Школа - Село Стрелац, монографија

Залагањем попа Раденка и уз помоћ виђенијих људи из Стрелца и суседних села, обновио је цркву у Стрелцу 1838.г. и у Студени 1867.г., и отворио прву школу у Стрелцу у црквеној згради. Верује се да је то и прва школа у Лужници, у Турској Србији.

Школа -црквена зграда, чатмара била је ниска.и имала је две мале просторије и два улаза из црквене порте. Кров покривен сламом био је на једној води. На прозорима уместо стакла била је хартија.

Под руководством попа Раденка у овој школи многи су стекли писменост као и његови синови Глигорије и Ђорђе, који су постали свештеници.

Први учитељ кога је поп Раденко око 1843 године* погоио био је Јован Конопчар родом из Лесковца, који је у Стрелцу производио конопце, печалбарио је. Назив “Конопчар”добио је по свом занату. Као учитељ у Стрелцу описмењавао је децу од 1843 до 1846 године. О њему других података нема.

*Учитељ-педагошко-књижевни лист, св.1., септ., 1896, Бгд.,, стр.40.

У Обреновићевој Србији 15. априла 1839. издата је заповест да се на даље по шклама не предаје из „старог , из Немачке доношеног буквара, него да се предаје нов у Србији печатан…

“(М.Ђ. Милићевић: Школе у Србији од почетка овог века до краја школске 1867. године, стр 11)

А, 24.октобра 1844.г. донет је закон „да деца више не казују слова именом аз, буки, веди итд., већ само а6, б6, в6, г6, итд.. Но то није било лако увести, па су многа деца по старом изговарала слова све до ослобођења од Турака 1878. /Исто, стр.17/

Светислав Ристић биров познат Стрелцу као деда Тила ђацима основне школе тридесетих година 20 века, при сусрету увек је изговарао азбуку подсакујући са једном ногом: Аз, Буки, Веди, Глагољи, Даље, Ђаци, Еврејски, Живе, Зими и Јесени Као Лопови, Љубица Мене Неће….

У то време… већина учитеља били су свештеници, живописци, занатлије, ситничари трговци, механxије и др.

/ Др.Јован Хаxи Ввасиљевић: Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у 19.в., Бгд,1928, стр. 12./.

У то време учитељ је могао да буде свако ко је знао да чита и пише.

Почетак описмењавања у Стрелцу није утврђен . Тихомир Ђорђевић је навео годину 1843, Јован Хаxи-Васиљевић 1831*, а Владимир Николић 1848. Учитељ Славко Танчић Лаф пише да је поп Раденко отворио школу у Стрелцу око 1839 год.

/*Др,Јован Хаxи Васиљевић: Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у 19.веку, Београд 1928., стр.54/55 /

Можда је Јован Хаџи Васиљевић у праву када наводи 1831 г., као годину почетка описмењавања, јер се Раденко Гмитровић тих година вратио у родни Стрелац описмењен и почео да учи децу да читају и пишу. А, када су му синови стасали за школу доводио је писмене људе за учитеље, све до ослобођења од Турака.

Када је поп Раденко из непознатих разлога отпустио Јована “Конопчара” погодио је Миленка Поповића из Големог Боњинца. Миленко се школовао у Нишу. И он је децу учио у приземној згради у црквеној порти у којој је радио и Јован “Конопчар”. О броју ђака нема података.

Миленко је учио децу пола године**. И о њему нема више података. ** Исто * (др.Ј.Х.В)

Поп Раденко је око 1854. г. погодио Гаxу- Гачу (Ђорђа) Николића из Ниша. Ту годину је потврдио и сам учитељ Гача својеручним записом на једном апостолу у стрелачкој цркви. Запис гласи: “Сеи апостол на храм пресветују Богородицу у Стрелац 28 март 1854 лето. Писател учител Николич нишки”.*** *** Исто (Др.Ј.Х.В.)

Гача Николић је у Стрелцу службовао три године. По повратку у Ниш запопио се. Парохија му је била у селу Међурову. Мештани Међурова назвали су га “поп лисица”. Јоца Николић, меанxија и ћурчија из Стрелца је био ђак код Гаче.

После Гаче Николића поп Раденко је за учитеља довео Тончу (Танчу) Поповића из Трна (градић у Бугарској). Око 1896 год.**** Тонча је живео у Пироту. **** Исто

Кад је Тонча отишао дошао је учитељ Јован Здравковић***** из Стрелца /*****Исто Др.Ј.Х.В./.

О Јовану Здравковићу нема других података. Владимир Николић га помиње у књизи: „Основне школе у околини Пирота у турско време“, 1924, стр.67. као учитеља у суседном селу Ралину.

У Ралину „школа је отворена 1865.г. Први учитељ је Јован Здравковић из Стрелца. Школа је била у кући Лепоја Костића“, /Истостр.98./,

„У Валнишу школа је отворена 1856. г.у кући валнишког свештеника Миладина Ристића. Учитељ је био Андрија Крстић из села Берин Извор“…/Исто, Вл.Н./

После Јована Здравковића поп Раденко је погодио Даскал Ђуру из Трна (Др.Ј.Х.В., стр.41), који је учио децу око 10 година. Даскал Ђура је користио два презимена: Јовановић и Николић. Бавио се и кројачким занатом, који се у то време добро плаћао. За бољу плату напустио је Стрелац и отишао у Црвену Јабуку. По ослобођењу од Турака вратио се у родни град Трн и радио као учитељ. После учитељског позива постао је црквењак. За посао црквењака и певање у цркви Даскал Ђура месечно је добијао две стотине гроша.

По одласку Даскал Ђуре поп Раденко је довео учитеља Цону Данчуловића из Зеленог града код Трна. Даскал Цона је користио три презимена: Данчуловић, Станковић и Танчић (Др.Ј.Х.В., стр.54/55). Био је наклоњен Србима и зато су га стрелчани ценили и поштовали. Он је набављао и доносио ђацима српске књиге, а нарочито народне песме и тако доприносио буђењу националног духа. Турцима се то није допадало и нису га благонаклоно гледали, јер су се плашили буђења националне свести код народа, побуне и устанка. Даскал Цона је живео у страху да га Турци не открију, ухапсе и убију.

1870 уписано у Стрелцу 36 ђака, а 1900. отворена радничка школа.

Учитељ Славко Тачић Лаф*, управитељ основне школе у Стрелцу забележио је:”Гача, Цона и Ђура давали су на читање, а и поклањали народу књиге: Вечити календар, Краљевића Марка-песме и Дела Караxића такође песме.

Њихова је заслуга да се и данас чује по који стих из народне поезије употребљен кад и где му је место. Старији људи друге песме и не певају, већ само народне и то увек правилно у десетерцу”.

* /Историја основне школе у Стрелцу, рукопис, од 26.фебруара 1929.год, страна 3, Стрелац./

Даскал Цона је дошао у Стрелац 12. марта 1872. године. О томе постоји запис на „Ирмологији“ у цркви Успеније Пресвете Богородице у Стрелцу: “Дојде Цона Даскал на лето 1872. месец март 12 ден”.

(Просветни гласник бр.2, 1900, стр.222).

Пре доласка у Стрелац Цона је у Црвеној Јабуци учио децу Петка Илијиног за годишњу плату од 500 гроша и једне лесковачке кондуре. Код Петка је радио од 21.маја 1870. г до почетка марта 1872. године.

У Стрелцу је као учитељ боравио до 1874. године, а онда је отишао у Големо Боњинце. Према запису из 1877 године на требнику Велико-боњинске цркве учитељ Цона је повезао црквену књигу Велико-боњинске цркве за 10.гроша првога маја 1877.

Све учитеље до ослобођења од Турака поп раденко је погађао на одређено време. За Даскал Ђуру учитељ Славко Танчић Лаф пише да је био у Стрелцу и после ослобођења од Турака децембра 1877.године, Вероватно је Ђура из Големог Боњинца дошао у Стрелац одмах по ослобођењу и остао све до постављења првог државног учитеља Србије септембра 1879 године

У то време Матеја (баба Сове Прдљинске брат) посадио је јасен и јавор у црквеној порти. Стеван Станковић Кардаш био у првом разреду основне школе. Јасен и данас својом лепотом и висином краси црквену порту, а јавор је остао у сенци јасена.

Према записима у студенској и стрелачкој цркви, Ђура Јовановић-Даскал Ђура био је 1870. г. учитељ у Студени, а 1876 године у Стрелцу. По ослобођењу од Турака радио је као учитељ у Кнежевини Бугарској (Просветни гласник ,годиште 21, јануар 1900, број 1.).Коста Н. Костић

Како су ђаци учили азбуку и шчитавање учитељ Славко „Лаф“ пише:”… припрема за Буквар код Цоне и Ђуре, било такозвано крепе а то је парче хартије углављено у раздељано дрвце и на хартији учитељевом руком исписане-боље рећи штампана азбука* која се учила: аз, буки, веди глагољи…….Најтеже је било шчитавање. На пример да се напише и прочита реч баба онда се каже: буки=б, аз=а, буки=баб, аз=а = баба” */Лаф, страна 2/

Кажњавање недисциплинованих ученика било је клечањем на зрна кукуруза или ударање прутом по длановима. Најтежа казна била је валога, справа помоћу које се ђаку дигну ноге у вис али тако да их може мицати, а за то време задужени ученик бије га по табанима”. /Лаф, страна 3/

После учитеља Цоне Данчуловића 1874., поп Раденко је доводио: Пејчу, Жику и Саватија, који су један за другим, радили до ослобођења од Турака 1877. Нисмо могли да дођемо до података о њиховом боравку у стрелачкој школи ни о њиховом раду, као што нема података ни о раду школе за време Првог и Другог српско-турског рата

Први српско-турски рат водио се од 26. јуна 1876. године и трајао је до 17. октобра 1876, а Други рат са Турцима започео је 1-3 децембра 1877 и трајао до 22. јануара 1878 године. У Другом српско-турском рату ослобођено је четири округа јужних српских крајева и припојено матици Србији: нишки, пиротски, топлички и врањски. Лужница је ослобођена 13/14 децембра 1877, а Пирот 16. децембра 1877 г. Лужнички срез оформљен је 14. маја 1878 године и поред села у самој Лужници око Бабушнице, срезу су припала и планинска села Буковика**: Стрелац, Валниш, Студена, половина Пресеке (друга половина је припала Бугарској), Црвена Јабука, Раков Дол, Радосин, Масуровци и др.

По ослобођењу од Турака формирани су окрузи и срезови, успостављена је власт и отворене су јавне школе. У Лужничком срезу отворено је 11 школа, у свакој општини по једна. У почетку су отворене школе у: Стрелцу, Студени, Злокучанима (Драгинцу), Стрижевцу и Великом Боњинцу. /Илија Николић: Пирот и срез нишавски, стр.11/

Настава у стрелачкој Државној основној школи почела је 1. септембра 1879 године у црквеној згради, у којој се одржавала настава и у доба Турака. То је приземна зграда са једном учионицом и два одељења за потребе учитеља и фамулуса. Врата су била ниска, а прозори мали. Кров је био на једној страни. Званични назив школе био је „Основна мушка школа“, одобрена од Министарства просвете 27.јула 1879 год., П.бр.3696.

Ево како је гласио званични извештај о школи упућен Министарству просвете: “Сељаци добри-школа никаква. Зграда је стара, црквена кућа, ниска, мрачна, унутра окречена, таван црн од дима”…/АС ф. XИ, р.178 /1880//

За првог учитеља у слободној Лужници, у стрелачкој школи, удаљеној 6 сати хода од Пирота (по горњи пут), постављен је Илија Радосављевић*, питомац учитељске школе, момак из Леновца код Зајечара. У београдској учитељској школи стекао је солидно знање и био утицајна личност у селу. Дивно је певао. Имао је леп рукопис. У Стрелцу је био учитељ до 8. априла 1881. године, а онда премештен у Пирот. Илија је потом службовао у Књажевцу, Нишу, Прибоју (врањском), Вражогрнцу, Зајечару, где је за учитељски рад одликован Орденом Св. Саве, петог реда, 2.августа 1893 године /Пр.гл.,бр.9 за 1893.г.,стр.439/. *Шематизам

У првој школској години 1879/80 у Стрелцу уписано је у први разред 0сновне мушке школе 33 ђака. Са успехом је свршило разред 28 ђака. Нико није понављао. Један ученик је умро, а четири је напустило школу. Стрелачка књижница имала је само шест књига.

/Просветни гласник 10. свеска октобар, 1880, Београд, стр 365/

Стрелачку школску општину тада су сачињавала села: Стрелац, Масуровци, Радињинци и Бердуј са 368 пореских глава /АС ф.7, р. 51 /1879//

У Стрелцу је у то време било 138 домова, 522 мушке главе 496 женских и 222 пореске главе. Било је описмењених само девет мушких, ни једно женско чељаде. Баба Даринка Раденковић (1882-1954), казивала ми је како је у то време била „срамота да женска деца иду у школу“. И она, иако потиче из богате и угледне сеоске породице “остала је слепа код очију”.

Поред деце из Стрелца у школу су долазила деца и из Масуроваца, Радињинаца, Бердуја, Валниша. Лужнички срез је тада имао само пет школа и пет наставника, по једног у свакој школи.

Школски надзорник за 1880/81 год., за Округ пиротски и књажевачки био је г. Миленко Марковић, суплент ниже пиротске гимназије

(Пр.гл.ИX св, од 15. маја 1881.г., стр. 36).

На место Илије Радосављевића постављен 23 јула 1881 године питомац учитељске школе са положеним учитељским испитом у седмом колу 1881 год.у Београду Арсеније Пантић учитељ, момак из Свилајнца. Годишња плата била је 800.динара.

/Пр.гл.,св.14, 31 јула 1881.,стр. 489 и АС, МПЦД, Ф. 14, 1472/1882 /

Арсеније је са ђацима радио до краја школске 1882 године. Премештен је по молби 6 јула 1882 год. у родно село Штубик, округ крајински, због тешког положаја његове породице.

Те школске године за школског надзорника за пиротски округ постављен је г. Димитрије Алексијевић, директор пиротске гимназије.

/Просв.гласник ИX свеска, 15. маја 1882.г., Бгд, стр.269/

Према архивској грађи* учитељ Арсеније се “више бавио радикалском политиком него школом и школу је претворио канцеларију општинског писара”. Према истим изворима није био религиозан, није радо одлазио у цркву, а побожне је исмевао. Наводи се пример да је на дан Врбице у Пироту при пролазу литије преко велике пијаце стајао на улици са шеширом на глави. Иако га је поп Пантелејмон Панчић опоменуо да скине шешир у знак поштовања он то није урадио, већ се са шеширом на глави и цигаретом у устима, ослоњен на штап подсмевао. Због тога га је окружни начелник Панта Јан Дробњак тужио, а Министар просвете на основу тужбе казнио са десетодневном платом.

*/А.С. МПЦД Ф.7 , 647/ 1882 /

Од 1. августа 1882 године постављен је учитељ Димитрије Мелентијевић, из Силајнца са свршеном учитељском школом и положеним испитом зрелости /А.С.МПс, ф.50, р.148/1895/ и ф. 2, р.186 /1883 /

/Пр.гл.,15.с, 15.августа 1882.,Београд, стр.538/.

Према казивању ондашњих ученика био је веома строг учитељ и много је тукао децу, али их је и добро учио. Тако је у оцени општег успеха у настави у школама пиротског округа крајем 1883/84 школске године, стрелачка била једна од најбољих, са оценом 4,5.

Ево како је изасланик Министарства просвете и црквених дела оценио стрелачку школу: Хришћанска наука 5, Српски језик 5, Црквено-словенски језик 5, Рачун 5, Земљопис 5, Историја 5, Познавање човека 5, Јестаственица 4, Лепо писање 5, Цртање 4, Певање 3, Гимнастика 3. Општи успех школе 4,5.

Исту оцену добила је и школа у Расници.

Следећа табела је очигледан пример.

Белопаланачка	3, 75
Балтабериловачка	2, 87
Изворска	3, 5
Крупачка	3, 62
Мокрањска	3, 75
Боњиначка	2, 8
Костурска	2, 25
Пиротска мушка	4, 0
Пиротска женска	3, 75
Расничка	4, 5
Станичењска	3, 58
Рсавачка	2, 5
Суковска	4, 0
Студенска	3, 42
Стрижевачка	3,58
Шпајска.	3,5
Ветска	2,5
Дојкиначка	2,25
Стрелачка	4,5

Школа је тада имала 32 ученика*. У првом разреду 16, у другом 10 и у трећем 6. У четвртом разреду није било ученика. Поављали су први разред три ђака и други разред један ђак.

*/Др. Илија Нилолић: „Пирот и срез нишавски (1883-1893)”, књ.2., стр. 61, Пирот/

Из архивских података видимо да је: „Одбор стрелачке школе на свом састанку од 18. септембра 1883*. г. решио је да се не отвори ИВ разред, јер је остао само један ученик. Трећи разред су свршила свега три ученика. Од њих су двојица узели своје сведоџбе, а и учионица је мала…“

Министар просвете се сложио са одлуком Одбора.

Школску општину сачињавала су села: Стрелац, Стол и Радињинци.

„Кметови Стола и Радињинца недају прирезом предвиђени буџет школској каси те школа у много чему оскудева. Школа не може на време да набави прописе, крижуље и друго те настава трпи.

/АС, МПс ф.XXXИИ, р.13 /1883 //

Председник школског одбора од 1882 године био је Адам Стаменковић. У међувремену Адам је изабран за председника општине, а на место председника шклског одбора почетком шк.1883/84 изабран је Јоца Николић*, ћурчија из Стрелца. Учитељ Димитрије Мелентијевић био је књиговођа школског одбора.

*/АС МПс, ф.32, р.13/1883//

Активно је учествовао у раду Радикалне странке. Због сумње да је са осталим радикалима из Лужнице учествовао у побуни пиротског краја, за време Тимочке буне 1883. г., био је под сталном присмотром полиције.

По казивању деда Ваце (Јованче К.Глигоријевића 1849-1949)) “Димитрије се много акао са среским началницима и у селу основао радикалну странку.

Због српско-бугарског рата 1885.г. у коме су Срби претрпели пораз код Сливнице у Бугарској, школа није радила.. Те године школски нсдзорник за пиротси округ био је г.Момчило Иванић, проф. београдске реалке

(Пр. Гл. XИ св., Бгд, 15.јуна 1885, стр 41.)

Године 1886 стрелачка школа наставља са радом. За учитеља постављен је 19 априла 1886.године Алекса Нешић, из Љутовничке школе, Рудничког округа. /Пр.гл.,9.св.,15 маја 1886,св.1-24,стр.322./.

Учитељ Алекса није прихватио премештај и надлежни су га разрешили дужности 16 маја 1886.г.

/Пр.гл.,10 св.31.мај 1886., стр.362./.

Да школа на буде без учитеља просветне власти су Радоја Красића, учитеља школе стрижевачке у Лужници, по потреби службе привремено преместили у Стрелац

/Просветнигласник, 15.октобра 1886.г.,стр.791/.

Убрзо Радоје враћен у Стрижевац, а стрелачка школа за учитеља добија првог октобра 1886 г. Михаила Веселиновића, званог Баја, из Књажевца, ђака шестог разреда гимназије. Постављен је као заступник учитеља, са платом од 600.динара годишње

/ Пр.гл.,31.октобра 1886,стр.832/.

За време службовања Михаила Веелиновића о школи у Стрелцу надзорник основних школа Панта Ж. Милановић поднео је Министарству просвете 7.јула 1889. године следећи извештај:

“Школска зграда прилична; може још дуго служити. Налази се у црквеној порти, у близини цркве.

Од учила, школа нема: Шрајберове слике и глобус. А од препоручених књига за књижницу (у овој школској години) нема ниједне.

Даље, школа нема баште за ђаке; учитељ нема дан ораће земље, већ добија новчану накнаду (100 динара на годину).

Школска је администрација у реду. Школски одбор држао је седнице по закону. Учитељ ма да је оцењен оценом “добар” није толико спреман да би могао успешно радити у школи са четири разреда-особито у овоме пограничном месту. С тога сам мишљења, да се учитељ из ове школе премести а на његово место постави други спремнији”

/ МПс. ф.24., р.17., 1889./

Иако није завршио учитељску школу Михаило је био уважаван не само од ђака, већ и од родитеља и осталих мештана. За писање ђаци су користили таблице и крижуље, а за лепо писање имали су свеске са угледним примерима. Учитеља Михаила политика није занимала, казивао је Борисав К. Раденковић (1880-1965) учитељици Милосави Миладиновић за њен семинарски рад давне 1958 године.

Када смо поменули таблицу и крижуљу (крижаљку), као средство за учење биле су у употрби скоро до другог светског рата. У стрелачкој школи укинули су их брачни пар учитеља Мира и Бранко Ценић 1939.г.

После учитеља Михаила Веселиновића за школску 1891/92 год. поново је постављен у Стрелцу Радоје Красић. Он је био виши учитељ грађанске школе у Нишу 1889 год, а 1890 управитељ основне школе у Белој Паланци. У Стрелцу је био привремено учитељ 1886.год.

Радоје није био приљежан свом позиву и школи, већ се више бавио политиком и свађао са сељацима. Децу, синове и унуке политичких противника често је тукао без разлога. На захтев ђачких родитеља и осталих мештана премештен је одмах по завршетку школске године. Убијен је на једном политчком збору у Нишу.

“Радоје Красић је из прве генерације школованих учитеља и из Беле Паланке премештен је у Стрелац из партијских разлога”, писао је Славко Танчић Лаф 1929 г.. /Лаф 3. стр/

За време Турака учитељи су углавном учили децу да читају и пишу штампана слова. Писана слова се сматрала као вештина и није им се поклањала већа пажња. Настава је одржавна током целе године. Радило се без програма. Школу је могао да похађа свако ко је хтео, алипошто се плаћала школарина у школу су ишла само деца имућнијих родитеља.

Школа у Стрелцу као и остале школе у ново ослобођеним крајевима радиле су по програмима Министарства Просвете и Црквених Дела. На захтев цркве поред матерњег језика учио се и старо-словенски, да би при богослужењу у цркви, увек по један од ученика читао заједно са свештеником.

/Казивање Стевана Станковића Кардаша, рођеног 1874 године.

Кад је учитељ Радоја премештен, постављен је учитељ Никола Богдановић. Радио је само једну школску годину 1892/93. На своју молбу премештен је 10. августа 1893. у село Рогљево (крајински округ).

Основна школа у Стрелцу 11. августа 1893 године добија новог учитеља Владимира М. Николића, родом из Чајетине. У Београду је свршио учитељску школу и положио испит зрелости.

/Пр.гл.бр.9,1893.,стр.444/.

У Стрелац је дошао као почетник. Иако почетник у свом раду Владимир је био одличан учитељ, педагог и врсан познавалац сеоског живота. Сакупио је материјал о школама у Пироту и пиротском округу и издао књигу: “Народне школе у Округу пиротском до ослобођења од Турака”. У књизи на стр.67 пише да је у: Ралину био учитељ Јован Здравковић, родом из Стрелца, у Камику код Пирота Димитрије Ристић, учитељ такође из Стрелца, а у Нишору Стамен Маринковић, учитељ родом из Ралина, који је умро у Стрелцу.

Владимир Николић као надзорник основних школа за пиротски округ обилазећи школе скупио је драгоцену грађу из свеобухватног сеоског живота и написао вредну књигу: “Етнолошка грађа и расправе из Лужнице и Нишаве”.

Књигу је издала Српска краљевска академија у Београду 1910 године.

За време његовог службовања 1895.год. школа је из црквене зграде премештена у зграду власника Ђорђа Станојевића, званог “Xевгало”, која се налазила поред пута испод данашње куће Чедомира Ранђеловића. Зграда је била ниска и имала је три одељења. У школи је било 46 ђака*: у првом разреду 11, у другом 11, у трећем 15 и у четвртом 9 ђака.

*/Просветни гласник бр. 4., 1896, стр.170/

За три године учитељског рада Владимир Николић је оставио најлепши утисак у селу. Премештен је 12 септембра 1896 год. у село Сопот, код Пирота.

/Пр. гл., бр. 10 ,октобар 1896. ,стр. 471/474 /.

После учитеља Владимира Николића, из Јелашнице код Ниша 20 септембра 1896. дошао је Виден Јанковић. У стрелачкој школи радио је годину дана /Пр.гл.,бр.10.,октобар 1896, стр.471/474/.

Школске 1897/98 године за заступника учитеља постављен је Владимир Живановић, ђак нишке учитељске школе. Он је први учитељ који је почео наставу у новој школској згради. Није се ни он дуго задржао у Стрелцу. После њега по казивању Стратимира Ранчића Траћије, за учитеља на почетку школске 1898/99 године постављен је Ђорђе Пеливановић, из Сврљига.

Ђорђе је према просветним подацима, као свршени ђак учитељске школе прво постављен за учитеља основне школе у Дреновцу, округу моравском, 17 септембра 1894 године, а 9 септембра 1896 г. премештен у Корман за учитеља трећег и четвртог разреда основне школе. Био је претплатник часописа „Учитељ“.

По казивању Борисава К. Раденковића као учитељ школске 1898/99 г. у Стрелцу, Ђорђе је био веома строг и тражио је више, но што је то програмом предвиђено. Ђаке је кажњавао шипковим прутом и као просветни радник оставио је лошу успомену. Био је добар ловац. Више се бавио ловом, него школом. Оставио је цео разред да понавља. У старији разред превео је само једног ученика Рашу Поповића, сина Раке Поповића Гачковца, познатог домаћина и богатог трговца.

Стрелац није имао одговарајућу школску зграду. Настава се одржавала у приватној згради. На предлог Алексе Поповића, учитеља из Стрелца у пролеће 1897 године изабран је грађевински одбор да се подигне школска зграда. У одбору су били добри домаћини, истакнути људи села и то: Алекса Пејчић кафеxија, Григорије Поповић, свештеник, Јованча Глигоријевић (деда Ваца), земљорадник, Славко С. Поповић, земљорадник, Стеван Марјановић, земљорадник, Милош Марјановић, земљорадник, Рака Марјановић, земљорадник и Ђорђе Р. Поповић свештеник.

Чланови одбора донели су одлуку да се што пре изради план, обезбеди плац и и да одбор руководи изградњом школе. Плац, величине око 50 ари купљен је од Андона Ристића. Мајсторе за градњу школе погодили су из села Дарковца за 800 динара. Пословођа-предузимач био је неки Богдан.

Сав материјал за градњу школе дали су сами сељаци и прикупили потребну суму за исплату мајсторима. Прве ученике нова школска зграда примила је на почетку школске 1897/98.године (1898). Школа је имала две учионице, два ходника, једну канцеларију и подрум и два улаза. (И аутор ове хронике свршио је основну школу у тој згради).

Школско двориште било је ограђено са три стране тарабама, а према путу укопаним каменим зидом. Испод школске зграде је мали воћњак и једна велика липа са опијајућим мирисом, која и данас одолева времену. У дну дворишта на северној страни били су нужници под једним кровом: један за дечаке, други за девојчице и трећи за учитеља. Испод школске капије покривене бибер црепом, око 1900. године ископан је бунар дубине 14 метара са најбољом водом у околини.

/Доњи текст у фусноту/

(У току Другог светског рата окупатори су убили стрелчанина Стевана Илића и бацили у школски бунар. По ослобођењу ујесен 1944. мештани су чистили бунар и открили Стеваново тело притиснуто камењем. Тело у распадању извадио је Велимир Дојчиновић и за тај посао ослобођен свих обавеза према месним властима за годину дана. Потом је бунар напуњен камењем и затрпан земљом.

Учитељ Славко Танчић Лаф у својој краткој историји о школи у Стрелцу поводом изградње нове школске зграде забележио је:

“Алекса Поповић учитељ из Стрелца био је школске 1896/97. Његовом иницијативом подигнута је нова школска зграда, али не код цркве где је дотле била школа, него на средини села. Због трошкова око подизања зграде, а више из партизанства почели су неки мештани да оговарају учитељ Алексу зато он оставља Стрелац и одлази у суседно село Студену. Пре него што је напустио родни Стрелац на збору је рекао: „Подигли сте зграду за школу али да не мислите да то радите за мене, ево ја одлазим у Студену”. /Лаф: Историја основне школе у Стрелцу, рукопис, 26 фебруара 1929.год.

Обе учионице су по 112. 612 м².

Канцеларија има 39, 375 м³.

Први ходник има 62, 562 м³

Други ходник има 21, 875 м².

Подрум има 64, 285 м³

Први учитељ који је школске 1987/98 отпочео рад у новој школи био је Владимир Живановић. Но и он је као и многи учитељи пре њега радио само годину дана, јер су услови за учитеље били тешки.

Село је у брдско планинском крају са сеоским путевима. До среског места Бабушнице преко брда Сипа ишло се пешице око два ипо сата или на коњу сат ипо. До Пирота се путовало по горњи пут преко Кијевског Рида око шест сат хода. Школа није имала стамбене просторије. Учитељи су углавном становали код познатијих и имућнијих сељака, јер су услови становања били повољнији. Због лоших услова многи учитељи су Стрелац добијали по казни. При одласку говорили су: „Село је Богу иза ногу“

После Владимира Живановића за школску 1898/99 годину постављен је Ђорђе Пеливановић из Сврљига. Пеливановић је добро радио са децом и за кратко време постигао солидне резултате. Зато је од школског надзорника за срез лужнички добио оцену врло добар (4)

/Пр,гласник бр.10,октобар 1899., стр.562./.

Стратимир Ранчић Траћија у новој школској згради био је ученик четвртог разреда и према његовом казивању 1958 г. учитељици Милосави Миладиновић: “Највише су од честе промене учитеља трпели ученици”.

Ни Ђорђе Пеливановић се није дуго задржао. Већ у 1900-ој години кратко време били су учитељи Виден Богдановић и Сретен Лазаревић звани Срета Лумера у сатиричној приповетци Стевана Сремца “Луминација на селу”. И Сретен Лазаревић је један од учитеља, који је по казни добио Стрелац.

Из суседног села села Студене у Стрелац је 1901.г. премештен учитељ Алекса Ђ. Поповић, стрелчанин. Он је радио је у школи до јануара 1902 године, а онда је по молби враћен у Студену. Из Студене у Стрелац за учитеља долази његов брат Славко Ђ. Поповић (према одлуци Г. Министра просвете и црквених дела П.Бр. 506 од 14 јануара 1902. године).

Учитељ Славко је у Студени почео да ради 1901, а у Стрелцу је био учитељ од јануара 1902. до краја школске 1903 године. У Призрену је завршио Богословско учитељску школу и убрзо је оставио учитељски позив и постао свештеник

/Просв. гласник бр. 9, 1904, стр.278 /

Почетком школске 1903/04 године за учитеља у Стрелцу постављен је Велимир Ј. Трифунац,* из Алексинца. То му прво постављење по завршетку учитељске школе. Његови бивши ученици казивали су да је био одличан учитељ и добар човек. Волео је културно прсветни рад и са ученицима је веома успешно изводио позоришне комаде и правио честе екскурзије.

/*Држ.календар Краљевине Србије за 1904.г. ,стр.81-82/.

И Велимир је службовао у Стрелцу само једну школску годину. Премештен је у село Раденковић, у Мачванском срезу

/ Просветни гласник, бр. .9, септ.1904.,стр.278/.

Почетком школске 1904/05 године учитељ Алекса Поповић се враћа у Стрелац, У родном Стрелцу је учио децу све до пензионисања 1926 године. Умро је у шездесетој години 28 септембра 1930 године. Сахрањен је на стрелачком гробљу у породичној парцели. У опроштајном говору поред гробнице један од његових колега, који су га поштовали и уважавали рекао је: “Драги и поштовани колега Алекса био је за Лужницу оно што је Свети Сава био за Србију”. Изговарајући ове речи имао је на уму да се његовим доласком на учитељску дужност у родно село, убрзо осетио нови дух у школи и напредак у селу. Био је практичар и волео очигледну наставу. Набавио је и школску рељефну карту ондашње Србије и ђацима на очигледном примеру објашњавао сливове река и мора, сипајући воду на карту. Велико интересовање изазвао је код ученика у оно време са моделом локомотиве, вагонима и пругом. Тај мали модел воза по шинама кретао се навијањем опруге и за ђаке је био не само играчка, већ и средство за очигледну наставу у учењу жељезничког саобраћаја.

За учитеља Алексу Поповића мештани причају да је био најпедантнији учитељ у округу у оно време. Лужнички учитељи су на сваком састанку у срезу, у Бабушници узимали за пример његова систематична предавања и педагоки приступ у школи. Посебно су истицали његову очигледну наставу, на којој су ученици веома лако и брзо схватали и савлађивали предвиђени школски програм.

Поред школских обавеза Алекса је радио и на унапређењу села. Био је главни покретач за образовање Кредитно-потрошачке задруге која је радила око девет година. Задруга је мештанима служила и као нека врста банке. Несебично је помагао мештанима у свим задружним пословима. Сељаци су улагали новац, а Задруга им је под одређеним условима давала новац на услугу. Једина му је замерка била, по казивању учитеља Славка Танчића Лафа, што је на молбу родитеља дозвољавао исписивање деце из школе да би чувала стоку.

Алекса Поповић је радио сам у школи све до краја школске 1908 године. С јесени на почетку нове 1908/1909 г. због великог броја ђака отворено је још једно одељење. У помоћ му долазе учитељица Милева Вишњићка и учитељ Радивоје Ковачевић

/Разрешени дужности одлуком од 1.марта 1911./ Пр.гл. бр.5,1911., стр.348/.. Они су радили до краја школске 1911.год.

Почетком школске 1911/12 долази Раша Пејчић из Црвене Јабуке у родни Стрелац . Учитељ Раша Пејчић* је свршио учитељску школу у Јагодини. Он је син богатог и угледног оца Раке Поповића (Гачковска фамилија). “Раша је одлично свирао на виолини и лепо певао”, казивао је Славко Д. Алексић, бивши Рашин ученик.

/*Просв.гласник, бр.5, 1911, стр.343; Одлука 1726, 1-15 /

Број ученика почетком шкоолске 1911/12 у Стрелцу**:

Разред	I.	II	III	IV	Укупно
Ученика	19	22	12	16	69
Ученица	2	3	/	1	6
Укупно ђака	21	25	12	17	75

У срезу Лужничком било је: ученика 849, ученица 60, укупно ђака 909.

**/МПс.Ф.ЛXИX, р. 109/1911 /

Изасланик за школску 1911/12 г. био је учитељ Рада Миловић, из Малог Пожаревца

/Просв.гласник јуни 1912., стр. 555/

За време Балканских ратова школа није радила. Почела је да ради у јесен 1913 године. Учитељ Алекса је био управник школе и учио трећи и четврти разред, а учитељ Раша први и други разред све до избијања рата између Србије и Аустро-Угарске 28. јула 1914. године, до почетка Првог светског рата. Тада као и остали родољуби обојица одлазе у рат да покажу своју способност на војном пољу и бране отаxбину.

После рата у ослобођеној и новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, учитељ Алекса је наставио свој просветарски рад у Стрелцу, а учитељ Раша Пејчић, раније резервни официр, остао је у војсци као активни официр све до своје смрти 1921 године у Београду.

За време Првог светског рата окупатори Бугари су у школској згради производили качкаваљ па су и просторије уредили за производњу тако што су све зидове избушили да би створили промају за сушење и сазревање качкаваља. У тако руинираној згради настава није могла да се обавља. Због тога је изнајмљена једна просторија у кући Цветка Ранђеловића у којој је учитељ Алекса учио децу до почетка школске 1919/20 године када се преселио у поправљену школу и наставио да ради под нормалним условима.

По казивању Никосаве-Косе Раденковић удате Ристић (86 година) учитељ Алекса је био одличан учитељ и педагог, али веома озбиљан и строг. Знао је да ђаке заинтересује за сваки предмет и на очигледним примерима тако лепо објасни да је свако дете могло да разуме и схвати.

“Био ми је кум, крстио ме, и мој је први учитељ када сам пошла у први разред основне после рата. Назвао ме скубисвекрво, била сам много немирна. Бугари су нам за време рата упропастили школску зграду па смо учили тамо где је сада кућа Чеде Ранђеловића. Била је стара кућа Цветка Ранђеловића. Преко пута зграде биле су шљиве. Ми се деца пењемо и јашемо гране, а учитељ нас је због тога тепал (тукао) прутом. Не могу да се сетим колико сам разреда завршила тамо. Нова школа је била тамо где је сада амбуланта. Од старе школе код цркве скинут је спрат па је грађа коришћена при изградњи нове школе испод “Чуке”. Имали смо и школски бунар са хладном и питком водом, а док смо ишли у Цветкову кућу пили смо воду на кладенцу поред пута.

Поћа и ја се код бунара играмо, xипкамо се и ја незгодно падо и строши руку. Поћа на Борка Божинскога черка ме одведе дома. Нана извива (плаче-кука) големи глас, а тата излезе и када ми трже руку, врну је на место, а беше се искл’ кавила. Школски бунар је бил ограден и покривен. Около је сушина, а Славко “Лав”, учитељ за греде врже љуљашку па се љуља. На св.Саву деклемујемо. Бина Велкова је имала убаву дл’гу косу, па рубови до појес убавило. Играла је Косовку девојку. Учитељ Славко вој расплете косу да заличи на Косовку, а мен даде да научим декламацију “Циганка”, завршила је казивање Никосава-Коса Ристић .

У оспособљеној школској згради почетком септембра 1919 године, учитељ Алекса је радио у два одељења. Због великог броја ђака учитељ Алекса добија помоћ. Ђорђе К. Манчић, из Трњана код Пирота завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену и постављен за привременог учитеља у Стрелцу 28. септембра 1920 године (Решење ОН Бр.32065). Радио је до фебруара 1922 године

/Просветни гласник, бр. 5, новембнар 1920, стр. 119./.

У међувремену Славко Танчић Лаф је завршио за учитеља и после Ђорђа Манчића постављен у Стрелцу. Имао је среће да прво запослење добије у родном Стрелцу. Због отежаних услова рада поред плате од 66 динара месечно добио је награду од 20 динара. За сталног учитеља основне школе у Стрелцу Славко Танчић постављен је “претписом Г. Министра Просвете и Црквених Дела од 30 јуна 1923 год., ОНБр. 29850.”

(Просветни гласник, бр. 7 и 8 ,1923 год.)

Новостворена држава Краљевина СХС (Срба, Хрвата и Словенаца) бринула је о сиромашним ученицима. О томе нам говори и акт Министра просвете Свет. Прибићевића од 20 септембра 1922 године, који је упућен Министарском савету*:.. “за измену буxета за 1922/23 годину за стипендије (благодејање) сиромашним ученицима у гимназијама, реалкама и трговачким школама.“

Поред студената и ђака помоћ су примали и наставници основних и средњих стручних школа. Похађање основне школе било је обавезно као и данас, а настава бесплатна.

Благодејаци Педагошког одељења гимназије у Пироту школске 1923/24. године били су и Лужничани** Душан М.Ћирић, из Бабушнице и Величко Станковић, из Богдановца/

**Пиротска гимназија (1879-1979), Пирот 1879., стр. 161./

(*А.Ј.Ф.66/258, год. 1919-1930.)

Крајем деведесетих година 19 века ђаци основних школа имали су наставу из следећих предмета: матерњег језика, рачуна, веронауке, земљописа, историје, цртања, лепог писања, певања и гимнастике.

Веронаука се слушала на редовним часовима у току недеље, а сваке суботе по подне учитељ је водио ђаке у цркву на богослужење. За време службе увек је по један од ученика заједно са свештеником читао из црквених књига, а остали су појали. Тако је поред редовне наставе певања у школи и у цркви обрађиван наставни предмет-певање.

Матерњи језик се учио у свим разредима углавном кроз читање текстова из читанке и писања. Писање се више сматрало за вештину. Већа пажња се посвећивала писању штампаних слова. За посебно обрађивање предмета лепо писање служиле су штампане свеске зване “преписи”, са линијама за велика и мала слова. На почетку странице написана је краснописом реч или краћа реченица. Ђаци су преписивали и увежбавали лепо писање

Свако слово учитељи су обрађивали са слика из буквара и писања кредом на школској табли. Ђаци су ревносно вежбали на својим таблицама. Писали су крижуљама, а брисали влажном крпом или сунђером. Сунђер су имала само деца имућнијих родитеља. Да би лакше запамтили, слова из буквара ђаци су читали гласно.

Каменчићи и дрвца били су средства за очигледну наставу из рачуна. А, да би боље савладали мере за дужину ширину и висину, ђаци су сами од дрвета правили метар и делове од метра: дециметар и сантиметар. Велика пажња посвећивана је усменом рачунању, а цртање и гимнастика су слабије обрађивани. На часовима цртања углавном се прецртавало из књига, а на гимнастици се углавном изводиле стројеве вежбе. Преко зиме деца су се у оквиру гимнастике грудвала и правила Снешка Белића.

Поред редовне наставе ђаци на излетима у ближу и даљу околину, поред игре и забаве стичу и знања из општег образовања и културе. Скоро сваке године ђаци стрелачке школе састају се са својим друговима из суседних школа, обично на Градишту, брду изнад Стрелца (надм.висина 843.м.). Ту се играју, забављају, стичу нова познанства, а учитељи причају занимљивости из земљописа и историјског живота Лужнице. Лужница се са Градишта види као на длану. Многи ђаци први пут са Градишта виде целу Лужницу, среско место Бабушницу и највећу зграду у Лужници, на бабушничком брегу-среску зграду. Лужничани је једноставно зову Срез, јер су у њој била смештена сва среска надлештва за бивши срез лужнички.

Поред једнодневних и забавних излета, школа је имала и екскурзије научног карактера. Тако је 1897 године организовано путовање у Ниш, Крагујевац и Београд за све ученике четвртог разреда у Лужничком срезу. На пут је кренуло око 200 ученика који су имали привилегију да први пут виде праву локомотиву, вагоне и железничку пругу. Посебно интересовање показали су обилазећи нишку тврђаву, споменик Стевану Синђелићу на Чегру и приликом посете “Ћеле кули”, саграђеној од лобања изгинулих ратника на Чегру 1809 године. На лицу места су допуњавали знања из националне историје и проширили своје видике. У Крагујевцу су много више санали о Првом и Другом српском устанку, вођама устанка Карађорђу и Милошу и осталим српским војводама и јунацима. Обишли су Милошев конак и тополивницу у којој су са великом пажњом посматрали како се праве – лију топови.

Престоница Србије Београд оставила је снажан утисак на ђаке. По први пут виде велики град. а посебно им је остао у сећању Калемегдан, поглед на уливање Саве у Дунав и Ратно острво. Били су одушевљени за време вожње лађом по Сави и Дунаву, а као круна екскурзије била је посета краљу Александру Обреновићу и Краљици Драги, присећа се Стратимир Ранчић ондашњи ученик.

Ђорђе Илић се живо сећа године 1904 када је прослављена стогодишњица Првог српског устанка у Љуберађи, селу удаљеном 9 км. низводно од Стрелца. У прослави су учествовали сви ученици Лужничког среза. Изведен је богат културно уметнучки програм у живописној народној ношњи наше Лужнице са народним песмама и играма. Посебно је одушевљено поздрављена ђачка група која је одиграла комад о почетку устанка и избора Карађорђа за вођу. По завршетку приредбе био је заједнички ручак за све учеснике.

Ђорђе даље казује да је у селу пред сам балкански рат отворена вечерња школа за описмењавање неписмених и употпуњавање знања писмених. Посетиоци-ученици куповали су гас (петројеј) за осветљење петролејком-лампом. Предавања су одржавана у учионицама основне школе.

За редовне ученике школска година је почињала првог септембра, а завршавала се на два до три дана пред Видовдан 28. јуна. На Видовдан се свечано прослављао завршетак школске године са приредбом и декламацијама. На прослави су одлични ученици јавно похваљивани и награђивани лепим књигама. Свечаном завршетку су присуствовали сви ђачки родитељи као и мештани који су ценили и помагали школу. Завршетку школске године највише су се радовали ђаци. Биће два месеца слободни, без школских обавеза. Родитељска радост је била двострука: успех детета у школи и помоћ преко лета када је највише посла у селу. Поред великог летњег распуста у току године је распуст за Божић и Ускрс по седам дана.

Школа се издржавала делом из буxета, а делом од мештана. Мештани су школу снабдевали огревом, а друге потребне трошкове финансирала је општина. Годишњи буxет састављао је учитељ са школским одбором, а одобравао га Окружни школски одбор. Одобрени буxет улазио је у општински буxет, који се реализовао преко благајника. Поред тога општина је убирала прирез и половину приреза давала школи за куповину књига сиромашним ученицима и књига за награђивање одличних ученика на крају школске године, на Видовдан.

Почетком школске 1925/26 године почео је да се упражњава јединствени наставни план* у свим основним школама КСХС. Према њему били су заступњени предмети по разредима са следећим бројем часова:

Предмети	I	II	III	IV	Свега
Наука о вери и моралу	2	2	2	2	8
Српско хрват. слов.језик	8	8	7	7	30
Поч. стварн. обукa	2	4	/	/	6
Земљопис	/	/	2	2	4
Историја СХС	/	/	2	3	5
Рачун са геом облицима	4	4	4	4	16
Познавање природе	/	/	3	3	6
Цртање	1	1	1	1	4
Лепо писање	1	1	1	1	4
Ручни рад м. и ж.	2	2	2	2	8
Певање	2/2	2/2	2/2	2/2	4
Гимнастика и деч.игре	2/2	2/2	2/2	2/2	4
Свега:	22	24	26	27	99

(*Ар.Југ.МП, КСХС, Одељ. за наставу, П.Бр.7823, 27.јуна 1925.г. у Бгд-у, Ф 66/254)

Алекса Поповић и Славко Танчић Лаф радили су заједно до пензионисања Алексе Поповића пре почетка школске године 1926/27. Указом Њ.В.Краља Александра И од првог децембра 1922.г. Алекса је за пожртвовани рад у школи и ван ње одликован орденом Светог Саве петог реда.

/(Просв.гласник број 1. 1923 год., страна 22.)/.

А, поводом одласка у пензију приређена је свечаност на којој је Г. Михајло Милић, надзорник учитељу Алекси предао медаљу “Бели орао” за заслуге у целокупном његовом раду,

На упражњено место учитеља новембра 1926. г. постављен је Момир М. Марковић(1905-1974), из Крагујевца. У Стрелцу му је прва година службе по завршетку учитељске школе у Крагујевцу 1925 године. Становао је код Борисава К.Раденковића док је оспособљен стан у школској згради. Момир је био вредан, марљив и миран младић. У настави се залагао да деца добро уче и стекну солидно знање. Посебно је неговао певање будући да је одлично певао и свирао на виолини. Највише труда је посветио матерњем језику, пошто је упознао специфичан лужнички језик и посебно нагласак у говору. За кратко време свога службовања од новембра 1926 г. па до 17. јануара 1929. године, постигао је доста да се његови ученици на настави правилно изражавају. По молби је премештен у Београд и постављен за васпитача у Дому за васпитавање малолетника.

Аутор ове књиге упознао је Момира Марковића давне 1951 године у Стрељачком савезу Србије у Београду. Када је сазнао чији сам унук, устао је и видно узбуђен снажно ме загрлио. Потом су се низала питања о стрелчанима који су му остали у пријатној успомени: О Борку Раденковићу, баба Стојанки Поповић, Мирку Пејчићу, деда Ваци…Посебно се интересовао за колегу Славка „Лафа“ са којим је радио у школи. После толико протеклих година памтио је имена његова два најбоља ученика: Велимира Пауновића из Стрелца и Стевана Михајловића (Стојковог) из Ралина.

Момир Марковић је био одличан стрелац. Слободно време у Стрелцу користио је да са карабином шета по стрелачким брдима и планини изнад села.

Момир је учествовао на међународном такмичењу у Белгији и заузаео друго место. Првак Југославије у стрељаштву, био је све до 1935. године, када примат преузима његов рођени брат Немања. Са братом Немањом били су незаменљиви репрезентативци у стрељаштву. У току рата био је од 1941. у партизанском јединицама. После рата био је секретар Стрељачког савеза Србије.

Према наредби* министра просвете Б. Максимовића у недељу 16.јуна 1929. год. у свим основним, средњим и стручним школама обележена је, пригодним предавањима “о значају и раду Јована Јовановића Змаја”, његова 25. годишњица од смрти

/* МП, ПБр. 7935, 15.маја 1929. АЈ Ф66/258

(Школа у Раљину била је истурено одељење стрелачке школе. Учитељ 1931. г у Раљину био је Никола Михаљевић, а у Стрелцу су били Милица Вучковић (Мица врабац) и Славко Танчић Лаф. Веронауку је предавао Живојин С. Поповић, свештеник. У Студени су били учитељи брачни пар Олга и Душан Ћирић, а у истуреном одељењу у Валнишу учитељица Емилија Цветковић.)

/Просветни шематизам Краљевине Југославије, књ. И , 1932.год., стр. 1187/

По одласку учитеља Момира на упражњено место постављена јеоктобра 1928. учитељица Надежда Понорац. Дошла је, видела село и школу и отишла. После ње постављена је Зорка Поповићева, родом из Стрелца. Она је примила дужност новембра, била три дана и отишла.

Учитељица Милица Вучковић, из Крагујевца дошла је у Стрелац 17. јануара 1929.године. Радила је до краја школске 1936. Поштовала је мештане, посебно старије људе и жене. Имала је добре односе са мештанима. Ђаци су је такође уважавали и поштовали. Код ученика је развила љубав у цртању и несебично преносила своје знање и таленат у цртању. Волела је подједнако домаће животиње и птице, нарочито врапце. Преко зиме је хранила врапце, „јер њима нема ко да спреми зимницу“. Због тога су је мештани назвали “Мица врабац”.

Учитељица Мица је живела са мајком, која је многе сељанке поучавала у одржавању личне хигијене и начину живота у породици. За време ферија преко лета Мица се са путовања редовно јављала разгледницама: Милеви, попадији, баба Стојанки, Милунки, деда Вациној унуки, Мари, поп Жикиној маћехи и другима.

Исте године када је учитељица Мица премештена, премештен је и Славко “Лаф” по казни у Базовик (Нишавски срез), јер није гласао за демократе. У Базовику је радио од почетка септембра 1936. г. до 24. децембра исте године. Захваљујући виђенијим људима Лужнице “Лаф” је премештен у Кијевац /издвојено одељење школе у Столу/ укоме је радио до мобилизације почетком 1941 .г.

/Пр.пр.бр,10,окт.1936.стр.819 и Пр.пр.бр.1,1937, стр. 88/.

Учитељ Славко Танчић Лаф је у разговорима казивао да више воли карте, шах и домине него да држи часове. Његови ученици, данас зрели људи не мисле тако. Они причају да је “Лаф” својом очигледном наставом много допринео да науче практичне ствари из живота које су им веома корисне.

„Лаф“ је волео да обрађује дрво и израђује разне предмете за кућне потребе. У слободним часовима бавио се пчеларством и воћарством За школу је направио рачунаљку на којој је обрађивао бројеве до стотице. Један штап рачунаљке претстављао је десетицу, она је подељена на десет обојених јединица и тако очигледном наставом имао солидне резултате у обради десетица и прелаз преко десетица. За примену очигледне наставе „Лаф“ се захваљује своме Управнику учитељу Алекси Поповићу, који је неговао очигледну наставу.

Из предмета Познавање природе „Лаф“ је најбоље обрађивао калемљење. Његови ученици четвртог разреда основне школе научили су да калеме најмање на два начина. Са ученицима је између змеђу 1930 и 1934 год. подигао школски воћњак који и данас постоји, али је запуштен.

„Лафова“ предавања су била веома занимљива, посебно из историје када је говорио о балканским и првом светском рату. Учествовао је у првом светском рату и сведок је свих страхота и страдања, нарочито при прелазу преко Албаније. И данас његови ученици памте реченицу, коју је “Лаф” често изговарао:”Нико незна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке.”

Био је обдарен за приповедање. Ђацима је тако верно и пластично описивао поједина страдања да су деца плакала. „Лаф“ је казивањима код ученика развијао родољубље, неговао национални дух и херојство српске војске. Волео је добру књигу и имао богату кућну библиотеку. Своју љубав према књизи пренео је и сестрићу, аутору ове хронике. Уживао је да са децом припрема декламације и приредбе.

На једној од многобројних приредби ђаци су 1928 године приказала “Кнез Иву од Семберије” и “Косовку девојку”. Захваљујући приредбама Месни школски одбор је направио покретну бину за приредбе.

Ван школски рад учитеља Славка Танчића био је разноврстан: бавио се обрадом дрвета, пчеларством, калемарством и задругарством. Он је први у селу почео да гаји пчеле у сандуцима, а по угледу на њега прихватили су и остали пчелари. Мештане је учио када се како калеме воћке Мали број је прихватио његове савете и упутства због мало слободног времена. Многи су били печалбари, сточари а било је потребно да се на време обраде слабо плодне брдско-планинске њиве. „Лаф“ се борио и за задругарство, пошто је Кредитно потрошачка задруга, коју је основао учитељ Алекса, укинута. Уз помоћ сељака “Лаф” је организовао оснивање нове земљорадничке задруге 1932.год. и био први њен књиговођа.

На часовима у школи “Лаф” није водио рачуна о правилном говору. Више је волео да говори језиком роднога села, говором Лужничана, који припада призренско-лужничко-тимочком говорном подручју. Због тога је добијао критике од школских надзорника, који су двапута годишње посећивали школу и увек му умањивали оцену за његов рад.

Пре службовања у Бурдиму Бранко и Мира Ценић били су учитељи у с. Жл’ не испод планине Тресибаба, седам км. удаљеног од Књажевца.

Одлуком Министарства просвете (О. Н. Бр. 58031 од 16 септембра 1936 године) (Пр. Гласник бр.10, 1936 год., стр.825) брачни пар учитеља Ценић С. Бранко и Ценић Б. Мирослава, из Бурдима, среза Сврљишког премештени су у Стрелац. Бранко Ценић је рођен у Пироту у учитељској породици, а Мира у Суводолу код Књажевца у породици Косте-Баје Петковића чувеног трговца у доба књаза Миоша. По доласку у Стрелац привремено су становали код Борисава К. Раденковића, благајника стрелачке општине. Стан им је обезбеђен у задружној згради на спрату, у коме су становали до доласка 63. ваљевског пука 1941.. Од тада до слома Краљевине Југославије почетком априла 1941 године становали су код Мите Антић. Учитељ Бранко Ценић је као поручник Југословенске војске мобилисан почетком марта 1941.г., заробљен и отеран у Немачку, а учитељицу Миру мештани Радисав Љубић и Славко Алексић преселили су у Бурдим.

Учитељица Мира радила је са првим и другим разредом, а учитељ Бранко са трећим и четвртим разредом. Учитељ Бранко је истовремено био и Управитељ школе. Фамулуси су у то време били Лука Богдановић, један од најсиромашнијих мештана., али вредан, тачан и послушан и Петар Стојановић Цуки.

Брачни пар учитеља био је веома цењен и поштован не само од стрелчана, већ и од људи суседних села. Ценили су сељачки рад и свакоме дали савет при решавању здравствених, пољопривредних и свих других проблема. На часовима били су строги и праведни. Ценили су знање, али су зато давали све од себе да им ученици схвате и науче предвиђено градиво. Генерације којима су они предавали памте их не само по томе што су уливали знање, већ и по саветима шта треба радити после свршене основне школе. Они који после свршетка основне школе нису наставили школовање, захваљујући госпођи Мири и господину Бранку, лакше су се сналазили и пробијали кроз живот. Други, који су наставили школовање били су одлични и врло добри ученици гимназије, учитељске школе, више школе и факултета. Данас су њихови бивши ђаци зрели људи и пензионери који се поносом сећају својих учитеља.

И аутору ове хронике је част што је био њихов ученик у сва четири разреда основне школе у Краљевини Југославији

Пре њиховог доласка у стрелачку школу, ученици првог и другог разреда писали су крижуљама на специјалним таблицама, лако ломљивим. Они су укинули таблице и увели писање у свескама у почетку са графитним оловкама, а касније са мастилом и пером. На скамлијама је посебно издубљено место за “шише с’ мастило”, а у малој ували стајала је држаљица са пером. Довољна је била мала непазња или неки незгодан покрет да се преврне “шише с мастило” и направи штета: убрља свеска -“направе крмаче”, упрља скамлија (клупа), упрљају ђачке руке које се тешко оперу, јер није било сапуна и других средстава за скидање мрља и флека. На крају ученик за то добије батине прутом по испруженом длану.

Учитељ Бранко је лепо певао и свирао на виолини. Био је пажљив и стрпљиво је увежбавао певање појединачно уз звуке виолине, а онда са целим разредом и тако утицао на развијање слуха код ученика. Певане су лагане и занимљиве, а често и шаљиве песме. Ево једне шаљиве песме:

Баба тикве посејала,

На зло место на буњиште.

Ту се среле до две прије.

Прија прији проговара:

Дај ми пријо једну тикву.

Недам пријо баш ни једну

Лошу си ми снају дала.

Свекра бије са тојагом,

А свекрву са кудељом.

Настава из земљописа углавном је обрађивана на геогеафској карти-мапи. Ради лакшег схватања појмова из земљописа учитељи су водили децу у природу на лицу места објашњавали: сливове, уливање потока у реку, шта је обала, појам брежуљка, брда и планине, видикове линије…

Пре почетка наставе на првом часу обавезно је у стојећем ставу изговарана молитва: “Оче наш који си на небу..”, “чита се молитва”, кажу ђаци. Настава из веронауке се одржавала двапута недељно.

На иницијативу учитељице Мице, учитеља Славка “Лафа” и школског одбора 1928 године испод бунара подигнута је зграда за школско купатило. Оно није никада прорадило, па је касније зграда адаптирана за становање учитељице Мице. После Мициног премештаја из Стрелца зграда је служила за друге школске потребе.

Школске 1928. године стрелачка школа је добила највећи буxет. Био је 28.000.- динара. Школа је тада набављала потребне књиге за ученике које су родитељи плаћали, а за сиромашне ученике школа је плаћала из буxета.

Никола Ф. Михаљевић био је учитељ у Стрелцу у истуреном одељењу у Раљину. Премештен је у Бабушницу Одлуком Н. Бр. 55284 од 4. ИX .1936. г.

/ Просв.гласник, бр.10, 1936.г., стр.825/

Бра;ни пар учитеља Мирослава и Бранко радили су у стрелачкој школи до почетка априла 1941 године, до пропасти Краљевине Југославије. Учитељ Бранко је мобилисан у марту месецу. У поручничкој униформи опростио се са својим ученицима трећег и четвртог разреда једним кратким и ученицима јасним говором о претстојећем рату, пробудивши у дечјим душама национални дух и бунт према непријатељима, посебно према фашистичкој Немачкој. По распореду јединице био је недалеко од бугарске границе. У кратким борбама и повлачењу са положаја пред јачим непријатељем, заробљен је и отеран у немачкки логор. Из логора је ослобођен као становник од Бугара окупиране српске територије.

По завршетку рата службовали су у Куршумлији, Алексинцу и Београду. Умрли су и сахрањени у Београду.

Напомена: Алекса Ђ. Поповић је по ослобођењу од Турака први школовани учитељ из Стрелца. Дипломирао је 1893 године.

Стрелац је село удаљено од градова, од културе и цивилизације повезан са суседним местима лошим сеоским путевима и оскудном зиратном земљом, било је и остало сиромашно. Ученици су одевени производима ручне израде: пртене кошуље, без гаћа, панталоне од сукна, вунене чарапе до колена, а на ногама опанци од свињске коже, опшивени усуканом врпцом од кучине. Повезују се врпцом од козје длаке или канапом. Од горње одеће носио се ручно плетени xемпер и капутић од уваљаног сукна. Књиге, свеске, таблице и остали ђачки прибор ђаци су носили у торбицама од пртеног платна или „козињаве торбе“. Купљене ђачке торбице имала само деца имућнијих родитеља и чиновника. После Другог светског рата, од шесдесетих година 20 века одевање у селу се мења. Миграцијом сеоског становништва у градове дошло је и до промене начина живота на селу. Омладина је почела да подражава градско одевање и стара традиционална ношња уступила је место новој савременој.

За време одмора школско двориште је било као кошница пчела. Поред јурњаве по дворишту ђаци су играли: бапће, “јевтино месо” (шутирање капе), пљуну (жмурке, скривање), јахање коња, а девојчице школицу , Иде мајка с колодвора…

Још из времена крајем 19 века ђаци су са колена на колено преносили учење азбуке изговарајући редом следеће речи код којих је прво слово из азбуке: Аврам, Богдан, Воду, Газе, Дубоко, Ђаци, Еврејски Живе, Зими, И, Лети, Као, Лопови. Љубица, Мене, Нече, Њу, Очу, Петар, Радо, Стару, Тера, Ћурку, Уз, Фењер, Хвата, Цуре, Често, Џамлија, Штипа /БМР- 29.јула 1997.г у Стрелцу/

Шkола под бугарском окупацијом

Дошао је април 1941. године, Краљевина Југославија је пропала и окупирна. Већи део Лужнице Немци су уступили Бугарима, који су у мају месецу успоставили власт. Почетком септембра довели су своје просветне раднике: учитеље и професоре да би лакше спровели бугаризацију. Поред постојећих листова штампаних у Софији, Бугари су покренули 21 марта 1942. г. недељне новине“Б’лгарски запад“ чија је редакција била у Пироту.

У Стрелцу су постављени учитељи: Тодор Даков, Васил Делчев и Васил Генчев (за прогимназију), Илија (Илко) и Јордан „Важи, Важи“. Илија је довео жену Стефанку, а Јордан Јорданку /Љубисав Величковић-Наћин 31.10.2.004./.

/Прича се за “Важи, важи” да је био добар човек и када му се указала прилика, почетком пролећа 1943., узео је ловачку пушку, напустио Стрелац и прикључио се бугарским партизанима/.

Настава на бугарском језику у свим школама почела је првог септембра 1941. У Стрелцу је поред че4твороразредне основне школе отворена и прогимназија за ђаке који су завршили основну четвороразредну школу. Ђаци су били принуђени да похађају школу, јер је бугарски кмет запретио родитељима, који не буду слали децу у школу, да ће бити строго кажњени.

Ученици основне школе завршили су једну школску годину и другу до 19. маја 1943, до партизанског напада. Прогимназија после кратког времена укинута. Ученици прогимназије су били свесни бугаризације окупираних српских крајева, па су својом непослушношћу и бојкотовањем наставе на бугарском језику допринели да наставник прогимназије напусти Стрелац.

Настава за прогимназију одржавана је у канцеларији бивше стрелачке општине. На једном од часова Новица Ж. Ранчић, ученик из Попове махале ставио је шајкачу на главу док је наставник писао бугарски текст на школској табли. Када је наставник угледао шајкачу љутито је наредио Новици да скине шајкачу и кренуо је према њему да га бије. У том тренутку Новица је из прслука извадио велики анџар (нож) и забо га у клупу. Наставнк је тражио нож и да скине шајкачу. Новица није хтео да преда нож, већ му је запретио да ће га убити ако се приближи. Наставник је тада прекинуо час, истерао ученике напоље и отишао да се жали бугарскоме кмету. Присутни су канцеларији код кмета касније су причали да је наставник Генчев кмету дословце ракао:”С тија гољамити ученици не може да се излиза на крај година” (са овим великим ученицима се не може дочекати крај године).

Док се наставник Генчев жалио кмету, ђаци су се окупили испод зграде, крај подрумских врата и три пута хорски узвикнули:”Живео Краљ Петар други” .Бугарски службеници дотрчали су у двориште школе да виде шта се дешава. Дошли су и бугарски полицајци. На сва њихова питања, ђаци су ћутали. Тога дана био је и последњи час на бугарском језику у стрелачкој прогимназији.

У помоћној згради поред основне школе Бугари су направили качкаваљxиницу. Произведени качкаваљ односили су у Бугарску. За време партизанског напада 19/20 маја 1943. на бугарску општину и полицијску станицу основна школа је престала са радом.

Доба окупације

Убрзо су Бугари школску зграду претворили у касарну полиције, али за кратко време. У ноћном пертизанском нападу погинуо је начелник полиције и три полицајца. Остали су босоноги у гаћама побегли низ Мурговицу у Љуберађу. У лето 1944 године Бугари су запалили школу, али захваљујући мештанима ватра је брзо угашена.

Одмах по ослобођењу Београда и успостављања Повереништва за просвету у отпочео је рад у школама у ослобођеним крајевима. Стрелчани су одмах прионули на посао и поправили школску зграду, тако да је већ у децембру 1944 г. школа почела да ради.

У Записнику Просветног одбора села Стрелца каже се да је школа почела са радом новембра 1944. године са око 150. ученика. Први учитељ у слободном Стрелцу био је Чедомир Живадиновић из суседног села Камбелевца. Радио до марта месеца 1945 године, када је постављен Славко Танчић “Лаф”, а Чедомир премештен у Лужницу. Учитељ Славко је сам радио до почетка школске 1946/47 године. У помоћ му долази учитељ Рајко Поповић из Беле Воде и са “Лафом” заједно раде до краја школске 1947/48. године.

У почетку рада као учитељ и управник, “Лаф” се заложио да се школа доведе у ред и да се набави најпотребнији инвентар за нормалну наставу. Школске клупе су Бугари уништили па су ученици доносили троношке за седење и писали на коленима. Поред наставе редовним ученицима, на захтев народне власти, „Лаф“ је радио и на описмењавању одраслих. Отворен је аналфабетски течај. Први течај је почео са радом 1 фебруара 1945. Трајао је до 31 марта 1946 године Било је 50 полазника. Описмењено је 40. Остали су нередовно похађали течај.

Двогодишњи течај почео је 1 новембра 1947 године и трајао до 2 априла 1948 године. Овај течај обухватио је следећа годишта: 1932, 1933, 1934, 1935, 1936 и 1937. Уписано је 70 полазника: мушких 16 и женских 54. Са успехом су положили течај: мушких 10 и женских 35, свега 45. Испитивач је био наставник Рајко Поповић, а испиту су присуствовали Александар Милић, просветни инспектор и управитељ школе Славко Танчић Лаф.

За уложени труд у описмењавању мештана “Лаф” је добио је од просветних органа новчану награду у износу од 4.500 динара. Учитељ Рајко Поповић је као стари искусни учитељ добро дошао у помоћ своме колеги и старом пријатељу “Лафу”. И он је поред редовне наставе радио на описмењавању мештана и за то као и “Лаф” награђен новчаном наградом.

Рајко је и као човек веома поштован и цењен. У послератним тешким и оскудним данима увек је мештанима излазио у сусрет и помагао где год је то било потебно. Ђацима је такође остао у успомени као добар учитељ и васпитач. И данас га мештани помињу по добру иако је радио само годину дана.

Почетком школске 1948/49 године у Стрелцу је постављена учитељица Бранислава Николић из Неготина. Радила је само једну школску годину. Остала у сећању мештанима као вредна и активна учитељица у школи и ван ње. Сарађивала је активно са месним организацијама и радила на описмењавању мештана.

Почетком школске 1949/50 године долази Вера Козић, учитељица из Пирота, а Бранислав одлази. Вера је радила у стрелачкој основној школи до краја школске 1950/51 године. И она је поред наставе у школи радила на описмењавању мештана. Истакла се у раду са омладинском организацијом и због тога била привилегована код народних власти у Бабушници.

Десетог децембра 1951 године у основној школи постављен је Милутин С.Миленковић, учитељ рођен у Стрелцу. И Милутин је радио само једну школску годину. На њгово место долази учитељица Божана Раденковић из Ниша и ради само школске 1952/53 године. Већ следеће 1953/54 године просветне власти враћају Милутина Миленковића. У овој школској години радила су три одељења до полугођа, а после полугођа радила су само два, јер је учитељ Славко “Лаф” пензионисан првог јануара 1954. г.. За рад у трећем одељењу, а касније и другом долази учитељица Видосава Манић-Ђорђевић, родом из Драгинца.

У току школске 1954/55. године настаје реформа школства и формирају се Осмољетке. Основна школа у Стрелцу припојена је Неотпуној гимназији, која је радила од школске 1949/50. године. Наставници ниже гимназије били су г-ђа Марта Поповић и њен супруг г-ин Василије Поповић. Наставница Марта је била разредни старешина, а Васа директор Непотпуне гимназије.

У непотпуну гимназију уписано је 1949/50 шк.год. 66 ученика. На крају године било је 61. Од тога одличних шест, врлодобрих седам, добрих 33. Позитивних 46, а слабих 15.

Број ученика по школским годинама био је:

Школска Разред	1945/46	1950/51	1955/56	1959/60	1985/86	1990/91	1993/94	1996/97
Први	48	24	44	43	8	1	1	2
Други	42	31	46	28	7	–	3	2
трећи	42	22	16	31	6	4	2	1
четврти	–	40	20	28	5	4	1	1
Пети	–	–	61	71	11	6	4	4
шести	–	–	23	64	11	11	6	1
Седми	–	–	13	22	16	10	5	1
Осми	–	–	15	23	14	12	6	–
Укупно	132	117	238	310	78	48	28	12

Од 01. 09. 1957 године валнишка школа административно је припала Осмогодишњој школи у Стрелцу.

Школске 1959/60 год. двојка се уводи у наставу као позитивна оцена, а понављање разреда одобрава се уз сагласност родитеља. Какви су људи тада водили просветну политику, нека закључе читаоци ове књиге. Исте године уведен је лични картон сваког ученика.

Школске 1961/62 штампани су уxбеници по новом наставном плану и програму и уведена је петодневна настава за први и други разред. Један дан у недељи одређен је за рекреацију.

После три године експериментисања са школством од 1962/63 шк.год. дозвољено је понављање ученика. Браво!!!???

Стрелачка основна школа, на предлог Петра Д.Пејчића, учитеља из Стрелца, од 1965. г., добила је име: Осмогодишња школа “Добринка Богдановић”. То је име девојке скојевке из Црвене Јабуке, коју су Бугари живу запалили пред мештанима њеног села.

Број ђака по годинама у стрелачкој школи од 1879.године:

1879/80 – 33

1884/85 – 32

1895/96 – 46

1903/04 – 27

1911-12 – 75

1945/46 – 132

1950/51 – 117

1955/56 – 238

1959/60 – 310

1963/64 – 542

1973/74 – 204

1983/84 – 107

1986/87 – 105

1993/94 – 35 (седам у специјалном одељењу)

1996/97 – 12

У школској 1996/97 школској години било је два ученика, а школске године 1997/98 било је укупно 15.ученика. У специјалном одељењу било је три. Из суседних села било је пет ученика. Наставника са диретором укупно је 12., а 4. са пуним радним временом.

Школске 1963./64. било је у помоћним одељењима ученика:

Разред	I	II	III	IV	Укупно:
У Радосину	12	11	13	22	58
У Раков Долу	14	15	11	7	47
У Црвеној Јабуци	22	17	17	17	73

Школске 1986/87 било је у Стрелцу 13 наставника: 12 са вишом школом и један са средњом, а школске 1997/98 укупно запослених 12. Један је Мр.руског језика, два професора и осам наставника. Директор,наставник је и педагошки саветник. Четири наставника раде са пуним радним временом, а осталих осам испуњавају фонд часова у другим лужничким селима.

Специјално одељење за децу ментално ометену у развоју почело је са радом школске 1982/83. године.

За историју школства

После ослобођења Лужнице од окупатора школе су почеле да раде у јесен 1944. године. Учитељи су примали плате на благајни Среског народно-ослободилачког одбора. Материјално обезбеђење пало је на терет мештана. Новац је убиран за оправку школе, набавку потребног школског инвентара и учила, за плате служитеља и снабдевање школе огревом. Тако је било до почетка 1945/46. школске године. А, од онда па до данас школа се издржава из школског буxета. Буxет су састављали учитељи и управитељи школа, касније директори са школским одбором, а одобравао га је Срески народни одбор. Касније, од 1953 године школа се издржава из буxета преко Општинског народног одбора.

Ваннаставна активност стрелачке школе одвијала се у шест секција: литерарну, рецитаторску, драмску, певачки збор, фолклорну и ликовну.

За рад на том плану школа је добила многе награде. Међу њима је Спомен плакета са значком 6 .септембар за изузетне резултате постигнуте у васпитању, образовању и развијању културе на селу. Савезни одбор СУБНОР-а Југославије доделио је школи Плакету са значком за посебан допринос у раду и развоју организације СУБНОР-а. Затим у част прославе проглашења дана ЈНА 22.12. 1979. године школа је добила Похвалницу за изванредно залагање и јачање постигнутих резултата на плану јачања борбене готовости јединица, команди и штабова Територијалне одбране. ССО Југославије, лист за младе „Кекец“ и лист Социјалистичке омладине „Младост“ доделио је Диплому за велики допринос успеху најлепше и најопремљеније такмичење младих.

Стрелачка школа је била организатор и свих културно-просветних манифестација у селу и разних спортских такмичења. Била је активни учесник у Сусретима села. Село је тада освојило друго место у републици Србији. Између 13 региона у Србији 1980 године школа је добитник Прве републичке награде на тему: Школа-културни центар средине.

За допринос у развоју школе Орден медаље рада добили су: Чедомир С. Марјановић, Милутин М. Раденковић, Петар Д. Пејчић и Петар Б.Јовановић. А, за организацију и описмењавње одраслих, за ширење културе на селу, Скупштина општине Бабушница, посебно је наградила секретара школе Петра Д. Пејчића септембарском наградом: Златном значком.

Око изградње интерната школе, кухиње и трпезарије, асфалтирање игралишта и уређења школске средине посебно се истакао Богдан Ж. Цветковић. Несебичну помоћ при асфалтирању и уређењу игралишта дао је и Витомир М. Манчић, наставник.

(Податке су дали: Бранимир А. Станковић, директор школе и Петар Д. Пејчић, секретар школе 5 маја 1998.)

Школске 1960/61 год. школа је имала 187 ученика. Од тога броја у:

Петом разреду:мушких 21, женских 22 – Укупно 43

Шестом разреду:мушких 34, женских 30 – Укупно 64

Седмом разреду:мушких 36, женских 23 – Укупно 59

Осмом разреду:мушких 21, женских 0 – Укупно 21 Школске 1971/72 г. од првог до осмог разреда било је седам одељења.

Од И до ИВ разреда у 3 одељења било је 24 мушких и 33 женских, укупно 57 ђака

Од В – ВИИИ разреда у 4 одељења било је мушких 126, женских 84, укупно 210

Школске 1981/82 од И – ИВ разреда у два одељења је 28 ученика. Мушких 13 и женских15

Од В –ВИИИ разреда у четири одељења било је 90 ђака. Мушких 52 и женских 38

(Горњи подаци су из Основне статистичке документације РЗ Србије Архива Ниш)

Из школе у Стрелцу: 1963/64 број ученика у матичној школи је 542, школске 1973/74 – 204, 1983/84 – 107, 1986/87 – 105, 1993/94 – 35. Од тога 7 у специјалном одељењу;

1997/98 – 15 . Од тога 3 у специјалном одељењу.

Наставника са директором је 12. Четворо је са пуним радним временом.

Интернат школе

Савет за просвету и културу Скупштине општине Бабушница на захтев Савета школе из Валниша на седници 5.октобра 1971.г. донело је одлуку да укине одељење у Валнишу због малог броја ученика (Има само пет ученика). На Савету је донета и одлука да се при школи у Стрелцу отвори интернат за ученике из удаљених планинских села.

Интернат је отворен у јесен 1971 године. За васпитаче постављени су Миограг Радивојевић, дотадашњи учитељ у Валнишу и Љубинка Раденковић, учитељица из Пирота, супруга Милутина Раденковића, учитеља из Стрелца. Интернат ради и данас са четири ученика(1996.)

Учитељи и наставници од 01.01.1961. – 01.09.1996. год.

Р.

Б.

Презиме И

Име

Рођ.

Место.рођ.

Занимање

Радио од – до:

Алексић П. Љубиша

1954

Стрелац

Професор

07.12.’78-30.06.’79

Ахметовић Фермија

1948

Врање

Наставник

01.09.’74-30.06.’75

Вељковић Радица

1961

Дучевац

Наставни-ца

01.01.’93-до данас

Ђорђевић Аца

1949

Проваљеник

Наставник

26.09.’75-до данас

Ђорђевић Ђ. Милорад

Бабушница

Наставник

01.09.’63-1973/74

Ђорђевић Светлана

1948

Братишевац

наставник

01.09.’71-1980.

Ђорђевић Ч. Цветанка

1938

Стрелац

Наставни-ца

1962-25.09.’69.

Јовановић Б. Петар

1934

Стрелац

Учитељ

10.09.’62-15.01.’96

Јончић Ратко

1943

Извор

01.02.’72-1976

Лазаревић Спасенија

1948

Шабац

наставник

29.09.’70-22.11.’71

Манчић М. Витомир

1938

Бабушница

Наставник

08.04.’81-30.05.’89

Миладино-вић К. Милосава

1934

Бабушница

Учитељи-ца

01.09.’55-31.08.’63

Марјановић С. Чедомир

1925

Стрелац

Наставник

01.09.’50-1984

Миленковић С. Милутин

1924

Стрелац

Учитељ

01.09.’62-

Младеновић Б. Светлана

1947

Извор

Наставник

21.10.’69-1990

Момчиловић С. Радомирка

1939

Стрелац

Учитељи-ца

01.09.’62-до данас

Накић С. Невенка

1934

Костур

Наставни-ца

01.09.’62-? ? ?

Николић Славољуб

1942

Камбелевац

Наставник

01.09.’93-до данас

Николов Цветанка

1950

Наставни-ца

05.04.’93-??.12.’95

погинула

Пејчић Д. Петар

1933

Стрелац

Секретар,

Учитељ

1963-1995

Пејчић Ж. Мирко

1938

Стрелац

наставник

1962-1963

Пејић Миодраг

1956

Дучевац

Наставник

спец.одељ.

08.09.’82-1991

Петровић Зорица

1960

Шупљ.Стена

Наставни-ца

28.03.’89-до данас

Раденковић М. Милутин

1931

Стрелац

Професор

1956-01.01.1993.

Радивојевић С. Миодраг

1928

Камбелевац

Учитељ

01.09’62-26.03.’78

Ранђеловић Г. Синиша

1960

Бабушница

Професор

27.03.’89-до данас

Ранчић Радисав

1936

Радошевац

Наставник

06.11.’73-1980

Ристић Зорица

1963

Бабушница

Учитељи-ца

01.04.’91-01.05.’91

Соколовић Д. Градимир

1937

Мокра

Наставник

01.09.’62-30.08.’63

Станковић А. Бранимир

1947

Стрелац

Наставник

22.09.’70-до данас

Станковић Љубинка

1951

Бабушница

Наставни-ца

01.09.’75-до данас

Станковић Љ. Чедомир

1932

Стрелац

Учитељ

01.09.’63-30.08.’72

Ставров Спас

1929

Димитровгр.

Наставник

01.09.’79-1982

Стојановић Славица

1953

Горчинци

Наставни-ца

01.09.’78-01.11.’78

Тодоровић М. Часлав

1930

Стрелац

Учитељ

01.09.’62-31.08.’70

Тодоровић Ч. Борисавка

1929

Стрелац

Учитељи-ца

01.09.’62-31.08.’70

Тодоровић Р. Драгица

1940

Линово

? ? ?

01.09.’62-31.08.’63

Тошић Д. Бранимир

1928

Калуђерево

Наставник

01.09.’55-31.08.’63

Ћирић Р. Љубинка

1935

Пирот

Учитељи-ца

01.09.’62-? ? ?

Ћирић Лоза

1945

? ? ?

01.09.’65-31.08.’66

Ћирић Б. Петар

1935

Бабушница

Учитељ

01.09.’62-31.08.’72

Ћирић Радомир

? ?

Бабушница

? ? ?

Једну годину

Цветковић Ж. Богдан

1947

Стрелац

Наставник

01.09.’68-1980

Директори Непотпуне гимназије

Василије Поповић, из Пирота, 1949/50 године
Радисав Максић, 1950/51 године
Чедомир Марјановић, из Стрелца, 1951/52 године
Јордан Стојановић, из Љуберађе, 1952/53 и 1953/54 године

Наставно особље у Непотпуној гимназији:

Марта Поповић из Пирота

Чедомир Марјановић из Стрелца

Предраг Танчић из Стрелца (1951-1955)

Света Ђорђевић из Братишевца (1951-1957)

Предраг Стаменковић Сингер из Бабушнице (1953-1955)

Крста Панчић из Драгинца (1953-1954)

Драгољуб Раденковић Дажа из Барје Чифлика 1952/1953

Миладин Алексић Миле из Пирота 1952/1953

Почетком школске 1949/50 године почела је да ради нижа гимназија. А, реформом школства 1954/55 од Основне школе и Ниже гимназије формира се Осмољетка.

На основу решења Савета за просвету и културу Народног одбора општине у Бабушници П.бр.4638 од 22.маја 1956., укида се седми и осми разред Осмогодишње школе у Стрелцу у школској 1956./57.години, због малог броја ђака. Они су упућени на даље школовање у Љуберађу или Бабушницу.

Школски одбор Осмогодишње школе у Стрелцу уложио је жалбу Савету за просвету и културу НО среза Пирот. Савет је на седници 03.јула 1956.г. одбио жалбу актом П.бр.6718. од 04.јула 1956.године. Укидање седмог и осмог разреда Савет је образложио неквалификованим наставним кадром и малим бројем ђака. У завршном образложењу стоји: “Непостојање наставног кадра и недовољна средства за материјално обезбеђење наставе су основа за затварање седмог и осмог разреда”

С. Ф.- С. Н.

Начелник Секретаријата за просвету и културу Тодор Славински

(Оригинал одлуке је у основној школи у Стрелцу)

Директори осмогподишње школе:

Власта Ранђеловић из Пирота 1954/55 – 1961/62
Петар Јовановић из Стрелца 1962/63 – 1974/75
Богдан Цветковић из Стрелца 1975/76 – 1980/81
Витомир Манчић из Бабушнице 1981/82 – 1983/84
Петар Јовановић из Стрелца 1984/85 – 15.01.1996.
Ђорђевић Аца в.д. из Проваљеника 15.01.’96 – 1997.
Бранимир Станковић из Стрелца од 15. маја 1999-

ПОМОЋНО ОСОБЉЕ ОД 01.01.1961. ДО 01.01.1997.ГОДИНЕ

Р. Б.	Презиме и Име	Рођен	Место рођења	Радио(ла) од – до
1.	Антић Ч. Даница	1941	Стрелац	07.12.’72 – 30.06.’73
2.	Богдановић Ђ Лука	1898	Стрелац	01.01.’61 – 20.11.’64
3.	Гроздановић Петар	? ? ?	Стрелац	01.04.’63 – 13.10.’64
4.	Димитријевић Б. Ђорђе	1953	Стрелац	06.02.’78 – и данас
5.	Дојчиновић В. Славко	1914	Стрелца	01.01.’61 -? ? ?
6.	Ђорђевић Мирослав	1946	Студена	01.01.’83 и данас
7.	Илић Видојко	? ? ?	Раљин	01.10.’67 – 1992.
8.	Јевтић Д. Урош	1925	Стрелац	26.01.’65 -? ? ?
9.	Пејчић Лоза	1941	Масуров-ци	03.03.’75 -и данас
10.	Раденковић Ј. Чедомир	1948	Стрелац	01.09.’71 – и данас
11.	Ризић Стеван	1900	Валниш	01.01.’61 – 1971.
12.	Ристић Мирославка	1943	Стрелац	11.12.’72 – 30.06.’73

Дан школе

За Дан стрелачке школе проглашен је 25. мај. Сваке године се слави истовремено са Даном младости и Титовим рођенданом.

Напомена: Владимир Дедијер у књизи „Прилози за биографију друга Тита“ пише да је Тито рођен 13. маја 1892. г.

Државна реална нижа гимназија

Државна реална нижа гимназија у Бабушници почела је са радом 26.фебруара 1945. године.

Вршилац дужности директора био је Душан М. Ћирић, учитељ од 26 фебруара 1945 г. до првог јануара 1946.г. У школи је радио од оснивања до 20. марта 1946.г. када се враћа на своју редовну дужност учитеља у с. Горчинцу.

Од 26.02.1945-15.07.1945.г. наставу су држали:

Проф. Добросав Динчић, родом из Бабушнице из фамилије Џандарови. Отпуштен из службе као ненародни елемент.

Проф. Драгомир Цветковић из Ваљева

Проф. Фехим Балић, дошао из Беле Паланке

Душан М.Ћирић, учитељ, родом из Бабушнице

Никола Филиповић, учитељ

Чедомир Манић, учитељ из Драгинца

Од 26.09. 1945.-24.10.1945. наству су држали у свим разредима учитељи Душан М. Ћирић и Чедомир Манић, из Драгинца. Проф. Д. Цветковић је био болестан.

Од 24.10. 1945.г у гимназији раде Милица Станковић, учитељица и Величко Станковић, учитељ са положеним професорским испитом.

Осмог новембра 1945.године Чедомир Манић се враћа на своју редовну дужност учитеља у Драгинцу.

8.12. 1945.г. у бабушничку гимназију долазе Јелена, суплент и Оскар Реди, проф. ,Словенац и раде до 24. марта 1947.год.

Од 1.01. 1946.г. Јелена Реди, је в.д. директора гимназије.

Од 3.01.1946.г. долази и наставу држи Ратомир Љубеновић, учитељ, родом из Пирота.

Од 18.01.1946.г. до 4.12.1946.г.наставу држи Оливера Илић, суплент из Београда.

13.03.1946.г.ступа на дужност Божидар Марковић, суплент из Књажевца.

26.09. 1946.г.долази Милорад Цинцовић, проф. из Беле Паланке

Од 23.02.1947.г. Величко Станковић ј в.д. директора гимназије

/12.12.1996.г. Прибележио: Бранимир М. Раденковић, дипл.инж. у пензији/

Наставно особље непотпуне гимназије

Непотпуна гимназија почела је са радом школске 1949/50 год. Са два наставника. Васа је био директор, а супруга Марта разредни старешина. Први разред уписало је 66 ученика. На крају године било је 61.

Шк. год.	Директор	Наставник и место рођења
1949/50	Василије-Васа Поповић	Марта Поповић
1950/51	Радисав Максић	Чедомир Марјановић-Стрелац
1951/52	Чедомир Марјановић	Предраг Танчић- Стрелац
1952/53	Јордан Стојановић	Света Ђорђевић-Братишевац Дажа Раденковић-Б.Чифлик Миладин Алексић из Пирота
1953/54	Јордан Стојановић	Чедомир Марјановић-Стрелац Предраг Танчић – Стрелац Света Ђорђевиђ-Братишевац ПредрагСтаменковић Сингер-Бабушница Крста Панчић- Драгинац

Наставно особље Осмогодишње школе

Шк.год.	Директор	Наставник и место рођења
1954/55	Власта Ранђеловић из Пирота	Чедомир Марјановић-Стрелац Предраг Танчић – Стрелац Света Ђорђевић-Братишевац Предраг Стаменковић “Сингер” Стојановић Јордан
1955/56	Власта Ранђеловић из Пирота	Чедомир Марјановић-Стрелац Милутин Раденковић-Стрелац Света Ђорћевић-Братишевац Вида С.Ђорђевић – Драгинац Бранимир Тошић-Калуђерево Драгутин Пејчић-Стрелац Предраг Танчић Предраг Стаменковић
1956/57	Власта Ранђеловић	Чедомир Марјановић Милутин М. Раденковић Светомир Ђорђевић Видосава Ђорђевић Бранимир Тошић
1957/58	Власта Ранђеловић	Чедомир Марјановић Милутин Раденковић Бранимир Тошић
1958/59	Власта Ранђеловић	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Бранимир Тошић Будимир Младеновић Гор- чинци Ђурић – Пирот
1959/60	Власта Ранђеловић	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Бранимир Тошић Будимир Младеновић Мирјана Стојановић Камбе- левац Миле Раденковић-Горчинци
1960/61	Власта Ранђеловиђ	Чедомир С. Марјановић Милутин Раденковић Бранимир Тошић Будимир Младеновић Цветанка Пејчић – Стрелац Милорад Ђођевић- Бабушница ? ? …… наставница франц.јез. Мирјана Стојановић Петар Ћирић-Бабушница Михаило Дојчиновић
1961/62	Власта Ранђеловић (Наставници од петог до осмог разреда)	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Бранимир Тошић Цветанка Ђорђевић Милорад-Мока Ђорђевић Петар Ћирић Чедомир Љ. Станковић-Стрелац Петар Д. Пејчић, секретар
1962/63	Петар Б. Јовановић, учит из Стрелца	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Бранимир Тошић Цветанка Ђорђевић Градимир Соколовић – Мокра Петар Ћирић – Бабушница
1963/64	Петар Б. Јовановић	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Цветанка Ђорђевић Милорад-Мока Ђорђевић Петар Ћирић Часлав М. Тодоровић- Стрелац БорисавкаЧ.Тодоровић Стрелац Радомирка П.ЈовановићСтрелац Чедомир Љ. Станковић-Стрелац
1964/65	Без промене	Без промене
1965/66	Без промене	Без промене
1966/67	Без промене	Без промене
1967/68	Без промене	Без промене
1968/69	Петар Б. Јовановић	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Милорад- Мока Ђорђевић Петар Ћирић Часлав М. Тодоровић Борисавка-Бока Тодоровић Радомирка П. Јовановић Чедомир Љ. Станковић “Ћата” Богдан Ж. Цветковић -Стрелац Светлана Младеновић – Извор
1969/70	Петар Б. Јовановић	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Милорад-Мока Ђорђевић Петар Ћирић Часлав М. Тодоровић Бока Ч. Тодоровић Радомирка П. Јовановић Чедомир Љ. Станковић
1970/71	Петар Б. Јовановић	Исти наставници као и 1969/70 без Часлава Тодоровића и Борисавке. долази Спасенија Лазаревић
1971/72	Петар Б. Јовановић	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Милорад-Мока Ђорђевић Радомирка П. Јовановић Светлана Ђорђевић-Братишевац Бранимир А.Станковић-Стрелац Спасенија Лазаревић Јончић Ратко Извор од 1.01.1972 Богдан Ж. Цветковић- Стрелац
1972/73	Петар Б. Јовановић	Алексић П. Љубиша –Стрелац Чедомир Марјановић Милутин М. Раденковић Светлана Б.Станковић Светлана Ђорђевић “Дуда” Бранимир А. Станковић Радомирка П. Јовановић Богдан Ж. Цветковић Милорад-Мока Ђорђевић Јончић Ратко Љубинка Стојановић
1973/74	Петар Б. Јовановић	Чедомир С. Марјановић Милутин М. Раденковић Светлана Б. Станковић Светлана Ђорђевић “Дуда” Бранимир А. Станковић Радомирка П. Јовановић Богдан Ж. Цвеyковић Љубинка Стојановић Јончић Ратко Радисав Ранчић – Радошевац
1974/75	Без промене	Исти наставници као и 1973/74 и Ахметовић Фермија –Врање
1975/76	Богдан Ж. Цветковић	Одлазе Ахметовић Фермија и Јончић Ратко, долази Аца Ђорђевић -Проваљеник

Матичној школи у Стрелцу припадале су основне школе у Црвеној Јабуци, Раков Долу, Радосину и Студени.

Број ђака у тим школама:

Школа	Раков Дол	Црв.Јабука	Радосин	Студена
1963/64	47	73	58	31
1973/74	20	36	20	??
1983/84	13	15	16	18
1993/94	4	укинута	укинута	укинута

После другог светског рата признање за развој школства у Стрелцу добили су Орден-медаље рада: Чедомир С. Марјановић, Петар Д.Пејчић, Милутин М. Раденковић и Петар Б. Јовановић.