У атару села нису вршена испитивања биљних врста. У 19. веку и раније од Стрелца према југу, све до Криве феје биле су велике и често непроходне букове шуме.

Наша планина покривена је листопадним дрвећем. Од педесетих година 20 века почели су мештани да саде четинар-бор. У центру села прво је пошумљено брдашце Чука, чија је само западна страна травната са нешто плодоносним дрвећем

За пошумљавања голети и слабих парцела мештани су добили борове саднице од Шумског газдинства из Бабушнице. Данас борових шума има не само у стрелачком, већ и у суседним атарима.

Од лишћара у стрелачком атару су: бука (буква, множина буће), церика (цер), храст, габровина (граб), брест, кл’н (кленовина), јасен, јавор, липа, трепетлика (јасика), врба (бела и црвена), топола, багрем, дивља крушка, дивља јабука, глог (црни и црвени), леска, дрен, шимшир, шљива, јабука, крушка, кајсија, бресква, трешња, …

Од шљива: шефтелије, маџарће, белојће, црнојће, тргоњи, ранице и од друге половине 20 века стенлејће.

Од прућа црвене врбе (раћитак) плетене су женске корпе, кошеви за ношење сламе, сена и отаве при храњењу стоке. Плетене су и трмке –кошарине за пчеле. Колико је познато трмке и данас (1995) прави пасионирани воћар и пчелар Радисав Илић, наставник у Нишу, родом из Брестов Дола лужничког.

Жбуња има свуда: у Градишту, Камику, Сипу, по слоговима и многим планинским пределима. Најпознатији су црвени глог, црни глог, дрен, шипак, трн (трница), зова, пасидрен, боровнице, љиљак (јоргован)…

Цериће се почетком септембра кастре и гране пакују у дипле. Дену се у лиснике и чардаке. Зими се осушеним лишћем хране овце и козе, а гране као лисковине користе за потпалу и огрев.

Крајем прошлога века за огрев је неконтролисано сешен цер и буква и у сеоским и у сопственим поседима. Буково и храстово древће користило се и за градњу кућа и помоћних зграда. Од сеоских шума и сеоских утрина комшије штрпкају по мало и присвајају. Примера ради ранији пролаз у Орничју између јвтинских шума и Тупог камена више не постоји. На брдашцету Чука усред села могло се са јужне стране изаћи и воловском запрегом. Довожењем материјала направљен је бетонски базен за пијаћу воду. Данас је немогуће изаћи ни пешице, јер је комшија присвојио један део и заградио.

Атар је препун травама, лековитим и зељасим биљкама. Ево неких имена: коприва, шушњар, млеч, кукољ, календро, граорица, булка, живовлак (боквица), подланица, шушњар, паламида, ајдучка трава, копитњак, грмотрн, пирак, дивља детелина, и питома, .маслачак, зевкало, чемерика, кукурек, штип’ ц, серуша, вилина косица, покрива (коприва), чичак, папрат, бурјан, гологуза (водопија), раставичје, невен, игличје (јаглика)…

Лековите траве: нана, бела рада, невен, зевалица, чичак, хајдучка трава, кантарион, камилица, матичњак, мајкина душица, јагличје, папрати, копитњак, жалфија, враниловка, булке, висибаба, љубичица, раставичје, бурјан, водопија (гологуза), јагода, малина, купина, живовлак (боквица)…

Шумско цвеће: љубичица, висибаба, јагличје, бела рада, дивљи божур, каћун, јагорчевина, орлови нокти, јоргован…

Грснице – Конопља

Конопља, једногодишња зељаста биљка може да порасте и до три метара у висину, зависно од услова гајења. Дели се на обичну конопљу (цаннабис сатива) и индијску конопљу (цаннабис индица), која се гаји ради добијања хашиша (дроге).

Стрелчани су гајили обичну конопљу: белојку и црнојку (беле и црне грснице). Према намени деле је на ужарку и кошуљарку.

Белојка је мушка стабљика, без семена и нижа је од црнојке-женске стабљике, која носи семе.. Код обе врсте цветање траје десетак дана, а сазревање конопља је 120-130 дана у зависности од климатских услова.

Белојка (белојћа) се чупа ручно чим сазри и оплоди црнојћу. Влакна су од целулозе и отпорна су на бактерије и хемикалије.

Трљањем се одваја семе од црнојке за наредну сетву. У индустријским размерама добија се уље.

После брања и везивања у снопове грснице се потапају у топила поред реке и притисну камењем, ради разарања излужених материја и пектина. Том приликом развија се непријатан мирис. Време трајања мочења зависи од временских услова: температуре воде и ваздуха.

Грснице се суше природним путем, а потом трле на трлицама и одваја влакно од пуздера (поздера).

Конопљино влакно служи као текстилни материјал за пртено и мелезно платно. Пуздер се користи за потпалу ватре и као гориво на вечерњим седенћама (седељкама) на сокаку.

При трљењу и гребенању (гребенцима ручно), добија се дуговласа конопља у повесмима и креатка влакна –кучина.

Највећи прозвођачи конопља били су: СССР, па Италија. Југославија је била на трећем месту.

 

Дивље животиње

У турско доба када је предео од Стрелца према југу до Бесне Кобиле носио назив Буковик, због великих букових шума, прича се да је поред других дивљих животиња, било и медведа.

Данас медведа нема. Од других дивљих животиња у атару села има: зечева, лисица, веверица, курјака, срна, јазаваца, дивљих свиња, ласица (невеска), пух …

Последњих година вуци су и преко лета права напаст за стоку. Ноћу нападају и кољу не само овце, него и псе. У току последњих година страдало је око 20 ловачких паса. Када су гладни сурови су. Силазе у село и кољу стоку. Коте се с пролећа, као и лисице, дивље свиње, зечеви…

Лисица је лукава животиња, плашљива и брутална над слабијим. И она је у последње време честа сеоска визитарка.

Јазавци и дивље свиње опустоше њиве засејане кукурузом. Дивље свиње са пругастим прасићима су најопасније. Крмача због својих младунаца зна да јури непријареља док га не отера, онеспособи или унушти.

Веверице уништавају пупољке и једу семе. Наносе штету у обнови шуме. У лешнику и ораху вешто отвара рупу и храни се семењем. Спрема зимницу у дупљама дрвета или у земљи. Веверице су и корисне. Уништавају гундеље, лутке лептира, и др. штетне инсекате. Несвесно су и сејачи плодова и разноврсног семена.

 

Гмизавци

Од гмизаваца у атару стрелачком има: корњача (жељћа), гуштера: сивих, зидних и зеленбаћа; даждевњак змија отровница: шарка и поскок, неотровница: водена змија белоушка, затим гуж (слепић, блаор), смук….

 

Водоземци

Само име нам казује да водоземци живе и на земљи и у води и влажним земљиштима. Жаба највише има по барама и воденичним јазовима. Штету наносе зелена барска жаба и травњача. Уништавају рибљу икру и младеж. Одлични су скакачи. Крекетуше посебно у вечерњим сатима „певају у хору“. Има их које живе на дрвећу, а има и краставих. Пуноглавци су вегетеријанци и хране се алгама и планктонима..

Од риба у Мурговици има: кркуша, клен, вретенар, листић…

Од глодара у стрелачком атару има: мишева (поганци), пацови, зечева, веверице…

бубоједи: јеж и кртица, слепо куче…

од љиљака слепи миш

од куна: куна златица, јазавац, видра,,,,

невеска (ласица)

Чланковити црви: кишна глиста, пијавица, ….Глиста је веома корисна, буши земљу да лакше продире водени талог и ваздух. Уноси лишће, ђубре земљу и тако повећавају плодност земље. Бораве у влажној средини, а у скупу их има испод камених плоча у сенковитим местима.Хране се трулим биљним деловима и опалим лишћем. После кише излазе на површину, ради лакшег дисања.

Пијавице се налазе у стајаћим водама поред Мурговице и потока, а најчешће у барама. Имају две пијавке. Прогризу кожу код животиња и људи и хране се сисањем крви. Неки сеоски “лекари” лече главобољу пуштањем пијавица на људсо тело.

 

Зглавкари

Од зглавкара могу да се нађу: паук, крпељ, скорпија, стонога, гујин чешаљ. бубашваба.., а од инсеката зглавкара: пчела, оса, стршљен, скакавац, лептир, вилински коњиц, зрикавац (попац), ровац, бумбар, мрав, мољац, лептир купусар, ластин репак, адмирал, плавац…, гусенице…

Буба мара је шарена бубица омиљена у свим крајевима земљине кугле. Постоји око 4.500 врста ових бубица. Имају полулоптасто тело и наранџаст штит, црвен или жут са пегама на њему. Глава је црна са малим антенама и шест малих црних ножица. Хране се биљним вашима и значајан су „природни инсекцитид“.

Од мекушаца има разних пужевља: градинарски, виноградарски, голаћи, слатководни.

Има и разних мува: кућна, говеђа, обад, сатарка-винска мушица,, штркљеви…комарци.

До педесетих година прошлога века гости појединих домова биле су: стенице, ваши и човечије буве. Данас су стенице и вашке ретка појава, а човечија бува се изгубила. Псећих бува има код сваког сеоског џукца.

За вашку мештани кажу вашка, у множини вжшће, а за буву буа, у множини бује.

 

Инсекти

Од познатих инсеката познати су: брабињци (мрави), њихово легло је брабињало-мравињак), осе, пчеле, стршљени, домаће муве, муве зунзаре, винска мушица, ракијска мушица, обични комарци, комарци пападаћи, гундељи, коњске муве, обади (сишу крв стоке и људи), штркљеви( њихове ларве живе под кожом говеда), дугоноги комарци по влжним ливадама и шумма, залазе понекад и у куће) зоље, зелене муве, мува месара, бумбари, бује (буве, изгубиле се), бубашвабе, коњоштип, глисте, јеленак, калина-малина ( буба мара), преперуђе (лептири), вилински коњиц (може брзо да лети, а способан је и да трепери уместу). Најчешће га има изнад бара, воденичних вада и поред река. Храни се мушицама и комарцима.

Ларве (разни црвићи), гусенице, стрижибубе, кромпирова зл;атица, лептир купусар, цврчци. Цврче и у најтоплијим данима лета. Цврче само мужјаци. Кад их неко узнемири одмах беже, одлете. Има их више врста. Поменимо још: богомољку веома грабљиви инсект, чије су предње ноге подешене за хватање плена, зрикавце, скакавце по ливадама, попке, који такође живе по лединама и пољима (пољски попац-поп’ц). По домовима бораве где је топло, поред огњишта и у пекарама (домаћи попац). Домаћи попци се огласе музиком у већерњим часовима. Ровци живе по градинама, праве подземне ходнике, уништавају корен повртарским биљкама и чине велику штету. Ухолаже стрелчани зову олошке. На крају трбуха имају наставке у виду клешта-одбранбени механизам

Међу лептирима са крилима разнобојних шара које су лепо симетрично сложене, којима би позавидео и најталентованији слкар виђамо и Ластин репак чија су задња крила продужена у виду ластиног репа по чему је и добио име. Он је један од најлепших лептира које нам је природа подарила.

Лептири јаја полажу најчешће на повртарским културама. Из јаја се излегу гусенице. Хране се лишћем, а кад одрасту претварају се у лутке из којих излећу шарени лептири.

 

Птице

Између два светска рата и све до седамдесетих година прошлога века било је много више птица, него данас. Знатно се смањио број врана, сврака, дивљих голубова, врабаца и сеница. Мање је и кобаца, ветрушки, орлова…

На нашем подручју живе:

-грабљивице: ор’л, (орао), кобац, јастреб – мишар, ветрушка (изгубљена), соко, булулеја (буљина)…

вране: врана, чавка, сврака, гавран (гарван)

сове: улулеја, булулеја совуљага (буљина, сова), ћук;

голубови: питоми голуб, дивљи голуб, голуб грљан (клиндупар), голуб грлица-гугутка, голуб гргурица;

пузавице: шарени детлић (жл’ на), црни детлић, зелена жуна,

певачице: славуј, чворак-ћосовац-дрозд (кос), шева (чеврљуга), зеба, ластавица, враб’ц (врабац), сланошињац (сеница), кос (ћосовац), ластавице, кукавица, чворак…

коке: пудпудаљћа (препелица), јаребица, домаћа кокош, гуска, ћурка, фазан (нестао); пупавац

пловуше: шатка (пловка), дивља пловка, дивља гуска

штакоре: рода и чапља повремено преко лета.

…подмрдушка, кукавица, више врста жл’на (детлића), сојћа (сојка), креја, ћиселопеја (златна вуга) гнезди се на две гране и љуља се…, креја-жл’тајћа…

Шарени детлићи су не само лепи већ и одлични “дрводеље“. Својим кљуном праве рупе у храсту и другом листопадном дрвећу. На старим кућама често буше лепеж, дубе греде, чатму или кованицу тражећи храну.

Кукавица је веома корисна и интересантна птица селица. Када сељаци с пролећа чују њен глас обрадују се, јер су сигурни да је зима прошла. Храни се свакојаким инсектима, али највише воли гусенице са дубим длакама, које пустоше наше шуме. Она никд не прави гнездо, него полаже своја јаја у туђа гнезда птица певачица. Зато је народ створио изреку: „Подмеће као кукавица јаје“

У селу постоји веровање да свако ко у пролеће први пут чује њен глас загризе нож или неки други метални предмет да би зуби били здрави. А, ако кукавица слети на неко дрво поред куће и запева, верује се да ће се у кући десити нека трагедија.

Понекад у село залута нека рода направи гнездо на димњаку , као што је било средином педесетих година прошлога века на кући Борисава Раденковића и деда Вациној кући на Селишту.

 

Домаће животиње

Од домаћих животиња највише је било оваца и коза. За запрегу служили су волови, данас углавном краве. Коњи и магарци са самарима коришћени су за пренос товара и јахање. Нису презани. Коњи су служили и за вршу жита. За приплод чувани су бикови. И данас се чувају говеда, али мање него ранијих година. За допуну кућног буџета чувају се јунци и телад.

Борко Крстин је пре првог светског рата чувао мазгу. Продао је да би купио њиву.

Свако домаћинство чува по свињу, а имућнији по две или три. Чувари куће пси оглашавали су се у свакој авлији. Данас се понегде јаве да нас увере да их још има. Има и неколико овчара који помажу чобанима.

Од живине стрелчани чувају за кућне потребе: кокошке, шатће (пловке), гуске, ћурке, али у много мањем броју него протеклих година. У доба Краљевине Југославије Гачковци, Милошеви, Вацини и Борко Крстин (Раденковић) чували су мисирке (морке)…