August 22, 2016

Lokaliteti

Kolibe i pojate su podignute uglavnom u planini, u prikrajku, na pogodnom i pristupačnom mestu u blizini nekog izvora, u zavetrini gde mnogo ne duva.

Kolibe i pojate su van sela, na obližnjim brdima ili u planini. Uglavnom su čatmare, ili kovanice, ispunjene i oblepljene blatom. Imaju najčešće po dve prostorje i ukopan podrum. Napravljene su od naboja i neokrečene. Jedina okrečena koliba je Pere Grozdanovića, stolara. U početku su pokrivane papratom, a kasnije ćeramidom.Uz kolibe i pojate su obori ili trle. Preko leta prave se na njivama privremene trle od trnja, taraba ili prečki-kovanica da stoka noći i đubri njivu. Ovce su pod vedrim nebom, a za ovčara se napravi vejnik od drveta i slame. Ako je njiva velika, ili se trla prenosi na drugu njivu, vejnik za ovčara se napravi na sane i prevozi volovskom zapregom.

Ako su uz kolibe obori i trle za krupnu i sitnu stoku- to su pojate.

U kolibi ili pojati najčešće je bio samo jedan drveni ležaj od dasaka sa slamom. Ležaj je prekriven crgom – ručno tkanom ponjavom, i namenjen pastiru za prenoćište.

Ukoliko je bila dobra godina i prikupljeno dovoljno stočne hrane pastir je provodio i zimu na kolibi. U kolibi je obično trpeza sa tronoškama, ili primitivan drveni sto i prosta daščana klupa. Činije su bile zemljane, a kašike drvene. U nekim kolibama su trpeze  sa tronoškama.

Danas meštani čuvaju stoku u selu, a kolibe koriste za jednodnevni boravak po potrebi i zaklon od nevremena kod elementarnih nepogoda. U njima se čuva i alat neophodan za rad na imovini u planini.

Čuvar ovaca je ovčar, kozar za koze, volovar ili govedar čuva krupnu stoku. Često može da se čuje:

“Jutre ču budem ovčar.“

“Druđid’n mi se pada da idem sas bačiju.“

“Ja ču sam si dan’s sas ovce.“

“Jutre ču budem govedar.“

“U ponedelnik sabajle idem na kolibu – pojatu”.

“Ču spim na kolibu, nema da s’lazim u selo.”

Po kazivanju Save Rančića iz Popove ma’le 19. septembra 1996. godine zabeležili smo strelačke kolibe u planini po nazivima mesta, ko su vlasnici, koje se kolibe koriste i danas, koje se ne koriste ili su porušene.

 

r.b. Naziv mesta na kome je koliba Vlasnik kolibe
1. Drenova Glava Gligorijević Ilija – Glišinac
2. Drenova Glava Momčilović Stevan, postoji
3. Drenova Glava Rančić Jovan i Petko, braća, “Đuvezini” postoji
4. Drenova Glava “Ćerćeska”, rasturena
5. Dupna Stena Đorić Velko , kuća i koliba zajedno
6. Lijač Rančić Sava, srušena, sagrađena 1935
7. Rančić Aleksandar, postoji
8. Jazvinje Adamović (Voje) Čedomir, koliba- kuća
9. Jazvinje Ignjatović V. Budimira, postoji
10. Jazvinje Mijalković Živojina
11. Jazvinje Mijalković Dragoljuba – Goge
12. Jazvinje Mijalković (Svetolika) Stratimir-Traćija
13. Jazvinje – Ceričje Đorić Ilija
14. Jazvinje Sokolović Vitomir-Vinča, ne koristi se
15. Jazvinje – Ceričje Sokolović (Božidara) Velimir
16. Jazvinje Stojanović Miladin (Dzipa)
17. Jazvinje Stanković Milutin, koristi se
18. Jazvinje – Ceričje Miladinović Petar Đorinac
19. Padina Janković Borisav, koliba-kuća
20. Padina Paunović Branislav Bisko, koliba-kuća
21. Padina Paunović Zarija Vučinac
22. Pavit Steva Ranđelov i Đorđe Kostadinović,zapaljena
23. Pojatište Grozdanović (Darka) Petar, renovirana i okrečena
24. Raljćenica Marković (Todora,Boška) Novica-Prdljinska
25. Raskrsje Antić Ilija, kuća i koliba
26. Raskrsje Antić (Ljube) Čedomir, koliba i kuća
27. Raskrsje Ignjatović (Čedomira) Dragoljub “Kucka”
28. Raskrsje Ignjatović (Čedomira) Stavra
29. Raskrsje Janković Bina koliba i kuća
30. Raskrsje Janković Ljubinko, koliba i gumno
31. Raskrsje Ljubić Petar, koliba, gumno sa plevnjom
32. Raskrsje Ristić Svetozar Žumetaća, koliba, gumno
33. Raskrsje Stojica, samo plevnja
34. Repovište Steva Sibinov – ne postoji
35. Repovište Manić V. Dragomir
36. Repovište Manić Tihomir – rasturio je zet Dragoljub
37. Repovište Manić Mirko “Ja gazda” , prazna (snimak)
38. Repovište Ristić Jordan i Cvetko, braća Todorćini
39. Trnova Padina Tanča i Vlajko Cvetković “Ćerćezi”, koliba i plevnja
40. Raskrsje Časlav Todorović, učitelj, koliba
41. Livadica Vacina ( Dragan S.Aleksić), ne koristi se
42. Stranje-Ljubaš Stevan Jovanović Gazda
43. Kolibje Dostinska (Milutin Milenković, učit.)
44. Jezdino Ravnište Ilija Radosavljević
45. Debela Čuka Vacina
46. Gačkovska
47. Bogoslovica Stojina
48. Gradište Naćina
49. Kačarovska
50. Koševište Gačkovska (Živojin Pejčić)
51. Palamida “Prdljinska”
52. Palamida Tićina (plevnja, štala i gumno)
53. Vrtop Miče Juruka
54. Petraćijina
55. Sip Miloš Tančić
56. Živojin Jevtić
57. Drma Slavko Ristić Xamćin, postoji
58. Petar Ristić Xamćin, postoji
59. Stratimira Rančića Traćije (ne postoji)
60. Petra Ilića Ralinca (ne postoji)
61. Gradimir (Nikole) Stamenković
62. Dičkovska
63. Milutin (Boška) Stamenković Poćer’c
64. Aleksandar Stamenković Sada, ne postoji
65. Gušterica Stevan Denčić
66. Vlajko Panajotin
67. Mutina bara Gačkovska -Čedomira Pejčića
68. Kamik Todor Milojćinsći, zapaljena u II sv. ratu
69. Lešje Gana Borčin, sada je kuća
70. Jasičje Svetozar Radenković, sada je i kuća
71. Vladimir Radenković, sada je i kuća
72. Milivoje S.Rdenković, ne koristi se
73. Aleksandar Blagojević, kuća
74. Jasičje Milutin Blagojević, kuća
75. Kolibje Đorđe Adamović Mali, soba, iža sa ognjištem, podrum
76. Mihailo Radosavljević Vener, (Gradimir)
77. Mita, Viljin, Radosavljević (Sekul), propada
78. Ostrika Gačkovska
79. Stojan Janković Grivča, rasturena
80. Stevan Ilić Kena, rasturena
81. Čemerika Boško Ljubić, srušena
82. Šopa Svetozar Rančić Šef, srušena. Ostala plevnja i štala
83. Živojin Rančić, koliba sa podrumom
84. Kolibje Gradimir Stamenković Đusak, koliba i plevnja
85. Radovan i Božidar (Čedomira)Radosavljević renovirana štala i plevnja 1997 g.

 

„Naša koliba u Pojatište je najstarija. Naši su čuvali mnogo ovace i koze. Baba mi je pričala da su u kolibutu u ižu imali ukopanu bučku. Bučkalo se na prenos. Za nedelju d’na nabučkaju kantu maslo. Na belu kobilu ga natovare i nose u rudnik „Jermu“sve po rid, po rid i prodadu ga. Kad su se Ranđelovci delili Vlajko uzel Lomje, a ostali u Pojatište i tu se preselili. Deda Tika je uzel staru kolibu, a Aleksa je ptavil nove. Ja sam okrečil kolibu. Jedina je okrečena koliba u naše selo.” /Petar Grozdanović, 27. 10.1997./

U Jasičju potomci braće Krste i Blagoja Radenkovića kolibe su pretvorili u kuće i tamo borave.

Pojata Miloša Tančića i brata Stanka Marjanovića u Sipu ima ižu i sobu, a ispod sobe je podrum. Koliba je pokrivena sitnim crepom-biberom. Iznad kolibe je obor zidan od kamena i pokriven crepom. Čuvali su oko 70 ovaca i oko 25 koza. U Sipu je bila i koliba Dimitrija Jevtića, bez obora. I ona je imala podrum. Nalazila se sa leve strane puta prema Kambelevcu, a pojata Žike Jevtića je sa desne strane puta.

Preko puta Žikine kolibe je kladenac ozidan kamenim pločama sa pitkom i hladnom vodom. Svaki prolaznik tim putem zastane i osveži se lepom vodom. A često se i odmori od dugog pešačenja, i provede vreme u prijatnom razgovoru sa Žikom Jevtićem. On je stalno živeo na pojati, i od prolaznika slušao kakve su novosti u selu ili u Lužnici. Pored njegove kolibe je bio u ono vreme glavni put kojim se odlazilo u sresko mesto Babušnicu, Lužnicu, Pirot i dalje u Srbiju.

Koliba Živadina Naćinoga (danas Ljubina) na Gradištu, po kazivanju deda Đure, građena je u tri dela krajem 19. veka. Za vreme I svetskog rata palili su je Bugari. Posle rata ponovo je sagrađena. Bugari su je palili i u II sv.ratu. Po treći put je napravljena posle II sv. Ima ižu, sobu i podrum. U podrumu kolibe koji nije izgoreo Bugari su početkom juna 1944. godine zatvorili nekoliko meštana, i na svirep način ubili. Posle II sv. pata dograđen je obor za ovce sa donje strane. Prema Kale-u odvojeno je napravljena plevnja. /Ljuba Naćin 18.septembra 1997./

/ Za kolibe u mestima: Čemerika, Šopa i dopunu za Kolibje dao je Mile S. Radoavljević juna 2000.god./

Komarički vir u Ljuberađi

Visina vodopada Komarica u Ljuberađi je 8 (osam) metara. Oko vodopada su izvori pijaće vode, najjači izvori u našem kraju iz kojih izvire 1.200 l/s. /Priručnik za treći razred osnovne škole, Zavod za udžbenike, Beograd 1980., strana 16./

Dužina reke Lužnice iznosi 38,5 km., a sliv 318 km2. /Mala enciklopedija, Pros.opš.enc. Bgd, 1959., str.96./

 

Krs

Krs, svetovno mesto, i groblje obrazuju jednu katastarsku parcelu. Površina protora Krs je oko 18 ara. Kompletna parcela pre II svetskog rata bila je ograđena. Na ulazu u Krs je bila velika dvokrilna kapija od dasaka, pokrivena ćeramidom. Ispred početka nekadašnje “Sušine”, koju su meštani zvali i kapela, postavljen je kameni krst na kome piše: “U slavu i čast Nikolaja 9. maja čije ime slave seljani Strelca podižu ovaj vidni znak radi večnog pomena svojih imena a za vreme vlade kralja Petra I. Joca Đorić i supruga mu Budimka iz Strelca 9. maja 1914 god. ” /po starom kalendaru-prim. BMR/

Kameni krst je pao sa postolja, i već nekoliko godina leži u travi. Od njega u pravcu Popove male, a potom u elipsastom polukrugu sve do ulazne kapije, pružala se “Sušina”, drvene konstrukcije bez zidova pokrivena ćeramidom. Osnova konstrukcije, dve paralelne grede, ležale su na malom, kamenom ozidanom temelju. Sastavni deo konstrukcije bile su duž cele “Sušine” i poprečne grede, na rastojanju od tri metra, koje su sa dvema osnovnim gredama služile meštanima za sedenje o svetkovinama i zavetinama. U prostorima između greda svako domaćinstvo imalo je svoje tačno određeno mesto.

Pre II svetskog rata, o Đurđevdanu je bio običaj da svaki domaćin sa dva do tri člana kuće predveče izađe na “Krs”. U “Sušini” zauzmu svoje mesto, i na čistim čaršavima i maramama kućne radinosti, postave hlebni kolač, pogaču đurđevdanskog sira, pečeno jagnje i kondir rakije. Sveštenik počne sa obredom od kamenog krsta da “čita molitvu”, seče hlebni kolač, i blagosivlja trpezu i domaćinstvo. Za činodejstvo od svakog domaćina dobije pola hlebnog kolača, polovnicu, četvrtinu grude sira i desnu jagnjeću plećku. Posle verskog obreda, uz muziku, nastaje veselje i oro do mraka. Ovaj običaj je veoma poštovan krajem XIX i početkom XX veka.

Litije su se nosile dva puta godišnje. Polazile su iz crkvene porte, i posle obilaska jednog dela seoskog atara, utvrđenom maršrutom završavane su verskim obredom na “Krsu”. Jednom su nošene o sv.Nikoli 22. maja po novom kalendaru, a drugi put na “Blađi petak”, prvi petak posle Duhova.

Za vreme ovih zavetina meštani dočekuju litije na Krsu sa kuvanom pšenicom u okićenim posudama i zabodenom svećom u sredini koljiva. Posude se poređaju u sredini Krsa, na peškirima ili maramama preko trave, od spomen obeležja do “Sušine” prema groblju. Ispred “Sušine” je postavljeno astalče na kome je crkvenjak u ime seoskog hrama i zavetine pripremio koljivo, cveće i sveću. Sveštenik prvo očita molitvu i okadi koljivo na astalčetu, a potom krene redom pored postavljenih posuda sa koljivom čita molitvu i kadi tamjanom. Posle tog obreda meštani se razilaze.

Posle gostinskog ručka mladi prvi dolaze na Krs, i uz klaneta i tupana igraju narodna kola. Veselje traje do mraka.

Ujutru kada litije krenu iz crkvene porte, na “Krs”-u Miladin Stojanović-DZipa i Stevan Stamenković-Cvrčkovac zakolju po dva, tri ovna za molitvu. Od ovnujskog mesa kuvaju čorbu u velikim crkvenim kotlovima.

Prdveče iz svake kuće na Krs izlaze najmanje po dva člana i zauzmu svoja mesta u kapeli. donosi se kolač, sveća, rakija i rukatka za molitvu, koju je prethodno sveštenik blagoslovio svojom molitvom.

Za vreme večere u kući svaki član domaćinstva dobije malo čorbe i zalogaj mesa od molitve radi zdravlja.

Na istočnoj strani Krsa, ispred Sušine, je mali kameni spomenik na kome piše: “U slavu i čast Nikolaja 9. maja čije ime slave seljani sela Strelca podižu ovaj vidni znak radi večnog pomena svojih imena a za vreme vlade kralja Petra I, Joca Đorić i supruga mu Budimka iz Strelca. 9. maja 1914.g.”.

Spomenik je pao, niko ne zna kada. Na sv. Nikolu 22. maja 1996. g. bio je na zemlji.

Od spomenika u pravcu Popove mahale, a potom u polukrugu prema ulazu u Krs pružala se nadstrešnica, Sušina, koju su meštani zvali Kapela. Bila je izrađena je od drvenih greda i kovanicama ispod ćeramida. U osnovi su bile dve grede koje su ležale na niskom kamenom zidu. Duž cele Sušine bile su poprečne grede. U prostorima između greda svako domaćinstvo imalo je svoje mesto za vreme verskih obreda.

U toku II sv.rata i posle njega nestala je ograda, a potom i kapija. Sušina se najduže održala. Mali njen deo ispod samog groblja služio je meštanima i tokom 1991. godine, ali ubrzo posle i taj deo je nestao. Ono što zub vremena nije uništio srušila je Mesna zajednica. Građa i ćeramide nestali su.

Da Mesna zajednica i Mesna kancelarija o tom kultnom mestu ne vode brigu dokaz su njihove dozvole da se na svetovnom mestu, na Krsu, sahranjuju upokojeni, tamo gde su se meštani okupljali o zavetinama i verskim praznicima. Danas, kada bi počeli ponovo da na Krsu svetkuju Božić, sv. Nikolu ili druge praznike koje su svetkovali, morali bi da se vesele, sviraju i igraju pored samih grobova. O takvoj pameti neka potomci sude.

Meštani sela dva puta nose litije u toku kalendarske godine. Jednom o sv. Nikoli 22.maja i i drugi put prvog petka posle Duhova, na Blađi petak. Litije su polazile iz crkvene porte, i u oba slučaja završavale se na svetovnom mestu Krs /Detaljnije o ovome i odeljku: Litije/

Za vreme Titove vladavine neki aktivista dletom je oštetio reči: Kralja Petra I. Polovina spomenika je 23.maja 1996.g ležala na zemlji. Mesna zajednica je slabo zainteresovana kada su u pitanju obeležja, posebno svetinje kao što je crkva, kulturno-istorijski spomenik cele Lužnice.

 

Masurovci

Selo Masurovci se nalazi ispod potesa Ravno Bučje na levoj strani masurovačke reke. Udaljeno je oko četiri km. od Strelca prema zapadu. To je tipično planinsko selo zbijenog tipa. Pre drugog svetskog rata selo je imalo blizu četrdeset domaćinstava i do 200 žitelja, 40 pari goveda, sedam konja, a ovaca i koza oko 1000 bravi…

Prema popisu stanovništva 1953. g. selo Masurovci je imalo 218 stanovnika Od toga muških 105 i ženskih 113. /Statistika, 1958, Bgd.,, str. 50 /

Po kazivanju Marinka Rančića (1927.) iz Masurovaca 24. avgusta 1998. god. selo tada nema nijednog konja. Ima samo 32 stanovnika i 20 brava. U jednoj kući je četvoro, u jednoj troje. Deset domaćinstava je samo po jedan, a u ostalima po dvoje.

Najmlađi u selu imao je 58 godina. Najstariji su bili Srećko Veličković (U25.08.1998.) i Marjan Cvetković-Maša (U1999.).

 

Selište

Od kada datira Selište kao centar sela nije poznato. Ono je svedok mnogih zbivanja. Na njemu se preplitalo i dobro i zlo vezano za sudbinu sela. Neki su događaji zabeleženi, neki se pamte i prepričavaju iz generacije u generaciju, a najveći deo pao je u zaborav.

Sredinom 19. veka u tursko vreme na Selištu pop Mila „Gačkovac“ došao je u sukob sa Turčinom koji je uzimao desetak. Posle žestoke rasprave došlo je i do tuče u kojoj je Turčin izvukao deblji kraj.

Turci to nisu zaboravili. I jednoga dana kada je kroz selo prolazio po zlu čuveni Turčin Beli Memed (Mehmed) naredio je svojima da uhvate pop Milu i obore na zemlju. On je lično izvukao kolac iz obližnjeg plota i dušmanski ga isprebijao.

Beli Memed je pretio i pop Kosti da će da dobije isto što i pop Mila ako se ne okani da prkosi Turcima, a pomaže hajduke i podstiče raju na bunu. Pop Kosta je bio slobodan, odvažan čovek i nije se uplašio. Čuvao je i jahao bolje i lepše konje i od samog Memeda. Posle jedne oštre pretnje na Selištu, pop Kosta se obrati pismom niškom Paši. Paša je prihvatio pop Kostinu žalbu i strogo ukorio Belog Memeda.

Posle pop Kostine žalbe pri prolasku kroz Strelac, Beli Memed se izvinio pop Kosti zbog pretnje, pužio mu ruku i ponudio prijateljstvo.

Od vajkada se meštani okupljaju na Selište povodom verskih ili državnih praznika, ili povodom seoskih običaja. Na Selištu se održavali zborovi raznih političkih partija od oslobođenja od Turaka i ulaska političkog života u Lužnicu. Tako je i danas…

Za vreme izbora 1936.g. Vlada Milosavljević-Pašić, demokrata, potukao se ispred svoje kuće sa radikalima koji su došli iz Bora na glasanje. Da bi se suprotstavio većini radikala Vlada je iz razboja izvukao krosno da se brani, ali protiv većine ni ono nije pomoglo.

Na Selištu je bila čuvena kafana braće Alekse Pejčića i Rake Popovića, a posle pogibije Alekse, njegovog sina Dragomira (Mirka) Pejčića i strica Rake iz familije Gačkovci.

Na Selištu je Vlajko J. Popović, štrojač iz familije Sabakovci, podigao 1920 g. spomenik poginulima iz strelačke opštine u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. A u kući Mite Popovića, kasnije njegovog zeta Vlade „Pašića“ (danas je kuća Jane Paunović) otvorena je pošta 6. jula 1925.godine. Pošta se danas nalazi u bivšoj kući Čedomira Pejčića-Gačkovca.

Pred Drugi svetski rat 1939. godine na prostoru današnjeg Doma kulture otvorena je stočna pijaca. Radila je jednom nedeljno, utorkom. A u maloj Panajotkinoj zgradi, ispod njihove današnje kuće, Aleksa Kitanović-Njanja otvorio je kasapnicu.

U gačkovsku kafanu pored meštana i prolaznika iz susednih sela svraćali su uvaženi gosti iz Sreza: sreski načelnik, sreski pisar, sreski lekar, učitelji, sveštenici, trgovci i drugi. Za vreme Drugog svetskog rata kafanu su posećivali bugarski činovnici strelačke opštine, policajci i učitelji.

Za vreme okupacije opštinski kmet Ivan (iz centalne Bugarske) je s vremena na vreme sedeo ispred gačkovske kafane kafane i „vršio pregled“ strelačkih konja. Svaki seljak koji je imao konja morao je da ga provede ispred kmeta, i na sto ispred njega stavi 100 leva. Sutradan bi kmet Ivan opljačkani novac odneo svojima u Bugarsku.

U strogom centru Selišta za vreme okupacije od 1941.-1943.g. radile su tri novootvorene bakalnice: u zgradi „Pašića” (danas Janina kuća) vlasnik je bio Gradimir Kostadinović, u gačkovskoj zgradi do kafane Cvetozar S. Rančić (Toza Stojin), i u kući Mileve Andonove, Đorđe Paunović-Milojćar.

Za vreme prvog partizanskog napada na okupatorsku vlast 19./20. maja 1943.g. ispred gačkovske kafane na Selištu odjeknula je bomba bugarskog policijskog staršije Cvetana, i spasila mu glavu. Uspeo je da pobegne.

Posle partizanskog napada Strelac je bio „ničija teritorija“. Povremeno su dolazili Bugari, povremeno partizani.

Iz gačkovske kafane je 3. septembra 1943.god. bugarski zloglasni policajac Cena Keramidski isterao Vladimira Stankovića (Vladu Raćinoga) iz Laleševaca i pored spomenika šmajserom izrešetao.

U gačkovskoj kafani je partizanski komandant Živojin Nikolić-Brka doneo odluku da strelja Aleksu Aranđelovića, seoskog kmeta. Nisu pomogla ubećivanja ni Mirka Pejčića, vlasnika kafane, ni Radisava Ljubića, partizanskog saradnika, da Aleksa nije zaslužio najstrožu kaznu.

Na Selištu u kući partizani su ubili Milevu suprugu Andona Ristića, kovača i narodnog poslanika (danas je na tom mestu kuća Gradimira Panajotovića-Juruka).

U jesen 1943. godine na Selištu Darinka, sestra Mirka Pejčića Gačkovca, uspela je kod kapetana Gorčilova da ne strelja preko 60 muških glava, među njima i dete Božidara Ž. Pejčića (Boću Tićinoga).

Posle drugog svetskog rata mnogi partijski i državni funkcioneri su ispred obnovljene kafane, i u kafani, pričali i prepričavane razne seoske dogodovštine, a tu su i mnoge priče i ponikle u prisustvu uvaženih gostiju. U toj kafani zvanoj Gačkovska mejana svake godine na čisti ponedelnik birao se predsednik pijanica.

Mirko A. Pejčić kao ugledni domaćin i kao čovek svojim autoritetom i uticajem, spašavao je mnoge meštane i od okupatorske vlasti i od partizanskih prekih sudova. Od Bugara je dukatima više puta otkupljivao svoju i tuđe glave. Nažalost, iako su im bili otkupljeni životi mnogi su stradali.

U toku 1941. godine dozvolom bugarskih vlasti u Strelcu su u strogom centru Selišta otvorene tri prodavnice: u kući Vlade „Pašić“-a Gradimir Kostadinović, pored Gačkovske kafane Svetozar Rančić (Toza Stojin) u kući Mileve Andonove Đorđe Paunović, a preko Ravne Stoja Ćirić u njihovoj zgradi, Stevan Ilić-Kena u maloj Nasinoj zgradici, i Borisav Ristić (Borko Vidin) u svojoj kući. Tako je sa zadružnom prodavnicom i bakalnicom Mirka Stojanovića Murdže bilo ukupno osam prodavnica. Radile su i tri meane: Mirka Stojanovića-Murdže, Mirka Pejčića gačkovskog i Milisava Aleksića.

Selište je i danas glavno stecište meštana i glavni izvor za neke novosti u selu ili okolini.

Na Selištu su ispred Mesne kancelarije i pošte vojnici VP iz Surdulice uz pomoć omladine sela podigli 1.septembra 1984.g. spomen česmu u čast formiranja 25. srpske brigade 6.septembra 1944. godine.

U strogom centru sela danas (1996.) su Mesna kancelarija, Mesna zajednica, pošta, spomenik poginulim u balk. i 1. sv. ratu, Spomen česma, Osnovna škola, pogon „Tekstilkolora“ iz Babušnice, prodavnica „Srbija“ RTO „Talambas“ iz Babušnice i prodavnica zadruge „Budućnost“ iz Babušnice

Posle drugog sv. rata na selištu dva puta udara grom. Jednom je ubio na Blađi petak gosta iz Valniša u kući Jane Paunović, a drugi put kontuzovao Dragomira Č. Pejčića Gašu u kući.

 

Manastir

Manastir je potes iznad Tamnje mahale na putu za Crvenu Jabuku. Potes je dobio ime po manastiru-drvenoj kućici, bogomolji sa krstom na krovu. Krov je bio pokriven ćeramidom, a drvena vrata zatvarana su rezom i katancem. Unutra je bilo ikona i raznih drugih stvari potrebnih za obred. Manastir je imao i klepalo, čiji se jedan deo do skora mogao videti. Imanje na kome je sagrađen manastir, bilo je svojina Andona Ristića, kovača, trgovca, pretsednika opštine i narodnog poslanika.

U manastir je narod dolazio skoro iz svih okolnih sela za sedmi jul, na Ivanjdan, da bi se pomolio za zdravlje, oproštaj i isceljenje. Sve je to ličilo na jedan mali sabor. Posle molitve, većina vernika je odlazilo na veliki sabor, na Talambasu.

Branislav Stamenković (Branisko Cvrčkovac), strugar, kazuje da je pre Drugog svetskog rata devet žena iz sela redovno dolazilo u manastir. Meštani su ih zvali manastirće. On je zapamtio Kosanu Milojćinsku i Milu, kćerku Bogoljuba Ilijinskog. Ostalih se ne seća. U toku molitve one su se klanjale i molile, a povremeno “muče se i čupaju kosu”, kaže Branisko. To sam zapamtio u detinjstvu.

“Za vreme Drugog svetskog rata narod se nije okupljao, a posle rata je stopirano i zaboravljeno. Tamo sada nema ništa. Jednoga dana došla je Mila, Bogoljubova kćerka u manastir da se moli i zapalila je sveće. Nepažnjom vatra je zahvatila suve daščice i buknuo je požar. Za nesreću, toga dana duvao je jak vetar i sve je izgorelo što se nalazilo unutra, kao i sama kućica.”, kazuje Branislav Stamenković-Cvrčkovac.

Branislav je dalje kazivao kako su dvojica piroćanaca došli konjima sa alatom i hranom u bisagama, navodno da obnove manastir. Ne može da se seti koje godine je to bilo. Pustili su konac i kopali kanal. Bili su tamo dva dana. Trećeg dana preko noći nestali su. Prema tragu gde je navodno stajao ćup mnogi veruju da su pronašli zlato i pobegli.

U bližoj okolini manastira meštani su pronalazili metalne novčiće. Branislav je našao grivnu koja je, kako on pretpostavlja, služila kao ukras za ruku.

U blizini manastira su, na Bogoljubovom i Petkovom imanju (Andonovi sinovi), dva kladenca. Jedan kladenac zove se Svetena voda. Po predanju ta se voda ne pije, već se uzima kao lek i ostavlja sitan novac. Kažu da pasulj u toj vodi i mesec dana da se kuva, zrna ostaju zdrava. U blizini tog kladenca bio je Andonov pčelarnik. Kladenac se nalazi ispod jasena. Na njemu su se žene umivale i lečile dušu i oči.

“Ako neka žena sanja ružan san ode u manastir, zapali sveću, pomoli se Bogu i vrati se vesela kući.”, kazuje nam Velko Ljubić iz Tamnje Male.

Samo mesto Manastir je danas svojina Momira Brejanca, a sada Voje Momirovog i Laze Bogoljubovog. U neposrednoj blizini Branisko strugar je imao kolibu i plevnju. Koliba je pala.

U manastiru je Zlatan tamnjomalac bio samozvani kaluđer, a Aleksa-Leka božinsći, otac Mirka „Šarka“, manastirac.

Na osnovu nađenih grobova u planini u Manastirištu Ljuba Vužda pretpostavlja da je tu bilo i prvo naselje.

/Kazivali: Velko Ljubić u Babušnici 11.jula 1997g. i Branislav Stamenković 27.oktobra 1997.g.ispred strelačke crkve/.

Kada je reč o manastiru grupa autora izdala je „Istoriju Niša“, 1983.g. od najstarijih vremena do oslobođenja od Turaka u kojoj na str. 143. piše da su: „U 15. manastira sedam (7) je praznih, a 8 (osam) nastanjenih sa 10 kaluđera, a 1498.g. pusti manastiri „Prečista“ u Grnčaru (str.144)…

Godine 1516. bilo je 25 manastira, 13 praznih, 12 nastanjenih sa 25 kaluđera. Prazni su u Studeni „Sv. Nikola“, u Grnčaru „Prečista“…(str. 148)

… „1564 god. u niškoj regiji bilo je 25 manastira (11 pustih) i 25 kaluđera“.

 

Talambas

Do pedesetih godina prošloga veka visoravan Talambas je bio kultno mesto. Na njegovoj strani prema Strelcu je groblje srpskih ratnika iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Grobovi su bili obeleženi prostim kamenjem. Svake godine o Ivanjdanu 7. jula i 11. septembra o Usekovanju glave sv.Jovanu Krstitelju po novom kalendaru održavao se sabor na Talambasu. Seljanke iz okolnih sela donosile su cveće, palile sveće i oplakivale srpske ratnike uz činodejstvo sveštenika.

I posle Drugog svetskog rata narod se okupljao na Talambasu o ovim praznicima. Činodejstva nisu bila, a pretstavnici nove vlasti držali su političke govore, anatemisali trulu Kraljevinu Jugoslaviju a veličali NOB. O srpskoj istoriji minulih vremena i ratnicima koji leže na Talambasu nije bilo ni reči.

 

Miro1023

Kultno je i drvo Miro, koje se ne seče i ne koristi. I trule grane koje padaju ne koriste se za ogrev. Kultni hrast Miro i danas stoji na Borkovom Ridu, zatim na Vitelu i u Tamnjoj mali na potesu Rudina, ispod kuće Stojana Zlatkovića. Ovo Miro je na tromeđi imanja: Miloša, Dragoslava i Stevana, odnosno Zvonimira, Stojana i Zore Tanjine.

U Livađu je umesto hrasta korišćen za Miro kl’n (klen). Ovo ogromno drvo koje je svojom krunom krasilo Livađe, odsekao je valnišanin Čedomir Stojanović, matičar, pa vojni referent strelačke opštine posle drugog svetskog rata.

Kao kultno mesto smatra se i mali izvor ispod Šiljeg kamika. Zove se Svetena voda. Mnogi veruju da leči krmeljivost. Sa ovog izvora vodu su najviše koristile žene i ostavljale metalni novac u kladencu. Danas se do njega ne može doći, jer je oko njega naraslo veliko žbunje i drveće.

 

Zvonačka banja

 Otkrivena je prema kazivanju Antonija Nikolova-Nake (94) 1894.g. Tragajući za zlatom grupa meštana iz sela Zvonca sa učiteljem Daliborovom kopajući ispod jednog jasena naišli su na izvor tople vode. Pronašli su i ostatke rimskog kupatila.

Od 1920. g područje Zvonca pripalo je Srbiji.

Od 1923. počinje izgradnja pruge uskog koloseka od Sukova do Rakite (rudnika kamenog uglja „Jerme“).

Prva sagrađena zgrada u banji bila je vlasništvo Goše Nikolova iz Caribroda (Dimitrovgrada). Banjom je upravljao Narodni odbor sela Zvonca.

Godine 1925. banja je izdata Cvetku Nikolovom iz Caribroda.

Najveći priliv gostiju bilo je 1938. g.

Posle Drugog svetskog rata i nacionalizacije 1945.g. prvi upravnik banje bio je Moša Adamović iz Rakov Dola. U banji se tada lečili i oporavljali borci NOR-a.

Krajem 50-ih godina 20. veka banja je poslovala u sastavu Ugostiteljskog preduzeća „Crni vrh“ iz Babušnice. Direktor banje bio je Todor Staniev-Ikal iz Zvonca. Radnik i čuvar banje bio je Antonije Nikolov-Naka.

Prvi otvoreni bazen dimenzija 25m sa 12m izgrađen je 1962. godine.

Privatnih vila i vikendica jula 1998. bilo je 74.

Od 1978.-1984.g. izgrađen je hotel B kategorije „Mir“. On danas (1998.g.) posluje u sastavu UTP „Srbija“ iz Pirota.

Novi bazen otvorenog tipa za odrasle i „brčkalište“ za decu izgrađeni su 1990. godine.

Od 1992. g. banja je povezana modernim asfaltnim putem dolinom reke Jerme sa međunarodnim putem Niš-Pirot-Sofija.

/Izvod iz članka: „104. godina Zvonačke banje“ od Jordana Milanova, Lužničke novine, jun-jul 1998., str.13./

 

DZvonara (Zvonara)1073

 Zvonara je podignuta zapadno od crkve, na šestougaonoj osnovi. Visoka je….. Prizemni deo je od kamena visok oko tri metra. Ostalo do krova, kao i sam krov je drvena konstrukcija. Pokrivena je ćeramidom. Zvonara ima dva zvona. Veće zvono od 150.kg godine 1934. kupili su u Borskom rudniku pečalbari iz Strelca, Raljina, Vražogrnaca i Grnčara.

Na istočnoj strani zvonare je mermerna ploča sa imenima priložnika za kupovinu zvona. Na ploči je zapisano:

Strelac. 1934. god. u slavu Boga i spasenje svoje duše priložiše crkvi Uspenije svete Bogorodice, zvono glasnik od 150. kg. iz sela Strelca:

Zarije D. Jevtić Milutin S. Stanišić
Mikajlo R. Petrović Jordan S. Stanišić
Tihomir Đ. Ristić Svetozar G. Cvetković
Vladimir Đ. Ristić Stojan T. Cvetković
Jovan T. Janković Stevan T. Cvetković
Branko T.Janković Branimir I. Radenković
Čedomir P. Živković Vladimir P. Ignjatović
Nikodije P. Živković Živojin R. Kostadinović
Milorad S. Aranđelović Đorđe A. Nešić
Dragoljub S. Aranđelović Krsta J. Stanković
Božidar A. Aranđelović Stanoje M. Ilić
Slavko A. Aranđelović Branimir V. Radenković
Živojin P. Rančić Stojan A. Stojanović
Dušan P. Rančić Vladimir V. Ivanović
Živojin V. Dimitrijević Anka S. Petković
Todor V. Dimitrijević Ratko T. Veljković
Stanoje A. Dimitrijević Mirko A. Tančić
Janačko D. Aleksić Manojlo S. Petković
Velimir P. Dojčinović
Božidar P. Dojčinivić Iz sela Raljina:
Pota P. Adamović
Branimir M. Adamović Nikola D. Tančić
Aleksa S. Petković Petar S. Ćirić
Vladimir K. Radenković Božidar R. Živković
Zarije Đ. Paunović Lazar R. Živković
Budimir M. Panajotović Stojan P. Kostić
Slavko M.Zlatanović Svetozar P. Kostić
Ranđel P. Ćirić Vitomir P. Kostić
Borisav P. Ćirić Jovan D. Živković
Ljubisav S. Rančić Petko T. Manić
Sreten S. Jocić
Lazar K. Apostolović Iz Vražogrnaca i Grnčara:
Bogosav A. Adamović
Sava A. Adamović Milivoje Milenović
Nikodije A. Adamović Todor Anđelković

Zvona vernike pozivaju na molitvu, oglašavaju službu Božju, ali i smrtni slučaj. Po zvuku zvona prepoznaje se poziv na molitvu, oglašavanje smrtnog slučaja ili neka vanredna situacija i opasnost.

Do devetog veka na istoku za pozivanje vernika na molitvu služilo je klepalo, drvena ili gvozdena poluga u blagom luku savijena u koju se udara maljicom ili čekićem. Klepalo danas umesto zvana služi pri nošenju litije, bogosluženju na Božić i Vaskrs.

Zalaganjem Milutina B. Momčilovića (1936.) zemljoradnika i pečalbara iz Popove Male 1996.g. smenjen je krov Zvonare i obnovljene majie.

Milutin je počeo i sa obnovom crkve, ali su radovi prekinuti zbog nestašice materijala.

Godine 1998. omalterisana je južna strana crkve.

/Podatke sam dobio od Milutina 19. avgusta 1998. g. u Strelcu./

 

Groblje

Do pedesetih godina 20. veka umrli iz familija: Grozdanovci, Dzipinci i Prdljinci sahranjivani su u starom groblju preko puta kuće Save Gligorijevića-Crnotravca. Jedan deo groblja je ispod puta prema Konopništu. Ispod njega su Milćinska imanja i gumna. Tamo danas stoji samo spomenik Raki Jovanoviću iz Prdljinske familije. Tu su i grobovi Dzipinske porodice, danas (1990.) bez ikakvog obeležja.

Veliko groblje je iznad Krsa. Humke su jedna do druge po familijama bez reda i uređenih staza. Da bi se došlo do željennog groba često su na putanji drugi grobovi.

Devedesetih godina prošloga veka svetovno mesto Krs na kome su se meštani okupljali o zavetinama, litijama i verskim praznicima i slavili, ateistička vlast u selu je dozvolila da se na tom prostoru formira novo groblje. Preko noći nikla je grobnica Pere Radosavljevića, pukovnika JNA i njegove supruge sa nadgrobnim spomenikom i slikama. Mesna zajednica i Mesna kancelarija peru ruke da oni nisu dali odobrenje, a nisu ništa ni preduzeli da se to svetovno mesto zaštiti. U opštini na vlasti bila je politička stranka JUL, a predsednik JUL-a u selu bio je i predsdnik Mesne zajednice. Šef Mesne kancelarije bio je član SPS-a.

This site is protected by wp-copyrightpro.com