Стари путеви (или каравански) за турску и обратно пролазили су и кроз наш крај.

О караванском путу преко Бердуја, Таламбаса, Црвене Јабуке, Црног врха, Дашчаног кладенца, па преко Трна за Турску, казивао је и деда Борко (Крстин) Раденковић. Турци су на магарцима и мазгама носили у Цариград прикупљени данак и злато из Србије и Босне. Одмор за мазге био је у шталама Давида Петковића, трговца из Црвене Јабуке.

Севделина, Давидова кћи и супруга Раке Пејчића Гачковца, казивала је зету Борку Крстином да су Турци код њеног оца остављали злато на чување. Тада је Борко у шали упитао:

-Закачи ли и ти некоје зрнце?

Севделина је духовито одговорила:

-Може ли човек да си умаже прсти у мед па да и’ не олиже.

Будимир Здравковић (Каравиљћин) /p.1927./ је као дете слушао казивање старих мештана да су Турци прикупљени данак у Турску носили караванским путем кроз Стрелац и преко Таламбаса.   / 25.4.1998./

О старим путевима у турско време Никола Здравковић, тракториста, из суседног села Камбелевца казивао је аутору хронике да је један каравански пут ишао од села Грнчара преко Бердуја и Таламбаса */висораван на планини, у фусноти/ на Дашчани Кладенац. Други каравански пут је водио преко села: Радошевца, Ваве, Стола, Кијевца, испод Рњоса /планински гребен/, на Пресеку и Беринску Чуку, где је био састав путева. Хајдуци су на саставу путева сачекивали караванџије и отимали прикупљени данак и злато.

Село Ракита у то време било је на месту званом Пуста Ракита. И данас стоје старе зидине, рушевине бившег насеља, сведоци тих прошлих времена. Западно од Пусте Раките је Српски извор (Лазарев кладенац).

(Никола, 12.09.1997.у Бабушници).

О старим путевима у нашем крају у Српском етногрфском зборнику, књ.18., на страни 161/162 пише:

“Од Трна је пут у Пирот водио на Зелени Град, преко Дашчанца, Црног Врха и даље преко Стрелца, а за Ниш је од Црног Врха скретао развођем Тегошнице и Лужнице, ударао на Црвену Јабуку и даље на Врело (Орах), Модру Стену… Со су трнчани куповали у Пироту и Нишу”.

Између два светска рата пројектован је бановински пут од Бабушнице до Звонца. Траса је ишла старим путем од Бабушнице до Камбелевца. Од Камбелевца је трасиран преко махале Раћинци и даље на Лишков дел, а затим је са више оштрих кривина сведен до Ралинске махале Скорово. Испред Скорова је преко долине 1934 год подигнута мала камена ћуприја која и данас служи. Од Ралина пут води преко Стојковог браништа, Калавуришта, Дрме и у Ливађу се спаја са старим путем из Стрелца.

Предлог стрелачке општине био је да се тај пут од Скорова проведе кроз мали живописни кањон Скокови и поред засеока Лалешевци и Камика доведе до Стрелца. За овај предлог залагали су се Ђорђе Ј. Поповић, општински деловођа и председник општине Мирко А. Пејчић. Од Стрелца би пут даље водио старом трасом кроз Клисуру преко Ливађа до Валниша.

Око трасирања и изградње пута већи утицај на среске власти имао је валнишанин Алекса Ристић Црни, предузимач и руководилац радова на бановинском путу. Бановински пут је трасиран од Ралина преко Калавуришта, Дрме и Горњег Ливађа према Валнишу и заобишао Стрелац. Земљани сеоски пут из Стрелца за Валниш пролази кроз Клисуру (мали теснац између брда Дел и Градишта), затим кроз Доње Ливађе, и код Кривине улива се у бановински пут.

Управа Моравске бановине у Нишу финансирала је пројектовање и изградњу пута Бабушница – Звонце и због тога је добио назив бановински пут.

Уочи Другог светског рата Ласта је отворила аутобуску линију Пирот-Бабушница и обратно. Аутобус је саобраћао једном дневно. Шофер је био Ера. Овај аутобус користили су путници са дубљим џепом.

Село Стрелац је по природном положају далеко од главних саобраћаних путева. Најближи домаћи и међународни саобраћајни правац Ниш-Пирот-Софија удаљен је до Пирота 40 km, и до Беле Паланке 34 km.

Путовање је обављано аутоногом-пешице, на коњима, или воловском запрегом до Бабушнице, Беле Паланке и Пирота. Од Стрелца до Пирота путовало се пешице или на коњу “по горњи пут” преко Ралина, Кијевца и Раснице око шест сати.

Пруга Београд-Ниш пуштена је у саобраћај 15. септембра 1884. године, а пруга Ниш-Пирот …

Од Стрелца до Бабушнице пут је од памтивека водио преко Сипа и Камбелевца. Најтежа деоница пута, посебно за воловску запрегу, је од ушћа реке Ралинке у Мурговицу, у подножју Сипа, па до изласка на Сип. Овде је успон око 15%, и рабаџије су морале уз Сип “да четвере”.

Пут преко Сипа користила су и суседна удаљена прекоридска села Црвена Јабука, Раков Дол, Радосин, као и села бугарске националне мањине Пресека, Нашушковица, Берин Извор, Звонце, Ракита…

Почетком тридесетих година за време Краљевине Југославије Управа Моравске бановине из Ниша финансирала је пројтовање и изградњу макадамског пута Бабушница-Звонце. На траси је сазидан 1934.год. ралински камени мост код Скорова, који је и данас у функцији. Деоница трасе Бабушница-Звонце звала се бановински пут.

Реконструкцијом овога пута после Другог светског рата, Стрелац више није слепо црево. Аутобуским линијама повезан је преко Бабушнице, Пирота, Ниша, Зајечара и Лесковца са свим крајевима наше земље. Превоз путника врше „АТП Пирот“, „Ниш Експрес“, „АТП Зајечар“ и „Југопревоз“ из Лесковца који пролази кроз Љуберађу и Бабушницу.

У почетку су аутобуси АТП-а долазили само до махале Скорово у Ралину, а потом до станице “Сливче” на Делу изнад Дрме. У Стрелац је аутобус почео да свраћа тек када је поправљен земљани пут од Горњег Ливађа до улаза у село.

Од како је Стрелац аутобуским линијама повезан са Бабушницом, пут преко Сипа постао је споредан. Данас га углавном користе власници имања на потесу према Камбелевцу.

Аутобус Ниш Експреса први пут је сишао у село у одласку до Звонца, и у повратку 14. јула 1995.године /из ауторове бележнице/. На жалост мештана ова линија није дуго радила.

Пут до Љуберађе практично не постоји. Он води низ речно корито Мурговице, и после сваког већег водостоја сточна запрега трасира пут.

Крајем тридесетих година 20 века отворена је “Ластина” линија Пирот-Бабушница и обратно. Аутобусом “Ласта” управљао је ужичанин кога су сви путници звали Ера.

После II светског рата на релацији Пирот-Бабушница и обратно превоз путника обављали су камиони УНР-е , покривени цирадом и три реда дрвених клупа без наслона.

У турско време кроз Стрелац је водио пут у Бугарсу, и даље у Турску. Овај пут често је користио Ме(х)мед Бели, озлоглашени потурчењак. Други каравански пут водио је од Грнчара преко планине на Дашчани кладенац, и даље у Бугарску. Свратиште каравана било је у Црвеној Јабуци код познатог трговца Давида Петковића.

Сеоски путеви у стрелачком атару остали су исти они који су били и у време наших дедова и прадедова. Ширина старих путева је за једну сеоску запрегу. Мештани их поправљају на појединим деоницама само у сезони ратарских послова када треба да се прикупи летина.

Према подацима из пореских књижица пре првог светског рата плаћана је мостарина. Иако у то време Стрелац није имао ниједан мост, већ само брвна преко река, сељци су нпр. за 1906.г. плаћали мостарину 20 динара.

После другог светског рата просечен је пут Стрелац-Лалешевци преко њива, ливада, воћњака и Бонћиног забрана. Пут иде од Дрисне преко Бојчинова, Тршевине, Паламиде, поред Вилиповог Дола, и даље преко засеока Лалешевци за село Масуровци. Пут је планиран да од Лалешеваца иде до села Радињинци, и споји се са путем до Љуберађе.

Пут су градили мештани кулуком. На Долини између Тршевине и Паламиде, и у Преслапу су пропусти од бетонских цеви. Овај пут је не тако давно посут туцаником и уваљан.

На збору Месне заједнице 13. августа 1991.год. коме су присуствовали председник општине и народни посланк др.Мирољуб Јовановић, директор “Текстилколора” Љубомир Јовановић-Дрнда, директор Комуналног предузећа за путеве Богдан Цветковић-Качаровац и представник ПТТ-а, донета је одлука о самодоприносу за асфалтирање пута од Кривине главног пута у потесу Горње Ливађе до Селишта, и само Селиште.

Пут је реконструисан и асфалтиран учешћем и радне снаге мештана у септембру, и почетком октобра 1991.године. Селиште је асфалтирано 4. октобра исте године.

Од катастрофалне поплаве јуна 1988. године, и велике материјалне штете било је и користи. Изграђени су мостови по свим савременим прописима од армираног бетона са оградама на Равни, преко Долине код Дрисне, и у Лалешевцима преко потока из Јазвиња.

У Мишчевој махали у време поплаве вода је однела пут, и део градина, па је на рачун градина изграђен нови макадамски пут од качаровских кућа до Долине.

Уз Рајну реку на неким местима проширен је пут, али се не одржава. Изграђен је и макадамски пут од Селишта до корита Мурговице према Брејановој махали.

Од Милћинске махале до куће Чедомира Марјановића (некадашње куће Славка поп-Стевановог) регулисано је корито Равне.

У плану је била изградња пута Стрелац-Раков Дол преко планине, али није остварена због насталих друштвено-политичких односа.

Заузимањем Петра Д. Пејчића, председника СПС-а, и Богдана Цветковића, директора Комуналног за путеве у Бабушници војска је проширила и урадила макадамски пут од Дрисне, поред Милћинске фамилије, испод гробља, и кроз Попову малу до корита река Равне према цркви.

Да наши крајеви не буду слепо црево, одмах по ослобођењу од Турака познати трговац из Црвене Јабуке Давид Петковић предлагао је Народној скупштини да се направи пут од Трна (Бугарска) до Лесковца

/Народна скупштина (1878-1918) – стенографске белешке, Бгд, стр. 128 /1878 /

Пут Љуберађа-Бердуј-Радосин-Раков Дол-Црвена Јабука пуштен је у саобраћај 1965. године.