Истраживање минералних сировинина на подручју Среза лужничког, данас Општине Бабушница, почетком педесетих година 20. века обављено је у суседном селу Валнишу. Изнад села према планини пронађено је налазиште каменог угља. Причало се да је та жица повезана са угљем у руднику „Јерма“, који је из политичких разлога почетком педесетих година затворен.

Истраживања и експлоатација су прекинути са образложењем да је угаљ млад, да није сазрео за коришћење. Међутим, лужничанима је било јасно да су разлози друге природе. Железница је далеко, сеоски путеви лоши, и наш крај у то време није имао електричну енергију. Улагања у инфраструктуру била би веома велика.

Неколико мештана села Валниша, не познавајући калоричну вредност каменог угља, упропастили су своје плехане фуруне и шпорете.

Предузеће “Геозавод” из Београда вршило је испитивања у атару села Ралина. Пронађени су уљни шкриљци у атару Трешњино дрво. Даља истраживања су прекинута.

У атару села Драгинца коришћен је кварцни песак, у атару села Завидинца глина бентонит, који је примитивно оплемењиван у погону црепане у Драгинцу. Радове око оплемењивања бентонита водио је Ацко “Мута”, директор Земљорадничке задруге у Бабушници.

У арару села Ваве откривени су минерали гвожђа.

За грнчарске производе грнчари у Стрелцу копали су глину изнад гробља у Тилином шљивару.

До Другог светског рата Лужница је имала неколико грнчарских радњи, циглана и црепана. Оне су после другог светског рата нестале. Нова циглана у Бабушници, подигнута после рата, прешла је у приватне руке и ради са успехом.

У атару села Ваве откривени су минерали гвожђа.