Стрелац је брдско-планинско село збијеног типа распоређено по малама (махалама) са умерено континенталном климом. Надморска висина села је од 600. до 1000. метара. Селиште је центар села. Поред махале Селиште остале мале (махале) су: Мишча мала, Милћинска, Попова (у почетку 19 века звала се Равна), Брејанова (Тамња) мала, Голема шиба и Лалешевци (засеок око 1800 m низводно од Селишта).

Брејанова (Тамња) мала добила је име по фамилији Брејанци. Најудаљеније куће у овој махали су јуручке у потесу Голема шиба.

Изнад фамилије Љубинци је Збег, место где су се људи крили од Турака. Током последњег светског рата многи мештани су, кријући се од Бугара, у Збегу нашли уточиште. Најудаљенија куђа у Поповој мали је кућа Мирка В. Манића у потесу Равна.

Изнад Попове мале на путу према Шопи је Вител. На Вителу је пре 2. светског рата било једно стоже, и на њему гвоздене полуге на којима су седели момци и вртели се у круг.

Лалешевци су посебан засеок удаљен око 1.800 метара низводно. Између Мишче мале и ралинске махале Скорово је потес Јасичје са четири домаћинства из фамилије Раденковци: Јеленко и Мира Раденковић, Чедомир и Зора Раденковић, Јорда А. Благојевић и Милутин Б. Благојевић са супругом Надом. Удаљени су од Мишче мале око 1.000 m. Раденковци су првобитно настањени у Мишчој мали, а колибе су им на потесу Јасичје. Умножавањем фамилије и деобама, колибе су претворене у кућна станишта.

У центру Селишта је споменик погинулим у балканским и првом светском рату, који је 1920. год. подигао Влајко Ј. Поповић, штројач из Стрелца свима који су у стрелачкој општини погинули у балканским и првом светском рату. Списак погинулих на споменику није потпун.

Због аутобуске окретнице споменик је измештен на неприкладно место, у дворишту Месне канцеларије и поште.

Између споменика у првој постави и гачковске капије био је бунар са питком и чистом водом. Воду из бунара користили су Гачковци и суседна домаћинства. Поред бунара налазило се корито-појило за стоку. Многи пролазници из села и околине освежавали су се на том бунару. Али од како је почео аутобус да силази у село, због његовог стајалишта и окретнице, бунар је напуњен камењем и цео плато асфалтиран. /Овде снимак бунара/

Са десне стране улаза у посед Месне канцеларије и поште је Спомен чесма од цигала подигнута у знак формирања Прве пиротске (25.српске) бригаде 6.9.1944.год. Чесму је подигла В.П.5035 из Сурдулице, која негује традицију поменуте бригаде. Свечана предаја Спомен чесме обављена је 06.09.1984. год. поводом прославе 40. година од формирања бригаде. Вода је из чесме потекла тек 1992. године.

Мишча мала се пружа од уливања Валнишке реке у Мурговицу, у подножју брда Градишта и Дела, до малог поточића Долина, који долази из Гуштерице.

Раније смо поменули четири домаћинства из Мишчеве мале који имају куће у потесу Јасичје. Они су потомци фамилије Раденка Ристића. Њихове куће биле су у Мишчевој махали до Долине. Прва кућа у Раденковском сокаку са леве стране (данас празан плац), била је кућа Алексе Благојевића. До ње са исте стране је кућа Владимира К.Раденковића у којој данас живи Милорад Костадиновић са супругом Славдом. Између плавева је бунар. У дну сокака, у новосаграђеној кући, живи Чедомир Ј. Раденковић са породицом.

На десној страни Раденковског сокака су потомци Милојћинске фамилије: Часлав С.Пауновић (1927.) остао је сам у кући и Видојко Т.Пауновић (1925.) са супругом Ружом. Кућа Бошка Д. Пауновића-Маље је празна. Кућу Ђорђа Пауновића купио је Градимир Тодоровић, поштар. Живи сам. Њихов улаз је из Милојћинског сокака.

Испод гробља је Милћинска мала, а узводно уз реку Равну је Попова мала, која се раније звала Мала Равна, по истоименој реци. Најудаљенија кућа према Таламбасу су куће Мирка В. Манића и деда Благојина. Кућа има и на Вителу, Раскрсју и у Падини. Између Стрелца и Валниша у потесу Лешје је усамљена кућа Борисава Величковића-Борче у којој данас живи Борчин син Драгиша-Гана и снаха Јелена.

Према казивању Градимира Димитријевића-Гоље Лешје је било насељено фамилијама: Дичковци, Милојћинци и Раденковци, и да су то уједно и најстарије фамилије у селу и да потичу од једног претка. Као доказ наводи да су им имања и куће у суседству, као и гробови предака. Он тврди да је Мишча мала староседелачка, а да су све остале дошљаци.

Између Стрелца и села Студене, на јужној страни Градишта изнад старог пута, је празна кућа Добре Милинога.

Поред Селишта у центру села има још неколико места са називом Селиште: изнад Борићинске воденице на реци Равни је Селиште, /Овде ставити снимак Селишта./, затим испод куће Мирка Крајинског од Арбанашког дола, иза Раћине колибе до Долине је Селиште. Тачније Селиште је између Раденка Падине и Стојиног Браништа.

Идући из села, на улазу у Ливађе преко Валнишке реке према Кошевишту је Бојино селиште, настало у доба Латина где су вршили обуку гађања.

У селу Ралину испод Крамале-Карамале брда између Петровских кућа, реке Ралинке и потока који долази из потеса Трешњино дрво, ледина коју пресеца пут Бабушница-Звонце и данас се зове Селиште.

О самом значењу речи Селиште има више тумачења. Раде Михаљчић* о томе пише да су: ”… селишта најчешће означавала напуштена насеља / стр.148/. … Селишта су и зачетак нових села на искрченом и необрађеном земљишту /стр.183/.

На стр.183. помиње се и село Стријелац у Метохији узето из Дечанске хрисовуље 9.

По Ђури Даничићу** село и селиште је исто, и означава насељено место, а по Стојану Новаковићу*** селиште је насеље и напуштено насеље. Ово тумачење речи налази потврду у стрелачком атару, јер данашње Селиште је насеље и центар Стрелца, а селишта у Равни, Лалешевцу и Ливађу су напуштена насеља.

/*Раде Михаљчић: Прошлост и народно сећање, Бгд., 1995., стр.148 и 183./

**, *** Исто: стр.132-147/

Стрелац као насеље помиње се 1498.* године у турском попису према коме је село имало између 10 и 30 домаћинстава. Поред Стрелца помињу се и села: Студена, Радињинце и Грнчар. Црвена Јабука /Ума Гуска/ помиње се као насеље између 10 и 20 домаћинстава.

/*Историја Ниша, група аутора, Градина-Просвета, Ниш 1983.г. стр. 108, 109/

У току вишегодишњег истраживања нисмо дошли до података од када Стрелац постоји као насеље. На брду Градишту које се, гледано са данашњег Селишта из центра села, уздиже изнад Мурговице као какав велики стог сена, чобани су налазили ситне новчиће поред остатака зидина из доба Латина.

Постоји предање да су на Градишту живели Латини. О њиховом боравку преносила су се казивања са колена на колено. Према предању Латини су по закону о спојеним судовима, на Градиште ( 843 m.n.v.) глиненим цевима довели воду из Шопе (око 900 m.n.v.). Шопа и данас има јак извор веома квалитетне воде, и налази се на супротној страни од Градишта према југу. И Љуба Станковић-Вужда казивао је аутору хронике да су Латини од Шопе водили воду на Градиште земљаним цевима (ћунцима). На Градишту су неки мештани налазили бакарне новчиће и злато у малим изломљеним количинама (20.09.1997.).

Јанко М. Јовановић, мутијинац и његов отац Милорад Раденковић су при орању њива испод Шопе наилазили на остатке глинених цеви затопљене оловом. Деца су чувајући стоку на Градишту налазили остатке ћерамида и старе новчиће. И чобанин Живојин Пејчић Гачковац-Жола такође је налазио ситне новчиће око остатака зидина на Градишту. Момир Илић (Моша Божинсћи) у месту Маковиште нашао је ћиј’ц за кантар.

Буда Каравиљћин и Боћа Влајков казивали су да је у време боравка Латина на Бојином (Бојевом) селишту испод Градишта (потес Ливађе), гробље било на Делу. Њихово казивање потврђује налаз великих људских костију, приликом копања темеља за плевњу. Величина костура не одговара узрасту наших људи па због тога претпостављају да су ту сахрањивани Латини, који су по предању били крупни људи. /Казивања: 15.09.1995./

На северној страни Градишта постоје остаци зидина римске кастеле, обрасли трњем и другим разним дрвећем и шибљем. Обиласком Градишта почетком септембра 1997. године аутор хронике је наишао на прекопани врх Градишта (Кале) у тражењу скривеног блага. “Многи са неким картама долазе и копају, траже новац, но није се чуло да га је некао нашао”, казивао нам је Љуба Наћин, јула 1997. год.

Градиште је једна велика тајна коју археолози треба тек да открију. За време другог св.рата Градиште је било стратиште. Бугари су на Градишту, у подруму колибе Љубе Наћинога затворили: Владу Пашића, Миту Качаровца, Драгослава и Стању Дичковце, глувонемог Дракшу Петковског и његовог брата Манојла, Јову Божинског-шнајдера, Санду Качаровског, Будимира Божинског, Градимира, Момчиловића, Славка Дојчиновића, Будимира Митића …

Градимира, Славка и Будимира су ослободили као непунолетне, Будимир Божински је успео да побегне, а остале су на зверски начин поубијали. (казивао Љуба Наћин, јула 1997.)

Недалеко од села Стрелца је мања планинска област између Србије и Бугарске звана Бурел. Ова област се простире између градова Драгомана, Трна, Брезника (Клисуре), и Димитровграда (Цариброда). На северу је граница река Нишава, а на западу река Јерма. Област обухвата 38 села од којих су 23 у Бугарској, а 15 у Србији. У Србији су села: Градина (гранични прелаз), Луковица, Драговина, Паља, Искровци, Горња и Доња Неваља и друга. У близини је познати манастир Поганово , културно-историјски споменик из 14. века. У непосредној близини је Звоначка бања, туристичко-здравствени центар, удаљен од Стрелца 15 km. Бања је са термалном водом. / Из “Политике” од 4. јула 2004./