Колибе и појате су подигнуте углавном у планини, у прикрајку, на погодном и приступачном месту у близини неког извора, у заветрини где много не дува.
Колибе и појате су ван села, на оближњим брдима или у планини. Углавном су чатмаре, или кованице, испуњене и облепљене блатом. Имају најчешће по две просторје и укопан подрум. Направљене су од набоја и неокречене. Једина окречена колиба је Пере Гроздановића, столара. У почетку су покриване папратом, а касније ћерамидом.Уз колибе и појате су обори или трле. Преко лета праве се на њивама привремене трле од трња, тараба или пречки-кованица да стока ноћи и ђубри њиву. Овце су под ведрим небом, а за овчара се направи вејник од дрвета и сламе. Ако је њива велика, или се трла преноси на другу њиву, вејник за овчара се направи на сане и превози воловском запрегом.
Ако су уз колибе обори и трле за крупну и ситну стоку- то су појате.
У колиби или појати најчешће је био само један дрвени лежај од дасака са сламом. Лежај је прекривен цргом – ручно тканом поњавом, и намењен пастиру за преноћиште.
Уколико је била добра година и прикупљено довољно сточне хране пастир је проводио и зиму на колиби. У колиби је обично трпеза са троношкама, или примитиван дрвени сто и проста дашчана клупа. Чиније су биле земљане, а кашике дрвене. У неким колибама су трпезе са троношкама.
Данас мештани чувају стоку у селу, а колибе користе за једнодневни боравак по потреби и заклон од невремена код елементарних непогода. У њима се чува и алат неопходан за рад на имовини у планини.
Чувар оваца је овчар, козар за козе, воловар или говедар чува крупну стоку. Често може да се чује:
“Јутре чу будем овчар.“
“Друђид’н ми се пада да идем сас бачију.“
“Ја чу сам си дан’с сас овце.“
“Јутре чу будем говедар.“
“У понеделник сабајле идем на колибу – појату”.
“Чу спим на колибу, нема да с’лазим у село.”
По казивању Саве Ранчића из Попове ма’ле 19. септембра 1996. године забележили смо стрелачке колибе у планини по називима места, ко су власници, које се колибе користе и данас, које се не користе или су порушене.
| r.b. | Назив места на коме је колиба | Власник колибе |
| 1. | Дренова Глава | Глигоријевић Илија – Глишинац |
| 2. | Дренова Глава | Момчиловић Стеван, постоји |
| 3. | Дренова Глава | Ранчић Јован и Петко, браћа, “Ђувезини” постоји |
| 4. | Дренова Глава | “Ћерћеска”, растурена |
| 5. | Дупна Стена | Ђорић Велко , кућа и колиба заједно |
| 6. | Лијач | Ранчић Сава, срушена, саграђена 1935 |
| 7. | Ранчић Александар, постоји | |
| 8. | Јазвиње | Адамовић (Воје) Чедомир, колиба- кућа |
| 9. | Јазвиње | Игњатовић В. Будимира, постоји |
| 10. | Јазвиње | Мијалковић Живојина |
| 11. | Јазвиње | Мијалковић Драгољуба – Гоге |
| 12. | Јазвиње | Мијалковић (Светолика) Стратимир-Траћија |
| 13. | Јазвиње – Церичје | Ђорић Илија |
| 14. | Јазвиње | Соколовић Витомир-Винча, не користи се |
| 15. | Јазвиње – Церичје | Соколовић (Божидара) Велимир |
| 16. | Јазвиње | Стојановић Миладин (Дзипа) |
| 17. | Јазвиње | Станковић Милутин, користи се |
| 18. | Јазвиње – Церичје | Миладиновић Петар Ђоринац |
| 19. | Падина | Јанковић Борисав, колиба-кућа |
| 20. | Падина | Пауновић Бранислав Биско, колиба-кућа |
| 21. | Падина | Пауновић Зарија Вучинац |
| 22. | Павит | Стева Ранђелов и Ђорђе Костадиновић,запаљена |
| 23. | Појатиште | Гроздановић (Дарка) Петар, реновирана и окречена |
| 24. | Раљћеница | Марковић (Тодора,Бошка) Новица-Прдљинска |
| 25. | Раскрсје | Антић Илија, кућа и колиба |
| 26. | Раскрсје | Антић (Љубе) Чедомир, колиба и кућа |
| 27. | Раскрсје | Игњатовић (Чедомира) Драгољуб “Куцка” |
| 28. | Раскрсје | Игњатовић (Чедомира) Ставра |
| 29. | Раскрсје | Јанковић Бина колиба и кућа |
| 30. | Раскрсје | Јанковић Љубинко, колиба и гумно |
| 31. | Раскрсје | Љубић Петар, колиба, гумно са плевњом |
| 32. | Раскрсје | Ристић Светозар Жуметаћа, колиба, гумно |
| 33. | Раскрсје | Стојица, само плевња |
| 34. | Реповиште | Стева Сибинов – не постоји |
| 35. | Реповиште | Манић В. Драгомир |
| 36. | Реповиште | Манић Тихомир – растурио је зет Драгољуб |
| 37. | Реповиште | Манић Мирко “Ја газда” , празна (снимак) |
| 38. | Реповиште | Ристић Јордан и Цветко, браћа Тодорћини |
| 39. | Трнова Падина | Танча и Влајко Цветковић “Ћерћези”, колиба и плевња |
| 40. | Раскрсје | Часлав Тодоровић, учитељ, колиба |
| 41. | Ливадица | Вацина ( Драган С.Алексић), не користи се |
| 42. | Страње-Љубаш | Стеван Јовановић Газда |
| 43. | Колибје | Достинска (Милутин Миленковић, учит.) |
| 44. | Јездино Равниште | Илија Радосављевић |
| 45. | Дебела Чука | Вацина |
| 46. | Гачковска | |
| 47. | Богословица | Стојина |
| 48. | Градиште | Наћина |
| 49. | Качаровска | |
| 50. | Кошевиште | Гачковска (Живојин Пејчић) |
| 51. | Паламида | “Прдљинска” |
| 52. | Паламида | Тићина (плевња, штала и гумно) |
| 53. | Вртоп | Миче Јурука |
| 54. | Петраћијина | |
| 55. | Сип | Милош Танчић |
| 56. | Живојин Јевтић | |
| 57. | Дрма | Славко Ристић Xамћин, постоји |
| 58. | Петар Ристић Xамћин, постоји | |
| 59. | Стратимира Ранчића Траћије (не постоји) | |
| 60. | Петра Илића Ралинца (не постоји) | |
| 61. | Градимир (Николе) Стаменковић | |
| 62. | Дичковска | |
| 63. | Милутин (Бошка) Стаменковић Поћер’ц | |
| 64. | Александар Стаменковић Сада, не постоји | |
| 65. | Гуштерица | Стеван Денчић |
| 66. | Влајко Панајотин | |
| 67. | Мутина бара | Гачковска -Чедомира Пејчића |
| 68. | Камик | Тодор Милојћинсћи, запаљена у II св. рату |
| 69. | Лешје | Гана Борчин, сада је кућа |
| 70. | Јасичје | Светозар Раденковић, сада је и кућа |
| 71. | Владимир Раденковић, сада је и кућа | |
| 72. | Миливоје С.Рденковић, не користи се | |
| 73. | Александар Благојевић, кућа | |
| 74. | Јасичје | Милутин Благојевић, кућа |
| 75. | Колибје | Ђорђе Адамовић Мали, соба, ижа са огњиштем, подрум |
| 76. | Михаило Радосављевић Венер, (Градимир) | |
| 77. | Мита, Виљин, Радосављевић (Секул), пропада | |
| 78. | Острика | Гачковска |
| 79. | Стојан Јанковић Гривча, растурена | |
| 80. | Стеван Илић Кена, растурена | |
| 81. | Чемерика | Бошко Љубић, срушена |
| 82. | Шопа | Светозар Ранчић Шеф, срушена. Остала плевња и штала |
| 83. | Живојин Ранчић, колиба са подрумом | |
| 84. | Колибје | Градимир Стаменковић Ђусак, колиба и плевња |
| 85. | Радован и Божидар (Чедомира)Радосављевић реновирана штала и плевња 1997 г. |
„Наша колиба у Појатиште је најстарија. Наши су чували много оваце и козе. Баба ми је причала да су у колибуту у ижу имали укопану бучку. Бучкало се на пренос. За недељу д’на набучкају канту масло. На белу кобилу га натоваре и носе у рудник „Јерму“све по рид, по рид и продаду га. Кад су се Ранђеловци делили Влајко узел Ломје, а остали у Појатиште и ту се преселили. Деда Tика је узел стару колибу, а Алекса је птавил нове. Ја сам окречил колибу. Једина је окречена колиба у наше село.” /Петар Гроздановић, 27. 10.1997./
У Јасичју потомци браће Крсте и Благоја Раденковића колибе су претворили у куће и тамо бораве.
Појата Милоша Танчића и брата Станка Марјановића у Сипу има ижу и собу, а испод собе је подрум. Колиба је покривена ситним црепом-бибером. Изнад колибе је обор зидан од камена и покривен црепом. Чували су око 70 оваца и око 25 коза. У Сипу је била и колиба Димитрија Јевтића, без обора. И она је имала подрум. Налазила се са леве стране пута према Камбелевцу, а појата Жике Јевтића је са десне стране пута.
Преко пута Жикине колибе је кладенац озидан каменим плочама са питком и хладном водом. Сваки пролазник тим путем застане и освежи се лепом водом. А често се и одмори од дугог пешачења, и проведе време у пријатном разговору са Жиком Јевтићем. Он је стално живео на појати, и од пролазника слушао какве су новости у селу или у Лужници. Поред његове колибе је био у оно време главни пут којим се одлазило у среско место Бабушницу, Лужницу, Пирот и даље у Србију.
Колиба Живадина Наћинога (данас Љубина) на Градишту, по казивању деда Ђуре, грађена је у три дела крајем 19. века. За време I светског рата палили су је Бугари. После рата поново је саграђена. Бугари су је палили и у II св.рату. По трећи пут је направљена после II св. Има ижу, собу и подрум. У подруму колибе који није изгорео Бугари су почетком јуна 1944. године затворили неколико мештана, и на свиреп начин убили. После II св. pата дограђен је обор за овце са доње стране. Према Кале-у одвојено је направљена плевња. /Љуба Наћин 18.септембра 1997./
/ За колибе у местима: Чемерика, Шопа и допуну за Колибје дао је Миле С. Радоављевић јуна 2000.год./
Комарички вир у Љуберађи
Висина водопада Комарица у Љуберађи je 8 (осам) метара. Око водопада су извори пијаће воде, најјачи извори у нашем крају из којих извире 1.200 l/s. /Приручник за трећи разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд 1980., страна 16./
Дужина реке Лужнице износи 38,5 km., а слив 318 km2. /Мала енциклопедија, Прос.опш.енц. Бгд, 1959., стр.96./
Крс
Крс, световно место, и гробље образују једну катастарску парцелу. Површина протора Крс је око 18 арa. Комплетна парцела пре II светског рата била је ограђена. На улазу у Крс је била велика двокрилна капија од дасака, покривена ћерамидом. Испред почетка некадашње “Сушине”, коју су мештани звали и капела, постављен је камени крст на коме пише: “У славу и част Николаја 9. маја чије име славе сељани Стрелца подижу овај видни знак ради вечног помена својих имена а за време владе краља Петра I. Јоца Ђорић и супруга му Будимка из Стрелца 9. маја 1914 год. ” /по старом календару-прим. БМР/
Камени крст је пао са постоља, и већ неколико година лежи у трави. Од њега у правцу Попове мале, а потом у елипсастом полукругу све до улазне капије, пружала се “Сушина”, дрвене конструкције без зидова покривена ћерамидом. Основа конструкције, две паралелне греде, лежале су на малом, каменом озиданом темељу. Саставни део конструкције биле су дуж целе “Сушине” и попречне греде, на растојању од три метра, које су са двема основним гредама служиле мештанима за седење о светковинама и заветинама. У просторима између греда свако домаћинство имало је своје тачно одређено место.
Пре II светског рата, о Ђурђевдану је био обичај да сваки домаћин са два до три члана куће предвече изађе на “Крс”. У “Сушини” заузму своје место, и на чистим чаршавима и марамама кућне радиности, поставе хлебни колач, погачу ђурђевданског сира, печено јагње и кондир ракије. Свештеник почне са обредом од каменог крста да “чита молитву”, сече хлебни колач, и благосивља трпезу и домаћинство. За чинодејство од сваког домаћина добије пола хлебног колача, половницу, четвртину груде сира и десну јагњећу плећку. После верског обреда, уз музику, настаје весеље и оро до мрака. Овај обичај је веома поштован крајем XIX и почетком XX века.
Литије су се носиле два пута годишње. Полазиле су из црквене порте, и после обиласка једног дела сеоског атара, утврђеном маршрутом завршаване су верским обредом на “Крсу”. Једном су ношене о св.Николи 22. маја по новом календару, а други пут на “Блађи петак”, први петак после Духова.
За време ових заветина мештани дочекују литије на Крсу са куваном пшеницом у окићеним посудама и забоденом свећом у средини кољива. Посуде се поређају у средини Крса, на пешкирима или марамама преко траве, од спомен обележја до “Сушине” према гробљу. Испред “Сушине” је постављено асталче на коме је црквењак у име сеоског храма и заветине припремио кољиво, цвеће и свећу. Свештеник прво очита молитву и окади кољиво на асталчету, а потом крене редом поред постављених посуда са кољивом чита молитву и кади тамјаном. После тог обреда мештани се разилазе.
После гостинског ручка млади први долазе на Крс, и уз кланета и тупана играју народна кола. Весеље траје до мрака.
Ујутру када литије крену из црквене порте, на “Крс”-у Миладин Стојановић-ДЗипа и Стеван Стаменковић-Цврчковац закољу по два, три овна за молитву. Од овнујског меса кувају чорбу у великим црквеним котловима.
Прдвече из сваке куће на Крс излазе најмање по два члана и заузму своја места у капели. доноси се колач, свећа, ракија и рукатка за молитву, коју је претходно свештеник благословио својом молитвом.
За време вечере у кући сваки члан домаћинства добије мало чорбе и залогај меса од молитве ради здравља.
На источној страни Крса, испред Сушине, је мали камени споменик на коме пише: “У славу и част Николаја 9. маја чије име славе сељани села Стрелца подижу овај видни знак ради вечног помена својих имена а за време владе краља Петра I, Јоца Ђорић и супруга му Будимка из Стрелца. 9. маја 1914.г.”.
Споменик је пао, нико не зна када. На св. Николу 22. маја 1996. г. био је на земљи.
Од споменика у правцу Попове махале, а потом у полукругу према улазу у Крс пружала се надстрешница, Сушина, коју су мештани звали Капела. Била је израђена је од дрвених греда и кованицама испод ћерамида. У основи су биле две греде које су лежале на ниском каменом зиду. Дуж целе Сушине биле су попречне греде. У просторима између греда свако домаћинство имало је своје место за време верских обреда.
У току II св.рата и после њега нестала је ограда, а потом и капија. Сушина се најдуже одржала. Мали њен део испод самог гробља служио је мештанима и током 1991. године, али убрзо после и тај део је нестао. Оно што зуб времена није уништио срушила је Месна заједница. Грађа и ћерамиде нестали су.
Да Месна заједница и Месна канцеларија о том култном месту не воде бригу доказ су њихове дозволе да се на световном месту, на Крсу, сахрањују упокојени, тамо где су се мештани окупљали о заветинама и верским празницима. Данас, када би почели поново да на Крсу светкују Божић, св. Николу или друге празнике које су светковали, морали би да се веселе, свирају и играју поред самих гробова. О таквој памети нека потомци суде.
Мештани села два пута носе литије у току календарске године. Једном о св. Николи 22.маја и и други пут првог петка после Духова, на Блађи петак. Литије су полазиле из црквене порте, и у оба случаја завршавале се на световном месту Крс /Детаљније о овоме и одељку: Литије/
За време Титове владавине неки активиста длетом је оштетио речи: Краља Петра I. Половина споменика је 23.маја 1996.г лежала на земљи. Месна заједница је слабо заинтересована када су у питању обележја, посебно светиње као што је црква, културно-историјски споменик целе Лужнице.
Масуровци
Село Масуровци се налази испод потеса Равно Бучје на левој страни масуровачке реке. Удаљено је око четири км. од Стрелца према западу. То је типично планинско село збијеног типа. Пре другог светског рата село је имало близу четрдесет домаћинстава и до 200 житеља, 40 пари говеда, седам коња, а оваца и коза око 1000 брави…
Према попису становништва 1953. г. село Масуровци је имало 218 становника Oд тога мушких 105 и женских 113. /Статистика, 1958, Бгд.,, стр. 50 /
По казивању Маринка Ранчића (1927.) из Масуроваца 24. августа 1998. год. село тада нема ниједног коња. Има само 32 становника и 20 брава. У једној кући је четворо, у једној троје. Десет домаћинстава је само по један, а у осталима по двоје.
Најмлађи у селу имао је 58 година. Најстарији су били Срећко Величковић (U25.08.1998.) и Марјан Цветковић-Маша (U1999.).
Селиште
Од када датира Селиште као центар села није познато. Оно је сведок многих збивања. На њему се преплитало и добро и зло везано за судбину села. Неки су догађаји забележени, неки се памте и препричавају из генерације у генерацију, а највећи део пао је у заборав.
Средином 19. века у турско време на Селишту поп Мила „Гачковац“ дошао је у сукоб са Турчином који је узимао десетак. После жестоке расправе дошло је и до туче у којој је Турчин извукао дебљи крај.
Турци то нису заборавили. И једнога дана када је кроз село пролазио по злу чувени Турчин Бели Мемед (Мехмед) наредио је својима да ухвате поп Милу и оборе на земљу. Он је лично извукао колац из оближњег плота и душмански га испребијао.
Бели Мемед је претио и поп Кости да ће да добије исто што и поп Мила ако се не окани да пркоси Турцима, а помаже хајдуке и подстиче рају на буну. Поп Коста је био слободан, одважан човек и није се уплашио. Чувао је и јахао боље и лепше коње и од самог Мемеда. После једне оштре претње на Селишту, поп Коста се обрати писмом нишком Паши. Паша је прихватио поп Костину жалбу и строго укорио Белог Мемеда.
После поп Костине жалбе при проласку кроз Стрелац, Бели Мемед се извинио поп Кости због претње, пужио му руку и понудио пријатељство.
Од вајкада се мештани окупљају на Селиште поводом верских или државних празника, или поводом сеоских обичаја. На Селишту се одржавали зборови разних политичких партија од ослобођења од Турака и уласка политичког живота у Лужницу. Тако је и данас…
За време избора 1936.г. Влада Милосављевић-Пашић, демократа, потукао се испред своје куће са радикалима који су дошли из Бора на гласање. Да би се супротставио већини радикала Влада је из разбоја извукао кросно да се брани, али против већине ни оно није помогло.
На Селишту је била чувена кафана браће Алексе Пејчића и Раке Поповића, а после погибије Алексе, његовог сина Драгомира (Мирка) Пејчића и стрица Раке из фамилије Гачковци.
На Селишту је Влајко Ј. Поповић, штројач из фамилије Сабаковци, подигао 1920 г. споменик погинулима из стрелачке општине у Балканским и Првом светском рату. А у кући Мите Поповића, касније његовог зета Владе „Пашића“ (данас је кућа Јане Пауновић) отворена је пошта 6. јула 1925.године. Пошта се данас налази у бившој кући Чедомира Пејчића-Гачковца.
Пред Други светски рат 1939. године на простору данашњег Дома културе отворена је сточна пијаца. Радила је једном недељно, уторком. А у малој Панајоткиној згради, испод њихове данашње куће, Алекса Китановић-Њања отворио је касапницу.
У гачковску кафану поред мештана и пролазника из суседних села свраћали су уважени гости из Среза: срески начелник, срески писар, срески лекар, учитељи, свештеници, трговци и други. За време Другог светског рата кафану су посећивали бугарски чиновници стрелачке општине, полицајци и учитељи.
За време окупације општински кмет Иван (из центалне Бугарске) је с времена на време седео испред гачковске кафане кафане и „вршио преглед“ стрелачких коња. Сваки сељак који је имао коња морао је да га проведе испред кмета, и на сто испред њега стави 100 лева. Сутрадан би кмет Иван опљачкани новац однео својима у Бугарску.
У строгом центру Селишта за време окупације од 1941.-1943.г. радиле су три новоотворене бакалнице: у згради „Пашића” (данас Јанина кућа) власник је био Градимир Костадиновић, у гачковској згради до кафане Цветозар С. Ранчић (Тоза Стојин), и у кући Милеве Андонове, Ђорђе Пауновић-Милојћар.
За време првог партизанског напада на окупаторску власт 19./20. маја 1943.г. испред гачковске кафане на Селишту одјекнула је бомба бугарског полицијског старшије Цветана, и спасила му главу. Успео је да побегне.
После партизанског напада Стрелац је био „ничија територија“. Повремено су долазили Бугари, повремено партизани.
Из гачковске кафане је 3. септембра 1943.год. бугарски злогласни полицајац Цена Керамидски истерао Владимира Станковића (Владу Раћинога) из Лалешеваца и поред споменика шмајсером изрешетао.
У гачковској кафани је партизански командант Живојин Николић-Брка донео одлуку да стреља Алексу Аранђеловића, сеоског кмета. Нису помогла убећивања ни Мирка Пејчића, власника кафане, ни Радисава Љубића, партизанског сарадника, да Алекса није заслужио најстрожу казну.
На Селишту у кући партизани су убили Милеву супругу Андона Ристића, ковача и народног посланика (данас је на том месту кућа Градимира Панајотовића-Јурука).
У јесен 1943. године на Селишту Даринка, сестра Мирка Пејчића Гачковца, успела је код капетана Горчилова да не стреља преко 60 мушких глава, међу њима и дете Божидара Ж. Пејчића (Боћу Тићинога).
После другог светског рата многи партијски и државни функционери су испред обновљене кафане, и у кафани, причали и препричаване разне сеоске догодовштине, а ту су и многе приче и поникле у присуству уважених гостију. У тој кафани званој Гачковска мејана сваке године на чисти понеделник бирао се председник пијаница.
Мирко А. Пејчић као углeдни домаћин и као човек својим ауторитетом и утицајем, спашавао је многе мештане и од окупаторске власти и од партизанских преких судова. Од Бугара је дукатима више пута откупљивао своју и туђе главе. Нажалост, иако су им били откупљени животи многи су страдали.
У току 1941. године дозволом бугарских власти у Стрелцу су у строгом центру Селишта отворене три продавнице: у кући Владе „Пашић“-а Градимир Костадиновић, поред Гачковске кафане Светозар Ранчић (Тоза Стојин) у кући Милеве Андонове Ђорђе Пауновић, а преко Равне Стоја Ћирић у њиховој згради, Стеван Илић-Кена у малој Насиној зградици, и Борисав Ристић (Борко Видин) у својој кући. Тако је са задружном продавницом и бакалницом Мирка Стојановића Мурџе било укупно осам продавница. Радиле су и три меане: Мирка Стојановића-Мурџе, Мирка Пејчића гачковског и Милисава Алексића.
Селиште је и данас главно стециште мештана и главни извор за неке новости у селу или околини.
На Селишту су испред Месне канцеларије и поште војници ВП из Сурдулице уз помоћ омладине села подигли 1.септембра 1984.г. спомен чесму у част формирања 25. српске бригаде 6.септембра 1944. године.
У строгом центру села данас (1996.) су Месна канцеларија, Месна заједница, пошта, споменик погинулим у балк. и 1. св. рату, Спомен чесма, Основна школа, погон „Текстилколора“ из Бабушнице, продавница „Србија“ РТО „Таламбас“ из Бабушнице и продавница задруге „Будућност“ из Бабушнице
После другог св. рата на селишту два пута удара гром. Једном је убио на Блађи петак госта из Валниша у кући Јане Пауновић, а други пут контузовао Драгомира Ч. Пејчића Гашу у кући.
Манастир
Манастир је потес изнад Тамње махале на путу за Црвену Јабуку. Потес је добио име по манастиру-дрвеној кућици, богомољи са крстом на крову. Кров је био покривен ћерамидом, а дрвена врата затварана су резом и катанцем. Унутра је било икона и разних других ствари потребних за обред. Манастир је имао и клепало, чији се један део до скора могао видети. Имање на коме је сагрaђен манастир, било је својина Андона Ристића, ковача, трговца, претседника општине и народног посланика.
У манастир је народ долазио скоро из свих околних села за седми јул, на Ивањдан, да би се помолио за здравље, опроштај и исцељење. Све је то личило на један мали сабор. После молитве, већина верника је одлазило на велики сабор, на Таламбасу.
Бранислав Стаменковић (Браниско Цврчковац), стругар, казује да је пре Другог светског рата девет жена из села редовно долазило у манастир. Мештани су их звали манастирће. Он је запамтио Косану Милојћинску и Милу, кћерку Богољуба Илијинског. Осталих се не сећа. У току молитве оне су се клањале и молиле, а повремено “муче се и чупају косу”, каже Браниско. То сам запамтио у детињству.
“За време Другог светског рата народ се није окупљао, а после рата је стопирано и заборављено. Тамо сада нема ништа. Једнога дана дошла је Мила, Богољубова кћерка у манастир да се моли и запалила је свеће. Непажњом ватра је захватила суве дашчице и букнуо је пожар. За несрећу, тога дана дувао је јак ветар и све је изгорело што се налазило унутра, као и сама кућица.”, казује Бранислав Стаменковић-Цврчковац.
Бранислав је даље казивао како су двојица пироћанаца дошли коњима са алатом и храном у бисагама, наводно да обнове манастир. Не може да се сети које године је то било. Пустили су конац и копали канал. Били су тамо два дана. Трећег дана преко ноћи нестали су. Према трагу где је наводно стајао ћуп многи верују да су пронашли злато и побегли.
У ближој околини манастира мештани су проналазили металне новчиће. Бранислав је нашао гривну која је, како он претпоставља, служила као украс за руку.
У близини манастира су, на Богољубовом и Петковом имању (Андонови синови), два кладенца. Један кладенац зове се Светена вода. По предању та се вода не пије, већ се узима као лек и оставља ситан новац. Кажу да пасуљ у тој води и месец дана да се кува, зрна остају здрава. У близини тог кладенца био је Андонов пчеларник. Кладенац се налази испод јасена. На њему су се жене умивале и лечиле душу и очи.
“Ако нека жена сања ружан сан оде у манастир, запали свећу, помоли се Богу и врати се весела кући.”, казује нам Велко Љубић из Тамње Мале.
Само место Манастир је данас својина Момира Брејанца, а сада Воје Момировог и Лазе Богољубовог. У непосредној близини Браниско стругар је имао колибу и плевњу. Колиба је пала.
У манастиру је Златан тамњомалац био самозвани калуђер, а Алекса-Лека божинсћи, отац Мирка „Шарка“, манастирац.
На основу нађених гробова у планини у Манастиришту Љуба Вужда претпоставља да је ту било и прво насеље.
/Казивали: Велко Љубић у Бабушници 11.јула 1997г. и Бранислав Стаменковић 27.октобра 1997.г.испред стрелачке цркве/.
Када је реч о манастиру група аутора издала је „Историју Ниша“, 1983.г. од најстаријих времена до ослобођења од Турака у којој на стр. 143. пише да су: „У 15. манастира седам (7) је празних, а 8 (осам) настањених са 10 калуђера, а 1498.г. пусти манастири „Пречиста“ у Грнчару (стр.144)…
Године 1516. било је 25 манастира, 13 празних, 12 настањених са 25 калуђера. Празни су у Студени „Св. Никола“, у Грнчару „Пречиста“…(стр. 148)
… „1564 год. у нишкој регији било је 25 манастира (11 пустих) и 25 калуђера“.
Таламбас
До педесетих година прошлога века висораван Таламбас је био култно место. На његовој страни према Стрелцу је гробље српских ратника из балканских ратова и Првог светског рата. Гробови су били обележени простим камењем. Сваке године о Ивањдану 7. јула и 11. септембра о Усековању главе св.Јовану Крститељу по новом календару одржавао се сабор на Таламбасу. Сељанке из околних села доносиле су цвеће, палиле свеће и оплакивале српске ратнике уз чинодејство свештеника.
И после Другог светског рата народ се окупљао на Таламбасу о овим празницима. Чинодејства нису била, а претставници нове власти држали су политичке говоре, анатемисали трулу Краљевину Југославију а величали НОБ. О српској историји минулих времена и ратницима који леже на Таламбасу није било ни речи.
Миро
Култно је и дрво Миро, које се не сече и не користи. И труле гране које падају не користе се за огрев. Култни храст Миро и данас стоји на Борковом Риду, затим на Вителу и у Тамњој мали на потесу Рудина, испод куће Стојана Златковића. Ово Миро је на тромеђи имања: Милоша, Драгослава и Стевана, односно Звонимира, Стојана и Зоре Тањине.
У Ливађу је уместо храста коришћен за Миро кл’н (клен). Ово огромно дрво које је својом круном красило Ливађе, одсекао је валнишанин Чедомир Стојановић, матичар, па војни референт стрелачке општине после другог светског рата.
Као култно место сматра се и мали извор испод Шиљег камика. Зове се Светена вода. Многи верују да лечи крмељивост. Са овог извора воду су највише користиле жене и остављале метални новац у кладенцу. Данас се до њега не може доћи, јер је око њега нарасло велико жбуње и дрвеће.
Звоначка бања
Откривена је према казивању Антонија Николова-Наке (94) 1894.г. Трагајући за златом група мештана из села Звонца са учитељем Далиборовом копајући испод једног јасена наишли су на извор топле воде. Пронашли су и остатке римског купатила.
Од 1920. г подручје Звонца припало је Србији.
Од 1923. почиње изградња пруге уског колосека од Сукова до Раките (рудника каменог угља „Јерме“).
Прва саграђена зграда у бањи била је власништво Гоше Николова из Цариброда (Димитровграда). Бањом је управљао Народни одбор села Звонца.
Године 1925. бања је издата Цветку Николовом из Цариброда.
Највећи прилив гостију било је 1938. г.
После Другог светског рата и национализације 1945.г. први управник бање био је Моша Адамовић из Раков Дола. У бањи се тада лечили и опорављали борци НОР-а.
Крајем 50-их година 20. века бања је пословала у саставу Угоститељског предузећа „Црни врх“ из Бабушнице. Директор бање био је Тодор Станиев-Икал из Звонца. Радник и чувар бање био је Антоније Николов-Нака.
Први отворени базен димензија 25m са 12m изграђен је 1962. године.
Приватних вила и викендица јула 1998. било је 74.
Од 1978.-1984.г. изграђен је хотел Б категорије „Мир“. Он данас (1998.г.) послује у саставу УТП „Србија“ из Пирота.
Нови базен отвореног типа за одрасле и „брчкалиште“ за децу изграђени су 1990. године.
Од 1992. г. бања је повезана модерним асфалтним путем долином реке Јерме са међународним путем Ниш-Пирот-Софија.
/Извод из чланка: „104. година Звоначке бање“ од Јордана Миланова, Лужничке новине, јун-јул 1998., стр.13./
ДЗвонара (Звонара)
Звонара је подигнута западно од цркве, на шестоугаоној основи. Висока је….. Приземни део је од камена висок око три метра. Остало до крова, као и сам кров је дрвена конструкција. Покривена је ћерамидом. Звонара има два звона. Веће звоно од 150.kg године 1934. купили су у Борском руднику печалбари из Стрелца, Раљина, Вражогрнаца и Грнчара.
На источној страни звонаре је мермерна плоча са именима приложника за куповину звона. На плочи је записано:
Стрелац. 1934. год. у славу Бога и спасење своје душе приложише цркви Успеније свете Богородице, звоно гласник од 150. кг. из села Стрелца:
| Зарије Д. Јевтић | Милутин С. Станишић |
| Микајло Р. Петровић | Јордан С. Станишић |
| Тихомир Ђ. Ристић | Светозар Г. Цветковић |
| Владимир Ђ. Ристић | Стојан Т. Цветковић |
| Јован Т. Јанковић | Стеван Т. Цветковић |
| Бранко Т.Јанковић | Бранимир И. Раденковић |
| Чедомир П. Живковић | Владимир П. Игњатовић |
| Никодије П. Живковић | Живојин Р. Костадиновић |
| Милорад С. Аранђеловић | Ђорђе А. Нешић |
| Драгољуб С. Аранђеловић | Крста Ј. Станковић |
| Божидар А. Аранђеловић | Станоје М. Илић |
| Славко А. Аранђеловић | Бранимир В. Раденковић |
| Живојин П. Ранчић | Стојан А. Стојановић |
| Душан П. Ранчић | Владимир В. Ивановић |
| Живојин В. Димитријевић | Анка С. Петковић |
| Тодор В. Димитријевић | Ратко Т. Вељковић |
| Станоје А. Димитријевић | Мирко А. Танчић |
| Јаначко Д. Алексић | Манојло С. Петковић |
| Велимир П. Дојчиновић | |
| Божидар П. Дојчинивић | Из села Раљина: |
| Пота П. Адамовић | |
| Бранимир М. Адамовић | Никола Д. Танчић |
| Алекса С. Петковић | Петар С. Ћирић |
| Владимир К. Раденковић | Божидар Р. Живковић |
| Зарије Ђ. Пауновић | Лазар Р. Живковић |
| Будимир М. Панајотовић | Стојан П. Костић |
| Славко М.Златановић | Светозар П. Костић |
| Ранђел П. Ћирић | Витомир П. Костић |
| Борисав П. Ћирић | Јован Д. Живковић |
| Љубисав С. Ранчић | Петко Т. Манић |
| Сретен С. Јоцић | |
| Лазар К. Апостоловић | Из Вражогрнаца и Грнчара: |
| Богосав А. Адамовић | |
| Сава А. Адамовић | Миливоје Миленовић |
| Никодије А. Адамовић | Тодор Анђелковић |
Звона вернике позивају на молитву, оглашавају службу Божју, али и смртни случај. По звуку звона препознаје се позив на молитву, оглашавање смртног случаја или нека ванредна ситуација и опасност.
До деветог века на истоку за позивање верника на молитву служило је клепало, дрвена или гвоздена полуга у благом луку савијена у коју се удара маљицом или чекићем. Клепало данас уместо звана служи при ношењу литије, богослужењу на Божић и Васкрс.
Залагањем Милутина Б. Момчиловића (1936.) земљорадника и печалбара из Попове Мале 1996.г. смењен је кров Звонаре и обновљене мајие.
Милутин је почео и са обновом цркве, али су радови прекинути због несташице материјала.
Године 1998. омалтерисана је јужна страна цркве.
/Податке сам добио од Милутина 19. августа 1998. г. у Стрелцу./
Гробље
До педесетих година 20. века умрли из фамилија: Гроздановци, Дзипинци и Прдљинци сахрањивани су у старом гробљу преко пута куће Саве Глигоријевића-Црнотравца. Један део гробља је испод пута према Конопништу. Испод њега су Милћинска имања и гумна. Тамо данас стоји само споменик Раки Јовановићу из Прдљинске фамилије. Ту су и гробови Дзипинске породице, данас (1990.) без икаквог обележја.
Велико гробље је изнад Крса. Хумке су једна до друге по фамилијама без реда и уређених стаза. Да би се дошло до жељенног гроба често су на путањи други гробови.
Деведесетих година прошлога века световно место Крс на коме су се мештани окупљали о заветинама, литијама и верским празницима и славили, атеистичка власт у селу је дозволила да се на том простору формира ново гробље. Преко ноћи никла је гробница Пере Радосављевића, пуковника ЈНА и његове супруге са надгробним спомеником и сликама. Месна заједница и Месна канцеларија перу руке да они нису дали одобрење, а нису ништа ни предузели да се то световно место заштити. У општини на власти била је политичка странка ЈУЛ, а председник ЈУЛ-а у селу био је и предсдник Месне заједнице. Шеф Месне канцеларије био је члан СПС-а.