1. Поп Ђура и Милан „Нуца“

Ђура Вељковић, свештеник рођен је у селу Стрелцу у свештеничкој породици. Службовао је у Стрелцу, Љуберађи, Горчинцима, Крупцу, Пироту. Милан Тодоровић-Нуца, земљорадник из Стрелца, оженио се Видом кћерком Ђурине сестре Јелене. Милан је био у селу познат као човек који је збијао шале у свакој прилици. Тако је било и поводом изненадне смрти поп Ђуре.

Када су немци и бугари шестог априла 1941.године ушли у Пирот, поп Ђура је служио божју службу у цркви у “Пазару”. Кад је на вратима цркве угледао наоружане бугарске војнике онесвестио се и умро од страха.

На вест о Ђуриној смрти Милан Тодоровић-Нуца, зет  прокоментарисао је: “Шта му би, он това до са* неје никад работил”.

(Казивао Божидар Т. Марковић-Бошко Прдљинсћи 26.04.1993.године)

 

2. Какав наставник такве оцене

Секул М. Радосављевић, син Мите Виљинога из села Стрелца није волео да учи. Из свих предмета наређао је јединице, једино из владања имао је петицу. У Осмогодишњој школи у Стрелцу био је познат као веома бистар, сналажљив и духовит, али лењ да учи.

Једнога дана дође у школу његов отац да види успех сина. Наставница му чита све јединице из школских предмета. Мита онда пита: “ А из владања шта има?”. Пет, одговори му наставница. “Ето, оно што га ја учим има петицу, а ви што га учите јединице”, рече Мита.

(Казивао 1.05.1993.године у Стрелцу Аца Петровић-Пеповић)

 

3. Има ли паметних?

У Стрелцу испред кафане Мирка Гачковскога, испод багрема за столом седе Власта, срески начелник, поп Жика, газда Мирко и учитељ Славко Лаф. Власта је волео да слуша поп Жику и Славка Лафа када причају и кроз шале и досетке шале се на свој рачун. Иначе, поп Жика и Славко Лаф су браћа од тетке.

Уз причу, шалу и по које чокањче домаће ракије, време је пролазило. У једном тренутку из правца деда Вациних појави се Ката Вуждина. Лаф је знао шта ће се десити, али је ћутао. Ката је пришла дохватила прво Властину руку и пољубила неколико пута уз речи: “Бог да прости, Бог да прости”. Тако је редом пољубила и остале, направила круг око стола и отишла. Власта, начелник гледао је са чуђењем шта се то дешава са том женом, што тако ради, кад из Балабанског сокака појави се Бранко Анђин. Пришао је ближе и са средине пута према столу почео да пева: “Два се вепра побише….” и оде даље. Власта начелник зачуђено пита: “Ко је овај?”. Лаф је одговорио да је то један од мештана који је мало скренуо. Тада је начелник питао: ”Побогу брате, има ли у селу неко ко је паметан?”, а поп Жика ће:” Па и нема. То Славко најбоље зна”. Сви су се насмејали. Тако је Лаф насео својим казивањима, а поп Жика је „Лафова“ казивања прерађивао и засмејавао присутне и брата Лафа.

(Казивао Предраг-Гага Танчић-Лаф по казивању његовог оца Славка Лафа 28.03.1997. године).

 

4. Деда Миџа-ловац

Деда Миџа седео на врху планине, на Таламбасу са ловачком пушком капсаром измуђу ногу и плакао. Наиђе службеник среза Лужничког који наплаћује порез у селима и упита га зашто плаче. “Како да не плачем кад сам у раковдолском гробљу убио пуно зечева, а види доле где је Стрелац дубоко и далеко, а ја не могу да их однесем. Покушао сам да их вежем павитом и да их ставим на “гранћу и свлечем”, али се кида павит”.

-Дедо, ти ме лажеш!, рекао је службеник Среза.

-Лажем ли те, ајде боље си иди куде си пош*л да те пушкава не стигне, каже му деда Миџа.

 

5. Ралинац и ћисело млеко

Ралинац је дошао у Стрелац да набави кисело млеко за болесну жену и обрати се ковачима да му кажу ко има кисело млеко. Ковачи га пошаљу код Јордана Станишића, ћурчије. Јордан му каже да су га погрешно упутили, да он не производи кисело млеко него грудњаке и кожухе.

Врати се ралинац поново код ковача..Ковачи му признају да су се с њим нашалили кад су га послали код Јордана и уз извињење пошаљу га код Велимира Петраћинога, који је киселио млеко.

(Казивао Милутин Петковић-Нуна, шофер, металац, варилац, мајстор за моторне тестере….09.04.1994. испред Дома здравља у Београду, Криволачка улица)

 

6. Славко „Лаф“ и громобран

Чуо Славко Лаф да му је сестрић који студира у Београду дошао у село, па сврати код сестре Милеве, попадије да га сестра части и да види сестрића. У разговору уз кафицу, ракијицу домаће производње и мезе, пита Лаф сестрића како живи у великом граду и како се сналази. Пита и да ли као млад момак има девојку.

Сестрић му прича о тешком животу студената из унутрашњости који нису материјално добростојећи. Да није деканатске стипендије и студенског дома тешко да би могао да издржи скуп живот у Београду. Технички факултети су тешки, треба много да се ради и нема времена за девојке.

Лаф се тада мало замислио па ће да каже: “Е, ујћа да ти нешто исприча: Једне суботе пођем из Скопља као ђак учитељске школе кући у село на премену. Измећу Лесковца и Ниша у возу упознам једну младу лепу учитељицу, која из Лесковца путује до Младеновца Распитивао сам се где ради, да ли има проблема у школи, како их савлађује и да ћемо од јесени бити колеге. Рече ми да ради у једном селу поред Младеновца и да је послом била до Лесковца. Трудио сам се да оставим добар утисак и разговарали смо све о настави и проблемима у пракси на које наилазе почетници учитељи. А беше много убава, да јој се не нагледаш. Почнем ја да се полако и по мало удварам кроз шалу. Она прихвати шалу и тако у шаљивом разговору ја заборавим да сиђем у Нишу. Није важно, помислих у себи. Због овако лепе учитељице и не морам дома да си идем. На једној постаји испред Младеновца стаде воз и она узе кофер да сиђе. Понесем јој кофер до врата као прави каваљер. Занесен њеном лепотом сиђем и ја са кофером и таман да се поздравимо, воз крену и оде за Младеновац и Београд. Она поче да ми се извињава како сам због ње изгубио воз и да ћу дуго чекати други воз. Уједно ми се захваљује на пријатном путовању и друштву. Нагласила је да до школе мора да пешачи око два километара са кофером. Предложим да јој помогнем и отпратим је до школе. Она радо прихвати понуду и ја сав срећан кренем с њом, носећи кофер. Освојио сам је помислих у себи и унапред се радујем што ће ми се пружити прилика да љубим младу и лепу учитељицу.

Занесен њеном лепотом, отвореним и пријатним разговором, какав само млади воде и окуражен њеним слободним изражавањем и понашањем, радовао сам се у себи како ћу са лепом учитељицом пријатно провести непланирани викенд. На одлазак у Стрелац код родитеља, на премену нисам ни помишљао.

Кад смо дошлии испред школске зграде узела је кључ из ташне, откључала врата, узела ми је кофер из руку и љубазним гласом рече:”Соба ми је у нереду, сачекај мало ту док је средим”. Чекам ја сав срећан, да ме позове. Прође доста времена, а позива нема. Покуцам на врата. Она се појави и оштрим гласом рече: ”Па зар си још ту? Бежи одатле!”. Ја помислих да се шали, јер целим путем ми је давала повода, па рекох:” Колегинице, па ви се шалите, пустите ме да уђем”. “Ма каква шала, бежи док си читав, бежи или ћу да зовем сељаке да те најуре, ”рече она. Видим ја да је враг однео шалу и да сам насамарен, подвијем реп па назад до постаје да чекам воз за Ниш. Испод села са леве стране на цркви мајстори намештају громобран. Питам их на којој удаљености громобран има привлачно дејство. Рекоше ми на 8-10 метара. “Скидајте тај громобран, слаб је. Поставите ви ту вашу учитељицу, она привлачи на 200 километара”, рекох мајсторима.

 

7. Мане Лужничана

Чедомир С. Марјановић, наставник и једно време директор Осмогодишње школе у Стрелцу, за време студирања у Нишу сретне професора Фехима Балића. (Професора Балића упознао је у белопаланачкој гимназији у току Другог светског рата). После краћег разговора и евоцирања успомена из бабушничке гимназије у којој је професор Балић радио 1945 и 1946.године, рекао је Чеди: ”Ви сте лужничани много добри људи, али имате две велике мане. Прва је пијете ракију пре јела, за време јела и после јела, а друга волите туђе жене”.

 

8. Нису предвиђени

Васа Поповић, директор ниже гимназије у Стрелцу 1947.године детету је славио рођендан. Дознали то милиционари па сврате код Васе да честитају рођендан. Васина супруга Магда послужи их само кафом. Када су попили кафу Васа им је рекао: ”Извините, али ви нисте предвиђени за ручак”.

 

9. Б*цка ли?

Тодор, бивши жандар родом из Стрелца, после Првог светског рата врати се у родно село да живи у Поповој махали. Био је веома педантан и уредан. Држао се кажу мештани господствено.

Једнога дана секао је трње да огради свој двор. Наиђу неке сељанке и нашале се, питајући га: ’Б*цка ли госпон Тодоре, б*цка ли трњето?

“Б*цка б*цка па не целивује”, одговори им Тодор.

 

10. Љуба „Кускре“

Љубомир К. Раденковић, један од првака радикалне странке у Стрелцу, волео је добру капљицу. Када попије мало више, волео је да приреди разна изненађена.

Тако једнога дана припит јашући своје брдско кљусе без седла и узде уђе у собу свога брата Борка, који је некада држао кавану. Клатио се на коњићу и изгледало је да ће сваког тренутка да падне. Направио је круг око дирека на средини собе и наручио пиће за себе и своје кљусе. Пошто није добио пиће, запевао је, сагнуо се да главом не удари у врата и изјахао из собе.

 

11. Славко „Лаф“ и Града Јурук

Испред задружне кафане у Стрелцу играју карте Славко Лаф, учитељ и Града Јурук, шеф месне канцеларије. Лаф је био добар познавалац свих игара са картама и важио за једног од најбољих играча у селу. Није много заостајао у игри са картама ни Града, Лафов бивши ученик из основне школе.

Деси се да Града победи Лафа, свога учитеља па га упита:

“Госпон Лафе, неје ли те жал што си ме тепал у школу’.

‘Жал ми је, како да ми неје жал. Жал ми што те на место не утепа”, одговорио је Лаф.

(Казивао Петар Д. Пејчић, учитељ и секретар Осмог. школе у селу Стрелцу, 03.09.1996.године).

 

12. Путник и змија.

Уморан путник седне на камену плочу да се одмори. Испод плоче су биле змије и једна крене да га уједе, а плоча јој рече:”Остави га мени. Ако га ти уједеш, потражиће лекара и излечиће се, а ја кад га уједем осетиће тек после неколико година и за мој ујед нема лека”.

 

13. Царевци

Према предању мештана у селу Драгинцу, бившем Злокучану, неки предак Мане или Живко имао три сина и три снаје (снахе) Снахе су биле боље од синова, па је једном на сеоском збору предак рекао: ”Да су ми синови добри као и снаје, био би цар.” Од тада њихово домаћинство и данас носи назив ЦАРЕВЦИ. (Казивао Јова Манић-Царевац 14 маја 1996. године у Јагодини).

 

14. “Лаф” и љубав

“Молим једну лепу, младу жену у Стрелцу да водимо љубав. Никако да пристане. Каже ми да сам ружан и матор за њу и да имам младе синове. Најзад пристаде, али да поједем једну кашику онога што се не једе. Пристанем због њене лепоте и поједем. Почесмо да се љубимо и таман да буде оно најслађе, жена ме буди и пита шта ми је, зашто се врпољим.

Е, мајку ти твоју, што ме не пробуди док сам јео г…., него сад кад је требало да се сладим”, казивао је Славко Лаф.

 

15. “Лаф” и школски надзорник

Школски надзорник Никола Филиповић једнога јутра око осам сати пролазећи на коњу поред Милошеве воденице наиђе на Славка Лафа, учитеља, који је испред воденице разговарао са Мишом шнајдером из села Валниша.

“Добро јутро Лафе”!

“Добро јутро надзорниче”!, одговори Лаф.

“Ево ја пођох да обиђем школу и да видим како деца раде и шта знају, нисам скоро долазио”, рече надзорник.

“Па нисам ни ја скоро био у школи”, рече Лаф у шали.

(Казивао Миша шнајдер из Валниша јуна 1995. године).

 

16. “Лаф” и Миша шнајдер

Миша шнајдер из Валниша дотерао пшеницу у воденицу газда Милоша у Лалешевци и после два дана дође по брашно. Газда Милош није био код куће и у воденицу оде Славко Лаф, Милошев син да Миши да брашно. Миша прстима опипа брашно и рече: “Лафе ово није добро самлевено”. На то му “Лаф” каже: ”Ајде, не наоди ману и башта ти је овде само једнуш млел”.

 

17. Рода и родиче

Рода кренула у топлије крајеве и носи своје родиче. Кад је била изнад мора упита га :”Хоћеш ли и ти мене овако да носиш као ја тебе?”

“Хоћу”, одговори родиче. Рода га испусти те се удави у мору, зато што лаже.

Затим се врати по друго родиче, да и њега да пренесе. Кад је била насред мора постави исто питање и њему, а оно одговори: “Нећу моћи да те носим, јер ћу имати своје родиче да носим”. Рода задовољна правим одговором пренесе га преко мора у топлије крајеве.

(Казивала октобра 1993. године у Стрелцу Мира супруга Евгенија-Јевте Ристића).

 

18. Валнишко имање или Ливађе за овнови

За време турака све до Дела био је валнишки атар: Задеље, Ливађе, Крушје, Страње… Један валнишанин није могао више да издржи тортуре неког турчина убије га и опљачка. Надлежни известе Цариград и турске власти пошаљу своје специјалне људе да прикупе “десетак” у Буковику. Прикупљајући десетак бележили су свакоме име и презиме и тако у Валнишу дошли лако до човека који је убио турчина. Њега одведу у Цариград и погубе, а село Валниш опљачкају за казну. Да би преживели, валнишани су тада продали стрелчанима Страње, Ливађе, Задеље, Крушје и друге њиве иза Градишта за 70 (седамдесет) овнова. Сваки ован морао је да буде тежи од 80 кг. По уговору стрелчани су дали овнове у периоду од три године. То се догодило пре 300 година, казивао је Тодор Марковић, црепар из Стрелца, јула месеца 1950.године.

(Казивање је препричао Тодоров син Божидар-Бошко Марковић, црепар, 5.августа 1993. године).

 

19. Стева „Газда“

Стеван Јовановић познат у селу као Стева “Газда” био је сељак просечног имовног стања као и многи мештани, а Бранко Анђин је у селу сматран за мало “удареног човека, коме нису биле све козе на броју”.

Кад је Бранко умро Стева му са главе скине стару капу, шајкачу у којој су били ушивени дукати и купи му нову капу, шубару. Да би пред рођацима објаснио свој поступак, изјавио је: “Срамота је да га пошаљемо на онај свет са старом капом. Заслужио је да има нову”.

Од тада је Стева постао богатији човек и добио назив Стева Газда, казује Пера Љубић, 19.јула 1996.године.

 

20. Давид и дукати

Давид Петковић, трговац и народни посланик из Црвене Јабуке своје четири кћери удао је у Стрелцу. У доба турака преко Црвене Јабуке водио је каравански пут. Код Давида су турски трговци ноћили, одмарали и хранили мазге.

Једнога дана кроз отворену капију уђе мазга, сама без власника и стане уз јасле где је безброј пута била. Види то Давидов брат Петко и обавести га: “Бре баје, дојде уз јасле мазга сама, а газда га нема. Носи кожни дисадзи и у њи некакво млого тешко”.

Како се ни до поноћи није појавио власник мазге, реше браћа да поделе товар. Пресеку бисаге на самару и једну страну узме Давид, а другу његов брат Петко. У бисагама је био метални новац. Једна страна је била са златом ,а друга са сребром. Давид је био срећније руке. У његовој половини бисага било је злато, а у братовљевој сребро. Тако се Давид обогатио и богато даривао своје кћерке приликом удаје.

 

21. Дроњави Давид

Када су увидели крај своје владавине, богати Турци су распродавали имовину и одлазили у Турску. Једнога дана и богати Турчин из села Блата, крај Пирота огласио је продају имовине око Садиковог бунара. Искупе се добри трговци да надметањем, најбољи од њих купи турчинову имовину. Међу њима био је и познати трговац Виден Станковић, из Стрижевца. На лицитацију дође и Давид Петковић из Црвене Јабуке бедно обучен. На себи је имао и стари исцепани кожух, препасан парчетом конопца. Присутни трговци су се шалили на његов рачун. “Нема пас за шта да га ухвати”, говорили су они, а дошао да лицитира велику имовину. Давид је ћутао и слушао. Кад је дошао повољан тренутак при лицитирању, Давид је понудио је своју цену у злату. Сви су се присутни насмејали, па и сам Турчин, јер је он понудио највећу цену и то у злату. Давид је тада из џепа поцепаног кожуха извадио кесу са дукатима и лупи је на столу. Турчин је прихватио Давидову понуду, а Виден је рекао:” Е, овај дроњави нам ј… мајку”.

Казивао Чедомир Д. Пејчић, гачковац 22.маја.1996.године.

 

22. Тодо „Међед“

Председник САНУ-а Павле Савић боравио у Карађорђеву као гост код Тита. Док су једном пријатељски разговарали, шеф протокола, Бадурина обавести Тита да треба да прими два страна госта. Академик Павле је у суседној соби сачекао да се заврши разговор са гостима, а онда се опет састао са Титом.

После мало дужег ћаскања поново се појави Бадурина и саопшти Маршалу да кроз два дана треба да отпутује у Бугојно и одстрели медведа капиталца.

Кад је Павле чуо разлог за путовање обрати се Староме речима; “Кажи да ти доведу Тоду Куртовића, па уби гада овде, не мораш због тога да путујеш у Бугојно”, присећа се Др. Драган Ћирић, примаријус неуропсихијатрије, казивања Академика Савића у Нишкој Бањи, децембра 22, године 1976 ?

 

23. Павле и Пера

За време боравка Павла Савића, птредседника Академије Наука и Уметности ребублике Србије у Нишкој Бањи, дошла је 22.децембра на дан Армије државна делегација са Пером Стамболићем на кратак одмор.

Седећи у ресторану и прелиставајући новине Пера Стамболић одједном је почео гласно да чита: ”Павле Савић огромном већином гласова поново изабран за председника САН-а, а онда се обрати Павлу, који је седео за суседним столом са Др.Ћирићем: “Пајо, Пајо, шта значи оно са огромном већином гласова?”. Павле је тада одговорио: “Е, мој, Перо, теби ће то бити јасно, када ти будеш тајно изабран”, казивао је Др. Драган ЋириЋ, 26.06.1996.год у његовом стану у Нишу.

 

24. Надмудрио газду

Влајко Иванов-Чоља, из Масуроваца био је слуга код Стеве “Газде” у Стрелцу. Једнога дана Стеван нареди Влајку да од трња направи трлу за овце на њиви испод колибе у месту званом Страње. Влајко пита Газду зашто да гради трлу кад уз колибу има саграђен обор.

“Има да уработиш како ти ја наредим”, љутито му одговори Стева.

Влајко је насекао трње и саградио трлу са гунђањем. Утерали су овце у трлу да ноће, а Влајко, слуга морао је да спава поред трле под ведрим небом, док је Газда Стева спавао у колиби.

То Влајку није одговарало па у току ноћи устане, узме Газдин кожух, обуче га наопако и уђе међу овце. Овце, мислећи да је курјак поплаше се и прескачући ограду разбеже се низ Страње према Ливађу. Влајко тада одјури у колибу, пробуди Газду и каже му да је нешто поплашило овце и да се сада налазе по туђим њивама у Ливађу и праве штету. Газда Стева брзо скочи и са слугом сиђу у Ливађе те покупе овце и Стева их затвори у обор. Тада му је Влајко, слуга рекао:”Причао сам ти ја да не градимо трлу, али ме ти не слушаш.”

Тако је Влајко наставио да са газдом спава у колиби, а не под ведрим небом поред трле.

 

25. Огризина

Једно време Влајко-Чоља и Мила Гарин били су у исто време слуге код Стеве Газде у Стрању на Љубашу. Док су радили око стоке, Газда им је донео храну. Како је претходног дана Газда Стева славио, донео је добру храну. Влајко се нашали и Мили рече да неће да једе Газда Стевину огризину и оде према Ливађу.

Кад је Газда Стева позвао слуге на ручак Мила оде и у лице Газда Стеви скреса да неће да једе његову огризину(оно што је остало од славе претходног дана). Газда Стева се наљути и добро га истуче.

Влајко је све то посматрао скривен у близини, вратио се и добро се најео “огризине”, а Мила је ем остао гладан, ем добио батине.

 

26. Држал би се ал’

Ђенадија Тозин син из Пресеке, трговац ситном и крупном стоком долазио је из Мишчеве махале на коњу сокаком поред деда Боркове куће. Деда Борко је седео на клупи испред куће. Ђенадија је заусатавио коња и поздравио га као старога знанца и пријатеља свога оца. Деда Борко га тада упита: “Како је Тоза, држи ли се? “Држал би се ал* нема више за какво”, кратко је одговорио Ђенадија. /Љуба Наћин 18.04.1998./

 

27. За сламу сено

Славко, поп Стеванов пошаље слугу Тому Божинскога да украде сламу из плевње суседа Славка Благојевића. Слама му је била потребна за простирку кравама у штали.

Тома је знао да су Благојевићи опасни људи, па са кошем на рамену оде код комшије и каже му шта му је газда наредио. Славко Благојевић му тада каже: “Слободно долази да „крадеш„ сламу, али кад год будеш долазио ти донеси пун кош сена, па носи пун кош сламе”./Љуба Наћин 23.04.1998./

 

28. Наплаћен дуг

Поп Жика се задужио код Стеве Дујинског, време пролази, а поп дуг не враћа. Но, једнога дана Стева добије позив да се јави Среском суду у Бабушници. Паде му на памет да би могао да се послужи лукавством и оде у Бабушницу на поповом коњу и тако наплати дуг. Зато оде код поповог оца Славка на Конопниште и и каже му да га је послао поп Жика да му одведе коња у село, јер мора да иде у Студену. Отац Славко није посумњао у Стевине речи и да му оседланог коња.

Стева узјаше коња и оде у Бабушницу. “Коњ је био добар, леп и јак. “Јашући уза Сип, имао сам осећај као да сам на лађи”, хвалио се Стева неколико дана после тога у разговору са мештанима..

У бабушници је купио катанце и осигурао ланце којима је везао коња у штали Црнога Врха да га неко не украде.

При повратку у село силазећи низ Сип, са Конопништа спазио је Славко свога коња и тада схвати да је преварен. Зато пусти са ланца своје опасне керове, узме колац и дође до капије да сачека Стеву на свом поседу. Стева је био лукавији од Славка и када је дојахао до капије сјахао је и зове Славка да изађе испред капије и прими коња. Но, Славко је желео освету за превару и позвао га да уведе коња, јер се усадио и тешко се креће. “Никад да се не расадиш, ја ти унутра не улазим, имаш опасне керове, а тебе се не плашим, него изађи да примиш коња и сад смо квит”, одговорио му је Стева, оставио коња испред капије и отишао кући./Љуба Наћин 23.04.1998. у Стрелцу/

 

29. Грудњак

Добра Кракљин, из села Студене уђе у прадавницу кожне галантерије у Пироту, узме да разгледа један грудњак и пита власника радње колико кошта. Власник га осмотри па пита одакле је. Добра га слаже да је из села Рагодеша.

“Носи, носи га џабе, ви сте лопови”, рече му власник.

“Добро, хвала ти. За те речи се оговара, али опет ти хвала”, рече Добра и са новим грудњаком изађе на улицу.

Грудњак однесе у другу продавницу са истом робом, пожали се да треба да плати болничке трошкове и прода грудњак као Студенац.(Казивао Љуба Наћин 22.07.1998.)

 

30. Натрашке

Мали Риста, стрелчанин трговао је са Турцима у првој половини 19.века. Да би му се Турци клањали у кући дође на идеју да скрати улазна врата. Тако је сваки Турчин при улазу морао да се сагне да не удари главом. Тако је то текло, турски трговци су долазили и при улазу у кућу “клањали” му се све док се један од трговаца не досети зашто је Мали Риста скратио врата, па у кућу уђе натрашке (дупетом)./Љуба Наћин 22.јула 1998./.

 

31. Надлежни друг и буа (бува)

Миладин ДЗипин имао је преко 80.година када је после другог светског рата отишао у Срез у Бабушници да тражи дозволу за ловачку пушку Надлежни друг му објасни да је стар и да не види добро.

Деда Миладин тада приђе прозору и загледа се у даљину. Надлежни друг га упита шта је интересантно видео, а деда Миладин му одговори:

“Гледам у Прибавицу изнад Сурачево како једна буа легла на камик, дигла ногу па се нагрева на сл’нце-сл’нчоше се”.

Захваљујући тој досетци деда Миладин је добио дозволу./Љуба Наћин, 22.07.1998.)

 

32. Просћитало се девојче

Кћерка Добре Кракљинога тражила је од родитеља пристанак да се уда иако је још била млада. Добра се тада обрати жени:” Жено извиди ти ситуацију, женско си, можда се је девојчето просћитало”./Казивао Љуба Наћин 22.07.1998.)

 

33. Трампа

Учитељ Алекса Поповић и учитељ Славко Лаф док су радили заједно често су размењивали /трампили/ неке ствари.

Једнога дана поведу спор за неки сат па дође и до суда. Срески судија упита Лафа:

“Госпон Славко памтите ли када Вам је и какве ствари давао учитељ Алекса?’

Славко Лаф одговара судији:

„Колега и мој Управник учитељ Алекса ми је пуно ствари давал, а ја нес’м записувал, а нес’м ни запантил. Али, када бео његов ђак испод школу беше малецна,т’нка липа и ја ју с нож огули. Учитељ Алекса ме тагај огули сас прут. Това пантим. Да ме је тепал кад ми је давал разне ствари, ја би запантил, али неје ме тепал и ја не пантим.”/Радивоје Ђ.Адамовић-Жука, 27.09.1997. у Стрелцу/

 

34. Ћумур поклонио Турчину

Родоначелник Мишинске фамилије деда Миша продавао је ћумур у турско време да би зарадио неку пару. Терао је ћумур у врећама на воловским колима и путовао дан и ноћ до Пирота.

У Пироту му приђе један Турчин са закрпљеним чакширама црвеном крпом и пита: “Еј, чорбаџио, пошто ти је ћумур?

Деда Миша га добро осмотри са свих страна, сажали се иако су му Турци доста зла нанели, па му рече:”Ајде, ајде, видим да су ти чакшире крпа на крпу него носи ћумур кући, истреси га и врати ми вреће”. (Казивао Радивоје Ђ. Адамовић, 27.09. 1997.)

 

35. Деда ваца и сестрић

Радисав Р.Љубић био је веома познат у селу не само по сналажљивости и довитљивости, већ и као општински службеник, а у слободном времену и као “адвокат” за цело село. Писао је мештанима разне молбе, жалбе и тужбе. Имао је добре приходе, лепо је живео, па ипак….

Дође код ујака Ваце Глигоријевића, поп Костиног сина и потражи паре на зајам. Ујак му да тражену суму, а нећак њему напише признаницу. Деда Ваца је био неписмен, али је запамтио време када треба сестрић Радисав да врати позајмицу.

Одређено време је прошло, а Радисав ујаку паре не враћа. Пожали се деда Ваца учитељу Славку Лафу и покаже признаницу. Када је “Лаф”прочитао признаницу рече деда Ваци да од враћања пара нема ни говора, јер у признаници дословно пише:

“Ја, Радисав Р.Љубић, из села Стрелца, Среза лужничког, Округа пиротског бановине Моравске, изјављујем одговорно да никоме на овом свету, па ни мом ујаку Ваци Глигоријевићу не дугујем ништа.”

У потпису: Учтив Радисав Љубић. (Казивао Љуба Вужда 15.07. 1996.)

 

36. Зајак на наковањ

Миладин Стојановић ДЗипа, један од најстаријих ловаца у Стрелцу познат је као “Деда Миџа”. У време ловостоја деда Миџа убије зајка (зеца) у Камику, изнад Ђикине воденице. Видео то Ђика из воденице и тужи деда Миџу. Срески суд га је осудио да плати казну 200. динара. У то време биле су то велике паре.

После неколико дана, у сокаку који пролази поред његове куће, деда Миџа сретне Алексу Благојинога, из Јасичја. Видевши да Алекса на рамену носи раоник упита га куда је наумио.

-Идем код Ђике ковача да ми клепа ралник (раоник), одговорио је Алекса.

– А, па он више не работи, рекао је деда Миџа.

-Зашто?, упитао је Алекса.

-Чучи му зајак на наковању, рекао је деда Миџа, алудирајући на казну плаћену за убијеног зеца. (Казивао Града Јурук, 15.04.1998.)

 

37. Љуба „Кускре“ и раћија

Љуба је био познат као љубитељ шљивовице. Једнога дана његова супруга Николија уморна прилегла у подне да мало дремне, а Љуба је почео да претура све по соби да нађе флашу са шљивовицом. Николија се пробудила и рекла му: “Т’вно неје, ћорав неси, потражи ју у твојту мешину(стомак), ако ју неси до са измочал”. / Казивао: Љуба Наћин 22.07.1998.г).

 

38. Влајко „Гоља“

Приликом деобе браће Милојћара Влајку Милојћинском је у део припала и кучка по имену Голка. Име је добила јер на себи је имала веома мало длака, била је више гола.

Комшиница баба Бена Тозина волела је да се шали са Влајком и једном у шали рекла је: “Влајко Гоља”. Присутне комшије су то чуле и прихватиле тај надимак. Влајко је носио тај надимак до краја живота. Умро је 1966. године. Деда Влајкова два унука и данас живе у Стрелцу, али само Градимир носи дедин надимак “Гоља”. И са поносом се потписује Града “Гоља”. За његовог старијег брата нико не каже Часлав “Гоља”, већ Чала “Милојћинсћи” или Чала “Милојћар”. (Казивао Видојко Милојћар 06.09.1989.)

 

39. Јуне метереолог

Група метереолога из Београда, пошто су прогнозирали лепо време за наредни период и објавили преко радија и телевизије, сутрадан крену на излет до Златибора.

Паркирали су аутомобиле поред Краљевих (данас Партизанских) Вода и пешице лако одевени кренули су на Чиготу. На падинама Чиготе, изнад појата, наишли су на младића који, је чувао краве и јунад на паши. У том тренутку једно јуне почело је силовито да јури. Збуњени метереолози упитали су младића зашто је јуне тако изненада појурило. Он је погледао у ведро небо, завртео главом и рекао:”Биће данас кише”. “Какве кише, Бог с тобом, ми смо метереолози из Београда. Наредних неколико дана биће лепо време”, рекао је један од метереолога. “Биће кише”, пастир је и даље тврдио.

Метереолози су посматрајући небо без иједног облачка, закључили да је пастир као и јуне уврнут и наставили су пут. Попели су се на врх Чиготе, разбашкарили се на топлом сунцу и уживали гледајући у предивне пределе пространства око Чиготе.

Међутим нису дуго уживали. Убрзо су се на небу појавили облаци, који су постајали све гушћи и тмурнији. Метереолози нису стигли ни да покупе своје личне ствари, када је настао такав пљусак да су покисли до голе гоже. У повратку наиђу на пастира поред оближње колибе и питају га где је јуне што се данас штркљало. Он им је рекао да пасе иза колибе. “Е, оно није јуне, ми смо јунад, јер је оно бољи метереолог и прогнозер од нас”.(Казивање Градимира Момчиловића, бившег милиционара у Лесковцу, 21.09.1989. на Малој Госпојини у Стрелцу).

 

40. Радисав „касапин“

Кућа Радисава Р. ЉубиЋа налази се близу задружне зграде у Стрелцу. За време Другог св. рата у задружној згради на спрату смештена је окупаторска општинска управа.

Једнога дана бугари позову Радисава да закоље јагње које су узели једном мештанину. Радисав их одбије са мотивацијом да он није у стању да јагњету стави нож испод грла. “Лакше ми је да закољем човека, него јагње’, рекао им је Радисав. Бугари су схватили на шта је алудирао Радисав и опсовали му српску мајку. (Казивао Љуба Вужда 15. јула 1996.г)

 

41. Митинг у Звонцу

У Звонцу се одржавао предизборни збор бирача. Говорник, кандидат за народног посланика уопште се није чуо од галаме бирача.

Случајно се на збору нашао и учитељ Славко “Лаф” из Стрелца. Да би спасио предизборни скуп, попео се на импровизирану говорницу. стао поред говорника и почео је само да отвара уста као да говори. Када су га бирачи угледали одједном је настао тајац да чују шта прича. Тада је “Лаф” искористио тишину и одржао је краћи говор. Између осталог рекао је:” Нашата влада је како што су и све владе по свет. Ви знајете кад точак прегази говно на пут па је говно там, говно овам, и једно и друго смрди”. (Казивао Љуба Наћин, маја 1998.).

 

42. Тодоре чувај раћију!

Тодор Љубић као и сваки сељак волео је да попије домаћу ракију, јер кажу њени љубитељи да делује као стимулативно средство за бољи рад. Њергова супруга Селена, родом из Црвене јабуке често му је говорила:” Тодоре, Тодоре, чувај раћију!”.

Тодору досаде сталне опомене и једнога дана узео је гуњу и сишао у подрум. Умотао се у гуњу и легао поред бурета са ракијом.

Пошто се није појавио на вечери, забринути укућани тражили су га свуда: на гумну, на Селишту, код рођака и пријатеља, али од њега ни трага ни гласа. Узбудили су и читав комшилук. Тада је један од комшија питао Селену дали су га тражили у подруму. Можда се напио, па заспао. Тада је Селена сишла у подрум и нашла га како замотан у гуњи спава поред бурета.

“Ма, што лежиш тува Тодоре, што ти је?” упитала га Селена.

“Па, нели ми стално квоцаш да чувам раћију и еве, ја те послуша”, одговорио је Тодор.(Казивао Љуба Наћин 20.јула 1998. године)

 

43. Скупља лоза од кромпира

Према казивању неких мештана Илија Глишинсћи је био човек “лаких руку”. И једнога дана у планини у месту званом Чемерика вадио је кромпир на њиви Милана “Нуце”.

У том тренутку наишао је Милан и затекао Илију како вади кромпир. Није му се љутио, већ је неприметно кренуо за Илијом и скупљао је кромпирову лозу. Када се Илија окренуо и угледао Милана, упитао га шта ради. Милан му је одговорио: “Збирам лозуту, она је много скупа у Сресћи суд у Бабушницу”. (Казивао Љуба Наћин 20.јула 1998.)

 

44. Дрва за раћију

Влајко Иванов, Чоља, из Масуроваца пре Другог св. рата био је пољак у Масуровцима, а деда Миладин, Миџа ДЗипа у Стрелцу.

Влада Раћин из стрелачког засеока Лалешевци замоли их да му наберу сува дрва у планини и сложе на гомилу, на Таламбасу, а он ће им за ту услугу донети добру ракију.

Како су обојица били љубитељи домаће капљице, у одређени дан спреме сува дрва. Влада одржи реч и донесе добру домаћу шљивовицу.

На санкама натоваре дрва и Влада их одвезе, а Влајко и Миџа седну да попију ракију. Толико су били пијани да нису били свесни када су се откотрљали низ брег према Стрелцу, све до оближњег кладенца. Када су се пробудили, питали су се ко их је оставио поред кладенца.

Додатак Љубин: Влајко се први пробудио и чује Миџу како стење и каже “мууууу!’ Покушао је Влајко да га пробуди, али без успеха. Он је само изговарао реч “мууууу”. Да би га принудио да устане Влајко чучне и покаки му се поред главе. Кад је Миџа осетио непријатан мирис, изустио је само “пуф”, окренуо се на друњу страну и наставио да спава.(Казивао Љуба Наћин 20.јула 1998.)

 

45. Коњи прекопали градину

Једно вече Славко поп Стеванов наредио је свом слуги Томашу да одведе њихова два коња у Бајчеву Ливаду и пусти у њиве са кукурузом. Била је јесен када су кукурузи били већ зрели за бербу. Ујутру пре зоре Славко је пробудио слугу да иде и доведе коње, да га не би неко видео. Пред први мрак Славко је опет наредио Томашу да води коње у Бајчеву Ливаду и да их сапне да неби, кад се наједу кукуруз негде одлутали. Томаш се плашио власника њива, па је повео за сваки случај и два опасна пса. Треће вечери Славко опет натера Томаша да води коње у штету. Томаш се тада замислио шта ће бити с њим ако су власници кукуруза приметили штету па га сад чекају да га испребијају. И уместо у Бајчеву Ливаду он их одведе у Долину испод гумна Благојевића. Тамо се налази кладенац и корита за појење стоке. Поред кладенца је и Славкова градина. Коње пустим у градину, а железо за сапињање им вежем само за по једну ногу и одем на спавање.

Сутрадан сабајле будио је Славко слугу Томаша да иде и доведе коње. Знао је да нису у Бајчевој Ливади, али је кренуо на ту страну. Сишао је низ Боркову Тршевину, па поред Тодоровог гумна у Паламиди сишао је у Вацину Бајчеву Ливаду. Иако је знао где су коњи Томаш се мувао кроз кукуруз. Почело је да свиће, а Томаша нема па је газда Славко дошао на Прдљинско, на рид и звао слугу: “О, Томо, има ли их?” “Нема их” огласио се слуга. Славко је тада позвао слугу да се врати на Конопниште и кад се уверио да их доле нема, помислио је да су се најели па прешли у њиву Веље Бонћинога. “Вероватно их је Веља одвео, него ти Томо има да кажеш, кад одемо по коње да си их везао у Горчиловом Делу са конопцима, у нашој ливади и да их је Веља одвезао због конопаца и одвео коње” рекао је Славко Томи.

Кренули су код Веље по коње и таман су дошли до Славкове капије када је Славко Благојевић, комшија на Конопништу почео да виче: “О, деда Славко, у твојој градини су коњи !”

“Када смо отишли тамо не познаје се да је била градина. Све су коњи уништили. Градина је била као прекопана”, казивао је Томаш, бивши слуга Славков.

Сетио се Славко да је то “Томашово масло”, није му се љутио, али од тога дана није му више наређивао да воде коње у туђе њиве.(Казивао Томаш јуна 1997. у Стрелцу. Снимљено на касети).

 

46. Незгодне нарави

Код једног домаћина кројили су сукнену ношњу “бревенеци”мајстор терзија и његов шегрт. За ручак је био пасуљ. Пре него што су почели да једу, мајстор каже домаћину: “шегрт не једе пасуљ”. Тако шегрт остане без ручка. Да би се осветио мајстору, шегрт после ручка приђе домаћину и шапне му да је мајстор веома незгодне нарави кад се наједе пасуљ и треба га везати на пола сата. Домаћин је то озбиљно схватио, одмах је скочио, дохватио конопац и почео да везује мајстора. Што је више притезао конопац мајстор се све више драо и претио. Након пола сата мајстор се смирио и домаћин га одвезао. Одвезан приђе шегрту и пита га откуда домаћин зна за његову нарав. “А, откуда домаћин зна да ја не једем пасуљ”, упита га шегрт. (Љуба Наћин 08.05.1998.)

 

47. Дукат у опасачу

Славко Станишић на фронту у Првом светском рату каже свом другу у рову пред сам јуриш да у војничком опасачу има ушивени златну дукат. Прошлу ноћ сањао је ружан сан и верује да ће у току дана да погине. Замолио је друга да узме дукат и ако остане жив, потражи Славкову породицу и преда им дукат. Уколико су и његови страдали да је задржи за себе.

На команду официра Славко је са својим друговима изашао из рова и у првом јуришу је погинуо. Метак га је погодио у око. (Казивао је Славко Ђ. Благојевић Љуби Наћиноме пре двадесетак година, а Љуба мени 25.јула 1998. у Стрелцу-Б.М.Р.).

 

48. Док си га Цветко не узне

Влада Јанковић замоли Радисава Љубића као искусног човека да пође с њим у Црвену Јабуку да би се са будућим тастом договорио за свадбу. Пошли су коњима, Радисав на своме коњу, а Влада је позајмио од Цветка Ранђеловског.

Будући таст их је са блиским рођацима дочекао у дворишту како доликује у таквим приликама. Улазећи у двориште Влада је притегао узду и прутићем ударио коња по врату да се мало разигра и пред присутнима гласно изговорио: “Докле ли ћу да јашем овако доброг коња?” Радисав му се приближио и да други не чују рекао: “Док си га Цветко не узне”.(Казивао Љуба Наћин 08.05.1998.)

 

49. И Влада одработил

Усред бела дана испружио се Влада Јанковић на кревету, а Руса његова жена га кори: “Ајде Владо, дидзај си и иди некакво да работиш!”.

“А,зашто ти не работиш, нело ми квоцаш”, упитао је Влада.

“Па, ја сам одработила”.

“И ја сам одработил’, ракао је Влада и наставио да лежи. (Казивао Љуба Наћин 08.маја 1998.)

 

50. Еве му уљ!

Дошао Влада Јанковић из војске на одсуство. Деси се да баш тога дана његовом сестрићу нестане петао. Влада је седео у дворишту када је наишао сестрић и пожалио му се: “Ујће, нема ми пет’л.

“Еве му уљ”, одговорио је ујак и наставио да седи. (Казивао Љуба Наћин 08. маја 1998.).

 

51. Може ли једну без сол?

Нека сељанка је много волела ракију шљивовицу. Увек је ишла у посету рођацима и пријатељима да би попила по које чоканче. Једнога дана посетила је своју стару пријатељицу. Седе и разговарају, али домаћица се не сећа да је понуди ракијом. У једном тренутку гошћа се пожали да је боли стомак и замоли пријатељицу да јој донесе шљивовицу са мало соли, да попије и ублажи болове. Када је попила непријатну мешавину шљивовице и соли, онда је рекла: “Е, сад ми дај једну без соли”.

 

52. Не празнује

Било је то 1989.године. Празник Младенци. Киша је лила као из рукава. Тај дан се празнује и од уједа змија. Сви сељаци то знају и нико тога дана не упреже стоку. Новица Качаровац, Миланов зет баш тога дана упрегао краве у кола, натакао је пелерину и пролазио сокаком поред куће Мирка Ранђеловског. Спазили су га Мирко и његова супруга Живка. Живка је отворила врата и довикнула му:”Новице, зар ти је зор дан’с да упрегнеш краве? Зашто това работиш? Знајеш ли да је празник? Знајеш ли как’в је д’н дан’с?”

Новица је застао и рекао: “А, бабо, љуђе се данас боре против атома, па и’ савладају, те ја змију да не савлада,м” и наставио пут.

Кад је у току лета косио траву у месту Стајћевац сео је поред баре да накове косу. Поред њега је легло шарено кутренце, које га је стално пратило. Тек што је ударио два, три пута чекићем у косу, нешто му је зашиштало иза леђа. Окренуо се и спазио је црну змију како преко косила иде право на њега. Од страха бацио је косу у страну. Псић је скочио на змију, а она се тада устремила према њему. Када је кученце побегло, змија је отишла према бари.

Тада је Новици синула мисао у глави да није поштовао празник и гласно је себи рекао:”Е, Новице, Новице, шта ти би да упрежеш краве на празник. Никада више то нећеш да урадиш”.(Казивао је Мирко А. Аранђеловић 22.маја 1996.).

 

53. Здравје нека је!

Комшија А. подокне комшију Б.:

-Еј, комшија, очемо ли јутре на пијац?

-Здравје нека је,одговорил комшија Б.

-Ма, здравје, не здравје, решил сам јутре да идем.

Нели ночтуту десила се несрећа. Тамо њему, комшији А, липцала кобила. Комшија Б није знао, па га ујутру сабајле зове да иду на пијац.

-Море, ћути, не окај ме, нач’с ми липцала кобила, не могу да идем, пожалио се комшија А.

_У, не орати са сва уста, казао му комшија Б.

Комшија А. стиснул уста с’ прсти, па продумал:

-И ждребето.

Е, за това ја на мојва деца думам увек да кажу:” Здравје нека је, Боже здравје, па че идемо”, рекао је комшија Б.

(Казивала Милева Раденковић, а она је слушала ову анегдоту, још као девојка у деда Вациној кући, од слуге Бошка Дојчиновића).

 

54. Тоша Малчин и трошак

Стрелац је имао Задругу и пре Другог светског рата, а Задруга је за своје потребе имала кобилу. Једнога дана кобила је ушла у баба Митину градину и направила је велику штету. Баба Мита, спазивши је, узела је са дрвљаника парче дрвета и бацила га на кобилу да је заплаши и истера из градине. Дрво је ударило кобилу у ногу. Од јаког ударца кобили је преломљена кост.

Општинска власт позвала је баба Миту на одговорност. Приликом саслушања и тражења решења за накнаду штете у општини случајно је био и Тоша Малчин, који је спремао свадбу.

Тоша је слушао разговор имеђу баба Мите и председника Општинског суда Мирка Гачковскога и у једном тренутку упитао је: “Ма, ма, ма може ли и мојта свадба уз кобилуту да пројде на јед*н трошак ?”

(Казивао Љуба Наћин, јула 1998.).

 

55. Џерман и зељаник

После Другог светског рата, у атеистичком систему, многи старији стрелчани нису одмах хтели да напусте обичаје које су наследили од својих предака. Подједнако су са уважавањем поштовали и народне и верске обичаје.

Био је обичај да се на Бадње вече изнесе испред кућног прага круг и на њему погача, зељаник и вино. Тада домаћин зове Џермана (нечастиву силу) на вечеру да га умилостиви да не би чинио штету преко лета. Он га зове овим речима: “Џермане, Џермане дојди да вечерамо, а у лето очи да ти не видим.”

Бадње вече је дошло и Велимир Дојчиновић уочи вечере изнео је круг са погачом, зељаником и вином испред врата и почео да зове Џермана. Круг је држао у левој руци да би могао десном да се прекрсти. У непосредној близини иза дрвета сакрио се комшија Љуба Наћин, са којим је Веља збијао шале, иако је Љуба био много млађи. Љуба је из радозналости како се то ради посматрао Вељу. У једном тренутку Вељина лева рука је мало клонула и зељаник је склизнуо са круга у снег. Веља то није приметио, јер је био окренут према небу и крстио се. Љуба је зграбио још топао зељаник, и однео.

Када је Веља ушао у кућу укућани су га упитали где му је зељаник. Запрепастио се кад је видео да недостаје зељаник на кругу и само је рекао: “Леле, Џерман га све изел !”

(Казивање Љубе Наћинога, јула 1998.).

 

56. Провера знања

Тобџија Стаменковић, син Милутина Поћерца, из Мишчове махале полагао је возачки испит и пред комисијом на питање шта представља слика (био је тунел на слици), Тобџија је као из топа одговорио:”Вурња за печење хлеба”.(Казивао Љуба Наћин). Надимак тобџија добио је од деде Бошка Поћерца кад је био мали деда му је стално тепао: “Дедин тобџија, дедин тобџија!”

 

57. На манџу ич не личи

Милева, попадија једног дана посетила је своју тетку Јанинку (мајку Славка “Лафа”). Тетка јој се тада пожали: “Готви, готви па нема какво вече да им готвим за руч’к. Преко дваесе души смо. Једнуш улезо у градину па набра свашта: петлиџање, лук, грашак и таквоја, напуни опрегљачу и узе некакво да зготвим. у грнетија. Санда Стањин (Марјановић) беше момчурљак, рипа се сас деца по ливаду. Ја га окнем да дојде. Неје ме окал стара нане , него “Талте”

Он пријде при мен па рече: “Талте, за какво ме окаш?

“Јела овамо нешто сам зготвила за руч’к па да пробаш дали да га износим да ручујете или да га не износим”, ја му се пожали. Дадо му ложицу, он узе, завати у грне, кусну па рече:

“Е, па Талте, на све личи, на све, али на манџу ич не личи”.

“Па како чу с’га толко грнци да расипем”.

“Како знајеш работи, ич га не износи, нели ти реко на све личи, али на манџу ич. Чича Милош знајеш как’в је, кроз комин че те прокара кад кусне, нема се свртиш ни у Црвену Јабуку”.

НАПОМЕНА: Јанинка је родом из Црвене Јабуке. Кћерка је чувеног трговца и народног посланика за срез Трнски, по ослобођењу од Турака. Била је удата за Милоша Марјановића, из Стрелца.

(Казивала је Милева Раденковић маја 1986. год. у Нишу)

 

58. Који ми је род?

Село Ралин слави други дан Свете Тројице- Силазак Светог Духа на апостоле. Из лучничких села долазе им у госте рођаци и пријатељи. Баш тога дана домаћин Лаза Н. отишао је у планину по дрва..Кад се пред подне вратио затекао је пуну собу са гостима. Познавао је само двојицу. Поздравио је све госте са прага и рекао им: “Ајде, док ја испрегнем говеда, и вржем и’ у шталу, док се обричим и пременим, сваћи од вас да се сети како ми је род, па кад се врнем да ми каже”.

Када се вратио, у соби су седела само она два рођака које је познавао.

 

59. Имам и поубаву

За време Другог светског рата добар део Лужнице био је под бугарском окупацијом. По већим селима била је успостављена општинска и полицијска управа, а у школе доведени бугарски учитељи.

Општинска управа одузимала је сељацима свиње теже од 200. кг. Према броју чланова у домаћинсту, доносили су решења и о броју одузимања.

Једнога дана у јесен 1941. године, бугарска комисија је посетила газда Милоша Јевтинског у Лалешевцима, засеоку села Стрелца да провери број укућана и донесе решење о броју свиња за одузимање.

Баба Јанинка, Милошева супруга сазнала је за долазак Бугара и најбољу свињу сакрила је испод коша са кукурузом.

Када су проверили број укућана, Бугари су тражили да провере и број свиња. Газда Милиош их је одвео до свињца.

“Чорбаџијо, имаш много хубаве свиње”, обратио се један Бугарин газда Милошу.

“А, имам ја онамо једну поубаву”, показао је руком у правцу коша газда Милош и одмах се угризао за језик, али било је касно. Тако су му Бугари узели најбољу свињу.

(Казивала Борисавка-Бока Тодоровић, учитељица у пензији унука деда Милошева, маја 1996. у Стрелцу).

 

60. Окречи Дунав!

Драга Јеринин потражи посао код предузимача Божидара Соколовића. Божидар га је тада упитао:

-Знајеш ли да работиш?

-Па, наваљујем, одговорио је Драга.

-Ја нечу да се бијем, што наваљујеш.

-Умејеш ли да зидаш?

-Умејем за кубе, одговорио је Драга.

-А, умејеш ли да кречиш?

-Па, умејем.

-Е, кад умејеш, а ти иди па окречи Дунав, рекао му је Божидар.

(Казивао Града Јурук, августа 1995. год. у Стрелцу).

 

61. Морам да викам (плачем)

Жика Јевтић, из махале Лалешевци био је тешко болестан и смештен је у болници. Лекари су саветовали његове укућане да га одведу кући и тако избегну велике болничке трошкове.

У воловским колима враћали су га из болнице у село Стрелац. Код махале Раћинци у Камбелевцу примете да је умро.

На Лишковом Делу затекну Леку из села Студене поред воловске запреге како седи и плаче за вепра кога је купио у Бабушници, а он је успут липсао.

Пратиоци покојног Жике уплакани питају га зашто он плаче.

-Морам да викам, ја си дадо паре за вепра , а ви несте дали паре за Жику, одговорио је Лека.

(Казивао је Града Јурук, августа 1996. г. у Стрелцу).

 

62. Преварила се

Пре другог светског рата Министарство просвете и црквених дела расписало је конкурс за упражњена учитељска места у селу Црвена Јабука (Лужнички срез) и селу Блато (Нишавски срез).

Село Црвена Јабука је лепо планинско село, недалеко од бугарске границе, удаљено од варошица и градова. Налази се ван свих важнијих саобраћајница. Превозно средство су: “пешачка карта”, воловска запрега и брдски коњићи.

Село Блато је близу Пирота, удаљено око осам километара. Налази се на благој страни пиротске котлине, са веома богатим и плодним пољем.

Заинтересована једна учитељица за запослење размишљала је за које село да конкурише. Није знала каква су наведена места и где се тачно налазе. Одлучила се да поднесе молбу за учитељицу у Црвеној Јабуци. У размишљању пресудну улогу одиграло је само име села, Црвана Јабука. Сматрала је да је село добило име по лепим црвеним јабукама. Село Блато асоцирало је на блатњав терен и да би, ако оде тамо морала стално да гаца по блату.

Примљена је за учитељицу у Црвеној Јабуци и сва одушевљена кренула је на пут. У пролазу кроз село Блато размишљала је: “када је овако питомо и лепо село Блато, каква ли је тек Црвена Јабука. Уверена сам да сам добила премију”. Преварила се.

(Казивао Чедомир Пејчић- Чеда Гачковац, 22.маја 1996.)

 

63. Баба Бена и бука (буква)

Баба Бена и њен супруг Риста Јурук били су широм Лужнице познати као одлични овчари. Живели су у колиби на планини. Са њима је чувао овце и унук Мича. Са првим мраком одлазили су на спавање, а сабајле се будили. Баба Бена је имала веома чврст сан и спавала је, кажу, као топ.

Да би се у то уверили једне вечери када је баба заспала, деда Риста и унук Мича изнесу је испред колибе и оставе да спава испод велике букве. Када се баба сабајле пробудила почела је да дозива унука: “Мичо, Мичо, што че бука у колибу, а што че баба поди буку?”

(Казивао Љуба Наћин јула 1998.године).

 

64.Незгодни гости

Једнога дана седамдесетих година прошлога века сретну се у Раков Долу Гиша достављач поште из Стрелца и Тика откупљивљч из Радосина. Тика је радио за Земљорадничку задругу “Борац” у Стрелцу. Као добри знанци сврате код заједничког пријатеља Станоја Шаткара. Станоје их прими и угости као сваки добар домаћин и сеоски трговац. Јели су и пили до увече. Гости добро загрејани нису ни помишљали да напусте угодног домаћина и пријатеља.

Када је Станоје приметио да је сунце зашло и спушта се вече подвикнуо им је шеретски:“Ајде, бре, ја ви напоји и нарани, са ли још чекате да се ст’вни па при снау да ми легнете! Излазете у п. материну!”

(Казивао Гиша поштар 25.04.1991. год. У Стрелцу).

 

65.Деда Ваца и јагњеће плећке

Деда Вацин отац поп Коста Глигоријевић још у турско време био је парох у Раков Долу. За време сеоске славе (преславе) од сваког домаћинства добијао је по половницу (пола хлебног колача), 1/4 груде сира и плећку печеног јагњета. Све то поп Коста одвојено спакује у бисаге. Јованча-Ваца његов син у то време био је млад. Натовари бисаге на коње и носи кући у Стрелац. Док из Раков Дола изађе на Таламбас поједе десетак јагњећих плећки. Кад сиђе у Богданово сврати на кладенац испод пута и напије се хладне планинске воде. После воде осети потребу да једе па навали на сир. Кад сиђе до Шопе опет се напије хладне воде и силазећи према Вителу настави да једе јагњетину са сиром. Док сиђе у село и уђе у кућу једва да је половина остала у бисагама. Зато је, хвалио се деда Ваца уочи Другог светског рата, имао снагу и добро здравље. Могао је дуго да хода и ради до дубоке старости. Живео је 100.година. Умро је на трећи дан Ускрса 1946. године.

(Деда Вацино казивање запамтио је и аутору испричао Живојин С. Алексић /Жика Вацин унук/ 30. септембра 1996. године).

 

66.Мила из трешњино дрво

Мила ралинац из махале Трешњино дрво био је код лекара у Бабушници да му се пожали да нечује добро. Лекар је после прегледа рекао сестри да му испере уши. Приликом испирања сестра му је рекла да има много серума у ушима. Кад је то чуо Мила се обрати сестри речима:” Знам да су ми се жене срале у уста, али када су у уши това се не сечам.”

Исте године ујесен дошао је Мила у Страње, на Љубаш код Станоја Адамовића, стрелчанина да сече шуму за стоку. Ту се десила И Стана Драгољубова па га упита:”Баја Миле, за тебе ли сечеш шуму или за баја Станоју?’

Мила се шеретски насмејао и одговорио:”Ја колк’о знам Станоја не једе шуму, а ни ја ју не једем, сечем ју за стоку”.

Мила је познат по својим шалама највише на свој рачун.

(Казивала Стана Мијалковић-Драгољубова, 20.09.1996.године)

 

67. Неко је увек старији

Тоза Борићинсћи је био много старији од своје супруге Селене. Гроздан, комшија му једнога дана рекао: ”Бре,Тозе, ти си много старији од Селене”. На то му Тоза одговори: “Па, ето ти си старији од мене, неко је старији од тебе и тако то иде. Не можемо да будемо сви истих година”.

 

68. До булумач

У време турске владавине неки младић мало приглуп оде код турског учитеља да нешто научи. Пуну годину дана бесплатно је радио код Турчина само да нешто научи.

При растанку учитељ му каже да је научио до булумач и да успут стално понавља ту реч да је не заборави, јер она много вреди. Враћајући се кући наиђе на лочку (малу бару). Није могао да је заобиђе. Био је принуђен да је прескочи.

Узме залет, прескочи је али при томе заборави реч до булумач. Изује се, заврне (подвије) ногавице и загази у лочку, мислећи да му је знање испало у воду и почне рукама по води да га тражи.

У томе наиђе некакав Турчин на коњу и пита га шта тражи у бари. Младић му каже како је годину дана радио код турског учитеља и да му је оно што је зарадио при прескакању испало у воду. Чувши то Турчин се полакоми, сиђе с коња, па и он загази да тражи ту драгоцену вредност. Од гажења и брчкања по води вода се толико замутила да је турчин рекао: Епа, напрајимо водуву до булумач. Младић је тада радосно поскочио: Е, па това ја тражим, това сам истровил. Турчин га тада добро изудара и каже му да успут стално говори: нема ништа, нема ништа.

Говорећи тако успут сретне ловце који су пошли у лов. Кад су то чули сујеверни ловци га изударају и кажу му да успут стално говори: по два по три наједно, по четири заједно. Али, успут сретне погребну поворку и када су ожалошћени чули које речи младић изговара и они га изударају и кажу му да успут на даље говори; Бог да прости, Бог да прости.

Сретне свадбу и веселим сватовима који играју и певају младић говори: Бог да прости, Бог да прости. Они га ухвате и добро истуку и кажу му да успут иде, поскакује и виче: Тумба, лумба, ијују! Тумба, лубмба, ијују! Иде он тако даље и сретне људе који воде утовљеног бика. Бик се од младићевог поскакивања и вике: Тумба, лумба, ијују! уплаши и побегне, а водичи ухвате младића и добро га излемају.

 

69. Коси по асфалту

Стигао деда Миладин ДЗипа са земљацима косачима на београдску жељезничку станицу. Пошли су у београдска села да косе као печалбари. Док су одмарали близу станице приђе им један лепо обучен господин са шеширом и замоли да косе на улици по асфалту. Деда Миладин узе да развезује косу и намешта је за косење, а другари му се смеју. Намести он косу како треба и почне по асфалту да маше косом као да коси траву на ливади. Пролазници се искупили, гледају како деда коси по асфалту и смеју се, а он се не обазире на њихов смех него и даље коси. Косио је тако у празно два три минута, а онда му господин са шеширом каже да престане, приђе и плати деда Миладину сто динара што му је испунио жељу.

Његови земљаци се тада уозбиљише и потраже да поделе паре пошто су заједно у групи. Деда Миладин им је тада рекао: “Док сте ми се смејали ја сам за три минута зарадио недељну косидбу. Смејте се сад и даље, а да сте склопили косе да косите и ви и вас би господин наградио и могли би мирне душе да се врнемо дома”.

(Казивао Љуба Вужда 25.08.1995. у Стрелцу)

 

70. Побегуља

Драгомир-Мирко Пејчић, гачковац остао је рано удовац и упознао једну лепу и богату девојку Мику у суседном селу Камбелевцу. Како је и он био из једне од најбогатијих породица у Стрелцу, није им било тешко да закажу дан просидбе.

По договору крене Мирко са просиоцима и свирачима да Мику испроси. У девојачкој кући примљени су како то доликује једном добром домаћину. Са добрим јелима и одличном ракијом уз оро и песму дочекали су поноћ, а отац никако да доведе кћерку да је просиоц прстенује. У међувремену он се предомислио и сакрио је кћерку на тавану. Просиоцима је саопштио да се Мика предомислила и не жели да се уда за Мирка.

Просиоци разочарани, покуњене главе са свирачима, али без музике и весеља крену назад у Стрелац. Кад су изашли на Сип сели су да предахну. После кратког одмора устали су и без речи кренули низбрдо. Одједном чули су Микин глас. Звала је да је сачекају. Успела је да побегне и исприча им праву истину. Тада је Мирко увидео да Мика не само да жели да се уда за њега, већ га и воли. Извадио је дукате из кесе и сваком свирачу дао по дукат да без престанка свирају све до куће. У срећном браку Мика му је родила четири сина: Душана, Чедомира, Тодора-Тоћу и Живојина. /Казивала Нада Гачковска, Миркова снаха, 24.08.1995.г. у Стрелцу).

 

71. Ред је на ујћу

На месту данашње куће у којој живи Јана Пауновић на Селишту, била је кућа Хаџи-Григорија Поповића, свештеника У старој кући живео је Хаџијин син Мита са породицом.

После сахране покојног Мите, Радисав Љубић је сео на клупу испред куће, а остали мештани, рођаци и пријатељи ушли су у авлију да по обичају ручају за покој душе преминулог.

Плац покојног Мите граничи се са плацем познатог домаћина поп Костиног сина Јованче-Ваце Глигоријевића. Радисав је деда Вацин сестрић.

Покојног Мите кћерка Лепосава приђе Радисаву и пита га зашто седи на клупи, а не у авлији да са људима руча. Радисав је са осмехом на лицу рекао: “Па знам да је сада ред ујћа Ваци, па овде да поседим”. / Казивала Милева М.Раденковић, попадија, деда Вацина унука, 14.јуна 1989.г.у Нишу/.

 

72. Попио је као љуту

Свратио Санда Стањин из Лалешеваца код пријатеља да се договоре о некаквом послу. Није га затекао код куће па је сео да га причека док дође. Домаћица га је по обичају послужила ракијом, али је грешком узела флашу са меком ракијом. Кад се вратила у ижу приметила је своју грешку и одмах се врати у собу да му се извини:” “Леле, Санде, раћијата је мека”.

“Ако, ја ју испи као љуту”, одговорио је Санда.

 

73. Код лекара

Обрати се Санда Стањин лекару. Заболела га нога “на здраво”. Лекар га је детаљно прегледао, одредио му терапију и написао рецепт за лекове. После прегледа и одређивања терапије Санда упита лекара: “Зашто ме докторе боли једна нога, а друга не боли. Обе нође су се родиле заједно”.

 

74. Керуша Лиса

Сваки ловац се хвали да је његов кер најбољи. Од давнина се ловци такмиче у чувању добрих керова. Чувају се добри трагачи и још бољи терачи.

Тридесетих година 20.века била је на гласу и добро позната керуша Лиса, ловца Боћила Ранчића, из Тамње махале У то време 1932.година била је трагична за зечеве. Стари ловци казују да је био помор зечева и да је у стрелачком атару у Богословици остао само један зец. Ловци су кренули да га одстреле. Међу њима био је и Боћил са керушом Лисом. Лиса је убрзо пронашла зеца, истерала га из скровишта и почела да гони. Распоред ловаца није био добар и зец је преко Црвено-јабучке Чуке побегао у правцу Тумбе. Према казивању очевидаца из Црвене Јабуке Лиса га је гонила до Тумбе и успела да га врати у Богословицу, где су га дочекали ловци и одстрелили. (Казивао Часлав М.Тодоровић, ловац, јуна 1998.у Стрелцу).

 

75. Бајат хлеб

У зиму 1963.године, сабајле крене из Стрелца група ловаца према Таламбасу, рачунајући да ће због великог снега бити срећан улов. Преварили су се. Промрзли, при повратку око подне, сврате код старог ловца Ђорђа Малога да га посете, одморе се мало и попију по који вилџан жешку раћију. Деда Ђорђе се обрадовао њиховој посети и кроз разговор шалио се на ловачки начин. После испијених по неколико вилџана вруће ракије, баба Лепосава је почела да поставља и ручак. Тада се деда Ђорђе опет нашало на ловачки начин и подвикнуо баби: “Бабо, донеси им бајат леб, онија од њекња, да ни куртале, они су изгладнели по планину како вуци и нече да наоде ману”. (По казивању Часлава Тодоровића, обрадио Бранимир М.Раденковић,21.03.1999.године).

 

76. Позајмљена дреја

Раденков син Крста имао је једну кћерку и осам синова. Треће по реду дете био је Борисав-Борко. О Божићу када се Борко замомчио био је леп прохладан и сунчан дан. Испод гробља на Крс(т) три дана је оро. После славског ручка на Крс(т) изађе и старо и младо у живописној народној ношњи. Коло се врти до мрака.

Борко није имао пристојну одећу за ондашње прилике, па од доброг друга вршњака позајми дреју и заједно оду на оро. Док су играли једно коло, Борко је иза леђа чуо мајку свога друга како каже комшиници:”Погледај како Борку убаво стоји Алексина дреја к’о да је за њега кројена”.

Борко се одмах пустио из кола, отрчао кући и скинуо дреју. Никада више у свом животу није позајмио ни одећу ни обућу. Умро је 1965.год. у 85-ој години живота. /Казивао Борко јула 1951.год.)

 

77. Весело вече

Милева попова је боравила у Београду код сина Бранимира 1965.г. Једне вечери јуна месеца било је на стадиону “Партизана” јавно снимање емисије Радио Београда “Весело вече”. Син је одведе на стадион да види уживо глумице и глумце који учествују у популарној емисији сваке недеље у 20.сати.

Милева је за време боравка у селу код братанице Боке учитељице редовно слушала “Весело вече” и по гласу препознавала сваког глумца. Сада јој се пружила прилика да их гледа како се крећу по импровизованој бини и забављају публику.

Једног тренутка Милева је занемарила извођаче и почела уоколо да посматра масу људи који су притисли јужну трибину. На питање сина шта је привукло да гледа уоколо, а не гледа уживо “Весело вече”, одговорила је: “Леле, сине колћи се свет овде слегал, а ја си само тебе познавам”.

 

78. Смрзонтије

Отишл јед’н човек по работу у друго село. Било је зимско време, кратак д’н, а голем снег нападал. Кад је завршил работу појде си дома. Ветар се раздувал, а почело и да се смрачује. Да не омркне успут у зимско време сврне у једну кућу и замоли да преконачи. У кућуту живела баба сама. Вечерали и легли да спу. Огњиште загасло, а студ. Њему дозимело па питал бабуту:

-Бабо, кој че да подкладе ог’њат?

-Смрзонтије, сине, Смрзонтије, одговорила баба.

Почекал он да дојде Смрзонтије да подкладе огањ, али не дооди. Студ притедза и он почне да се тресе, па пита бабу:

-Бабо, нема га Смрзонтије, када че да дојде!?

-Са че, сине, са. Че дојде, рекла бабата.

Човекат неје мог’л више да издржи студ под т’нку цргу, па рек’л на бабуту:

-Бабо, Смрзонтије га још нема, а ја се смрзо. Морам да се дигнем да подкладем огањ.

Он се дигал и кад је пришл при огњиштето да накладе огањ, бабата тагај рекла:

-Ете га синко, ете га, Смрзонтије дошл.

/Казивала Милева Раденковић(1905.), јануара 1949.г у Стрелцу./.

 

79. Три черће

Имала мајћа три черће. Једна била вашљива, другата шугава, а трећата сопуљава. Стално јој текле цинће. Дојде им изненада на госје рођак који је одавно доодил и мајћата да се не посраме пред њега, нареди на првњете черће да се пред њега не драпају, а на трејћуту да не брише цинће сас рукави.

Поседели тека уз орату, али вашљивата черка неје могла више да издржи па закопа прсти у косу, чеша се и каже:

-Погледајте какву убаву косу имам.

И шугавата черка неје више могла да трпи сврабеж, па почела да врти џемпер около снагу и оратила:

– Погледајте па как’в ја убав џемпер имам. И тека се почешала.

Тагај сопуљавата черка с уперен прс у једну сестру брисала нос од једну страну с јед’н рукав, па уперила прс у другуту сестру и с друђити рукав брисала нос од другу страну и оратила: „И ти л’жеш, и ти л’жеш„

/Казивала Милева Раденковић, јануара 1949.-зимски распуст/.

 

80. Глувша

Ишл човек по пут, а изнад путат друђи човек секал дрво. Овија што је ишл по пут стане и назове му Бога:

-Помози Бог!

-Сечем обручи, одговорил друђити човек.

-Здраво! Здраво! Подокне овија од пут.

-Мислим да је право, одговорил му онија.

/Милева Раденковић, зимски ђачки распуст у Стрелцу 1949./.

 

81. Оре с једнога вола

Башта и син-дете, лопови појду да украдну вола од једног орача. Сакрију се у оближњу шуму и башта каже сину да ока:

-Чудим се, чудим па се чудим како онија човек с једнога вола оре. За това време баштата отиш’л да се поблиза сакрије до орачатога. Синат је и даље окал:

-Чудим се, чудим, па се чудим како онија човек с једнога вола оре.

На орачатога досади окање. Он оре сас два вола. Никој друђи у близину не оре. Че иде да тражи по глас детето да га питује зашто тека ока. Зајде у шуму, најде детето како ока и пита га зашто тека ока кад се отува не види ни њива ни волови. И док га је детето убедило да оно види само једног вола, баштата слезал у њиву испрегал једног вола и одвел у шуму.

Орачат поведе детето да види да су два вола, а не јед’н. Кад су дошли до ивице шуме, погледају оно стварно само јед’н вол у бразду. Орач се запрепастил, а детето му рекло:

Ете, ти ми не верујеш да с једнога вола ореш. Е, са си се уверил. Орачат се увати за главу и отиде на њиву, а детето брже беж надзад у шуму. Најде си башту. Он веч заклал и испекал волатога и седал, па крка ли крка. Детето пријде да једе, али баштата му не дава. Узне мотку и најури га. Оно побегне у шуму и најде одсечен лос. Прим’кне се до баштуту па сас лосат почне да удара у лединку и да ока:

-Леле, чичо, немој мене да бијеш, оно га је тата украл, леле чичо, немој мене да бијеш, оно га је тата украл.

Башта му кад је чул како завива, остави печенога вола и побегне, а детето тагај пријде и изеде волатога сам. И тека си надмудри башту.

/Милева Раденковић (1905.), Стрелац, јануара 1949./.

 

82. Колце

Седели цигани под чергом и у доколици причали. Једног тренутка циганка је рекла:

-Е, да имамо брашно као што немамо, па да имамо маз као што немамо и да имамо сирење као што немамо, па да завртимо једну баницу

Најмлађе циганче кад је чуло да се помиње баница, радосно је узвикнуло:

-Тате, тате, ја чу колцето.

Отац му тада пљуснуо шамар и рекао:

-Доста једе, остави малко и за своју браћу”. / М.Раденковић,(1905.), Стрелац.

 

83. Качамаче браче…

Једнога дана неки пастир од свога газде уместо хлеба добије качамак. Кад се размилело стадо на паши сео је и добро се најео. Остатак качамака бацио је у трње, мислећи да до вечере неће да огладни. Али, убрзо је осетио глад и вратио се на место где је бацио качамак да га узме. Качамака тамо није више било. Пастир тужан седне поред трња и почне да дозива:” Качамаче, браче исрипи из трњаче те ме уплашаче, качамаче, браче, исрипи из трњаче те ме уплашаче”.

Исрипи…………………искочи

Браче…………………. брале, брате

Трњаче……………….. трње

Уплашаче……………. уплаши

 

84. Страшна работа

Пожали се Милева попова брату од тетке, учитељу Славку Лафу да је много боли нога. Има отворену рану на чланку леве ноге. Страшна работа, бата Славко, рекла је Милева.

Брат Славко је пажљиво саслушао, а онда је, да је утеши рекао: Е, секо, ћути. Страшна је работа била у Први светсћи рат, кад је Љуба Глишинсћи с једно око видел како му је другото око куршум однел.

/Казивала Милева Раденковић (1905.) 22.марта 1990.г. у Нишу./.

 

85. Јован и лекари

Једнога дана Пера Гачковац, црвенојабучки учитељ сретне у планини старог Јована Станимировића, из Раков Дола. Деда Јован се Пери пожали на лекаре и исприча како му је један лекар у Бабушници рекао да болује од неизлечиве болести, да иде кући и слободно тражи лекара који може да га излечи.

Размишљао деда Јова шта да ради па одлучио да оде у Пирот.

У пиротској болници примио га Др.Јеленко Костић. Деда Јова му испричао шта му је рекао лекар у Бабушници и дода да живи у далеком селу испод историјске Тумбе на којој је и Степа Степановић водио борбе са непријатељем и да је лично упознао Степу.

Др. Јеленко га је прегледао, а затим позвао лекаре и сестре и испричао им ко је деда Јова и да ће га они лечити и излечити. А, пошто је лично познавао Војводу Степу, лечиће га бесплатно. Тада је деда Јова скочио са отомана, пољубио Др.Јеленка и рекао:’ Е, такве докторе ја тражим”.

“Када сам чуо деда Јованову причу, одлучио сам да кћерку упишем на Медицински факултет”, казивао је Пера Гачковац.

 

86. Де бре пријатељу..!

Један сељак у селу Проваљенику, недалеко од Бабушнице, био је добар домаћин, али и циција. Пре него што му уђе гост у кућу он упозори укућане да нико од њих несме да узме чашу ракије када их буде нудио у присуству госта. Кад гост седне домаћин узима кондир ракије и прво нуди присутне укућане. Они одбијају да пију. Домаћин тада нуди госта речима:” Де, бре, пријатељу, де, бре, роде узми бар ти. Ова кућа све има, пуна је кућа па су сви сити”./Казивао чича Лека Санди Виденовом, а Санда аутору 21.09.1997.г. у Стрелцу/.

 

87. Стринка нема нарезан леб

Ушао братанац у кућу стричева и надао се да ће му дати ручак. Био је гладан. Седели су и разговарали неко време, а онда му је стрина рекла: “Сине, понудила би те да ручаш, али стринка нема нарезан леб”. Он се тада дигне и пређе преко пута код брата па му каже: ” Мишо, ајде ме послужи сас раћијцу па да једем. Би код стринку, али она нема нарезан леб па си излезо гладан”. /Казивао Срба Владин 21.09.1997.у Стрелцу/.

 

88. Ћурка је ћурка

Славко поп Стеванов био је познат у селу као одличан економ на свом имању. Целокупно његово имање налазило се на једном потесу на Конопништу. Чувао је стоку, свиње, живину, зечеве, голубове. Од живина чувао је и ћурке. Једнога дана ћурке су напустиле Славково имање, прешле су преко Долине и отишле у Паламиду. Пасле су по ливади Тике Гачковскога поред гумна и плевње. Угледао их је Славко са Конопништа и спустио се до Паламиде да их врати.

Кад их је пребројио на свом имању види да једна фали. Врати се на Тикино гумно и нађе је у плевњи под кошем, али није хтео да је узме, већ се обратио баја Тики:

-Ма, бре, баја Тико, просто де, нема ми ћурка, да је ниси видео негде?”.

-Незнам Славко, нес’м ју видел, одговорио је баја Тика.

-Да погледамо да није ушла у плевњу!

-Погледај, али нема!

Славко уђе у плевњу и подигне поклопљен кош. Ћурка лежи испод коша. Лукави Славко да не каже дирекно да је сакривена ћурка обрати се баја Тики речима:

-Баје Тико, просто де ћурка је ћурка, глупа живина, рипне на кош, кош се поклопи, оде ћурка под кош. Него да се не види да носим ћурку из твоје плевње, дај ми једну торбу.

Тика се превари и да му нову торбу, коју је Славко задржао као залог за Тикину лагарију.

 

89. Знаш ли шта је квочка?

Србијанка кћерка Стевана Дујинскога бацила је новорођенче у снег. Из Бабушнице је дошао Сретен Николић, удбаш, из Стола да је саслуша због тога. У том тренутку наишао је учитељ Славко Танчић Лаф и пошто је чуо за немио случај, упитао је Србијанку:

-Знаш ли шта је квочка?

-Знам.

-А, знаш ли шта је свиња?

-Знам, опет је одговорила Србијанка.

-Е, па кад знаш, кажи зашто квочка јури свињу? Да ли си ти мајка?

Србијанка је Лафа погледала у очи и без речи зграбила дете и брзим корацима однела својој кући.

/Града Јурук, 07.08.1995.г. у Стрелцу/.

 

90. Униформа је крива

У Првом светском рату српска влада је била неко време у Скопљу. Председник владе Никола Пашић, због ратног стања обукао је официрску униформу. У једном тренутку срео је свог најмлађег министра Велизара.

-Велизаре, побогу, јеси ли то ти?, упитао га Пашић.

-Јес, ја сам господине министре.

-Извини, ја обукао униформу па те не познадох.

/ Веља Вељковић, 29.10.1999.г. у Београду/

 

91. Пашић као свети Никола

Крсна слава једног убогог сељака био је Свети Никола. Да би је прославио како доликује једном домаћину, напише писмо своме свецу Николи и замоли га да му пошаље хиљаду динара. Писмо је адресирао: Светом Николи, Београд.

Боградски поштар прочитао је адресу, насмејао се и рекао својим колегама: “Е, ови радикали баш га претераше. Свога партијског вођу прогласише за свеца”. Писмо је однео у кабинет Николе Пашића, председника радикалне странке.

Пашић је схватио невољу сељака и нареди личном секретару да му пошаље пет стотина динара.

Сиромашак је примио новац и лепо прославио славу, али се чудио зашто на упутници у рубрици пошиљалац стоји: Кабинет Николе Пашића.

После славе сео је и написао ново писмо Светом Николи. У писму се захваљује своме свецу на послати новац, али га и упозорава и моли да му другипут не шаље новац преко оног лопова Николе Пашића, јер му је сада узео половину. /Веља Вељковић, Београд 29.10.1999.год./.

 

92. Позајмица

Славко Д. Алексић, деда Вацин зет добар домаћин и човек за време другог светског рата позајми пшеницу у бисагама “Декану Старом”. Декан му је чврсто обећао да ће позајмицу вратити у среду.

Прошло је више среда и једнога дана Славко подсети “Декана” да је требало одавно да врати пшеницу. Декан је мирно одговорио: “Јес, богати Славко, ми рекосмо ва врнем у среду, али не рекосмо у коју среду”.

 

93. Необричени фамулус

Маја месеца 1963. године делегација бабушничке општине посетила је Осмогодишњу школу у Стрелцу. После званичног дела разговора почео је ручак у школској мензи. У мензи је био и Славко В.Дојчиновић, школски фамулус необријан.

Директор школе Петар Јовановић је гласно опоменуо фамулуса због неуредне браде. Славко је тада пред свима рекао да се већ три недеље не брија због смрти мајке. Директор му се тада извинио због јавне опомене и изјавио саучешће, а и сви присутни пришли су и изјавили му саучешће.

Када су гости отишли, директор је питао фамулуса зашто га није обавестио о смрти мајке. “Па, нисам могао да Вас обавестим директоре. Мајка ми је умрла још 1939. године”, смешећи се Славко је одговорио.

/ Забележено у Стрелцу 1989. год., казивање П.Јобановића/.

 

94. Магарац за динар

У давна времена валнишанин је био изгубио магарца. Дуго га је тражио, али узалуд. Магарац као да је у земљу пропао. Тада се, уморан од трагања, заклео да ако га пронађе, продаће га за динар.

Најзад га је пронашао. Сада му је било жао да га јефтино прода па је смислио једно лукавство. Ухватио је мачку, стрпао је у џак и на магарцу отишао на вашар. Купци су се интересовали за магарца колико кошта. Валнишанин би одговарао: ”Магарца дајем за динар и уз њега мачку у џаку за три стотине динара. Ако неко хоће магарца, мора да купи и мачку у џаку”. Тако је довитљиви сељак из Валниша испунио заклетву и продао магарца за динар./ Нада Нуцина, удата Станковић, из Валниша, јуна 1998./.

 

95. Пука радозналост

Из пуке радозналости, како ће пролазници да се понашају, један сељак легне на раскршћу путева и укочи се као да је мртав. Веома се изненадио када је видео да нико од пролазника не обраћа пажњу на њега.

Негде око подне наишла су два непозната пролазника, који су стали на раскршћу и гласно се питали којим путем да крену да да би стигли у одређено место. Сељак који је лежао као мртав, подигао је главу и рекао им: “Док сам ја био жив одлазио сам у то место овим путем лево, а сада, пошто сам мртав, незнам којим се путем иде”. / Нада Нуцина јуна 1998. у Стрелцу/.

 

96. У бунар због дувана -(Превара)

Неки Лужничанин много је волео дуван и због пушења стално се свађао са женом. Једно вече после оштре свађе муж јој каже да овако више не може да живи и иде да скочи у бунар. Изашао је у мрак и у бунар убацио један велики камен да се чује кад падне у воду па се сакрије у оближњу шупу.

Жена је извесно време чекала да се врати и пође до бунара. Била је сигурна да је скочио у бунар и почела да кука: “Куку мени до Бога милога, шта ћу јадна ја без тебе. Боље да сам ти куповала сваког дана по паклу цигарета него да ме оставиш саму, јадну и чемерну”.

Слушао то њен човек из шупе па је добацио: “ И, шибицу”! /Јуна 1998.г. у Стрелцу, Нада Нуцина/.

 

97. Женидба Владе Јанковића

 

Влада је био сиромашног стања и као момак имао је само једне вунене чарапе доколенице са везом (шаром). Носио их је једне недеље на лице, а друге недеље наопако како би изгледало да их има више пари.

Кад је дошло време за женидбу, отишао је у Црвену Јабуку да запроси удовицу, јер у селу ниједна девојка није хтела да се уда за сиромаха. Будући таст га је питао како стоји код куће. Влада се похвалио да је добростојећи домаћин и да има све што је једном домаћинству било потребно.

Договоре се да га црвенојабучанин посети у Стрелцу и увери се у Владино домаћинство, пре него што му да своју кћер за жену.

Био је јануар месец и велики снег. Влада од комшије Милана Тодоровића Нуце узме жито и напуни свој амбар. Домаћин се тада ценио по количина жита у амбару. Узме и свиње и затвори у своју кочину.

Кад је будући таст стигао у Попову малу у посету Влада је имао све припремљено да га изненади. После добре позајмљене ракије и ручка, Влада одведе госта до амбара, а потом до свињца. Гост је био пријатно изненађен. Пресеци у амбару пуни, а у кочини неколико свиња. Када се повела реч о имовини Влада му је иза куће показао цео потес под снегом, рекавши: “То је све наше”. Под великим снегом нису се видели слогови. Комплетан потес личио је на једну њиву. Црвенојабучанин је био пресрећан што ће имати богатога зета.

Влада и није много погрешио рекавши све је наше, јер заправо то и јесте њихово Јанковско, Јанковске фамилије.

Тако се Влада Јанковић оженио на превару. /Казивао Др.Јанко В.Јанковић, 13.02.1996. у Београду/.

 

98. Бричење

У поп Костиној парохији, у Раков Долу умро парохијанин. Поп Коста је био у Стрелцу да се види са сином поп Тасом, који је служио у горчинској парохији. Нису могли да се договоре ко да иде и опева покојника, јер је био велики снег.

Поп Коста каже сину: ”Иди, ти сине, млад си!”, а поп Таса каже оцу: “Иди, ти, твоја је парохија!”

Слушао то други поп Костин син Јованче-Ваца, земљорадник па им каже: “Бре, траже вас да идете на опело, да опојете човека, а ви се циркате, који чеда иде”, а затим се обрати жени: “Като, стави воду на огњиште да заћипи да и’ обричим, па чу ја да идем”. /Чеда Гачковац и Жика Вацин (праунук), 22.маја 1996.г. у Стрелцу/.

 

99. Време му је

Један човек и свети Аранђел били су велики пријатељи. Једнога дана човек замоли свет. Аранђела да му на време јави када одлучи да му узме душу. Жели да се благовремено и лепо припреми за тај чин.

Св.Аранђел се дуго није јављао. Изненада дође и каже свом пријатељу да је дошло време да му узме душу. Пријатељ се побуни и подсети га на договор.

-Јавио сам ти, рече Св, Аранђел.

-Ниси ми јавио, тврди човек.

-Јесам.

-Ниси.

Тада га Св.Аранђел упита:

-Да ли слабо чујеш?

-Да, рече човек.

-Да ли слабо видиш?

-Да, одговори човек.

-Да ли си онемоћао?

-Па, јесам.

Е, па ето, видиш, да сам ти најавио на време, рече св.Аранђел.

/ Новица Марковић, прдљинсћи, 30.06.1993. у Николинсћи сокак/

 

100. Јаја на кило

Јеврејин тражећи погодно место где може да се добро заради са пекаром и давањем савета, настани се у Власотинцу. Кад су се сместили и почели да раде, његова жена оде на пијац по намирнице. Вративши се кући саопшти мужу да се у Власотинцу јаја продају на кило. Кад је то Јеврејин чуо одмах сутрадан прода пекару и напусти Власотинце, рекавши: “Где се јаја продају на кило, за мене леба нема”.

 

101. Војвода Степа и Влајко

Влајко Маринковић, студенац био је посили Војводи Степи Степановићу. Да би Војвода проверио Влајково поштење, оставио је дукат испод јастука. При намештању кревета Влајко пронађе дукат и преда Војводи. После неколико дана Степа “случајно заборави” дукат на радном столу. Кад је брисао прашину Влајко угледа дукат и пријави Војводи. Прошло је опет неколико дана и Степа увече остави дукат поред чизама. Кад је Влајко ујутру чистио чизме узме дукат и однесе Војводи. Тако је Степа стекао велико поверење у Влајка и како је сам Влајко казивао чувао га као сина. Од тада га је стално звао Влаја.

 

102. Кокошке и тунел

За врема опсаде Једрена учествовала је и Степина друга армија. У часовима предаха неки од наших војника украли су кокошке и у глуво доба пекли их. Док су их пекли у тишини, чули су неку потмулу тутњаву испод земље. Наслоне уши на земљу и утврде да се испод њих нешто збива. Пријаве то командиру. Следеће ноћи дође командир и увери се да се испод њих нешто дешава и изда наредбу да копају. Пред саму зору наиђу на тунел, који је водио испод реке Марице, кроз који се опседнута турска војска снабдевала храном и муницујом. Пошто им је наша војска прекинула снабдевање, Једрене је пало за три дана.

Према казивању мештана тунел је прокопан још за време Маричкр битке 1371.г., када је погинуо краљ Вукашин.

/Анегдоте о Степи казивао Милутин В. Петковић Нуна 18.09.1999.г./

 

103. Помодарка

На неком вашару једна сељанчица из југоисточне Србије хтела је да у говору опонаша госпођицу из града. Пришла је бомбонџији и рекла: “ Дај, ми за стопаре бонбоне и зави у ратишку да се не умашкају”. Преведено гласи: “Дај ми бомбоне за пола динара и замотај у хартијицу да се не упрљају”.

 

104. Кад се коси нек се мрси

У једном сеоском домаћинству поред куће била је велика ливада. Дошло је време и да се коси трава. Сабајле је домаћин узео косу и почео да коси. Када је дошло време доручка, зове га жена и упита шта да му спреми за доручак.

-Испржи јајце, каже јој муж.

-Цело или пола, питала је жена.

-Па, испржи цело, кад се коси нека се и мрси, одговорио јој муж.

 

105. Прогледала чарапа

Славко Танчић Лаф, учитељ из Стрелца био је прави народни човек и по ношњи и по понашању, а по говору био је прави лужничанин. У свакој прилици, па и на скуповима просветних радника, често је користио матерњи језик, језик села Стрелца и Лужнице.

У школу је долазио у сукненим панталонама, вуненим чарапама до колена са шаром на чарапама при врху и увек забоденом Политиком у десној чарапи. Веома често је носио опанке од свињске коже. Без шешира и штапа није одлазио од куће.

Једнога дана у учионици за време наставе засврбели га прсти на нози и Лаф скине опнак да се почеше. Чарапа је била поцепана при врху и палац је провирио из чарапе. Деца су то видела и почела гласно да се смеју. Тада им је „Лаф“ објаснио да је палац провирио како би опоменуо учитеља да треба да се закрпи чарапа. /Испричао Града Јурук 7.08.1995./

 

106. Деда Миџа и млеко

Дође деда Миџа ДЗипински код Славка поп Стевановог на Конопниште неким послом и затекне га како са баба Маром седа за сто да једу удробљено млеко. Кад га је Славко угледао устао је и дочекао га речима: “Де, просто Миладине, кусни два три залогаја, док ја и баба Мара нешто урадимо. Ја знам да ти ниси гладан”. Славко се понадао да ће деду Миџу бити срамота да сам једе и посматрао га из прикрајака. Међутим, деда Миџа је лепо сео и навалио на млеко. Кад је Славко видео да је Миџа покусао више од пола и да ће са баба Маром да остану гладни, брже боље дођу и седну за сто. Миладину је тада рекао: “Срамота је да сам једеш, па ево дојдомо да ти правимо друштво, да ниси сам.”/ Казивао Срба Владин, из Лалешевца у Београду, 13.02.2000.године/.

 

107. Шта има ново?

Срба Владин из Раћине фамилије у Лалешевцима одавно живи у Београду. Године 1997. године посетио је родни Стрелац у Лужници. У разговоруса рођацима и пријатељима један од присутних га упита:

-Србо, шта има ново у Београду?

-Бре, право да ти кажем мртви су добро, са живима се слабо виђам, одговорио је Срба.

 

108. Пуковников ручак

За време боравка наше војске у Грчкој у време првог светског рата сретне Војвода Степа војника са мањерком и упита га шта носи.

-Носим ручак господину пуковнику, рапортирао је војник Војводи Степи.

-Отвори да видим шта је унутра, наредио је Војвода војнику.

Кад је војник отворио Војвода је видео пуну мањерку меса. Тада је наредио војнику да седне и поједе месо. Војник је послушао Војводино наређење. Док је војник јео Војвода је стајао поред њега, а када је све појео пустио га да мањерку однесе пуковнику.

Војник је рапортирао пуковнику о сусрету са Војводом и шта се десило. Пуковник је тада са уздахом и тужна лица рекао:”Мајку му, куд баш на њега да налетиш?”

 

109. Крађа магараца

У току првог светског рата за време боравка наше војске у Грчкој неки војници су крали магарце и продавали их да би дошли до грчких пара. Та вест је допрла и до Војводе Степе. Да би се уверио у истинитост приче прерушио се у сељачко одело и огрнуо се неким старим огртачем да га не би препознали.

Од једног војника купи магаре и скине огртач пред војником. Када га је војник препознао, у ставу мирно уплашен Војводи је пружио паре без речи. Степа није хтео да узме своје паре, само је прописно укорио војника за крађу. Након тога догађаја крађа магараца је престала.

 

110. Државни аутомобил

Од краља Александра Карађорђевића Војвода Степа добије аутомобил на коришћење. Међутим Војвода Степа га није користио у службене сврхе, већ само за посете краљу. У службене сврхе користио је коњску запрегу. Упитан зашто то тако чини, одговорио је:”Аутомобил је држава купила и он мора да се чува”.

/ Анегдоте о Степи казивао Милутин В. Петковић Нуна, 18.09.1999.године/

 

111. Гатаре

Давне 1929 године у селу Студени радио је брачни пар учитеља Душан и Олга Ћирић. У Стрелцу, суседном селу био је учитељ Славко Танчић Лаф. Обојица су била позната лужничанима као веома духовити и увек орни за шалу на туђ и на свој рачун.

У то време често су села посећивали цигани чергари, који су сељацима калаисали тигање, котлове, тепсије и друго. Циганке су за то време ишле од куће до куће и наивним сељанкама гатале за добру награду.

Једна група чергара напуштајући Стрелац на путу за Студену пролазила је поред школе. Славко „Лаф“ је тада циганкама испричао све појединости о колеги Душку и његовој породици. Нагласио је том приликом да учитељица Олга много воли да јој се чита судбина из длана, али да Олги не кажу да им је то рекао „Лаф“.

Када су циганке стигле у Студену прво су свратиле у школу код учитељице Олге. Циганке су јој гледале у длан и из длана читале све о њеној породици. Госпођа Олга их је зато добро наградила. Радосна што су јој све погодиле па и имена у широј породици, похвали се супругу Душку. Душко се тада само насмешио и рекао:”Е, моја Олга па то је све „Лаф“-ово масло”, оне су дошле из Стрелца.

 

112. Позајмица

Деда Рака Гачковац, трговац и рентијер, један од најбогатијих у Стрелцу често је мештанима позајмљивао новац уз иннтерес.

Једнога дана позајмио је 50.динара Драгомиру “Домаћину”, сеоском пољаку са одређеним роком враћања и одговарајућим интересом.

Кад је Драгомиру понестало пара поново дође код деда Раке за нову позајмицу. Том приликом деда Рака га упита:

-Врну ли онија 50.динара и интерес на моју поличку?

-Нес’м, одговорио је Драгомир.

-Е, па кад неси са нема. Да си и оставил са би и’ наш’ л, рекао је деда Рака.

/ Казивао Мирко А.Цветковић, Качаровац (1926.), 8.августа 2.000.год/

 

113. Није спреман

Учитељ Глиша је прозвао једног ученика да провери његово знање. Ученик се том приликом обратио учитељу:

-Господине, молим Вас, нисам спреман за Ваш час, јер сам јуче цео дан нешто био болестан.

На ово оправдање учитељ се обраћа ученику:

-Ти, сад иди лепо седи, па то причај своме деди, а нек цео разред зна да ти Глиша даје два. /Казивао: Љубисав Ж Величковић Наћин (1934.), 9.7. 2000.)

 

114. Моба

Септембра 1996. г. скупили се друштво код Чедомира и сина Зорана Рнђеловића да спреме силажу за товљење јунади. Вечера је била богата са предјелом, главним јелом и печеним прасетом. Пића је било по жељи од сокова домаже шљивовице до вина и пива. Поред укућана били су Зоран Тодоровић Ћивик, Чедомир Ј. Раденковић школски кувар, Ђорђе Б.Димитријевић дичковац, школски фамулус, Александар Јовановић мутијинац са супругом Цветом и ја.

Када се друштво загрејало и почело да пева, а заборавило на време, Санда мутијинац устаде и рече: „Жено, ајде да си легамо, госје оче да си иду“. Сви су прснули у смех и наставили да пију и певају. Нкоме није падало на памет да је већ поноћ.

 

115. Сат

Један од познатијих и добрих домаћина био је и Анастас-Наса Јевтић из засеока Лалешевци. Поред кћери имао је и сина Јевту. Једнога дана Јевта као момак замоли оца Насу да му купи сат, јер и неки сиромашнији момци имају сатове.

Наса мало размисли па ће рећи сину:

-Чу ти купим сат ако успеш да месец д’на носиш сирово јајце у џеп, а да га не строшиш.     /Казивао Љуба Наћин 17. јуна 2001. г./

 

116. Која од које боља

Свекрва и снаха нису биле у добрим односима. Једнога дана снаха седи у соби, а свекрва узела метлу и почела да мете собу. Кад је дошла до снахе рекла је снаји:

-Снашице, душице помери си ножице! На то јој снаха одговорила:

-Свекрво, соколо мети тамо около.     /Казивао Љуба Наћин 17. јуна 2001./

 

117. Ко шта воли

Ђорђе М. Танчић Ђођа, трговац, из Стрелца, Тихомир Марковић, директор Зем задруге „Борац“ у Стрелцу и набаљач из Радосина и Петар Б. Јовановић, учитељ из Стрелца враћали се са вашара из Љуберађе. Био је св. Илија 2. августа. Ишли су пешице уз реку Мурговицу. Негде на домак села Радињинца почели су да казују шта се коме допало на вашару.

Ђорђе звани “Риђа”:

-Море какве убаве краве докарал јед’н бердујац, младе, млечне и са ми жал што и’ не купи. Да знам да си неје отиш’л врнул би се да и’ купим. А, Тика директор ће рећи:

-А, ја па какву убаву девојћу из Линово видо, памет да ти стане. Ем младо, ем убаво па кад напрчила сисће дошло ми беше у вашар’т да ју измилијем. Петар учитељ ће да каже:

-Ја па под вејник поједо пет лесковачће пљескавице.  И са ми жал што не наручи још пет.

 

118. Тројка

У бабушничку кафану „Тројка“ ушли су Петар Јовановић, директор оснивне школе у Стрелцу и Петар Пејчић, секретар школе. Прилази им келнер и пита шта желе да наруче. Петар Јовановић, директор:

-На три места по 20 ћевапчића. Келнер је погледао у њих двојицу и осмехнуо се, јер се присетио да је директор добар гурман. /Петар Пејчић, 28.јуна 2001./

 

119. Ивко и катран

Ивко Раденковић из фамилије Балабанци у Пироту је купио купус и коломаз (катран) за кола. Када је купус утоварио у воловсла кола одозго преко купуса ставио је коломаз замотан у масну хартију. У путу према Лужници псовао је коломаз, јер му је неки сељак из села Блата рекао да је лошег квалитета. Док је одмарао између села Блата и села Горњег Крњина на брду „Крушка“, изненада је дунуо јак ветар и однео му коломаз. Ивко је тада прокоментарисао: „Нану му ј….ветар га однесе, а беше млого убав коломаз“

/Љуба Наћин јуна 2000./ Исти Љуба: „Ма Гаре с’ши ли ми кожушчето?“ /1.10.2002/

 

„Лаф“ и целивка

Када је Живојин Ристић из Масуроваца женио сина Илију са „Лаф“овом сестричином из Стрелца Надеждом на Големо госје у Масуровцима био је и „Лаф“ са супругом Драгом. Када су се гости и домаћини мало загрејали и почеле да се дарују огрлице један масуровац пријатељ је хтео да Драгу целива после предаје огрлице. Драга се нећкала да је пријатељ пољуби, а „Лаф“ јој је гласно рекао: „Драђе, ајде целивај пријетељатога, па чу ја пријетељицуту, а ти знајеш какво ја работим по целивкуту“.

 

121. Много убав човек

После другог светског рата док је још била чесма (пумпа) поред раскрснице у Бабушници и вашариште на месту данашње општине и суседних зграда, Милева попадија из Стрелца посетила је своју тетку Јелену Ћирић, мајку знаменитог лужничанина учитеља Душана Ћирића. О тој посети Милева казује:

„Изгостува си при тетку Јелену и сестру Зорицу, испричамо се и ја си појдо дома. Идем надоле до крстопутину (до раскршћа) и угледам на сред стоји много убав човек. Помислим си како је убав као да је Чала бата Славка „Лаф“-а, мој братанац. Кад пријдо оно истина бил наш Чала“.          /Милева М.Раденковић 16.маја 1987.г у Нишу/

 

122. Крстача и божур

У једном лужничком селу живели су супружници Станко Костић и његова жена. Дојадило жени да Станко како дође кући легне у кревет и не мрда до ујутру па се пожали комшиници: „Е; моја комшиће, црн је мој живот. Кад Станко дојде довечер има да легнем како при крстачу, а он како при божур“.

/Станко казивао Воји Д.Раденковићу, благајнику СДК у Бабушници, а Воја мени 20. септембра1988.г./

 

123. Богато даривање

Приликом посете краља Милана Црвеној Јабуци, Стојна кћи познатог трговца Давида Петковића окитила је краљевог коња венцем природног цвећа и девојачким рукотворинама из сеоске ношње. Краљ Милан је за узврат Стојнин врат окитио ниском великих дуката.

 

124. Трице

Једнога дана Михаило Ђусински пошао у Колибје у планину. Комшиница Косовка га замоли да јој самеље трице за свињу. Михаилу није падало напамет да остави свој посао и одустане од пута у Колибје па је рекао:“Сипи вој ов’с у корито па нека си сама меље. Това јој је работа“

/Тоза „шеф“ у Бабушници 11.10.2003./

 

125. Богат ручак

Славко Танчић Лаф учитељ из Стрелца волео је да се нашали са својим колегама посебно са учитељем Душаном Ћирићем. Једнога дана за време сусрета на редовним учитељским састанцима у Бабушници „Лаф“ каже Душану:

-Душко, дојди на госје, на руч’к, нана че закоље једно ћопаво шатче“.

/Вера Лазе Станковић јуна 1996. у Бабушници/

 

126. Другови и ташне

После другог св. рата питали чика Тому из Раков Дола зашто хода бос, што не направи опанке. „Па нема коже за оп’нци однесоше и’ другови за ташне“. Одговорио је кратко чика Тома.    /Арса Б.Ристић 18.09. 2002. у Стрелцу/

 

127. Без датума

Радисав Љубић је позајмио новац од бојаџије Драгољуба из Грнчара, који је радио у Стрелцу и потписао уредну признаницу, али без датума. У признаници је само стајало да ће му паре вратити друге недеље.

/Борко Ристић 20.08.1996./

 

128. На конче

Када се женио Светозар Ранчић (Тоза шеф) 1929. године „на конче“ је предвиђено комшијско дете Радивоје. Али деси се малер. Пред сам улазак невесте у младожењину авлију отац Радивоја Ђорђе Адамовић Мали зове младожењину мајку: „Видо! Видо! Тражете друго дете за „на конче“ нашето се усра“.

 

129. Девето дете?

Деда Благоја Мишинац је казивао: „Мој отац Миша имао је осам синова и једнога дана рече: „Што се не роди још јдно дете па да не плачујемо порез““. По закону је било да се сваки домаћин ослобађа пореза, ако има девет детета.

/Светозар Ранчић-Тоза шеф, јуна 2002./

 

130. Ко шта чини себи чини

Проодил јед’н човек по сокак и стално окал: „Кој какво прави на себе си га прави, кој какво прави на себе си га прави“. Једна жена месила кравај, па кад је чула окање излезла на сокак па га пита:

-Истина ли је това што окаш?

-Тека је, тека, одговорил човекат. Тагај га она понуди да седне и одмори док не испече кравај. Он причекал, а жената у кравајат стави отров и даде на човекатога. Он кравајат ставил у торбичку, излезал и продужил по сокак да ока. Сретну га деца и почну да му се смеју што ока и питају га какво носи у торбичкуту. Казал им да носи кравај. Децата била гладна и он им даде кравајат те га изеду. Када су дошла дома она се поразбољевају, а мајћа и’ пита каво су јели. Поједомо кравај што ни даде човек који оди по сокак и ока: „Кој каво прави на себе си га прави…“ Мајћата се т’г уверила да је истина онова што је окал.

 

131. Који га је качил…

Алекса Андрејић (Лека Дацин) обесио се у својој кући. Дошла милиција на увиђај и позвали Милана Тодоровића Нуцу да га скине са конопца. Милан им је том приликом рекао: „ Кој га је качил, тија нека га стура“

/Љубисав Станковић Вужда нам казује да се по селу зуцка да га је обесила његова друга жена Вида Винчина. После Видине смрти не тако брзо обесила се Слава Видина кћи. Љуба каже:“Крв за крв“. Ко зна зашто је то урадио. Можда је нешто породично, јер му се и син Вита учитељ обесио/

 

132.  Домаћини

Др. Драган Ћирић, примаријус неуропсихијатрије као студент у Београду средином педесетих година прошлога века наврати у стан брата од тетке Живојина Алексића, контролора поште 1 у Косовску 41. У стану није било ни Жике ни супруге Марице. На рукохвату браве оставио је цедуљу на којој је писало: „Серем ти такви домаћини ка и’ никад дома нема“.

 

133. Казивање Арсе Б. Ристића

Божидар Ивановић, учитељ из Вучинске фамилије познат у селу као Бојко био је одличан играч народних кола.-игара. Једнога дана за време светковине на Крсу надигравали су се у Сушини Бојко и циганин чергар Драгутин. Устима су свирали Циганчицу и играли. Драгутин је имао око 65 година. Био је здрав, чврст и жилав и успео је да надигра Бојка иако је по годинама могао да му буде син.

 

134. Сакривена јајца

Милан Тодоровић Нуца волео је да се шали, посебно са младима. Волео је, као и сваки сељак, да попије и пуши.

Да не ремети кућни буџет, када је извозио стајско ђубриво на њиву у потесу Ливађе, у ђубриву је скривао јаја и за њих у Задрузи куповао цигарете. Супруга Вида је приметила да милан пуши, а паре не троши па се заинтересује одакле му новац за цигарете и открије његов трик. Сачекала је да потера ђубриво према капији, узела мотику и почела да копа по ђубриву. Тако је сва јаја полупала, а Милан је признао своју „кривицу“.

 

135.

Ђорђе „Деспић“ из Маринковске фамилије био је мало ћакнут. Удући сокакаом кроз село често би певао: „Опа, опа, опа љубим ти попа и „Оп, оп, оп, љубио га поп.

Једне године у петак уочи Ускрса кренуо је Ђорђе Деспић на њиву, изнад њиве Борка Крстинога у потесу Ливађе и наиђе на лупће од перашће. Целог дана је псовао што је неко на Велики петак мрсио и клео га: „Проклет да је!, Проклет да је!“

 

До реке Мурговице Гачковци су имсли велики орах. И ми, деца у пролазу млатили смо орахе. Једном наиђе Тодор Ранчић општински писар и упита:

-Шта радите, бре децо?

-Млатимо орахе, одговоримо у један глас

-Ви само млатите грање, рече Тодор и оде према Селишту.

 

137. Това очу (То хоћу) (Анегдота) (Казивао: Града Јурук 25 маја 1995.)

Прошло је доста времена од венчања, а муж и жена између себе нису проговорили ни једну једину реч. Мужу је дојадило ћутање, па једне ноћи устане, запали свећу и почне по соби да лупа у разне предмете, хода тамо амо као да нешто тражи. Жена се пробуди од лупњаве, седне у кревету и упита мужа:

-Ма, што тије те овија ред се муваш по собу?! Какво очеш ?!

-Е, това очу (хоћу), да прооратиш, да неси нема”.