Географске кординате села Стрелца су око 22 степена источне географске ширине и око 43 степена северне географске дужине.
Надморска висина центра села, Селишта, је око 600 m, брда Градишта 843 m, Дубја изнад Рајне реке 769 m, Бисага изнад Богословице 1248 m, Таламбаса 1255 m …
Куће су збијене по махалама у брдскопланинском пределу Лужнице, у сливу реке Мурговице. Подигнуте су дуж река: Мурговице, Равне и Рајне. Засеок Лалешевци удаљен око 1200 метара низводно, Голема шиба око 3, 5 км. и Јасичје око 1,5 км. У засеоку Лалешевци настањене су фамилије: Јевтинци, Раћини, Крајинци и Гроздановци, у Големој шиби су Јуруци, у Јасичју Раденковци. Засеок Голема шиба добио је име по великим шумама, Јасичје по јасикама (трепетљикама)…
У средини села је узвишење у виду купе Чука, око 650 м.н.в. Са Чуке је до половине 20. века биров својим громким гласом обавештавао мештане о одлукама општинске власти, позивао на збор, кулук и.т.д. Узвишење је била гола утрина. После другог светског рата шездесетих година засађен је бор. Од боровине данас се не види било Чуке.
Ако пођемо са источне стране према југу па уоколо, стрелачки атар граничи се са атарима села: Валниша, Студене, Црвене Јабуке, Раков Дола, Радосина, Масуроваца, Радињинца, Камбелевца и Раљина. Обухвата површину 2.675 ha и 39 ar*.
Од тога су: оранице 988 ha, баште 1,5 ha, воћњаци 30 ha, ливаде 353 ha, пашњака 268 ha, шуме 860 ha и неплодно 174,5 ha.
/*Податак из катастра општине/
Општина је у Бабушници. Површина опшинског подручја је 532 km2. На тој површини су 53 села која чине бабушничку општину.
Бабушница је била среско место од 1878. год. до 1955.године. По пределу Лужница, срез је добио име Лужнички.
Предео Лужница је добио име по реци Лужници, која извире у селу Радошевцу.
У турско време током 19. века Стрелац је био највеће село у Лужници и средиште писмености и образовања. Због географског положаја поред земљорадње, претежно занимање мештана било је сточарство и печалбарство.
Од Бабушнице, општинског центра, преко Камбелевца и Ралина село је удаљено 15 km, а преко Камбелевца и брда Сип 12 km. Од Љуберађе уз Мурговицу удаљено је 9 km., а од Звонца 12 km.
Село је данас повезано аутобуским линијама, асфалтираним путем преко села Ралина и Бабушнице са Пиротом, Нишом, Лесковцем и даље, а преко Звонца и Звоначке бање са долином Јерме, Суковом и пругом Ниш-Пирот-Софија. Пруга Ниш-Пирот изграђена је 1884. god. /Ђорђе Стаменковић: „Железничари Ниша 1918-1945 г., стр.11/.
Главни пут до Бабушнице раније водио је преко брда Сип: пешице, коњем или воловском запрегом. Низ реку Мурговицу преко села Радињинца пут је водио у Љуберађу и даље до Власотинца и Лесковца.
У Студену удаљену око 6 km пут је водио уз реку Мурговицу. Од уливања Рајне у Мурговицу пут је даље водио јужном страном брда Градишта. Сада се користи аутобуска линија преко Валниша. У доба галопирајуће инфлације почетком деведесетих година и несташице горива, користио се стари пут пешачком картом.
До Ралина, око 2,5 km, пут је водио уз Долину преко Гуштерице, Стрелачког Рида или Калавуришта.
За Црвену Јабуку, Раков Дол и Радосин пут је водио преко планине. Одлазило се пешице, или на коњима. До Црвене Јабуке пешице се путовало око три сата. До Валниша је око 2,5 km, Масуроваца око 3,5 km, Радињинца око 4 km, и Камбелевца преко Сипа око 4 km.
У турско време Стрелац је припадао пределу Буковик. О томе је Владимир М. Николић, учитељ у Стрелцу почетком 20. века, писао:
“ Села која припадају сливу мале речице Мурговице, па преко црвенојабучког рида носила су у турско време назив: Буковик. У Буковик спадају ова села: Бердуј, Раков Дол, Радосин, Градско, Јабуковик, Дарковци, Црвена Јабука, Кална, Преслап, Студена Пресека, Валниш, Ралин, Стрелац, Масуровци, Радињинци.” / В.М.Николић: Из Лужнице и Нишаве, Бгд. 1910, стр.1. /
А када је реч о етничкој припадности нашег краја Др. Јован Хаџи Васиљевић је написао да припада Шоплуку:
“Шоплуком, уопште, народ зове све оне крајеве почев од Видина и Тимока до Искра, од Нишаве и Мораве /јужне/ до иза Софије, до Дупнице, Самокова и Овчег поља. У Шоплук у ширем смислу речи улази половина Нишкога, сав Пиротски, један део Црноречког и Врањског округа и сви крајеви до поменутих међа у данашњој Бугарској; половина Прешевске, сва Паланачка и половина Кумановске казе, сви североисточни планински крајеви, све до Овчег Поља.
Шоплук у ужем смислу речи, прави Шоплук, почиње од Криве Феје у Масуричком срезу, у Врањском округу и захвата Шопново село, Варденик, Власину, Црну Траву, Рупје, Црвену Јабуку, Преслап, Калну и сав јужни и источни крај Пиротског округа у Србији, затим у данашњој Бугарској све до Софије и Ћустедила”.
/ Браство, књ.21, св.11, 1906.г., страна 276: Стара Србија и Маћедонија, Др. Јован Хаџи Васиљевић/
Из разговора Бориславе Лилић, проф. историје са академиком Владимиром Стојанчевићем сазнајемо да: „Понишавље са својим становницима и етнографски, историјски и по језику и обичајима се јако разликује од тзв. Шоплука, који се, на истоку од Брезника и Радомира, обухватајући и Софијско поље, простире у Бугарској до Етропоља, Златице, Пирдопа и изворног предела реке Марице. … У друштвеној комуникацији и публикацији, а нарочито у науци произвољни термин (Пиротски) Шоплук треба сасвим елиминисати као научно неутемељен (и политички злоупотребљаван)…“. Према академику В. Стојанчевићу термини Шоплук и Торлак дошао нам је из Бугарске после 1877./78. године како би се преко њих истакле бугарске претензије и на наше крајеве. / Пир.зборник бр.25-26., Пирот, 2000., стр.9. /
Феликс Каниц, путописац наводи: “… цела област балканског ланца између Ниша, Цариброда (данас Димитровград), Трна и извора Темштице код Губеша звала се раније Торлак. … Трн су Турци звали Иснебел
/Феликс Каниц: “Србија”, стр.229./
Даље Каниц пише:
“Торлаци се језиком и ношњом разликују од Шопова, који живе на територији балканског превоја Гинци до јужно од Софије и од Бугара на северној Читоровској реци, које у Торлаку зову Загорцима” /Ф.Каниц: “Србија”стр. 233./
“У широј Трнској околини у Сливници пок.Ђ.Даничић је слушао искварен српски говор и налазио чиста српска лица”.***
***Аутор хронике је у Сливници (Халкали) и Трну (Иснабрику) 1978., 1980. и 1986. г. наилазио на исти говор као и у многим пиротским и лужничким селима са малим разликама код појединих речи.
Божидар В.Ранчић (Боћа Влајов) као печалбар радио је у селу Радујеву поред саме румунске границе код Српске Црње, и изненадио се када је чуо њихов говор, који се ни мало не разликује од говора у Стрелцу.