, učenika i omladine oživelo je Kulturno umetničko društvo i svojim iskustvom doprineo lepom uspehu KUD-a. O tome je pisano u prethodnim pasusima.

Nakon “Laf”-ove smrti na predlog Petra D. Pejčića, učitelja i sekretara škole Kulturno umetničko društvo dobilo je ime “Slavko Laf”. Registrovano je i dobilo svoj pečat, a za prvog predsednika izabran je Petar Pejčić.                                     ***

Članovi KUD-a “Slavko Laf” pripremali su dramska dela, među njima i “Jazavac pred sudom” od Petra Kočića. Ovim izvanrednim satiričnim delom gostovali su u susednim selima. Prvo gostvanje sa ovom satirom bilo je u Rakov Dolu, januara 1977. g., a potom u Crvenoj Jabuci i selu Preseka.

Među glumcima amaterima prednjačili su: Panajotović Ž. Janko i Panajotović Ž. Branislav Baks, Radenković B. Milica i Radenković P. Cveta, Stanković S. Časlav, Andrejić G. Živojin, Dojčinović L. Branimir i Ćirić N. Radovan.

U muzičkom delu učestvovali su: Boža G. Ristić Juruk, sa harmonikom i pevači Ljiljana V. Aranđelović i Zoran Č. Cvetković.

Deo Olimpijskih seoskih igara odigran je 14.09.1984. u Strelcu Strelac je bio domaćin za odbojku. Prvo mesto na takmičenju osvojili su odbojkaši iz Sremskih Karlovaca. Šiptarska ekipa sa Kosova je diskvalifikovana zbog učešća profesionalaca u njihovoj ekipi.

U takmičenju je čestvovalo devet ekipa iz Srbije, četiri iz Vojvodine i tri sa Kosmeta. Miroslav Kostadinović Mirča bio je predsednik Olimpijskog odbora u selu.

 

U okviru Republičkih radničkih igara 25 maja 1987.g., takmičenje sela SO Babušnica odigrano je u Strelcu, u vremenu od 9-15 sati.

Takmičile su se ekipe: MZ Kambelevac, MZ Zvonce, preduzeće “Tekstilkolor”, iz Babušnice, preduzeće “Balkan” iz Vel. Bonjinca, Osnovna škola Babušnica, preduzeće “Lisca” iz Babušnice, Trg. preduzeće “Talambas”, iz Babušnice, Obrazovni centar “Vuk Karadžić”, iz Babušnice, preduzeće “Prvi maj”, iz Babušnice, Hem. industrija “Lužnica” iz Babušnice i MZ Strelac.

/Kazivanja: Nevenke i Čedomira Marjanovića, Petra Pejčića u leto 1997., Mirče Kostadinovića 25.juna 2001., Cvetanke i Milorada Đorđevića Moke, nastavnika istorije, geografije i fizičkog vaspitanja 11. oktobra 2003. i pismo dr.Živojina G. Andrejića od avgusta 2003./

Đaci osnovne škle, goranci pošumili su oko 20 ha. u periodu od 1965-1980.g.. Zasađeni su bor, bagrem, i smreka.

Od 8-13 jula 1998. g. u Osnovnoj školi boravila je grupa umetnika u okviru Likovne kolonije u Strelcu. Organizator je bio Dom kulture iz Babušnice. Među slikarima iz našeg kraja boravila je i akademski slikar iz Beograda g-đa Omnikus.

 

Narodna knjižnica

Na predlog Čedomira G. Stamenkovića iz Popove male osnovana je Narodna knjižnica i čitaonica “Njegoš”. Knjižnica je imala oko 470 knjiga. Najvredniji fond knjiga knjižnici je poklonila Mara Popović, supruga Slavka pop Stevanovog, kapetana I klase u penziji. Knjige su u tvrdom povezu, savremena izdanja Matice srpske u Novom Sadu. Prvi knjižničar bio je Čeomir Stanković (Čeda Gradin). posle njega 1948.g. bio je Dragomir Ristić Dralja…

Knjižnica je smeštena u zgradi predratne pošte na čijem je mestu danas kuća Borisava Dimitrijevića, dičkovca.

Narodna knjižnica je imala verne čitaoce ne samo kod omladine, već i kod odraslih. Jedan od najstarijih i redovnih čitalaca bio je Aleksa Stanković Vužda.

Seoska omladina se okupljala u knjižnici i održavala sastanke.

U toku 1953.god. predsednik aktiva narodne omladine bio je Dušan S. Tančić Varotinac. Za vreme njegovog mandata knjižnica je primala list “Mladi borac”. Knjižnica nije dugo radila.

Početkom 1954. godine knjige su predate Osmogodišnjoj školi “Dobrinka Bogdanović” u Strelcu i ušle u sastav školske biblioteke. Primio ih je Petar D. Pejčić, učitelj i sekretar škole.

Narodna knjižnica do svog postojanja primala je list “Mladi borac”.

Između dva svetska rata osnovna škola je imala svoju bogatu biblioteku izdanja SKZ (Srpske književne zadruge) u tvrdom povezu. Tu su uglavnom bili srpski romantičari 19-og i početkom 20. veka: Đura Jakšić, Janko Veslinović, Milovan Glišić, Laza K.Lazarević, Jovan Jovanović Zmaj i drugi. Ta bogata školska biblioteka nastradala je za vreme II svetskog rata.

/Kazivao: Čedomir G. Stanković 20.septembra 2000. godine u Babušnici/

 

Pre drugog sv. rata najčešće su pevane pesme:

Moj Milane kad u vojsku pođeš…

Moj Milane, jabuko sa grane…

Oj. livado rosna travo, javore, javore…

Na livadi pod javorom voda izvire…

Imam muža kao puža…

Duni vetre,malo sa Neretve…

Ja sam Jovicu zvala u kuću…

Sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana…

Omile mi Jagodo, omile mi Jagodice…

 

NARODNA RADINOST (kućna)

Kućna radinost je bila zastupljena u svakoj kući. Rukotvorine devojaka i žena nisu prodavane. One su namenjene ukućanima ili po neki odevni predmet deci bliskih rođaka, kao i samim rođacima. Zato majke žensku decu od malena uče da češljaju i predu vunu i klačišta (kučinu). Od ispredene vune i uvrtkane u žicu pletu čarape i muške i ženske, šalove, xempere, pulovere, rukavice, razne bluze…i tkaju prtenice (klašnje)

Kad poodrastu nauče ih da zadenu kudelju o pojasu i predu vunu i klačišta. Kad se zadevojče nauče ih da tkaju prtenice, crđe, prostirće, šarenice, razna platna: pamučna, ćenarna, melezna prtena. Ti proizvodi kućne radinosti potrebni su i devojkama za udaju. One spremaju opremu za udaju. U opremu spada lična nošnja devojačka i sve što je potrebno da ima u kući, kao i darovi za svadbu.

Prtenice se tkaju od vune najčešće u kafenij boji. Posle tkanja valjaju se u Tasinoj valjavici u Zvoncu. Od njih se kroje seljačke pantalone, psluci i kratki kaputi-koporani.

Delovi seoskog drvenog razboja su: noge prednje i zadnje, dve daske, jedna za sedenje, a druga drži-osigurava razboj kod zadnjih nogu, nite, dva krosna: zadnje krosno je za pređu, a prednje za izatkani materijal (Kosa Božina, maja 1995.g.

Prema kazivanju Đurge, supruge Ljube Naćinoga avgusta 1998. g., delovi razboja su:

-Dva krosna:prednje za namotavanje izatkane materije, zadnje sa osnovom.

-Prevrtaljća (dugačka)

-Zapinjalća

-Nabrdilo za brda

-Brdo

-Nitke (nite). Uvodi se pređa u nitke, potom u brdo.

-Navrzaljća – tojaška.

-Cevka

-Soveljća (čunak). Cevka sa natkom stavi se u soveljću.

-Podnošće

Prema kazivanju Kose B.Ristić (Radenković) 01.09.1994. delovi razboja su:

-noge prednje i zaenje, ukupno četiri.

-daska za sedenje tkalje

-dva krosna, prednje i zadnje. Zadnje ima četiri rupe na kraju.

-nabrdilo

-brdo

-nite

-soveljća

-motka kojim se olabljava zadnje krosno pri radu.

-krivo kratko drvo (zapinjalća) za zatezanje materijala za tksnje i izatkanog na krosnou.

Priprema materijala za tkanje obavlja se tako što se od čiletija pamuk namota na cevće. Cevće se naturaju na vrcu. Pobiju se kolčići na livadu ili u dvor. Na kolčiće se snove. Izmexu dva kolca uzimaju se po dve nitće i pravi se uzev, pa se navije na krosno. Onda se uvodi u dve nite i i dava se zev’t. Kada se uvede unite po dve žice, uvodi se u brdo i tkaje platno.

Za razne vrste platna i šarama bogate prostirke koriste se prepisi. /Fotokopija prepisa/.

Za preradu vuna se dobro opere, osuši, uvlači na vlačari i prede za: prtenice, xempere, čarape, šalove, pulovere…

Za prtenice se vuna još pri predenju dobro uvrtka (uvrti).

Bilo je devojaka i žena koje su dobro poznavale proces uvođenja u nite. Jedna od njih bila je i Kosa Borkova. Zbog toga je Mirko Gačkov, njen ujak 1934.g. slao čezom u Vlasotince kod poznatog trgovca u to vreme Caneta Dinkinog da uvodi u nite.

Melezno platno je od prtene osnove i pamučne natke. Mota se u „trube“.

Od kostreti (kozjih dlaka) izrađuju se zobnice, disadzi (bisage), vreće, torbe, pokrovci…

Narodna vlast

 

Krajem 1942. godine tajno je zakazan sastanak sa pretstavnicima patrizana uveče u kući Todora Markovića crepara (Prdljinci). Sastanak je trebalo da se održi u staroj kući u sobi gde se astali ne pomeraju. Prisutno je bilo oko dvadeset meštana. Pored domaćina Boška Todorovog sina bili su:Svetozar B.Rančić, Dragoljub Mijalković Goga, Velko Janković, Čedomir H.Stanković (Raćin), Slavko i Đorđe Paunovići (milojćari), Todor i Živojin Dimitrijevići (dičkovci), Nokodije Todorović (Kođa ćivik)… Sa partizanske strane bili su: Aca „Šipa“, iz Svođa i još jedan partizan.

Sastanak nije održan zato što je Boškova žena Nada od strah da Bugari za to ne saznaju i dođu da ih sve pobiju, počela glasno da kuka. Bugari su imali u selu policijsku stanicu i opštinsku vlast.

Posle dve tri večeri sastanak je održan u sobici pored „Gogine“ kazanice. Ovoga puta na satanak su došli samo petorica: Svetozar Rančić (Toza šef), Velko Janković, Svetomir S. Rančić (glišinac), Boško Marković i domaćin Dragoljub Mijalković Goga. Sa partizanske strane bili su: Aca „Šipa“ u Đura Zlatković iz Radinjinca. Stražar na kapiji bio je Branča Antić i u gradini jedan.

Prema kazivanju Arse B. Ristića sastanak su održali Predrag Bošković Pavle i Aleksandar Nikolić Šipa. Supruga Dragoljuba, ćurčije iz Svođa Dobrinka zatekla se te večeri kod „Goge“ i uručila majčine pozdrave iz Svođa Aci Nikoliću Šipi.

„Gogin“ brat Mila Mijalković primetio je svetlo u kazanici i iz radoznalosti se primakao da vidi zašto je u to doba tamo svetlo. Pomislio je da sedenćuju.

Stražar iz gradine ga iznenadio, uhvatio i uveo unutra. Aca „Šipa“ je hteo odmah da ga likvidira proglasivši ga za špijuna. „Goga“ je imao poverenje u brata i spasio mu život. Arsa ristić navodi da je „Pavle“ Milu hteo da ubije.

Kazivanja: Aleksandra-Sande D.Mijalkovića 6. jula 1996. g. i Svetomira-

Tome Rančića 27.jula 1996. g.

„Prvi predsednik NOO izabran je u planini u mestu zv. Volovska glava. Todor Dimitrijević, dičkovac izabran je za sekretara“, kazivao je Milutin T. Dimitri-jević, dičkovac 25. jula 1998.g.

U kući Svetozara Rančića, u drugoj polovini 1943. g održan je sastanak i formirana su dva Mesna narodno-oslobodilačka odbora (MNOO). Jedan za Popovu malu, a drugi za Brejanovu (Tamnju) malu. Odbornici za Popovu malu bili su: Svetozar B. Rančić Mišinac, Svetomir S. Rančić Glišinac, Budimir S. Momčilović Kocin, Velko Janković i Dragoljub-Goga Mijalković Milćinac.

Odbornici za Brejanovu(Tamnju) malu bili su: Raša Petković, Milutin Panajotović, Radivoje Zdravković, Arsa Ristić i Budimir Radenković Božinac.

U toku 1944. g. formiran je i Opštinski narodno-oslobodilački odbor (ONOO). Predsednik ONOO bio je Svetozar-Toza B.Rančić. Njegov zadatak e bio da objedinjuje rad Mesnih odbora i da deluje na Selištu.

Posle oslobođenja bivše Kraljevine Jugoslavije formirane su opštine. Predsednik opštine mogao je da bude bilo koja ličnost (obavezno član KP), a sekretar je morao da bude strogo poverljiva ličnost, jer su sva akta dolazila preko njega. Za sekretara Partija je postavila Arsu B. Ristića.

Posle premeštaja Arsinog u Pirot sekretari su bili: Desimir Stojilković (Dekan stari), Aleksandar Marjanović, Aleksandar Varotin, Aleksandar N.Rančić Kolar, Novica P. Ilić iz Drme

 

/Kazivanje Arse Ristića (1914-2004) maja 1996.)

Narodni lekari

 

Skoro svako selo ima svoje narodne lekare koji leče bajanjem, topljenjem olova ili bapskim prirodnim lekovima.

 

Ko su “narodni lekari” u selu zna se. Prenosi se kazivanjem: “Onaja je boluvala od tova i tova, ali ju tija i tija izlečil. Taja i taja ga izlečila.” ili “Onija je boluval godža vreme i pri dokturi su ga terali. Izleči ga tija i tija (taja i taja).

Sofijanka Mijalković-Jocić (baba Sova) lečila je bajanjem.

Baba Cana „Brkina“ lečila je bajanjem, topljenjem olova i ugljevlja, opisivanjem i prekrštavanjem obolelog mesta raznim predmetima kao što su: belutak, carić (kaš’k) od jagnjeta ili jareta, uglačan komadišć ćeramide i dr.

Milan Todorović Nuca je lečio od padavicu /Epilepsiju/. Nastavili su njegova kćerka Zorica i zet Novica.

Baba Obrenija (Bena) Tozina u Jasičju lečila je strah i od uroka. “Pacijentima”je gasila ugljevlje, topila olovo u paniče sa hladnom vodom, umivala ih, kupala i bajala gledajući u oformljenu figuru od olova.

Deda Buda Raćin, iz Laleševaca lečio je nerotkinje koristeći trave raskovnik i rasčinku; dečju kilu i gastritis gavezom. Imao je uspeha u lečenju pa su ga babušnički lekari oslovljavali: kolega.

Stevan Momčilović je lečio od cvenog vetra. Znanje mu je preneo Tika Valnišanin. Njega je nasledila u lečenju Jelena (Lena) Ljubić. Lečila je i od visokog pritiska listovima belog duda.. Od crvenog vetra lečila je zapisom mastilom i perom od kukuruzne rese obolelo mesto. Reči zapisa bile su: hatki u prvom kvadratu, knatč u drugom, šnjčpr u trećem i mnčNo u četvrtom kvadratu

/Slova u kvadratima treba da budu mala ćirilična štampana, a poslednje n da bude latinično veliko/

Slavko Tančić Laf, učitelj je nameštao iščašenja, prelome i facijalise. Iščašenja je nameštala i Cveta Xamćina i lečila crveni vetar barutom i crvenim stratorom, a nicine i razne ekceme lečila je baba Cana Brkina. Nicine je lečila pored reke Murgovice potapanjem raznih predmeta u vodu, okruživanjem natekle žlezde i u vidu krsta uz stalno bajanje. Među predmetima bilo je izglačano parče crepa, belutak, kaš’k(carić) i dr. Pojedina kožna oboljenja lečila je određenom vrstom pečene jabuke i žutim šećerom. I ona je topila olovo, gasila ugljevnje. Koda , kolar je vadio pokvarene zube i lečio glavobolju sirćetom i belim lukom. Živojin T.Pejčić lečio je od crvenog vetra. Aleksa Petković i Vladimir Ignjatović Sile lečili su od žutice.

Aleksa Petković je zasekom brijačem ispod jezika spasio život Milutinu Milenkoviću.

 

Aleksa Leka Josivin je bikove činio neplodnim drvenim čekićem

 

Nadrilekarsto i narodni lekovi

 

Protiv visokog krvnog pritiska: 150.listića sa maslinovog drveta ukuva se u litar vode do pola litra. Pije se tri puta dnevno pre jela po jedna rakijska čašica.

Visok krvni pritisak se skida i ako se skuva 100. grama sirove kafe u pola litra crnog piva. Uzima se našte svakog jutra po kafena kašičica. Leči se i čajem od lišća belog duda.

Kiselo mleko se koristilo kod bolova dojke ili noge.

Za stabilizaciju krvnog pritiska: čenj belog luka sitno iseckati i sa supenom kašikom vode progutati. Posle toga odmah popiti šolju za čaj pirinčane vode, koja se priprema ovako: dve supene kašike pirinča prelije se vodom u odnosu 1:2, kuva 15. minuta i procedi. Uzima se tri puta dnevno za 21.dan. Ako je potrebno tretman se ponovi posle tri meseca.

Za zaustavljanje krvi pri posekotinama koristila se strugotina sa kožnog kaiša i popovo mudo (vrsta pečurke /puhara/ u suvom stanju).

Za bradavice na rukama preporučuje se kvašenje bradavica sa kišnicom iz šupljih stabala.

Mnoge majke su na zauške svojo deci stavljale parče slanine posoljene alevom paprikom.

Zrnca Raskovnika i trava Raščinka posebno pripremljeni leče nerotkinje.

Mnoge žene su koristile kiselo mleko kao oblogu kod bolova nogu ili dojki. Neke od njih lečile su grlo nišadorom (amonijum hloridom-NH4Cl) ili ljutom paprikom. Kod stomačnih tegoba mnoge babe trljaju trbuh i vraćaju na svoje mesto „pomeren pupak“

Neželjena trudnoća kod mladih žena vršena je u strogoj tajnosti.Za uništavanje ploda korišćeni su razni gvozdeni predmeti ili korenje nekih biljaka. Tako je dolazilo i do kobnih posledica.

Pre drugog svetskog rata iskusne žene su zamenjivale ginekologa pri porođaju, a pupčana vrpca često je presecana srpom.

U nadrilekarstvo spadaju i vračare, koje iz nekog belega (parče tkanine…) vračaju i skidaju čini.Drugi gase ugljevlje, tope olovo i prema stvorenoj figuri izlivenog olova u panici sa vodom baju. To su tzv. Bajaljće

Nadrilekari duvaju u grlo nišador u prahu, ljutu alevu papriku, biber, trljaju pomeren pupak,

Čir leče bokvicom (živovlak) ili pečenim crnim lukom.

„Zasipe“ leče tako što se osoba obolela odvede na granicu atara dvaju sela. Osoba legne preko granične linije u uzdužnom smeru. Pored noge i pored glave pobode se po dva drvena kočića. Bolesnik leći pet minuta. Kad se napusti mesto, kočići ostaju pobodeni.

Ubivotine (uboji) leče se oblaganjem sveže odranom ovčijom kožom. Primeri: Kada su Vlajka Marinkovića ovčara nosile „virće“ (vrtlog vetra) pao je sa oko metar ipo visine i ugruvao se. Slavka Blagojevića su pretukli Bugari glogovim kolcem 28. jula 1943. g. Njegovi su klali ovce i oblagali ga još toplom kožom. Dobrosav Mijalković, albatin pao je iz šljive i njega su lečili ovčijom kožom.

Za išijas se preporučuje na karličnom delu nošenje parče suve zečje kože.

Glavobolja se lečila mešavinom istucanog belog luka, svinjske masti, sirćeta i kukuruznog brašna stavljanjem na bolno mesto.

Pijana osoba se treznila istucanim crnim (kromid) lukom. Povremeno mu se staljao ispod nosa da udiše miris.

Ako krv sama krene iz nosa zaustavljala se pritiskom obe nozdrve palcem i kažiprstom desne ruke, a leve se podigne uvis sa ispruženim prstima. Glava se zabaci unazad.

Bradavice na rukama kvase se vodom iz trulog šupljeg drveta (iz šupljak)

Ako ovca kunja i ne pase zaseče joj se uvo i prutićem uvo šiba da isteče nešto krvi.

Šap kod goveda i ovaca lečili su ispiranjem rastvorom plavog kamena i soljenjem istucanim plavim kamenom.

Ako goveče prejede detelinu ili sirovu plevu ne preživa. Nasilno mu se sipa u grlo rastvor hlebnog kvasca u vodi, šeta se ili prinudi da trči sve dok ne počne da preživa.

 

Zdravstvo

 

Pre drugog svetskog rata Strelac iako najveće selo u Lužnici bilo je bez lekara. Sreski lekar je bio u Babušnici. Tridesetih godina 20 veka u Studeni je bio Dr. Dankovič iz kostura i u Ljuberađi Dr.Stefanović iz Caribroda. On je imao i svoju apoteku u okviru ordinacije.

Posle rata marta 1953. godine u Strelcu je otvorena Zdravstvena stanica u kojoj je radio Aleksandar Tošić, bolničar iz Kambelevca. Lekari su povremeno dolazili iz Babušnice.

/”Zadruga” br. 212, od 19.03. 1953./

 

Vakcinacija i revakcinacija marta 1972. g. protiv velikih boginja

POŠTA

 

Prema starim zapisima pošta je bila u upotrebi i pet stotina godina pre nove ere. Prenos pošte vršio se raznim sredstvima. Vest o smrti Svetog Save 1235 godine u Trnovu, u Bugarskoj, donela su u Srbiju dva tatarina na konjima. Mnoge pisane poruke nosili su golubovi-pismonoše. Danas pri kraju dvadesetog veka i velikih tehničkih dostignuća svedoci smo uspostavljanje komunikacionih veza elektronskom brzinom.

Direktna komunikaciona veza između dva sagovornika ostvarena je, zahvaljujući nauci i tehnici, u drugoj polovini 19 veka, kada je amerikanac Gream Bel (Graham Bell)* usavršio prvi telefonski aparat 1876 godine. Trinaest godina kasnije (1889.) Mihajlo Pupin iz Idvora u Banatu, u Americi uveo je u telefoniju samoindukovane kalemove. Od 1876 godine telefon je u praktičnoj upotrebi i danas. Mnoga kuće u Lužnici imaju telefone i vezu, praktično sa celim svetom. Pošte su u Babušnici, Strelcu, Ljuberađi, Zvoncu …

/*Opšta enciklopedija Larousse, tom 3, Bgd, 1973.str.876/.

 

Nova tehnička sredstva, omogućila su i brzu dostavu poštanskih pošiljki: motornim vozilima, železnicom, avionima, helikoptrima, a akustišne veze ostvarene su i mobilnim telefonima preko satelita. Razvoj elektronike omogućio je i brz prenos slika. Danas svako dete zna za pejdžer, telefaks, mobilni telefon, kompjuter (računar)…

U početku su telefonski aparati napajani iz baterija (Lekalanševih elemenata), koji su stajali kod samog korisnika, a telefonske veze ostvarivane su pomoću žica preko drvenih bandera. Sa razvojem tehnike koriste se telefonski kablovi ispod zemlje i podmorski kablovi. Prvi podmorski koaksijalni kabl postavljen je u Atlanskom okeanu 1956 godine. Drugi po redu između Francuske i SAD počeo je da se postavlja  1964, a pušten u rad krajem 1965 godine.

Za bežičnu vezu lansirani su veštački telekomunikacioni sateliti: avgusta 1960, jula 1962, maja 1963, 1964, aprila 1965 itd.

/Iz autorovih beleški/

U Srbiji 1842. g. osnovano je Upraviteljstvo poštansko, a 1851 g. Poštansko odeljenje. Godine 1855 ustanovljeno je Telegrafsko nadležateljstvo, koje je kasnije spojeno sa Poštanskim odeljenjem u Poštansko-telegrafsko odeljenje.

Prve telegrafske štacije bile su u: Beogradu, Kragujevcu i Aleksincu. Krajem 19. veka izdvojio se telegraf i postao Glavni telegraf. Oba odeljenja su od 1900.g. u nadležnosti Ministarstva građevine

/Vodič Arhiva Srbije, Beograd, 1973., str. 53./

Odluku o otvaranju pošte u Strelcu Ministar pošta i telegrafa doneo je rešenjem br. 14604, od 10 marta 1925 godine.*

(*PTT vesnik, br.7, str.203.)

Pošta je počela da radi 6 jula 1925 godine**

(** PTTvesnik, br.15.i16.1925.,Beograd str.468.).

Kontrolni uputnički žig pošte nosio je broj 268. Prenos pošte na liniji Babušnica-Strelac i obratno ( 12 km. preko Sipa u jednom pravcu) obavljan je triput nedeljno na konju.

Prvi službenik pošte u Strelcu Stanimir Marković došao je iz pošte Niš 2. železnica. Premešten je u Strelac, rešenjem br. 63099 od 26 maja 1925 godine. Stanovao je kod Borisava K. Radenkovića, bakalina.

Kao penzioner u Beogradu, posle Drugog svetskog rata Stanimir je pričao Živijinu S. Aleksiću (Žika Vacin), službeniku Pošte 6 da iz Strelca nosi najlepše uspomene. Meštani su ga uvažavali i poštovali. Prisećao se kako mu je baba Stojanka, deda Vacina snaha, kad god je pekla hleb u crepnji, davala vruću somunicu i ovčiji sir

/Kazivao Žika Vacin 05.04.1997.u Beogradu./

……………………..

Stojanka je kći znamenitog trgovca i narodnog poslanika Davida Petkovića iz Crvene Jabuke, a supruga Đorđa J. Popovića, unuka svešenika Koste Gligorijevića, poznatog rodoljuba i organizatora ustanka za oslobođenje od Turaka. /Stojanka je bila pismena žena/

…………….

Posle Stanimira Markovića u pošti je radio Žarko, koji je kako kazuju Kosa Borkova i Milunka Vacina unuka, iz Knjaževca u Strelac preseljen konjskom zapregom. Meštani su prvi put u selu videli konjsku zapregu. U selu je postojala samo volovska zaprega kao i danas. Služitelj pošte bio je Svetozar Milenković (Toza Dostinsći iz Strelca).

Svetislav Rosić je iz Knića (Šumadija) premešten u Strelac drugog aprila 1927.g. i radio je u samo 25 dana. Rešenjem PTT-a u Beogradu br. 25219 vraćen je u Knić, po potrebi službe.

Po sećanju Milunke Popović –Manić posle Svetislava radio je neki Ovsenjak poznat samo po pijanstvu.

Po rešenju Ministarskog Saveta od 30 septembra 1927 godine likvidacijom Direkcije PTT-a u Beogradu veliki broj pošta Moravske banovine među njima i pošta u Strelcu pripao je Direkciji PTT-a u Skoplju.

/Iz opšteg odeljenja MP i T 23.12.1927.g., str.420/

Vladimir Tasić iz pošte Vrnjci premešten je po potrebi službe u poštu i telegraf Strelac, rešenjem D. Br. 117774 od 14 novembra 1928 godine

/ PTT vesnik, br, 24., 31.12.1928.g.Beograd/.

…………………………………

Petar Milenković, iz pošte u Ljuberađi premešten je u poštu i telegraf Strelac, rešenjem br. 92582 od 18 decembra 1929 godine

(PTT vesnik, br1, 15.01.1930. Beograd, str.10-14).

………………..

…Rešeno da se obrazuju Direkcija PTT (Moravska) sa sedištem u Nišu, sa početkom rada 18.04. 1930.g. P.T.Br. 20662/31.03.1930/ Za to vreme poslove obavlja Vardarska direkcija u Skoplju

/PTT Vesnik Min.Građ. Kralj.Jugoslavije, br. 7, 15 april 1930./

U spisku ugovornih državnih pošta je i Strelac, na dan 01.10.1930.g.

/PTT vesnik,br.21, 16.11.1930.,Bgd.,str.431/

Napomena: Po Pravilniku ugovorne državne pošte su pošte, telegrafi i telefoni čiji godišnji promet ne prelazi 35.000 radnih jedinica

/ PTT vesnik 25.11.1931.g, br 23../

Petar Milenković je za vreme službovanja u Strelcu unapređen je u devetu položajnu grupu P.t. br.65049 od 14 jula 1931 godine

(PTT vesnik, br.15., 01.08.1931.,Bgd, str 230)

Rešenjem G. Pretsednika Ministarskog saveta br. 3683 i 3684 od 16 septembra 1931 Petar Milenković, p.t. činovnik devete grupe premešten je u poštu i telegraf Caribrod ( danas Dimitrovgrad), po potrebi službe.

( PTT vesnik, br 22., 16.11.1931.g, str.367.)

Petar Milenković iliti Pera „Laćin“, iz Valniša radio je u Strelcu od 18.decembra 1929.g. do 16. septembra 1931. godine.

Posle Pere „Laćinoga“ dolazi poštarica Sofija Bradić. Ona je radila do 31.jula 1932.g.

/Dokaz fotografije/.

Od prvog avgusta 1932.g. za upravnika pošte postavljen je Dragutin-Dragi Manić, rodom iz Velikog Jovanovca kod Pirota.

Dragi poštar postaje strelački zet 13 maja (30 aprila) 1934 godine. Za suprugu uzima Milunku kćerku Bogoljuba J.Popovića, deda Vacinu unuku.

Dragi Manić, popularno oslovljavan “Dragi poštar”, strelčanima je ostao u uspomeni kao veoma komunikativan pedantan i predusretljiv. Svakome je pružio pomoć u granicama mogućnosti i ovlašćenja. Svojim pedantnim i tačnim radom u pošti služio je za primer kako mladim tako i starijim kolegama.

Dragi Manić se bavio pčelarstvom. Bio je izvanredan pčelar. Svaka njegova košnica imala je svoj broj i o svakoj pregledanoj košnici vodio je dnevnik rada. Voleo je i lov. Jedini u to vreme u selu imao je automatsku pušku, koja se punila patronima sa strane. U strelačkoj pošti je radio sve do propasti Kraljevine Jugoslavije aprila 1941 godine. Za vreme Drugog svetskog rata živeo ja sa porodicom u rodnom selu Velikom Jovanovcu kraj Pirota. Po svršetku Drugog svetskog rata postavljen je u pirotskoj pošti u kojoj je radio do penzionisanja. I kao penzioner nastavio je da se bavi pčelarstvom. Nesebično je pomagao kolegama pčelarima. Umro je u Pirotu 1995. godine. Za sobom je ostavio bogatu literaturu i ličnu dokumentaciju iz oblasti pčelarstva.

Po uspostavljanju bugarske vlasti maja 1941.g. otvorena je pošta u deda Vacinoj zgradi do Ravne, poznatoj kao Kodino po unuku Nikodiji.(U zgradi danas preko leta živi deda Vacin praunuk Žika “Vacin”.)

Bugari su za poštara postavili Lazara V.Cvetkovića, iz Masurovaca. Radio je od juna 1941 do 1942.

Posle oslobođenja u pošti Strelac 1945/46 radio je Zarija V. Cvetković iz Masurovaca. Za razrednog poštara u Strelcu 30.04. 1946.g. postavljen je Mirko B.Stojanović, rodom iz Dučevca

(PTT vesnik, br.11, 01.06.1946., Beograd, str. 318.).

Posle Mirka Stojanovića postavljen je Dobrosav N. Pejčić iz Valniša, koji je radio u pošti Mionica. Dobrosav je radio do tragične nesreće ??? Umro je u pirotskoj bolnici od zadobijenog smrtnog udarca od brata od strica.

Posle Dobrosavine tragedije u pošti je postavljen Strahinja Đ. Rančić iz Strelca, a posle njegovog premeštaja dolazi Vukašin iz Krupca (pirotskog)

Vukašina zamenjuje Novica iz sela Visok (pirotski). Novica nije dugo radio. Za kratko vreme stekao je uvažavanje i poštovanje. Posle Novice postavljena je Zorica iz sela Stola. Pošto je posle izvesnog vremena dobila premeštaj u babušničku poštu, u Strelcu je postavljen Dragiša P.Stojanović, strelčanin. Dragiša je iskoristio povoljne uslove i sa isplatom u markama otišao u prevremenu penziju. Nastanjen je sa porodicom u Babušnici.

Dostavljači posle drugog svetskog rata su Gradimir N.Todorović Ćivik i Radovan-Ratko S. Dojčinović. Odlaskom Dragiše u prevremenu penziju sve poštanske poslove obavlja dostavljač pošte Ratko Dojčinović

 

Grada „poštar“

Gradimir N. Todorović potiče iz Ćivičke familije u Miščevoj Mahali. Rođen je 1926.godine u Strelcu od majke Nade (Kardaševe kćeri) i oca Nikodija-Kođe Ćivika. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu od 03..septembra 1944.godine u Petoj brigadi 37. divizije NOV. Demobilisan je 1947. godine.

Godine 1948. oženio se Desom (Desankom) iz Prdljinske porodice. Ima dvoje dece: kćerku Biserku-Bisenu i sina Zorana.

U radnom odnosu kao poštonoša u pošti Strelac radio je od 1950-1990. godine. Ima radni staž 40.godina i 23.dana bez ijednog dana bolovanja. Noseći poštu u Strelcu i okolnim selima: Masurovcu, Radosinu, Rakov Dolu, Crvenoj Jabuci, Studeni, Valnišu i Raljinu, prešao je oko 252.000. km.

Prema Gradimirovom kazivanju u pošti Strelac, posle Drugog svetskog rata radili su kao upravnici pošte: Mirko iz Dučevca, Dobrosan N. Pejčić iz Valniša, Zarije V. Cvetković iz Masurovaca, Strahinja Đ. Rančić iz Strelca, Vukašin iz Krupca (kod Pirota), Novica, iz Visoka, Zorica, iz Stola, Dragiša-Giša P.Stojanović, iz Strelca.

Poštonoša je Ratko S. Dojčinović, iz Strelca. On raznosi poštu u Strelcu, Studeni, Valnišu, Raljinu i Masurovcima. U prekoridska sela Crvenu Jabuku, Rakov Dol i Radosin nose drugi dostavljači.

Pre drugog svetskog rata poštonoše su na konjima iz Strelca nosili poštu do sreskog mesta Babušnice i obratno: Vlada Mijalković, Milćinac, Vlajko Ranđelović, iz Lomje, Aleksa Antić Leka-Mladenin, Aleksa Kitanović-Leka”Njanja.”

Leka “Njanja” je nosio poštu do Babušnice i posle Drugog sv. rata, a posle njega Božidar Rančić (Boća Vlajkov). Cele 1955. godine poštu je nosio Dušan I. Antić i Svetozar-Toza Stamenković, Cvrčkovac, naizmenično (1955.). Dugo vremena nosio je poštu do Babušnice i obratno i Ratko Petrović, crepnjar iz Ralina. Posle oslobođenja od fašizma poštonoša do Babušnice i obratno bili su Gradimir Cvetković, kačarovac, Boško “Malja”, Milutin Vlakanin, Živojin Dimitrijević, dičkovac…

Uspostavljanjem autobuske linije Pirot-Babušnica-Zvonce pošta je dostavljana autobusima. Od Slivče do sela poštu je nosio u početku Aleksa Kitanović Njanja, a nastavio je Božidar V.Rančić (Boća Vlajkov) i njegova supruga Zora.

Danas se poštanske pošiljke prenose kombijem na relaciji Niš-Gadžin Han-Veliko Bonjince-Ljuberađa-Babušnica-Strelac-Zvonce i obratno tri puta nedeljno: ponedeljkom, sredom i petkom. Ranije je pošta išla svakodnevno.

(O poštonošama od Strelca do Babušnice i obratno kazivali su Dušan Antić, Sava Gligorijević-“Crnotravac” i Božidar V.Rančić 3.10.2.000. i 17.11.1998.)

Godine 1983. 23.septembra izvršeno je ispitivanje i puštanje u rad centrale J-100. sa više brojeva. Puštanje brojeva u centrali obavljeno je 20.10.1983.godine.

( Kazivanje Giše poštara 25.06.1997.).

Po sećanju Kose Borkove prvi poštar u selu bio je Žarko, iz Knjaževca. Stvari su mu doterali konjskim kolima. Toza Dostinsći bio je služitelj. Dolazio je u Borkovu kasapnicu za jagnjeće glave. Imao je ženu Maru, mađaricu, koja mu je rodila sina Milutina-Miku (1924) i Aleksandra-Acu. Toza je bio veliki prijatelj sa Borkom i Kosa ga je redovno okala za slavu Arandželovd’n.

O Svetozaru-Tozi poštaru, 07.10.1997.godine kazivao je učitelj Milutin Tozin sin: Toza je bio služitelj u pošti od njenog otvaranja jula 1925 do 1932.g. kada je pošta postala Ugovorna. Toza tada prelazi u Niš i služi u pošti do penzionisanja. Umro je i shranjen je u Nišu.

Dostavljanje pošiljki u selu pre 1941. g. vršila je opština preko svog delovođe. Delovođa je preuzimao poštu uz potpis i dostavljao meštanima preko pandura. Od 1926-1932.g. delovođa je bio Toma Ljubić, iz Strelca. Jednom prilikom Toma je utajio ralincu 300.dinara. On je taj novac poslao ženi iz borskog rudnika, da deci kupuje hranu.

Kako je žena stalno tražila pismom pare od muža da deca ne gladuju, ralinac krene pešice iz borskog rudnika i posle nedelju dana putovanja stigne u Ralin. Pred polazak iz Bora, sa talonom je napravio poternicu za novac. Utvrđeno je da je novac stigao na vreme u strelačku poštu i uz potpis predat Tomi, knjigovođi. Zbog te utaje Toma je godinu dana bio u zatvoru u niškom KPD-u.

Zbog inflacije 3.jula 1992.god. u pošti vršila se zamena novčanica. Vlada je donela odluku da se stari novac zameni za tri dana ili uloži na štedne knjižice. Upravnik pošte iz Pirota naredio je Miletu Č. Jevtiću, iz Laleševaca, koji je zamenjivao poštara Dragišu, da ne vrši zamenu starih novčanica i ne otvara štednje knjižice. Tako je mnogim meštanima propao novac. Očigledan primer kako režimska vlast vodi brigu o svom narodu

Mlunka Popović-Manić: Za vreme Bogoljuba Granžana (došao iz Pirota) pošta je bila u Dobrinoj zgradi (Dobre sabakovskog)

Žarko iz Preka je došao posle Rosića. Bio je u Knjaževcu

U pošti je radio i Stevan Granžan

Pre Sofije Bradić u Strelcu je radio nišlija pijanica. Proneverio je novac i uhapšen.

 

Na svom redovnom 132. zasedanju N:S: 24. marta 1907.g. određene su plate upravnika pošta, knjigovođa, kontrolora…

  1. klasa…………………….4.000 din.
  2.  „      …………………….3.500
  3.  „      -……………………3.000

4  „       ……………………..2.500

  1.  „      ………………………2.000
  2.  „      ………………………1.500

 

Raznosači pisama i telegrafa, čuvari telefonskih i telegrafskih linija i kancelarijski služitelji:

 

Beograd:                                                          U ostalim mestima:

 

  1. klasa………………………1.440                          1.260
  2. „      ……………………….1320                          1.140
  3.  „  ……………………….1.200                            1.020
  4.  „     ……………………….1.080                          900
  5.  „ ………………………….. 960                             780
  6.  „ ………………………….. 840                              660

/Stenografske beleške NS CXXXII red.zased., str. 3833 /

 

Sport

Između dva svetska rata u selu nije bilo organizovanog sporta. O praznicima i nedeljom okupljali su se mladi ljudi i sa učiteljima na Bajčevoj livadi igrali fuzbal. Umesto stativa stavljana su po dva veća kamena. Igrači nisu imali dresove. Igrali su obučeni u narodnoj nošnji. Umesto kopački na nogama imali su opanke od svinjske kože, batine gumenjke. Poneki igrač igrao je u „tatinim opancima“-bos

Fuzbal-lopta bila je iz dva dela: unutrašnji gumeni deo i spoljašnji od kože koji se šnira kožnom oputom. Gumeni deo se kroz otvor za šniranje ubaci u kožni deo i napumma, a zatim zašnira.

Deca su za sebe pravila krpenjače. Male dečje gumene lopte bile su skupe i nepraktične za seoske uslove. U toku igre lopta bi ponekad odletela u obližnju zagradžu (ogradu) od trnja, probušila se i neupotrebljiv za igru..

Pored fudbala pojedinci su se takmičili u šutiranju lopte uvis. Ko će da postigne najveću visinu. A. nije izostalo i takmičenje u bacanju kamena s ramena..

Dalmatinac Mato Dropulić žandar u opštinskom dvorištu postavio je vratilo na kome je u slobodnim časovima vežbao. Vratilo su koristili i momci: Živojin G. Stanišić, Todor-Toća Pejčić, Božidar P. Adamović, Branislav A.Antić, Božidar G.Stanišić i drugi.

Učitelj Branko Cenić je u okviru školskog programa na časovima gimnastike u Bajčevoj livadi 1940 godine organizovao takmičenje učenika četvrtog razreda osnovne škole u trčanju na 100 metara…..

Za vreme službovanja u Strelcu 1953/54. godine Krsta Pančić nastavnik fizičkog vaspitanja Osmogodišnje škole doneo je prvu lopticu, rekete i mrežu i osnovao stonotenisku sekciju. Članovi sekcije bili su učitelji, nastavnici, omladinci i đaci.

U Lužničkom srezu 1955.g. postojala su četiri stonoteniska centra: Strelac, Babušnica, Veliko Bonjince Ljuberađa .

Nastavnik Krsta Pančić je u Strelcu osnovao i smučarsko društvo u kome je aktivno učestvovalo 45 članova. Društvo je 14.fabruara 1954. godine organizovalo takmičenje u tri discipline. Na takmičenju je učestvovalo 35. omladinaca iz Strelca i sedam iz susednih sela.

Krsta Pančić je kao penzioner posetio Strelac 5 septembra 2.002. g.. I ovom prilikom posetio je osnovnu školu i poklonio tri reketa.. Po njegovom kazivanju za Strelac ga vežu najlepše uspomene. Veliko drugarstvo i timski rad u školi i nezaboravno drženje sa meštanima. Npominjemo da je njegova majka pop Đurina kćerka. Pop Đura je pop Stevanov sin iz Strelca.

Streljačka družina osnovana je 1955.g. Nosila je ime Mate Miloševića iz Kragujevca, oca državnih reprezentativaca Momira i Nemanje Markovića

Članovi udruženja bili su svi učitelji, a od meštana: Velimir Paunović Veća, Borisav Ristić, abadžija, Gradimir Panajotović Juruk, Ljubisav Ž. Veličković (Naćin), Stavra Č. Ignjatović Kucka, Časlav S. Ristić Paša i drugi

U malom nogometu održan je turnir na Velikoj gospojini- Bogorodici, 28.08. 1976.g. u Strelcu.

Strelački tim “Vihor” igrao je u sledećem sastavu:

  1. Petar N. Todorović Ćivik
  2. Gradimir A. Rančić Lankiš
  3. Branislav G. Dimitrijević Đon
  4. Radovan Đ. Ristić Rile

Čuče:

  1. Dragomir Č. Pejčić Gaša
  2. Vladimir-Nine G. Panajotović Juruk
  3. Časlav S. Ristić Paša
  4. Radovan M. Radenković Mutijinac

 

Sportska aktivnost je nastavljena. Stasala j generacija koja je uspela da u fudbali i odbojci održi sam vrh i opštini.

U malom fudbalu prethodnu trofejnu generaciju sa uspehom su zamenili: Đorđe Cvetković Ćosa, Radovan Aleksić kao golman, Zoran Sokolović, Zoran Radenković, Živojin Andrejić, Nebojša Marjanovć, Miodrag Cvetković Romanija i Dragan Miladinović igrači.

Ova ekipa je osvojila pehare i prva mesta u Ljuberađi i Zvoncu, a druga mesta u Velikom Bonjincu i Babušnici.

I odbojkaši su beležilizavidne rezultate sa istaknutim pojedincima kao što su Čedomir J. Radenković, školski kuvar, Radovan D. tančić Laka, Jovica Đ. Ristić i dr.

This site is protected by wp-copyrightpro.com