August 22, 2016

Anegdote

  1. Pop Đura i Milan „Nuca“

Đura Veljković, sveštenik rođen je u selu Strelcu u svešteničkoj porodici. Službovao je u Strelcu, Ljuberađi, Gorčincima, Krupcu, Pirotu. Milan Todorović-Nuca, zemljoradnik iz Strelca, oženio se Vidom kćerkom Đurine sestre Jelene. Milan je bio u selu poznat kao čovek koji je zbijao šale u svakoj prilici. Tako je bilo i povodom iznenadne smrti pop Đure.

Kada su nemci i bugari šestog aprila 1941.godine ušli u Pirot, pop Đura je služio božju službu u crkvi u “Pazaru”. Kad je na vratima crkve ugledao naoružane bugarske vojnike onesvestio se i umro od straha.

Na vest o Đurinoj smrti Milan Todorović-Nuca, zet  prokomentarisao je: “Šta mu bi, on tova do sa* neje nikad rabotil”.

(Kazivao Božidar T. Marković-Boško Prdljinsći 26.04.1993.godine)

 

  1. Kakav nastavnik takve ocene

Sekul M. Radosavljević, sin Mite Viljinoga iz sela Strelca nije voleo da uči. Iz svih predmeta naređao je jedinice, jedino iz vladanja imao je peticu. U Osmogodišnjoj školi u Strelcu bio je poznat kao veoma bistar, snalažljiv i duhovit, ali lenj da uči.

Jednoga dana dođe u školu njegov otac da vidi uspeh sina. Nastavnica mu čita sve jedinice iz školskih predmeta. Mita onda pita: “ A iz vladanja šta ima?”. Pet, odgovori mu nastavnica. “Eto, ono što ga ja učim ima peticu, a vi što ga učite jedinice”, reče Mita.

(Kazivao 1.05.1993.godine u Strelcu Aca Petrović-Pepović)

 

  1. Ima li pametnih?

U Strelcu ispred kafane Mirka Gačkovskoga, ispod bagrema za stolom sede Vlasta, sreski načelnik, pop Žika, gazda Mirko i učitelj Slavko Laf. Vlasta je voleo da sluša pop Žiku i Slavka Lafa kada pričaju i kroz šale i dosetke šale se na svoj račun. Inače, pop Žika i Slavko Laf su braća od tetke.

Uz priču, šalu i po koje čokanjče domaće rakije, vreme je prolazilo. U jednom trenutku iz pravca deda Vacinih pojavi se Kata Vuždina. Laf je znao šta će se desiti, ali je ćutao. Kata je prišla dohvatila prvo Vlastinu ruku i poljubila nekoliko puta uz reči: “Bog da prosti, Bog da prosti”. Tako je redom poljubila i ostale, napravila krug oko stola i otišla. Vlasta, načelnik gledao je sa čuđenjem šta se to dešava sa tom ženom, što tako radi, kad iz Balabanskog sokaka pojavi se Branko Anđin. Prišao je bliže i sa sredine puta prema stolu počeo da peva: “Dva se vepra pobiše….” i ode dalje. Vlasta načelnik začuđeno pita: “Ko je ovaj?”. Laf je odgovorio da je to jedan od meštana koji je malo skrenuo. Tada je načelnik pitao: ”Pobogu brate, ima li u selu neko ko je pametan?”, a pop Žika će:” Pa i nema. To Slavko najbolje zna”. Svi su se nasmejali. Tako je Laf naseo svojim kazivanjima, a pop Žika je „Lafova“ kazivanja prerađivao i zasmejavao prisutne i brata Lafa.

(Kazivao Predrag-Gaga Tančić-Laf po kazivanju njegovog oca Slavka Lafa 28.03.1997. godine).

 

  1. Deda Midža-lovac

Deda Midža sedeo na vrhu planine, na Talambasu sa lovačkom puškom kapsarom izmuđu nogu i plakao. Naiđe službenik sreza Lužničkog koji naplaćuje porez u selima i upita ga zašto plače. “Kako da ne plačem kad sam u rakovdolskom groblju ubio puno zečeva, a vidi dole gde je Strelac duboko i daleko, a ja ne mogu da ih odnesem. Pokušao sam da ih vežem pavitom i da ih stavim na “granću i svlečem”, ali se kida pavit”.

-Dedo, ti me lažeš!, rekao je službenik Sreza.

-Lažem li te, ajde bolje si idi kude si poš*l da te puškava ne stigne, kaže mu deda Midža.

 

  1. Ralinac i ćiselo mleko

Ralinac je došao u Strelac da nabavi kiselo mleko za bolesnu ženu i obrati se kovačima da mu kažu ko ima kiselo mleko. Kovači ga pošalju kod Jordana Stanišića, ćurčije. Jordan mu kaže da su ga pogrešno uputili, da on ne proizvodi kiselo mleko nego grudnjake i kožuhe.

Vrati se ralinac ponovo kod kovača..Kovači mu priznaju da su se s njim našalili kad su ga poslali kod Jordana i uz izvinjenje pošalju ga kod Velimira Petraćinoga, koji je kiselio mleko.

(Kazivao Milutin Petković-Nuna, šofer, metalac, varilac, majstor za motorne testere….09.04.1994. ispred Doma zdravlja u Beogradu, Krivolačka ulica)

 

  1. Slavko „Laf“ i gromobran

Čuo Slavko Laf da mu je sestrić koji studira u Beogradu došao u selo, pa svrati kod sestre Mileve, popadije da ga sestra časti i da vidi sestrića. U razgovoru uz kaficu, rakijicu domaće proizvodnje i meze, pita Laf sestrića kako živi u velikom gradu i kako se snalazi. Pita i da li kao mlad momak ima devojku.

Sestrić mu priča o teškom životu studenata iz unutrašnjosti koji nisu materijalno dobrostojeći. Da nije dekanatske stipendije i studenskog doma teško da bi mogao da izdrži skup život u Beogradu. Tehnički fakulteti su teški, treba mnogo da se radi i nema vremena za devojke.

Laf se tada malo zamislio pa će da kaže: “E, ujća da ti nešto ispriča: Jedne subote pođem iz Skoplja kao đak učiteljske škole kući u selo na premenu. Izmeću Leskovca i Niša u vozu upoznam jednu mladu lepu učiteljicu, koja iz Leskovca putuje do Mladenovca Raspitivao sam se gde radi, da li ima problema u školi, kako ih savlađuje i da ćemo od jeseni biti kolege. Reče mi da radi u jednom selu pored Mladenovca i da je poslom bila do Leskovca. Trudio sam se da ostavim dobar utisak i razgovarali smo sve o nastavi i problemima u praksi na koje nailaze početnici učitelji. A beše mnogo ubava, da joj se ne nagledaš. Počnem ja da se polako i po malo udvaram kroz šalu. Ona prihvati šalu i tako u šaljivom razgovoru ja zaboravim da siđem u Nišu. Nije važno, pomislih u sebi. Zbog ovako lepe učiteljice i ne moram doma da si idem. Na jednoj postaji ispred Mladenovca stade voz i ona uze kofer da siđe. Ponesem joj kofer do vrata kao pravi kavaljer. Zanesen njenom lepotom siđem i ja sa koferom i taman da se pozdravimo, voz krenu i ode za Mladenovac i Beograd. Ona poče da mi se izvinjava kako sam zbog nje izgubio voz i da ću dugo čekati drugi voz. Ujedno mi se zahvaljuje na prijatnom putovanju i društvu. Naglasila je da do škole mora da pešači oko dva kilometara sa koferom. Predložim da joj pomognem i otpratim je do škole. Ona rado prihvati ponudu i ja sav srećan krenem s njom, noseći kofer. Osvojio sam je pomislih u sebi i unapred se radujem što će mi se pružiti prilika da ljubim mladu i lepu učiteljicu.

Zanesen njenom lepotom, otvorenim i prijatnim razgovorom, kakav samo mladi vode i okuražen njenim slobodnim izražavanjem i ponašanjem, radovao sam se u sebi kako ću sa lepom učiteljicom prijatno provesti neplanirani vikend. Na odlazak u Strelac kod roditelja, na premenu nisam ni pomišljao.

Kad smo došlii ispred školske zgrade uzela je ključ iz tašne, otključala vrata, uzela mi je kofer iz ruku i ljubaznim glasom reče:”Soba mi je u neredu, sačekaj malo tu dok je sredim”. Čekam ja sav srećan, da me pozove. Prođe dosta vremena, a poziva nema. Pokucam na vrata. Ona se pojavi i oštrim glasom reče: ”Pa zar si još tu? Beži odatle!”. Ja pomislih da se šali, jer celim putem mi je davala povoda, pa rekoh:” Koleginice, pa vi se šalite, pustite me da uđem”. “Ma kakva šala, beži dok si čitav, beži ili ću da zovem seljake da te najure, ”reče ona. Vidim ja da je vrag odneo šalu i da sam nasamaren, podvijem rep pa nazad do postaje da čekam voz za Niš. Ispod sela sa leve strane na crkvi majstori nameštaju gromobran. Pitam ih na kojoj udaljenosti gromobran ima privlačno dejstvo. Rekoše mi na 8-10 metara. “Skidajte taj gromobran, slab je. Postavite vi tu vašu učiteljicu, ona privlači na 200 kilometara”, rekoh majstorima.

 

  1. Mane Lužničana

Čedomir S. Marjanović, nastavnik i jedno vreme direktor Osmogodišnje škole u Strelcu, za vreme studiranja u Nišu sretne profesora Fehima Balića. (Profesora Balića upoznao je u belopalanačkoj gimnaziji u toku Drugog svetskog rata). Posle kraćeg razgovora i evociranja uspomena iz babušničke gimnazije u kojoj je profesor Balić radio 1945 i 1946.godine, rekao je Čedi: ”Vi ste lužničani mnogo dobri ljudi, ali imate dve velike mane. Prva je pijete rakiju pre jela, za vreme jela i posle jela, a druga volite tuđe žene”.

 

  1. Nisu predviđeni

Vasa Popović, direktor niže gimnazije u Strelcu 1947.godine detetu je slavio rođendan. Doznali to milicionari pa svrate kod Vase da čestitaju rođendan. Vasina supruga Magda posluži ih samo kafom. Kada su popili kafu Vasa im je rekao: ”Izvinite, ali vi niste predviđeni za ručak”.

 

  1. B*cka li?

Todor, bivši žandar rodom iz Strelca, posle Prvog svetskog rata vrati se u rodno selo da živi u Popovoj mahali. Bio je veoma pedantan i uredan. Držao se kažu meštani gospodstveno.

Jednoga dana sekao je trnje da ogradi svoj dvor. Naiđu neke seljanke i našale se, pitajući ga: ’B*cka li gospon Todore, b*cka li trnjeto?

“B*cka b*cka pa ne celivuje”, odgovori im Todor.

 

  1. Ljuba „Kuskre“

Ljubomir K. Radenković, jedan od prvaka radikalne stranke u Strelcu, voleo je dobru kapljicu. Kada popije malo više, voleo je da priredi razna iznenađena.

Tako jednoga dana pripit jašući svoje brdsko kljuse bez sedla i uzde uđe u sobu svoga brata Borka, koji je nekada držao kavanu. Klatio se na konjiću i izgledalo je da će svakog trenutka da padne. Napravio je krug oko direka na sredini sobe i naručio piće za sebe i svoje kljuse. Pošto nije dobio piće, zapevao je, sagnuo se da glavom ne udari u vrata i izjahao iz sobe.

 

  1. Slavko „Laf“ i Grada Juruk

Ispred zadružne kafane u Strelcu igraju karte Slavko Laf, učitelj i Grada Juruk, šef mesne kancelarije. Laf je bio dobar poznavalac svih igara sa kartama i važio za jednog od najboljih igrača u selu. Nije mnogo zaostajao u igri sa kartama ni Grada, Lafov bivši učenik iz osnovne škole.

Desi se da Grada pobedi Lafa, svoga učitelja pa ga upita:

“Gospon Lafe, neje li te žal što si me tepal u školu’.

‘Žal mi je, kako da mi neje žal. Žal mi što te na mesto ne utepa”, odgovorio je Laf.

(Kazivao Petar D. Pejčić, učitelj i sekretar Osmog. škole u selu Strelcu, 03.09.1996.godine).

 

  1. Putnik i zmija.

Umoran putnik sedne na kamenu ploču da se odmori. Ispod ploče su bile zmije i jedna krene da ga ujede, a ploča joj reče:”Ostavi ga meni. Ako ga ti ujedeš, potražiće lekara i izlečiće se, a ja kad ga ujedem osetiće tek posle nekoliko godina i za moj ujed nema leka”.

 

  1. Carevci

Prema predanju meštana u selu Dragincu, bivšem Zlokučanu, neki predak Mane ili Živko imao tri sina i tri snaje (snahe) Snahe su bile bolje od sinova, pa je jednom na seoskom zboru predak rekao: ”Da su mi sinovi dobri kao i snaje, bio bi car.” Od tada njihovo domaćinstvo i danas nosi naziv CAREVCI. (Kazivao Jova Manić-Carevac 14 maja 1996. godine u Jagodini).

 

  1. “Laf” i ljubav

“Molim jednu lepu, mladu ženu u Strelcu da vodimo ljubav. Nikako da pristane. Kaže mi da sam ružan i mator za nju i da imam mlade sinove. Najzad pristade, ali da pojedem jednu kašiku onoga što se ne jede. Pristanem zbog njene lepote i pojedem. Počesmo da se ljubimo i taman da bude ono najslađe, žena me budi i pita šta mi je, zašto se vrpoljim.

E, majku ti tvoju, što me ne probudi dok sam jeo g…., nego sad kad je trebalo da se sladim”, kazivao je Slavko Laf.

 

  1. “Laf” i školski nadzornik

Školski nadzornik Nikola Filipović jednoga jutra oko osam sati prolazeći na konju pored Miloševe vodenice naiđe na Slavka Lafa, učitelja, koji je ispred vodenice razgovarao sa Mišom šnajderom iz sela Valniša.

“Dobro jutro Lafe”!

“Dobro jutro nadzorniče”!, odgovori Laf.

“Evo ja pođoh da obiđem školu i da vidim kako deca rade i šta znaju, nisam skoro dolazio”, reče nadzornik.

“Pa nisam ni ja skoro bio u školi”, reče Laf u šali.

(Kazivao Miša šnajder iz Valniša juna 1995. godine).

 

  1. “Laf” i Miša šnajder

Miša šnajder iz Valniša doterao pšenicu u vodenicu gazda Miloša u Laleševci i posle dva dana dođe po brašno. Gazda Miloš nije bio kod kuće i u vodenicu ode Slavko Laf, Milošev sin da Miši da brašno. Miša prstima opipa brašno i reče: “Lafe ovo nije dobro samleveno”. Na to mu “Laf” kaže: ”Ajde, ne naodi manu i bašta ti je ovde samo jednuš mlel”.

 

  1. Roda i rodiče

Roda krenula u toplije krajeve i nosi svoje rodiče. Kad je bila iznad mora upita ga :”Hoćeš li i ti mene ovako da nosiš kao ja tebe?”

“Hoću”, odgovori rodiče. Roda ga ispusti te se udavi u moru, zato što laže.

Zatim se vrati po drugo rodiče, da i njega da prenese. Kad je bila nasred mora postavi isto pitanje i njemu, a ono odgovori: “Neću moći da te nosim, jer ću imati svoje rodiče da nosim”. Roda zadovoljna pravim odgovorom prenese ga preko mora u toplije krajeve.

(Kazivala oktobra 1993. godine u Strelcu Mira supruga Evgenija-Jevte Ristića).

 

  1. Valniško imanje ili Livađe za ovnovi

Za vreme turaka sve do Dela bio je valniški atar: Zadelje, Livađe, Krušje, Stranje… Jedan valnišanin nije mogao više da izdrži torture nekog turčina ubije ga i opljačka. Nadležni izveste Carigrad i turske vlasti pošalju svoje specijalne ljude da prikupe “desetak” u Bukoviku. Prikupljajući desetak beležili su svakome ime i prezime i tako u Valnišu došli lako do čoveka koji je ubio turčina. Njega odvedu u Carigrad i pogube, a selo Valniš opljačkaju za kaznu. Da bi preživeli, valnišani su tada prodali strelčanima Stranje, Livađe, Zadelje, Krušje i druge njive iza Gradišta za 70 (sedamdeset) ovnova. Svaki ovan morao je da bude teži od 80 kg. Po ugovoru strelčani su dali ovnove u periodu od tri godine. To se dogodilo pre 300 godina, kazivao je Todor Marković, crepar iz Strelca, jula meseca 1950.godine.

(Kazivanje je prepričao Todorov sin Božidar-Boško Marković, crepar, 5.avgusta 1993. godine).

 

  1. Steva „Gazda“

Stevan Jovanović poznat u selu kao Steva “Gazda” bio je seljak prosečnog imovnog stanja kao i mnogi meštani, a Branko Anđin je u selu smatran za malo “udarenog čoveka, kome nisu bile sve koze na broju”.

Kad je Branko umro Steva mu sa glave skine staru kapu, šajkaču u kojoj su bili ušiveni dukati i kupi mu novu kapu, šubaru. Da bi pred rođacima objasnio svoj postupak, izjavio je: “Sramota je da ga pošaljemo na onaj svet sa starom kapom. Zaslužio je da ima novu”.

Od tada je Steva postao bogatiji čovek i dobio naziv Steva Gazda, kazuje Pera Ljubić, 19.jula 1996.godine.

 

  1. David i dukati

David Petković, trgovac i narodni poslanik iz Crvene Jabuke svoje četiri kćeri udao je u Strelcu. U doba turaka preko Crvene Jabuke vodio je karavanski put. Kod Davida su turski trgovci noćili, odmarali i hranili mazge.

Jednoga dana kroz otvorenu kapiju uđe mazga, sama bez vlasnika i stane uz jasle gde je bezbroj puta bila. Vidi to Davidov brat Petko i obavesti ga: “Bre baje, dojde uz jasle mazga sama, a gazda ga nema. Nosi kožni disadzi i u nji nekakvo mlogo teško”.

Kako se ni do ponoći nije pojavio vlasnik mazge, reše braća da podele tovar. Preseku bisage na samaru i jednu stranu uzme David, a drugu njegov brat Petko. U bisagama je bio metalni novac. Jedna strana je bila sa zlatom ,a druga sa srebrom. David je bio srećnije ruke. U njegovoj polovini bisaga bilo je zlato, a u bratovljevoj srebro. Tako se David obogatio i bogato darivao svoje kćerke prilikom udaje.

 

  1. Dronjavi David

Kada su uvideli kraj svoje vladavine, bogati Turci su rasprodavali imovinu i odlazili u Tursku. Jednoga dana i bogati Turčin iz sela Blata, kraj Pirota oglasio je prodaju imovine oko Sadikovog bunara. Iskupe se dobri trgovci da nadmetanjem, najbolji od njih kupi turčinovu imovinu. Među njima bio je i poznati trgovac Viden Stanković, iz Striževca. Na licitaciju dođe i David Petković iz Crvene Jabuke bedno obučen. Na sebi je imao i stari iscepani kožuh, prepasan parčetom konopca. Prisutni trgovci su se šalili na njegov račun. “Nema pas za šta da ga uhvati”, govorili su oni, a došao da licitira veliku imovinu. David je ćutao i slušao. Kad je došao povoljan trenutak pri licitiranju, David je ponudio je svoju cenu u zlatu. Svi su se prisutni nasmejali, pa i sam Turčin, jer je on ponudio najveću cenu i to u zlatu. David je tada iz džepa pocepanog kožuha izvadio kesu sa dukatima i lupi je na stolu. Turčin je prihvatio Davidovu ponudu, a Viden je rekao:” E, ovaj dronjavi nam j… majku”.

Kazivao Čedomir D. Pejčić, gačkovac 22.maja.1996.godine.

 

  1. Todo „Međed“

Predsednik SANU-a Pavle Savić boravio u Karađorđevu kao gost kod Tita. Dok su jednom prijateljski razgovarali, šef protokola, Badurina obavesti Tita da treba da primi dva strana gosta. Akademik Pavle je u susednoj sobi sačekao da se završi razgovor sa gostima, a onda se opet sastao sa Titom.

Posle malo dužeg ćaskanja ponovo se pojavi Badurina i saopšti Maršalu da kroz dva dana treba da otputuje u Bugojno i odstreli medveda kapitalca.

Kad je Pavle čuo razlog za putovanje obrati se Starome rečima; “Kaži da ti dovedu Todu Kurtovića, pa ubi gada ovde, ne moraš zbog toga da putuješ u Bugojno”, priseća se Dr. Dragan Ćirić, primarijus neuropsihijatrije, kazivanja Akademika Savića u Niškoj Banji, decembra 22, godine 1976 ?

 

  1. Pavle i Pera

Za vreme boravka Pavla Savića, ptredsednika Akademije Nauka i Umetnosti rebublike Srbije u Niškoj Banji, došla je 22.decembra na dan Armije državna delegacija sa Perom Stambolićem na kratak odmor.

Sedeći u restoranu i prelistavajući novine Pera Stambolić odjednom je počeo glasno da čita: ”Pavle Savić ogromnom većinom glasova ponovo izabran za predsednika SAN-a, a onda se obrati Pavlu, koji je sedeo za susednim stolom sa Dr.Ćirićem: “Pajo, Pajo, šta znači ono sa ogromnom većinom glasova?”. Pavle je tada odgovorio: “E, moj, Pero, tebi će to biti jasno, kada ti budeš tajno izabran”, kazivao je Dr. Dragan ĆiriĆ, 26.06.1996.god u njegovom stanu u Nišu.

 

  1. Nadmudrio gazdu

Vlajko Ivanov-Čolja, iz Masurovaca bio je sluga kod Steve “Gazde” u Strelcu. Jednoga dana Stevan naredi Vlajku da od trnja napravi trlu za ovce na njivi ispod kolibe u mestu zvanom Stranje. Vlajko pita Gazdu zašto da gradi trlu kad uz kolibu ima sagrađen obor.

“Ima da urabotiš kako ti ja naredim”, ljutito mu odgovori Steva.

Vlajko je nasekao trnje i sagradio trlu sa gunđanjem. Uterali su ovce u trlu da noće, a Vlajko, sluga morao je da spava pored trle pod vedrim nebom, dok je Gazda Steva spavao u kolibi.

To Vlajku nije odgovaralo pa u toku noći ustane, uzme Gazdin kožuh, obuče ga naopako i uđe među ovce. Ovce, misleći da je kurjak poplaše se i preskačući ogradu razbeže se niz Stranje prema Livađu. Vlajko tada odjuri u kolibu, probudi Gazdu i kaže mu da je nešto poplašilo ovce i da se sada nalaze po tuđim njivama u Livađu i prave štetu. Gazda Steva brzo skoči i sa slugom siđu u Livađe te pokupe ovce i Steva ih zatvori u obor. Tada mu je Vlajko, sluga rekao:”Pričao sam ti ja da ne gradimo trlu, ali me ti ne slušaš.”

Tako je Vlajko nastavio da sa gazdom spava u kolibi, a ne pod vedrim nebom pored trle.

 

  1. Ogrizina

Jedno vreme Vlajko-Čolja i Mila Garin bili su u isto vreme sluge kod Steve Gazde u Stranju na Ljubašu. Dok su radili oko stoke, Gazda im je doneo hranu. Kako je prethodnog dana Gazda Steva slavio, doneo je dobru hranu. Vlajko se našali i Mili reče da neće da jede Gazda Stevinu ogrizinu i ode prema Livađu.

Kad je Gazda Steva pozvao sluge na ručak Mila ode i u lice Gazda Stevi skresa da neće da jede njegovu ogrizinu(ono što je ostalo od slave prethodnog dana). Gazda Steva se naljuti i dobro ga istuče.

Vlajko je sve to posmatrao skriven u blizini, vratio se i dobro se najeo “ogrizine”, a Mila je em ostao gladan, em dobio batine.

 

  1. Držal bi se al’

Đenadija Tozin sin iz Preseke, trgovac sitnom i krupnom stokom dolazio je iz Miščeve mahale na konju sokakom pored deda Borkove kuće. Deda Borko je sedeo na klupi ispred kuće. Đenadija je zausatavio konja i pozdravio ga kao staroga znanca i prijatelja svoga oca. Deda Borko ga tada upita: “Kako je Toza, drži li se? “Držal bi se al* nema više za kakvo”, kratko je odgovorio Đenadija. /Ljuba Naćin 18.04.1998./

 

  1. Za slamu seno

Slavko, pop Stevanov pošalje slugu Tomu Božinskoga da ukrade slamu iz plevnje suseda Slavka Blagojevića. Slama mu je bila potrebna za prostirku kravama u štali.

Toma je znao da su Blagojevići opasni ljudi, pa sa košem na ramenu ode kod komšije i kaže mu šta mu je gazda naredio. Slavko Blagojević mu tada kaže: “Slobodno dolazi da „kradeš„ slamu, ali kad god budeš dolazio ti donesi pun koš sena, pa nosi pun koš slame”./Ljuba Naćin 23.04.1998./

 

  1. Naplaćen dug

Pop Žika se zadužio kod Steve Dujinskog, vreme prolazi, a pop dug ne vraća. No, jednoga dana Steva dobije poziv da se javi Sreskom sudu u Babušnici. Pade mu na pamet da bi mogao da se posluži lukavstvom i ode u Babušnicu na popovom konju i tako naplati dug. Zato ode kod popovog oca Slavka na Konopnište i i kaže mu da ga je poslao pop Žika da mu odvede konja u selo, jer mora da ide u Studenu. Otac Slavko nije posumnjao u Stevine reči i da mu osedlanog konja.

Steva uzjaše konja i ode u Babušnicu. “Konj je bio dobar, lep i jak. “Jašući uza Sip, imao sam osećaj kao da sam na lađi”, hvalio se Steva nekoliko dana posle toga u razgovoru sa meštanima..

U babušnici je kupio katance i osigurao lance kojima je vezao konja u štali Crnoga Vrha da ga neko ne ukrade.

Pri povratku u selo silazeći niz Sip, sa Konopništa spazio je Slavko svoga konja i tada shvati da je prevaren. Zato pusti sa lanca svoje opasne kerove, uzme kolac i dođe do kapije da sačeka Stevu na svom posedu. Steva je bio lukaviji od Slavka i kada je dojahao do kapije sjahao je i zove Slavka da izađe ispred kapije i primi konja. No, Slavko je želeo osvetu za prevaru i pozvao ga da uvede konja, jer se usadio i teško se kreće. “Nikad da se ne rasadiš, ja ti unutra ne ulazim, imaš opasne kerove, a tebe se ne plašim, nego izađi da primiš konja i sad smo kvit”, odgovorio mu je Steva, ostavio konja ispred kapije i otišao kući./Ljuba Naćin 23.04.1998. u Strelcu/

 

  1. Grudnjak

Dobra Krakljin, iz sela Studene uđe u pradavnicu kožne galanterije u Pirotu, uzme da razgleda jedan grudnjak i pita vlasnika radnje koliko košta. Vlasnik ga osmotri pa pita odakle je. Dobra ga slaže da je iz sela Ragodeša.

“Nosi, nosi ga džabe, vi ste lopovi”, reče mu vlasnik.

“Dobro, hvala ti. Za te reči se ogovara, ali opet ti hvala”, reče Dobra i sa novim grudnjakom izađe na ulicu.

Grudnjak odnese u drugu prodavnicu sa istom robom, požali se da treba da plati bolničke troškove i proda grudnjak kao Studenac.(Kazivao Ljuba Naćin 22.07.1998.)

 

  1. Natraške

Mali Rista, strelčanin trgovao je sa Turcima u prvoj polovini 19.veka. Da bi mu se Turci klanjali u kući dođe na ideju da skrati ulazna vrata. Tako je svaki Turčin pri ulazu morao da se sagne da ne udari glavom. Tako je to teklo, turski trgovci su dolazili i pri ulazu u kuću “klanjali” mu se sve dok se jedan od trgovaca ne doseti zašto je Mali Rista skratio vrata, pa u kuću uđe natraške (dupetom)./Ljuba Naćin 22.jula 1998./.

 

  1. Nadležni drug i bua (buva)

Miladin DZipin imao je preko 80.godina kada je posle drugog svetskog rata otišao u Srez u Babušnici da traži dozvolu za lovačku pušku Nadležni drug mu objasni da je star i da ne vidi dobro.

Deda Miladin tada priđe prozoru i zagleda se u daljinu. Nadležni drug ga upita šta je interesantno video, a deda Miladin mu odgovori:

“Gledam u Pribavicu iznad Suračevo kako jedna bua legla na kamik, digla nogu pa se nagreva na sl’nce-sl’nčoše se”.

Zahvaljujući toj dosetci deda Miladin je dobio dozvolu./Ljuba Naćin, 22.07.1998.)

 

  1. Prosćitalo se devojče

Kćerka Dobre Krakljinoga tražila je od roditelja pristanak da se uda iako je još bila mlada. Dobra se tada obrati ženi:” Ženo izvidi ti situaciju, žensko si, možda se je devojčeto prosćitalo”./Kazivao Ljuba Naćin 22.07.1998.)

 

  1. Trampa

Učitelj Aleksa Popović i učitelj Slavko Laf dok su radili zajedno često su razmenjivali /trampili/ neke stvari.

Jednoga dana povedu spor za neki sat pa dođe i do suda. Sreski sudija upita Lafa:

“Gospon Slavko pamtite li kada Vam je i kakve stvari davao učitelj Aleksa?’

Slavko Laf odgovara sudiji:

„Kolega i moj Upravnik učitelj Aleksa mi je puno stvari daval, a ja nes’m zapisuval, a nes’m ni zapantil. Ali, kada beo njegov đak ispod školu beše malecna,t’nka lipa i ja ju s nož oguli. Učitelj Aleksa me tagaj oguli sas prut. Tova pantim. Da me je tepal kad mi je daval razne stvari, ja bi zapantil, ali neje me tepal i ja ne pantim.”/Radivoje Đ.Adamović-Žuka, 27.09.1997. u Strelcu/

 

  1. Ćumur poklonio Turčinu

Rodonačelnik Mišinske familije deda Miša prodavao je ćumur u tursko vreme da bi zaradio neku paru. Terao je ćumur u vrećama na volovskim kolima i putovao dan i noć do Pirota.

U Pirotu mu priđe jedan Turčin sa zakrpljenim čakširama crvenom krpom i pita: “Ej, čorbadžio, pošto ti je ćumur?

Deda Miša ga dobro osmotri sa svih strana, sažali se iako su mu Turci dosta zla naneli, pa mu reče:”Ajde, ajde, vidim da su ti čakšire krpa na krpu nego nosi ćumur kući, istresi ga i vrati mi vreće”. (Kazivao Radivoje Đ. Adamović, 27.09. 1997.)

 

  1. Deda vaca i sestrić

Radisav R.Ljubić bio je veoma poznat u selu ne samo po snalažljivosti i dovitljivosti, već i kao opštinski službenik, a u slobodnom vremenu i kao “advokat” za celo selo. Pisao je meštanima razne molbe, žalbe i tužbe. Imao je dobre prihode, lepo je živeo, pa ipak….

Dođe kod ujaka Vace Gligorijevića, pop Kostinog sina i potraži pare na zajam. Ujak mu da traženu sumu, a nećak njemu napiše priznanicu. Deda Vaca je bio nepismen, ali je zapamtio vreme kada treba sestrić Radisav da vrati pozajmicu.

Određeno vreme je prošlo, a Radisav ujaku pare ne vraća. Požali se deda Vaca učitelju Slavku Lafu i pokaže priznanicu. Kada je “Laf”pročitao priznanicu reče deda Vaci da od vraćanja para nema ni govora, jer u priznanici doslovno piše:

“Ja, Radisav R.Ljubić, iz sela Strelca, Sreza lužničkog, Okruga pirotskog banovine Moravske, izjavljujem odgovorno da nikome na ovom svetu, pa ni mom ujaku Vaci Gligorijeviću ne dugujem ništa.”

U potpisu: Učtiv Radisav Ljubić. (Kazivao Ljuba Vužda 15.07. 1996.)

 

  1. Zajak na nakovanj

Miladin Stojanović DZipa, jedan od najstarijih lovaca u Strelcu poznat je kao “Deda Midža”. U vreme lovostoja deda Midža ubije zajka (zeca) u Kamiku, iznad Đikine vodenice. Video to Đika iz vodenice i tuži deda Midžu. Sreski sud ga je osudio da plati kaznu 200. dinara. U to vreme bile su to velike pare.

Posle nekoliko dana, u sokaku koji prolazi pored njegove kuće, deda Midža sretne Aleksu Blagojinoga, iz Jasičja. Videvši da Aleksa na ramenu nosi raonik upita ga kuda je naumio.

-Idem kod Đike kovača da mi klepa ralnik (raonik), odgovorio je Aleksa.

– A, pa on više ne raboti, rekao je deda Midža.

-Zašto?, upitao je Aleksa.

-Čuči mu zajak na nakovanju, rekao je deda Midža, aludirajući na kaznu plaćenu za ubijenog zeca. (Kazivao Grada Juruk, 15.04.1998.)

 

  1. Ljuba „Kuskre“ i raćija

Ljuba je bio poznat kao ljubitelj šljivovice. Jednoga dana njegova supruga Nikolija umorna prilegla u podne da malo dremne, a Ljuba je počeo da pretura sve po sobi da nađe flašu sa šljivovicom. Nikolija se probudila i rekla mu: “T’vno neje, ćorav nesi, potraži ju u tvojtu mešinu(stomak), ako ju nesi do sa izmočal”. / Kazivao: Ljuba Naćin 22.07.1998.g).

 

  1. Vlajko „Golja“

Prilikom deobe braće Milojćara Vlajku Milojćinskom je u deo pripala i kučka po imenu Golka. Ime je dobila jer na sebi je imala veoma malo dlaka, bila je više gola.

Komšinica baba Bena Tozina volela je da se šali sa Vlajkom i jednom u šali rekla je: “Vlajko Golja”. Prisutne komšije su to čule i prihvatile taj nadimak. Vlajko je nosio taj nadimak do kraja života. Umro je 1966. godine. Deda Vlajkova dva unuka i danas žive u Strelcu, ali samo Gradimir nosi dedin nadimak “Golja”. I sa ponosom se potpisuje Grada “Golja”. Za njegovog starijeg brata niko ne kaže Časlav “Golja”, već Čala “Milojćinsći” ili Čala “Milojćar”. (Kazivao Vidojko Milojćar 06.09.1989.)

 

  1. June metereolog

Grupa metereologa iz Beograda, pošto su prognozirali lepo vreme za naredni period i objavili preko radija i televizije, sutradan krenu na izlet do Zlatibora.

Parkirali su automobile pored Kraljevih (danas Partizanskih) Voda i pešice lako odeveni krenuli su na Čigotu. Na padinama Čigote, iznad pojata, naišli su na mladića koji, je čuvao krave i junad na paši. U tom trenutku jedno june počelo je silovito da juri. Zbunjeni metereolozi upitali su mladića zašto je june tako iznenada pojurilo. On je pogledao u vedro nebo, zavrteo glavom i rekao:”Biće danas kiše”. “Kakve kiše, Bog s tobom, mi smo metereolozi iz Beograda. Narednih nekoliko dana biće lepo vreme”, rekao je jedan od metereologa. “Biće kiše”, pastir je i dalje tvrdio.

Metereolozi su posmatrajući nebo bez ijednog oblačka, zaključili da je pastir kao i june uvrnut i nastavili su put. Popeli su se na vrh Čigote, razbaškarili se na toplom suncu i uživali gledajući u predivne predele prostranstva oko Čigote.

Međutim nisu dugo uživali. Ubrzo su se na nebu pojavili oblaci, koji su postajali sve gušći i tmurniji. Metereolozi nisu stigli ni da pokupe svoje lične stvari, kada je nastao takav pljusak da su pokisli do gole gože. U povratku naiđu na pastira pored obližnje kolibe i pitaju ga gde je june što se danas štrkljalo. On im je rekao da pase iza kolibe. “E, ono nije june, mi smo junad, jer je ono bolji metereolog i prognozer od nas”.(Kazivanje Gradimira Momčilovića, bivšeg milicionara u Leskovcu, 21.09.1989. na Maloj Gospojini u Strelcu).

 

  1. Radisav „kasapin“

Kuća Radisava R. LjubiĆa nalazi se blizu zadružne zgrade u Strelcu. Za vreme Drugog sv. rata u zadružnoj zgradi na spratu smeštena je okupatorska opštinska uprava.

Jednoga dana bugari pozovu Radisava da zakolje jagnje koje su uzeli jednom meštaninu. Radisav ih odbije sa motivacijom da on nije u stanju da jagnjetu stavi nož ispod grla. “Lakše mi je da zakoljem čoveka, nego jagnje’, rekao im je Radisav. Bugari su shvatili na šta je aludirao Radisav i opsovali mu srpsku majku. (Kazivao Ljuba Vužda 15. jula 1996.g)

 

  1. Miting u Zvoncu

U Zvoncu se održavao predizborni zbor birača. Govornik, kandidat za narodnog poslanika uopšte se nije čuo od galame birača.

Slučajno se na zboru našao i učitelj Slavko “Laf” iz Strelca. Da bi spasio predizborni skup, popeo se na improviziranu govornicu. stao pored govornika i počeo je samo da otvara usta kao da govori. Kada su ga birači ugledali odjednom je nastao tajac da čuju šta priča. Tada je “Laf” iskoristio tišinu i održao je kraći govor. Između ostalog rekao je:” Našata vlada je kako što su i sve vlade po svet. Vi znajete kad točak pregazi govno na put pa je govno tam, govno ovam, i jedno i drugo smrdi”. (Kazivao Ljuba Naćin, maja 1998.).

 

  1. Todore čuvaj raćiju!

Todor Ljubić kao i svaki seljak voleo je da popije domaću rakiju, jer kažu njeni ljubitelji da deluje kao stimulativno sredstvo za bolji rad. Njergova supruga Selena, rodom iz Crvene jabuke često mu je govorila:” Todore, Todore, čuvaj raćiju!”.

Todoru dosade stalne opomene i jednoga dana uzeo je gunju i sišao u podrum. Umotao se u gunju i legao pored bureta sa rakijom.

Pošto se nije pojavio na večeri, zabrinuti ukućani tražili su ga svuda: na gumnu, na Selištu, kod rođaka i prijatelja, ali od njega ni traga ni glasa. Uzbudili su i čitav komšiluk. Tada je jedan od komšija pitao Selenu dali su ga tražili u podrumu. Možda se napio, pa zaspao. Tada je Selena sišla u podrum i našla ga kako zamotan u gunji spava pored bureta.

“Ma, što ležiš tuva Todore, što ti je?” upitala ga Selena.

“Pa, neli mi stalno kvocaš da čuvam raćiju i eve, ja te posluša”, odgovorio je Todor.(Kazivao Ljuba Naćin 20.jula 1998. godine)

 

  1. Skuplja loza od krompira

Prema kazivanju nekih meštana Ilija Glišinsći je bio čovek “lakih ruku”. I jednoga dana u planini u mestu zvanom Čemerika vadio je krompir na njivi Milana “Nuce”.

U tom trenutku naišao je Milan i zatekao Iliju kako vadi krompir. Nije mu se ljutio, već je neprimetno krenuo za Ilijom i skupljao je krompirovu lozu. Kada se Ilija okrenuo i ugledao Milana, upitao ga šta radi. Milan mu je odgovorio: “Zbiram lozutu, ona je mnogo skupa u Sresći sud u Babušnicu”. (Kazivao Ljuba Naćin 20.jula 1998.)

 

  1. Drva za raćiju

Vlajko Ivanov, Čolja, iz Masurovaca pre Drugog sv. rata bio je poljak u Masurovcima, a deda Miladin, Midža DZipa u Strelcu.

Vlada Raćin iz strelačkog zaseoka Laleševci zamoli ih da mu naberu suva drva u planini i slože na gomilu, na Talambasu, a on će im za tu uslugu doneti dobru rakiju.

Kako su obojica bili ljubitelji domaće kapljice, u određeni dan spreme suva drva. Vlada održi reč i donese dobru domaću šljivovicu.

Na sankama natovare drva i Vlada ih odveze, a Vlajko i Midža sednu da popiju rakiju. Toliko su bili pijani da nisu bili svesni kada su se otkotrljali niz breg prema Strelcu, sve do obližnjeg kladenca. Kada su se probudili, pitali su se ko ih je ostavio pored kladenca.

Dodatak Ljubin: Vlajko se prvi probudio i čuje Midžu kako stenje i kaže “muuuuu!’ Pokušao je Vlajko da ga probudi, ali bez uspeha. On je samo izgovarao reč “muuuuu”. Da bi ga prinudio da ustane Vlajko čučne i pokaki mu se pored glave. Kad je Midža osetio neprijatan miris, izustio je samo “puf”, okrenuo se na drunju stranu i nastavio da spava.(Kazivao Ljuba Naćin 20.jula 1998.)

 

  1. Konji prekopali gradinu

Jedno veče Slavko pop Stevanov naredio je svom slugi Tomašu da odvede njihova dva konja u Bajčevu Livadu i pusti u njive sa kukuruzom. Bila je jesen kada su kukuruzi bili već zreli za berbu. Ujutru pre zore Slavko je probudio slugu da ide i dovede konje, da ga ne bi neko video. Pred prvi mrak Slavko je opet naredio Tomašu da vodi konje u Bajčevu Livadu i da ih sapne da nebi, kad se najedu kukuruz negde odlutali. Tomaš se plašio vlasnika njiva, pa je poveo za svaki slučaj i dva opasna psa. Treće večeri Slavko opet natera Tomaša da vodi konje u štetu. Tomaš se tada zamislio šta će biti s njim ako su vlasnici kukuruza primetili štetu pa ga sad čekaju da ga isprebijaju. I umesto u Bajčevu Livadu on ih odvede u Dolinu ispod gumna Blagojevića. Tamo se nalazi kladenac i korita za pojenje stoke. Pored kladenca je i Slavkova gradina. Konje pustim u gradinu, a železo za sapinjanje im vežem samo za po jednu nogu i odem na spavanje.

Sutradan sabajle budio je Slavko slugu Tomaša da ide i dovede konje. Znao je da nisu u Bajčevoj Livadi, ali je krenuo na tu stranu. Sišao je niz Borkovu Trševinu, pa pored Todorovog gumna u Palamidi sišao je u Vacinu Bajčevu Livadu. Iako je znao gde su konji Tomaš se muvao kroz kukuruz. Počelo je da sviće, a Tomaša nema pa je gazda Slavko došao na Prdljinsko, na rid i zvao slugu: “O, Tomo, ima li ih?” “Nema ih” oglasio se sluga. Slavko je tada pozvao slugu da se vrati na Konopnište i kad se uverio da ih dole nema, pomislio je da su se najeli pa prešli u njivu Velje Bonćinoga. “Verovatno ih je Velja odveo, nego ti Tomo ima da kažeš, kad odemo po konje da si ih vezao u Gorčilovom Delu sa konopcima, u našoj livadi i da ih je Velja odvezao zbog konopaca i odveo konje” rekao je Slavko Tomi.

Krenuli su kod Velje po konje i taman su došli do Slavkove kapije kada je Slavko Blagojević, komšija na Konopništu počeo da viče: “O, deda Slavko, u tvojoj gradini su konji !”

“Kada smo otišli tamo ne poznaje se da je bila gradina. Sve su konji uništili. Gradina je bila kao prekopana”, kazivao je Tomaš, bivši sluga Slavkov.

Setio se Slavko da je to “Tomašovo maslo”, nije mu se ljutio, ali od toga dana nije mu više naređivao da vode konje u tuđe njive.(Kazivao Tomaš juna 1997. u Strelcu. Snimljeno na kaseti).

 

  1. Nezgodne naravi

Kod jednog domaćina krojili su suknenu nošnju “breveneci”majstor terzija i njegov šegrt. Za ručak je bio pasulj. Pre nego što su počeli da jedu, majstor kaže domaćinu: “šegrt ne jede pasulj”. Tako šegrt ostane bez ručka. Da bi se osvetio majstoru, šegrt posle ručka priđe domaćinu i šapne mu da je majstor veoma nezgodne naravi kad se najede pasulj i treba ga vezati na pola sata. Domaćin je to ozbiljno shvatio, odmah je skočio, dohvatio konopac i počeo da vezuje majstora. Što je više pritezao konopac majstor se sve više drao i pretio. Nakon pola sata majstor se smirio i domaćin ga odvezao. Odvezan priđe šegrtu i pita ga otkuda domaćin zna za njegovu narav. “A, otkuda domaćin zna da ja ne jedem pasulj”, upita ga šegrt. (Ljuba Naćin 08.05.1998.)

 

  1. Dukat u opasaču

Slavko Stanišić na frontu u Prvom svetskom ratu kaže svom drugu u rovu pred sam juriš da u vojničkom opasaču ima ušiveni zlatnu dukat. Prošlu noć sanjao je ružan san i veruje da će u toku dana da pogine. Zamolio je druga da uzme dukat i ako ostane živ, potraži Slavkovu porodicu i preda im dukat. Ukoliko su i njegovi stradali da je zadrži za sebe.

Na komandu oficira Slavko je sa svojim drugovima izašao iz rova i u prvom jurišu je poginuo. Metak ga je pogodio u oko. (Kazivao je Slavko Đ. Blagojević Ljubi Naćinome pre dvadesetak godina, a Ljuba meni 25.jula 1998. u Strelcu-B.M.R.).

 

  1. Dok si ga Cvetko ne uzne

Vlada Janković zamoli Radisava Ljubića kao iskusnog čoveka da pođe s njim u Crvenu Jabuku da bi se sa budućim tastom dogovorio za svadbu. Pošli su konjima, Radisav na svome konju, a Vlada je pozajmio od Cvetka Ranđelovskog.

Budući tast ih je sa bliskim rođacima dočekao u dvorištu kako dolikuje u takvim prilikama. Ulazeći u dvorište Vlada je pritegao uzdu i prutićem udario konja po vratu da se malo razigra i pred prisutnima glasno izgovorio: “Dokle li ću da jašem ovako dobrog konja?” Radisav mu se približio i da drugi ne čuju rekao: “Dok si ga Cvetko ne uzne”.(Kazivao Ljuba Naćin 08.05.1998.)

 

  1. I Vlada odrabotil

Usred bela dana ispružio se Vlada Janković na krevetu, a Rusa njegova žena ga kori: “Ajde Vlado, didzaj si i idi nekakvo da rabotiš!”.

“A,zašto ti ne rabotiš, nelo mi kvocaš”, upitao je Vlada.

“Pa, ja sam odrabotila”.

“I ja sam odrabotil’, rakao je Vlada i nastavio da leži. (Kazivao Ljuba Naćin 08.maja 1998.)

 

  1. Eve mu ulj!

Došao Vlada Janković iz vojske na odsustvo. Desi se da baš toga dana njegovom sestriću nestane petao. Vlada je sedeo u dvorištu kada je naišao sestrić i požalio mu se: “Ujće, nema mi pet’l.

“Eve mu ulj”, odgovorio je ujak i nastavio da sedi. (Kazivao Ljuba Naćin 08. maja 1998.).

 

  1. Može li jednu bez sol?

Neka seljanka je mnogo volela rakiju šljivovicu. Uvek je išla u posetu rođacima i prijateljima da bi popila po koje čokanče. Jednoga dana posetila je svoju staru prijateljicu. Sede i razgovaraju, ali domaćica se ne seća da je ponudi rakijom. U jednom trenutku gošća se požali da je boli stomak i zamoli prijateljicu da joj donese šljivovicu sa malo soli, da popije i ublaži bolove. Kada je popila neprijatnu mešavinu šljivovice i soli, onda je rekla: “E, sad mi daj jednu bez soli”.

 

  1. Ne praznuje

Bilo je to 1989.godine. Praznik Mladenci. Kiša je lila kao iz rukava. Taj dan se praznuje i od ujeda zmija. Svi seljaci to znaju i niko toga dana ne upreže stoku. Novica Kačarovac, Milanov zet baš toga dana upregao krave u kola, natakao je pelerinu i prolazio sokakom pored kuće Mirka Ranđelovskog. Spazili su ga Mirko i njegova supruga Živka. Živka je otvorila vrata i doviknula mu:”Novice, zar ti je zor dan’s da upregneš krave? Zašto tova rabotiš? Znaješ li da je praznik? Znaješ li kak’v je d’n dan’s?”

Novica je zastao i rekao: “A, babo, ljuđe se danas bore protiv atoma, pa i’ savladaju, te ja zmiju da ne savlada,m” i nastavio put.

Kad je u toku leta kosio travu u mestu Stajćevac seo je pored bare da nakove kosu. Pored njega je leglo šareno kutrence, koje ga je stalno pratilo. Tek što je udario dva, tri puta čekićem u kosu, nešto mu je zašištalo iza leđa. Okrenuo se i spazio je crnu zmiju kako preko kosila ide pravo na njega. Od straha bacio je kosu u stranu. Psić je skočio na zmiju, a ona se tada ustremila prema njemu. Kada je kučence pobeglo, zmija je otišla prema bari.

Tada je Novici sinula misao u glavi da nije poštovao praznik i glasno je sebi rekao:”E, Novice, Novice, šta ti bi da uprežeš krave na praznik. Nikada više to nećeš da uradiš”.(Kazivao je Mirko A. Aranđelović 22.maja 1996.).

 

  1. Zdravje neka je!

Komšija A. podokne komšiju B.:

-Ej, komšija, očemo li jutre na pijac?

-Zdravje neka je,odgovoril komšija B.

-Ma, zdravje, ne zdravje, rešil sam jutre da idem.

Neli nočtutu desila se nesreća. Tamo njemu, komšiji A, lipcala kobila. Komšija B nije znao, pa ga ujutru sabajle zove da idu na pijac.

-More, ćuti, ne okaj me, nač’s mi lipcala kobila, ne mogu da idem, požalio se komšija A.

_U, ne orati sa sva usta, kazao mu komšija B.

Komšija A. stisnul usta s’ prsti, pa produmal:

-I ždrebeto.

E, za tova ja na mojva deca dumam uvek da kažu:” Zdravje neka je, Bože zdravje, pa če idemo”, rekao je komšija B.

(Kazivala Mileva Radenković, a ona je slušala ovu anegdotu, još kao devojka u deda Vacinoj kući, od sluge Boška Dojčinovića).

 

  1. Toša Malčin i trošak

Strelac je imao Zadrugu i pre Drugog svetskog rata, a Zadruga je za svoje potrebe imala kobilu. Jednoga dana kobila je ušla u baba Mitinu gradinu i napravila je veliku štetu. Baba Mita, spazivši je, uzela je sa drvljanika parče drveta i bacila ga na kobilu da je zaplaši i istera iz gradine. Drvo je udarilo kobilu u nogu. Od jakog udarca kobili je prelomljena kost.

Opštinska vlast pozvala je baba Mitu na odgovornost. Prilikom saslušanja i traženja rešenja za naknadu štete u opštini slučajno je bio i Toša Malčin, koji je spremao svadbu.

Toša je slušao razgovor imeđu baba Mite i predsednika Opštinskog suda Mirka Gačkovskoga i u jednom trenutku upitao je: “Ma, ma, ma može li i mojta svadba uz kobilutu da projde na jed*n trošak ?”

(Kazivao Ljuba Naćin, jula 1998.).

 

  1. Džerman i zeljanik

Posle Drugog svetskog rata, u ateističkom sistemu, mnogi stariji strelčani nisu odmah hteli da napuste običaje koje su nasledili od svojih predaka. Podjednako su sa uvažavanjem poštovali i narodne i verske običaje.

Bio je običaj da se na Badnje veče iznese ispred kućnog praga krug i na njemu pogača, zeljanik i vino. Tada domaćin zove Džermana (nečastivu silu) na večeru da ga umilostivi da ne bi činio štetu preko leta. On ga zove ovim rečima: “Džermane, Džermane dojdi da večeramo, a u leto oči da ti ne vidim.”

Badnje veče je došlo i Velimir Dojčinović uoči večere izneo je krug sa pogačom, zeljanikom i vinom ispred vrata i počeo da zove Džermana. Krug je držao u levoj ruci da bi mogao desnom da se prekrsti. U neposrednoj blizini iza drveta sakrio se komšija Ljuba Naćin, sa kojim je Velja zbijao šale, iako je Ljuba bio mnogo mlađi. Ljuba je iz radoznalosti kako se to radi posmatrao Velju. U jednom trenutku Veljina leva ruka je malo klonula i zeljanik je skliznuo sa kruga u sneg. Velja to nije primetio, jer je bio okrenut prema nebu i krstio se. Ljuba je zgrabio još topao zeljanik, i odneo.

Kada je Velja ušao u kuću ukućani su ga upitali gde mu je zeljanik. Zaprepastio se kad je video da nedostaje zeljanik na krugu i samo je rekao: “Lele, Džerman ga sve izel !”

(Kazivanje Ljube Naćinoga, jula 1998.).

 

  1. Provera znanja

Tobdžija Stamenković, sin Milutina Poćerca, iz Miščove mahale polagao je vozački ispit i pred komisijom na pitanje šta predstavlja slika (bio je tunel na slici), Tobdžija je kao iz topa odgovorio:”Vurnja za pečenje hleba”.(Kazivao Ljuba Naćin). Nadimak tobdžija dobio je od dede Boška Poćerca kad je bio mali deda mu je stalno tepao: “Dedin tobdžija, dedin tobdžija!”

 

  1. Na mandžu ič ne liči

Mileva, popadija jednog dana posetila je svoju tetku Janinku (majku Slavka “Lafa”). Tetka joj se tada požali: “Gotvi, gotvi pa nema kakvo veče da im gotvim za ruč’k. Preko dvaese duši smo. Jednuš ulezo u gradinu pa nabra svašta: petlidžanje, luk, grašak i takvoja, napuni opregljaču i uze nekakvo da zgotvim. u grnetija. Sanda Stanjin (Marjanović) beše momčurljak, ripa se sas deca po livadu. Ja ga oknem da dojde. Neje me okal stara nane , nego “Talte”

On prijde pri men pa reče: “Talte, za kakvo me okaš?

“Jela ovamo nešto sam zgotvila za ruč’k pa da probaš dali da ga iznosim da ručujete ili da ga ne iznosim”, ja mu se požali. Dado mu ložicu, on uze, zavati u grne, kusnu pa reče:

“E, pa Talte, na sve liči, na sve, ali na mandžu ič ne liči”.

“Pa kako ču s’ga tolko grnci da rasipem”.

“Kako znaješ raboti, ič ga ne iznosi, neli ti reko na sve liči, ali na mandžu ič. Čiča Miloš znaješ kak’v je, kroz komin če te prokara kad kusne, nema se svrtiš ni u Crvenu Jabuku”.

NAPOMENA: Janinka je rodom iz Crvene Jabuke. Kćerka je čuvenog trgovca i narodnog poslanika za srez Trnski, po oslobođenju od Turaka. Bila je udata za Miloša Marjanovića, iz Strelca.

(Kazivala je Mileva Radenković maja 1986. god. u Nišu)

 

  1. Koji mi je rod?

Selo Ralin slavi drugi dan Svete Trojice- Silazak Svetog Duha na apostole. Iz lučničkih sela dolaze im u goste rođaci i prijatelji. Baš toga dana domaćin Laza N. otišao je u planinu po drva..Kad se pred podne vratio zatekao je punu sobu sa gostima. Poznavao je samo dvojicu. Pozdravio je sve goste sa praga i rekao im: “Ajde, dok ja ispregnem goveda, i vržem i’ u štalu, dok se obričim i premenim, svaći od vas da se seti kako mi je rod, pa kad se vrnem da mi kaže”.

Kada se vratio, u sobi su sedela samo ona dva rođaka koje je poznavao.

 

  1. Imam i poubavu

Za vreme Drugog svetskog rata dobar deo Lužnice bio je pod bugarskom okupacijom. Po većim selima bila je uspostavljena opštinska i policijska uprava, a u škole dovedeni bugarski učitelji.

Opštinska uprava oduzimala je seljacima svinje teže od 200. kg. Prema broju članova u domaćinstu, donosili su rešenja i o broju oduzimanja.

Jednoga dana u jesen 1941. godine, bugarska komisija je posetila gazda Miloša Jevtinskog u Laleševcima, zaseoku sela Strelca da proveri broj ukućana i donese rešenje o broju svinja za oduzimanje.

Baba Janinka, Miloševa supruga saznala je za dolazak Bugara i najbolju svinju sakrila je ispod koša sa kukuruzom.

Kada su proverili broj ukućana, Bugari su tražili da provere i broj svinja. Gazda Milioš ih je odveo do svinjca.

“Čorbadžijo, imaš mnogo hubave svinje”, obratio se jedan Bugarin gazda Milošu.

“A, imam ja onamo jednu poubavu”, pokazao je rukom u pravcu koša gazda Miloš i odmah se ugrizao za jezik, ali bilo je kasno. Tako su mu Bugari uzeli najbolju svinju.

(Kazivala Borisavka-Boka Todorović, učiteljica u penziji unuka deda Miloševa, maja 1996. u Strelcu).

 

  1. Okreči Dunav!

Draga Jerinin potraži posao kod preduzimača Božidara Sokolovića. Božidar ga je tada upitao:

-Znaješ li da rabotiš?

-Pa, navaljujem, odgovorio je Draga.

-Ja neču da se bijem, što navaljuješ.

-Umeješ li da zidaš?

-Umejem za kube, odgovorio je Draga.

-A, umeješ li da krečiš?

-Pa, umejem.

-E, kad umeješ, a ti idi pa okreči Dunav, rekao mu je Božidar.

(Kazivao Grada Juruk, avgusta 1995. god. u Strelcu).

 

  1. Moram da vikam (plačem)

Žika Jevtić, iz mahale Laleševci bio je teško bolestan i smešten je u bolnici. Lekari su savetovali njegove ukućane da ga odvedu kući i tako izbegnu velike bolničke troškove.

U volovskim kolima vraćali su ga iz bolnice u selo Strelac. Kod mahale Raćinci u Kambelevcu primete da je umro.

Na Liškovom Delu zateknu Leku iz sela Studene pored volovske zaprege kako sedi i plače za vepra koga je kupio u Babušnici, a on je usput lipsao.

Pratioci pokojnog Žike uplakani pitaju ga zašto on plače.

-Moram da vikam, ja si dado pare za vepra , a vi neste dali pare za Žiku, odgovorio je Leka.

(Kazivao je Grada Juruk, avgusta 1996. g. u Strelcu).

 

  1. Prevarila se

Pre drugog svetskog rata Ministarstvo prosvete i crkvenih dela raspisalo je konkurs za upražnjena učiteljska mesta u selu Crvena Jabuka (Lužnički srez) i selu Blato (Nišavski srez).

Selo Crvena Jabuka je lepo planinsko selo, nedaleko od bugarske granice, udaljeno od varošica i gradova. Nalazi se van svih važnijih saobraćajnica. Prevozno sredstvo su: “pešačka karta”, volovska zaprega i brdski konjići.

Selo Blato je blizu Pirota, udaljeno oko osam kilometara. Nalazi se na blagoj strani pirotske kotline, sa veoma bogatim i plodnim poljem.

Zainteresovana jedna učiteljica za zaposlenje razmišljala je za koje selo da konkuriše. Nije znala kakva su navedena mesta i gde se tačno nalaze. Odlučila se da podnese molbu za učiteljicu u Crvenoj Jabuci. U razmišljanju presudnu ulogu odigralo je samo ime sela, Crvana Jabuka. Smatrala je da je selo dobilo ime po lepim crvenim jabukama. Selo Blato asociralo je na blatnjav teren i da bi, ako ode tamo morala stalno da gaca po blatu.

Primljena je za učiteljicu u Crvenoj Jabuci i sva oduševljena krenula je na put. U prolazu kroz selo Blato razmišljala je: “kada je ovako pitomo i lepo selo Blato, kakva li je tek Crvena Jabuka. Uverena sam da sam dobila premiju”. Prevarila se.

(Kazivao Čedomir Pejčić- Čeda Gačkovac, 22.maja 1996.)

 

  1. Baba Bena i buka (bukva)

Baba Bena i njen suprug Rista Juruk bili su širom Lužnice poznati kao odlični ovčari. Živeli su u kolibi na planini. Sa njima je čuvao ovce i unuk Miča. Sa prvim mrakom odlazili su na spavanje, a sabajle se budili. Baba Bena je imala veoma čvrst san i spavala je, kažu, kao top.

Da bi se u to uverili jedne večeri kada je baba zaspala, deda Rista i unuk Miča iznesu je ispred kolibe i ostave da spava ispod velike bukve. Kada se baba sabajle probudila počela je da doziva unuka: “Mičo, Mičo, što če buka u kolibu, a što če baba podi buku?”

(Kazivao Ljuba Naćin jula 1998.godine).

 

64.Nezgodni gosti

Jednoga dana sedamdesetih godina prošloga veka sretnu se u Rakov Dolu Giša dostavljač pošte iz Strelca i Tika otkupljivljč iz Radosina. Tika je radio za Zemljoradničku zadrugu “Borac” u Strelcu. Kao dobri znanci svrate kod zajedničkog prijatelja Stanoja Šatkara. Stanoje ih primi i ugosti kao svaki dobar domaćin i seoski trgovac. Jeli su i pili do uveče. Gosti dobro zagrejani nisu ni pomišljali da napuste ugodnog domaćina i prijatelja.

Kada je Stanoje primetio da je sunce zašlo i spušta se veče podviknuo im je šeretski:“Ajde, bre, ja vi napoji i narani, sa li još čekate da se st’vni pa pri snau da mi legnete! Izlazete u p. materinu!”

(Kazivao Giša poštar 25.04.1991. god. U Strelcu).

 

65.Deda Vaca i jagnjeće plećke

Deda Vacin otac pop Kosta Gligorijević još u tursko vreme bio je paroh u Rakov Dolu. Za vreme seoske slave (preslave) od svakog domaćinstva dobijao je po polovnicu (pola hlebnog kolača), 1/4 grude sira i plećku pečenog jagnjeta. Sve to pop Kosta odvojeno spakuje u bisage. Jovanča-Vaca njegov sin u to vreme bio je mlad. Natovari bisage na konje i nosi kući u Strelac. Dok iz Rakov Dola izađe na Talambas pojede desetak jagnjećih plećki. Kad siđe u Bogdanovo svrati na kladenac ispod puta i napije se hladne planinske vode. Posle vode oseti potrebu da jede pa navali na sir. Kad siđe do Šope opet se napije hladne vode i silazeći prema Vitelu nastavi da jede jagnjetinu sa sirom. Dok siđe u selo i uđe u kuću jedva da je polovina ostala u bisagama. Zato je, hvalio se deda Vaca uoči Drugog svetskog rata, imao snagu i dobro zdravlje. Mogao je dugo da hoda i radi do duboke starosti. Živeo je 100.godina. Umro je na treći dan Uskrsa 1946. godine.

(Deda Vacino kazivanje zapamtio je i autoru ispričao Živojin S. Aleksić /Žika Vacin unuk/ 30. septembra 1996. godine).

 

66.Mila iz trešnjino drvo

Mila ralinac iz mahale Trešnjino drvo bio je kod lekara u Babušnici da mu se požali da nečuje dobro. Lekar je posle pregleda rekao sestri da mu ispere uši. Prilikom ispiranja sestra mu je rekla da ima mnogo seruma u ušima. Kad je to čuo Mila se obrati sestri rečima:” Znam da su mi se žene srale u usta, ali kada su u uši tova se ne sečam.”

Iste godine ujesen došao je Mila u Stranje, na Ljubaš kod Stanoja Adamovića, strelčanina da seče šumu za stoku. Tu se desila I Stana Dragoljubova pa ga upita:”Baja Mile, za tebe li sečeš šumu ili za baja Stanoju?’

Mila se šeretski nasmejao i odgovorio:”Ja kolk’o znam Stanoja ne jede šumu, a ni ja ju ne jedem, sečem ju za stoku”.

Mila je poznat po svojim šalama najviše na svoj račun.

(Kazivala Stana Mijalković-Dragoljubova, 20.09.1996.godine)

 

  1. Neko je uvek stariji

Toza Borićinsći je bio mnogo stariji od svoje supruge Selene. Grozdan, komšija mu jednoga dana rekao: ”Bre,Toze, ti si mnogo stariji od Selene”. Na to mu Toza odgovori: “Pa, eto ti si stariji od mene, neko je stariji od tebe i tako to ide. Ne možemo da budemo svi istih godina”.

 

  1. Do bulumač

U vreme turske vladavine neki mladić malo priglup ode kod turskog učitelja da nešto nauči. Punu godinu dana besplatno je radio kod Turčina samo da nešto nauči.

Pri rastanku učitelj mu kaže da je naučio do bulumač i da usput stalno ponavlja tu reč da je ne zaboravi, jer ona mnogo vredi. Vraćajući se kući naiđe na ločku (malu baru). Nije mogao da je zaobiđe. Bio je prinuđen da je preskoči.

Uzme zalet, preskoči je ali pri tome zaboravi reč do bulumač. Izuje se, zavrne (podvije) nogavice i zagazi u ločku, misleći da mu je znanje ispalo u vodu i počne rukama po vodi da ga traži.

U tome naiđe nekakav Turčin na konju i pita ga šta traži u bari. Mladić mu kaže kako je godinu dana radio kod turskog učitelja i da mu je ono što je zaradio pri preskakanju ispalo u vodu. Čuvši to Turčin se polakomi, siđe s konja, pa i on zagazi da traži tu dragocenu vrednost. Od gaženja i brčkanja po vodi voda se toliko zamutila da je turčin rekao: Epa, naprajimo voduvu do bulumač. Mladić je tada radosno poskočio: E, pa tova ja tražim, tova sam istrovil. Turčin ga tada dobro izudara i kaže mu da usput stalno govori: nema ništa, nema ništa.

Govoreći tako usput sretne lovce koji su pošli u lov. Kad su to čuli sujeverni lovci ga izudaraju i kažu mu da usput stalno govori: po dva po tri najedno, po četiri zajedno. Ali, usput sretne pogrebnu povorku i kada su ožalošćeni čuli koje reči mladić izgovara i oni ga izudaraju i kažu mu da usput na dalje govori; Bog da prosti, Bog da prosti.

Sretne svadbu i veselim svatovima koji igraju i pevaju mladić govori: Bog da prosti, Bog da prosti. Oni ga uhvate i dobro istuku i kažu mu da usput ide, poskakuje i viče: Tumba, lumba, ijuju! Tumba, lubmba, ijuju! Ide on tako dalje i sretne ljude koji vode utovljenog bika. Bik se od mladićevog poskakivanja i vike: Tumba, lumba, ijuju! uplaši i pobegne, a vodiči uhvate mladića i dobro ga izlemaju.

 

  1. Kosi po asfaltu

Stigao deda Miladin DZipa sa zemljacima kosačima na beogradsku željezničku stanicu. Pošli su u beogradska sela da kose kao pečalbari. Dok su odmarali blizu stanice priđe im jedan lepo obučen gospodin sa šeširom i zamoli da kose na ulici po asfaltu. Deda Miladin uze da razvezuje kosu i namešta je za kosenje, a drugari mu se smeju. Namesti on kosu kako treba i počne po asfaltu da maše kosom kao da kosi travu na livadi. Prolaznici se iskupili, gledaju kako deda kosi po asfaltu i smeju se, a on se ne obazire na njihov smeh nego i dalje kosi. Kosio je tako u prazno dva tri minuta, a onda mu gospodin sa šeširom kaže da prestane, priđe i plati deda Miladinu sto dinara što mu je ispunio želju.

Njegovi zemljaci se tada uozbiljiše i potraže da podele pare pošto su zajedno u grupi. Deda Miladin im je tada rekao: “Dok ste mi se smejali ja sam za tri minuta zaradio nedeljnu kosidbu. Smejte se sad i dalje, a da ste sklopili kose da kosite i vi i vas bi gospodin nagradio i mogli bi mirne duše da se vrnemo doma”.

(Kazivao Ljuba Vužda 25.08.1995. u Strelcu)

 

  1. Pobegulja

Dragomir-Mirko Pejčić, gačkovac ostao je rano udovac i upoznao jednu lepu i bogatu devojku Miku u susednom selu Kambelevcu. Kako je i on bio iz jedne od najbogatijih porodica u Strelcu, nije im bilo teško da zakažu dan prosidbe.

Po dogovoru krene Mirko sa prosiocima i sviračima da Miku isprosi. U devojačkoj kući primljeni su kako to dolikuje jednom dobrom domaćinu. Sa dobrim jelima i odličnom rakijom uz oro i pesmu dočekali su ponoć, a otac nikako da dovede kćerku da je prosioc prstenuje. U međuvremenu on se predomislio i sakrio je kćerku na tavanu. Prosiocima je saopštio da se Mika predomislila i ne želi da se uda za Mirka.

Prosioci razočarani, pokunjene glave sa sviračima, ali bez muzike i veselja krenu nazad u Strelac. Kad su izašli na Sip seli su da predahnu. Posle kratkog odmora ustali su i bez reči krenuli nizbrdo. Odjednom čuli su Mikin glas. Zvala je da je sačekaju. Uspela je da pobegne i ispriča im pravu istinu. Tada je Mirko uvideo da Mika ne samo da želi da se uda za njega, već ga i voli. Izvadio je dukate iz kese i svakom sviraču dao po dukat da bez prestanka sviraju sve do kuće. U srećnom braku Mika mu je rodila četiri sina: Dušana, Čedomira, Todora-Toću i Živojina. /Kazivala Nada Gačkovska, Mirkova snaha, 24.08.1995.g. u Strelcu).

 

  1. Red je na ujću

Na mestu današnje kuće u kojoj živi Jana Paunović na Selištu, bila je kuća Hadži-Grigorija Popovića, sveštenika U staroj kući živeo je Hadžijin sin Mita sa porodicom.

Posle sahrane pokojnog Mite, Radisav Ljubić je seo na klupu ispred kuće, a ostali meštani, rođaci i prijatelji ušli su u avliju da po običaju ručaju za pokoj duše preminulog.

Plac pokojnog Mite graniči se sa placem poznatog domaćina pop Kostinog sina Jovanče-Vace Gligorijevića. Radisav je deda Vacin sestrić.

Pokojnog Mite kćerka Leposava priđe Radisavu i pita ga zašto sedi na klupi, a ne u avliji da sa ljudima ruča. Radisav je sa osmehom na licu rekao: “Pa znam da je sada red ujća Vaci, pa ovde da posedim”. / Kazivala Mileva M.Radenković, popadija, deda Vacina unuka, 14.juna 1989.g.u Nišu/.

 

  1. Popio je kao ljutu

Svratio Sanda Stanjin iz Laleševaca kod prijatelja da se dogovore o nekakvom poslu. Nije ga zatekao kod kuće pa je seo da ga pričeka dok dođe. Domaćica ga je po običaju poslužila rakijom, ali je greškom uzela flašu sa mekom rakijom. Kad se vratila u ižu primetila je svoju grešku i odmah se vrati u sobu da mu se izvini:” “Lele, Sande, raćijata je meka”.

“Ako, ja ju ispi kao ljutu”, odgovorio je Sanda.

 

  1. Kod lekara

Obrati se Sanda Stanjin lekaru. Zabolela ga noga “na zdravo”. Lekar ga je detaljno pregledao, odredio mu terapiju i napisao recept za lekove. Posle pregleda i određivanja terapije Sanda upita lekara: “Zašto me doktore boli jedna noga, a druga ne boli. Obe nođe su se rodile zajedno”.

 

  1. Keruša Lisa

Svaki lovac se hvali da je njegov ker najbolji. Od davnina se lovci takmiče u čuvanju dobrih kerova. Čuvaju se dobri tragači i još bolji terači.

Tridesetih godina 20.veka bila je na glasu i dobro poznata keruša Lisa, lovca Boćila Rančića, iz Tamnje mahale U to vreme 1932.godina bila je tragična za zečeve. Stari lovci kazuju da je bio pomor zečeva i da je u strelačkom ataru u Bogoslovici ostao samo jedan zec. Lovci su krenuli da ga odstrele. Među njima bio je i Boćil sa kerušom Lisom. Lisa je ubrzo pronašla zeca, isterala ga iz skrovišta i počela da goni. Raspored lovaca nije bio dobar i zec je preko Crveno-jabučke Čuke pobegao u pravcu Tumbe. Prema kazivanju očevidaca iz Crvene Jabuke Lisa ga je gonila do Tumbe i uspela da ga vrati u Bogoslovicu, gde su ga dočekali lovci i odstrelili. (Kazivao Časlav M.Todorović, lovac, juna 1998.u Strelcu).

 

  1. Bajat hleb

U zimu 1963.godine, sabajle krene iz Strelca grupa lovaca prema Talambasu, računajući da će zbog velikog snega biti srećan ulov. Prevarili su se. Promrzli, pri povratku oko podne, svrate kod starog lovca Đorđa Maloga da ga posete, odmore se malo i popiju po koji vildžan žešku raćiju. Deda Đorđe se obradovao njihovoj poseti i kroz razgovor šalio se na lovački način. Posle ispijenih po nekoliko vildžana vruće rakije, baba Leposava je počela da postavlja i ručak. Tada se deda Đorđe opet našalo na lovački način i podviknuo babi: “Babo, donesi im bajat leb, onija od njeknja, da ni kurtale, oni su izgladneli po planinu kako vuci i neče da naode manu”. (Po kazivanju Časlava Todorovića, obradio Branimir M.Radenković,21.03.1999.godine).

 

  1. Pozajmljena dreja

Radenkov sin Krsta imao je jednu kćerku i osam sinova. Treće po redu dete bio je Borisav-Borko. O Božiću kada se Borko zamomčio bio je lep prohladan i sunčan dan. Ispod groblja na Krs(t) tri dana je oro. Posle slavskog ručka na Krs(t) izađe i staro i mlado u živopisnoj narodnoj nošnji. Kolo se vrti do mraka.

Borko nije imao pristojnu odeću za ondašnje prilike, pa od dobrog druga vršnjaka pozajmi dreju i zajedno odu na oro. Dok su igrali jedno kolo, Borko je iza leđa čuo majku svoga druga kako kaže komšinici:”Pogledaj kako Borku ubavo stoji Aleksina dreja k’o da je za njega krojena”.

Borko se odmah pustio iz kola, otrčao kući i skinuo dreju. Nikada više u svom životu nije pozajmio ni odeću ni obuću. Umro je 1965.god. u 85-oj godini života. /Kazivao Borko jula 1951.god.)

 

  1. Veselo veče

Mileva popova je boravila u Beogradu kod sina Branimira 1965.g. Jedne večeri juna meseca bilo je na stadionu “Partizana” javno snimanje emisije Radio Beograda “Veselo veče”. Sin je odvede na stadion da vidi uživo glumice i glumce koji učestvuju u popularnoj emisiji svake nedelje u 20.sati.

Mileva je za vreme boravka u selu kod bratanice Boke učiteljice redovno slušala “Veselo veče” i po glasu prepoznavala svakog glumca. Sada joj se pružila prilika da ih gleda kako se kreću po improvizovanoj bini i zabavljaju publiku.

Jednog trenutka Mileva je zanemarila izvođače i počela uokolo da posmatra masu ljudi koji su pritisli južnu tribinu. Na pitanje sina šta je privuklo da gleda uokolo, a ne gleda uživo “Veselo veče”, odgovorila je: “Lele, sine kolći se svet ovde slegal, a ja si samo tebe poznavam”.

 

  1. Smrzontije

Otišl jed’n čovek po rabotu u drugo selo. Bilo je zimsko vreme, kratak d’n, a golem sneg napadal. Kad je završil rabotu pojde si doma. Vetar se razduval, a počelo i da se smračuje. Da ne omrkne usput u zimsko vreme svrne u jednu kuću i zamoli da prekonači. U kućutu živela baba sama. Večerali i legli da spu. Ognjište zagaslo, a stud. Njemu dozimelo pa pital babutu:

-Babo, koj če da podklade og’njat?

-Smrzontije, sine, Smrzontije, odgovorila baba.

Počekal on da dojde Smrzontije da podklade oganj, ali ne doodi. Stud pritedza i on počne da se trese, pa pita babu:

-Babo, nema ga Smrzontije, kada če da dojde!?

-Sa če, sine, sa. Če dojde, rekla babata.

Čovekat neje mog’l više da izdrži stud pod t’nku crgu, pa rek’l na babutu:

-Babo, Smrzontije ga još nema, a ja se smrzo. Moram da se dignem da podkladem oganj.

On se digal i kad je prišl pri ognjišteto da naklade oganj, babata tagaj rekla:

-Ete ga sinko, ete ga, Smrzontije došl.

/Kazivala Mileva Radenković(1905.), januara 1949.g u Strelcu./.

 

  1. Tri čerće

Imala majća tri čerće. Jedna bila vašljiva, drugata šugava, a trećata sopuljava. Stalno joj tekle cinće. Dojde im iznenada na gosje rođak koji je odavno doodil i majćata da se ne posrame pred njega, naredi na prvnjete čerće da se pred njega ne drapaju, a na trejćutu da ne briše cinće sas rukavi.

Posedeli teka uz oratu, ali vašljivata čerka neje mogla više da izdrži pa zakopa prsti u kosu, češa se i kaže:

-Pogledajte kakvu ubavu kosu imam.

I šugavata čerka neje više mogla da trpi svrabež, pa počela da vrti džemper okolo snagu i oratila:

– Pogledajte pa kak’v ja ubav džemper imam. I teka se počešala.

Tagaj sopuljavata čerka s uperen prs u jednu sestru brisala nos od jednu stranu s jed’n rukav, pa uperila prs u drugutu sestru i s druđiti rukav brisala nos od drugu stranu i oratila: „I ti l’žeš, i ti l’žeš„

/Kazivala Mileva Radenković, januara 1949.-zimski raspust/.

 

  1. Gluvša

Išl čovek po put, a iznad putat druđi čovek sekal drvo. Ovija što je išl po put stane i nazove mu Boga:

-Pomozi Bog!

-Sečem obruči, odgovoril druđiti čovek.

-Zdravo! Zdravo! Podokne ovija od put.

-Mislim da je pravo, odgovoril mu onija.

/Mileva Radenković, zimski đački raspust u Strelcu 1949./.

 

  1. Ore s jednoga vola

Bašta i sin-dete, lopovi pojdu da ukradnu vola od jednog orača. Sakriju se u obližnju šumu i bašta kaže sinu da oka:

-Čudim se, čudim pa se čudim kako onija čovek s jednoga vola ore. Za tova vreme baštata otiš’l da se pobliza sakrije do oračatoga. Sinat je i dalje okal:

-Čudim se, čudim, pa se čudim kako onija čovek s jednoga vola ore.

Na oračatoga dosadi okanje. On ore sas dva vola. Nikoj druđi u blizinu ne ore. Če ide da traži po glas deteto da ga pituje zašto teka oka. Zajde u šumu, najde deteto kako oka i pita ga zašto teka oka kad se otuva ne vidi ni njiva ni volovi. I dok ga je deteto ubedilo da ono vidi samo jednog vola, baštata slezal u njivu ispregal jednog vola i odvel u šumu.

Oračat povede deteto da vidi da su dva vola, a ne jed’n. Kad su došli do ivice šume, pogledaju ono stvarno samo jed’n vol u brazdu. Orač se zaprepastil, a deteto mu reklo:

Ete, ti mi ne veruješ da s jednoga vola oreš. E, sa si se uveril. Oračat se uvati za glavu i otide na njivu, a deteto brže bež nadzad u šumu. Najde si baštu. On več zaklal i ispekal volatoga i sedal, pa krka li krka. Deteto prijde da jede, ali baštata mu ne dava. Uzne motku i najuri ga. Ono pobegne u šumu i najde odsečen los. Prim’kne se do baštutu pa sas losat počne da udara u ledinku i da oka:

-Lele, čičo, nemoj mene da biješ, ono ga je tata ukral, lele čičo, nemoj mene da biješ, ono ga je tata ukral.

Bašta mu kad je čul kako zaviva, ostavi pečenoga vola i pobegne, a deteto tagaj prijde i izede volatoga sam. I teka si nadmudri baštu.

/Mileva Radenković (1905.), Strelac, januara 1949./.

 

  1. Kolce

Sedeli cigani pod čergom i u dokolici pričali. Jednog trenutka ciganka je rekla:

-E, da imamo brašno kao što nemamo, pa da imamo maz kao što nemamo i da imamo sirenje kao što nemamo, pa da zavrtimo jednu banicu

Najmlađe ciganče kad je čulo da se pominje banica, radosno je uzviknulo:

-Tate, tate, ja ču kolceto.

Otac mu tada pljusnuo šamar i rekao:

-Dosta jede, ostavi malko i za svoju braću”. / M.Radenković,(1905.), Strelac.

 

  1. Kačamače brače…

Jednoga dana neki pastir od svoga gazde umesto hleba dobije kačamak. Kad se razmilelo stado na paši seo je i dobro se najeo. Ostatak kačamaka bacio je u trnje, misleći da do večere neće da ogladni. Ali, ubrzo je osetio glad i vratio se na mesto gde je bacio kačamak da ga uzme. Kačamaka tamo nije više bilo. Pastir tužan sedne pored trnja i počne da doziva:” Kačamače, brače isripi iz trnjače te me uplašače, kačamače, brače, isripi iz trnjače te me uplašače”.

Isripi…………………iskoči

Brače…………………. brale, brate

Trnjače……………….. trnje

Uplašače……………. uplaši

 

  1. Strašna rabota

Požali se Mileva popova bratu od tetke, učitelju Slavku Lafu da je mnogo boli noga. Ima otvorenu ranu na članku leve noge. Strašna rabota, bata Slavko, rekla je Mileva.

Brat Slavko je pažljivo saslušao, a onda je, da je uteši rekao: E, seko, ćuti. Strašna je rabota bila u Prvi svetsći rat, kad je Ljuba Glišinsći s jedno oko videl kako mu je drugoto oko kuršum odnel.

/Kazivala Mileva Radenković (1905.) 22.marta 1990.g. u Nišu./.

 

  1. Jovan i lekari

Jednoga dana Pera Gačkovac, crvenojabučki učitelj sretne u planini starog Jovana Stanimirovića, iz Rakov Dola. Deda Jovan se Peri požali na lekare i ispriča kako mu je jedan lekar u Babušnici rekao da boluje od neizlečive bolesti, da ide kući i slobodno traži lekara koji može da ga izleči.

Razmišljao deda Jova šta da radi pa odlučio da ode u Pirot.

U pirotskoj bolnici primio ga Dr.Jelenko Kostić. Deda Jova mu ispričao šta mu je rekao lekar u Babušnici i doda da živi u dalekom selu ispod istorijske Tumbe na kojoj je i Stepa Stepanović vodio borbe sa neprijateljem i da je lično upoznao Stepu.

Dr. Jelenko ga je pregledao, a zatim pozvao lekare i sestre i ispričao im ko je deda Jova i da će ga oni lečiti i izlečiti. A, pošto je lično poznavao Vojvodu Stepu, lečiće ga besplatno. Tada je deda Jova skočio sa otomana, poljubio Dr.Jelenka i rekao:’ E, takve doktore ja tražim”.

“Kada sam čuo deda Jovanovu priču, odlučio sam da kćerku upišem na Medicinski fakultet”, kazivao je Pera Gačkovac.

 

  1. De bre prijatelju..!

Jedan seljak u selu Provaljeniku, nedaleko od Babušnice, bio je dobar domaćin, ali i cicija. Pre nego što mu uđe gost u kuću on upozori ukućane da niko od njih nesme da uzme čašu rakije kada ih bude nudio u prisustvu gosta. Kad gost sedne domaćin uzima kondir rakije i prvo nudi prisutne ukućane. Oni odbijaju da piju. Domaćin tada nudi gosta rečima:” De, bre, prijatelju, de, bre, rode uzmi bar ti. Ova kuća sve ima, puna je kuća pa su svi siti”./Kazivao čiča Leka Sandi Videnovom, a Sanda autoru 21.09.1997.g. u Strelcu/.

 

  1. Strinka nema narezan leb

Ušao bratanac u kuću stričeva i nadao se da će mu dati ručak. Bio je gladan. Sedeli su i razgovarali neko vreme, a onda mu je strina rekla: “Sine, ponudila bi te da ručaš, ali strinka nema narezan leb”. On se tada digne i pređe preko puta kod brata pa mu kaže: ” Mišo, ajde me posluži sas raćijcu pa da jedem. Bi kod strinku, ali ona nema narezan leb pa si izlezo gladan”. /Kazivao Srba Vladin 21.09.1997.u Strelcu/.

 

  1. Ćurka je ćurka

Slavko pop Stevanov bio je poznat u selu kao odličan ekonom na svom imanju. Celokupno njegovo imanje nalazilo se na jednom potesu na Konopništu. Čuvao je stoku, svinje, živinu, zečeve, golubove. Od živina čuvao je i ćurke. Jednoga dana ćurke su napustile Slavkovo imanje, prešle su preko Doline i otišle u Palamidu. Pasle su po livadi Tike Gačkovskoga pored gumna i plevnje. Ugledao ih je Slavko sa Konopništa i spustio se do Palamide da ih vrati.

Kad ih je prebrojio na svom imanju vidi da jedna fali. Vrati se na Tikino gumno i nađe je u plevnji pod košem, ali nije hteo da je uzme, već se obratio baja Tiki:

-Ma, bre, baja Tiko, prosto de, nema mi ćurka, da je nisi video negde?”.

-Neznam Slavko, nes’m ju videl, odgovorio je baja Tika.

-Da pogledamo da nije ušla u plevnju!

-Pogledaj, ali nema!

Slavko uđe u plevnju i podigne poklopljen koš. Ćurka leži ispod koša. Lukavi Slavko da ne kaže direkno da je sakrivena ćurka obrati se baja Tiki rečima:

-Baje Tiko, prosto de ćurka je ćurka, glupa živina, ripne na koš, koš se poklopi, ode ćurka pod koš. Nego da se ne vidi da nosim ćurku iz tvoje plevnje, daj mi jednu torbu.

Tika se prevari i da mu novu torbu, koju je Slavko zadržao kao zalog za Tikinu lagariju.

 

  1. Znaš li šta je kvočka?

Srbijanka kćerka Stevana Dujinskoga bacila je novorođenče u sneg. Iz Babušnice je došao Sreten Nikolić, udbaš, iz Stola da je sasluša zbog toga. U tom trenutku naišao je učitelj Slavko Tančić Laf i pošto je čuo za nemio slučaj, upitao je Srbijanku:

-Znaš li šta je kvočka?

-Znam.

-A, znaš li šta je svinja?

-Znam, opet je odgovorila Srbijanka.

-E, pa kad znaš, kaži zašto kvočka juri svinju? Da li si ti majka?

Srbijanka je Lafa pogledala u oči i bez reči zgrabila dete i brzim koracima odnela svojoj kući.

/Grada Juruk, 07.08.1995.g. u Strelcu/.

 

  1. Uniforma je kriva

U Prvom svetskom ratu srpska vlada je bila neko vreme u Skoplju. Predsednik vlade Nikola Pašić, zbog ratnog stanja obukao je oficirsku uniformu. U jednom trenutku sreo je svog najmlađeg ministra Velizara.

-Velizare, pobogu, jesi li to ti?, upitao ga Pašić.

-Jes, ja sam gospodine ministre.

-Izvini, ja obukao uniformu pa te ne poznadoh.

/ Velja Veljković, 29.10.1999.g. u Beogradu/

 

  1. Pašić kao sveti Nikola

Krsna slava jednog ubogog seljaka bio je Sveti Nikola. Da bi je proslavio kako dolikuje jednom domaćinu, napiše pismo svome svecu Nikoli i zamoli ga da mu pošalje hiljadu dinara. Pismo je adresirao: Svetom Nikoli, Beograd.

Bogradski poštar pročitao je adresu, nasmejao se i rekao svojim kolegama: “E, ovi radikali baš ga preteraše. Svoga partijskog vođu proglasiše za sveca”. Pismo je odneo u kabinet Nikole Pašića, predsednika radikalne stranke.

Pašić je shvatio nevolju seljaka i naredi ličnom sekretaru da mu pošalje pet stotina dinara.

Siromašak je primio novac i lepo proslavio slavu, ali se čudio zašto na uputnici u rubrici pošiljalac stoji: Kabinet Nikole Pašića.

Posle slave seo je i napisao novo pismo Svetom Nikoli. U pismu se zahvaljuje svome svecu na poslati novac, ali ga i upozorava i moli da mu drugiput ne šalje novac preko onog lopova Nikole Pašića, jer mu je sada uzeo polovinu. /Velja Veljković, Beograd 29.10.1999.god./.

 

  1. Pozajmica

Slavko D. Aleksić, deda Vacin zet dobar domaćin i čovek za vreme drugog svetskog rata pozajmi pšenicu u bisagama “Dekanu Starom”. Dekan mu je čvrsto obećao da će pozajmicu vratiti u sredu.

Prošlo je više sreda i jednoga dana Slavko podseti “Dekana” da je trebalo odavno da vrati pšenicu. Dekan je mirno odgovorio: “Jes, bogati Slavko, mi rekosmo va vrnem u sredu, ali ne rekosmo u koju sredu”.

 

  1. Neobričeni famulus

Maja meseca 1963. godine delegacija babušničke opštine posetila je Osmogodišnju školu u Strelcu. Posle zvaničnog dela razgovora počeo je ručak u školskoj menzi. U menzi je bio i Slavko V.Dojčinović, školski famulus neobrijan.

Direktor škole Petar Jovanović je glasno opomenuo famulusa zbog neuredne brade. Slavko je tada pred svima rekao da se već tri nedelje ne brija zbog smrti majke. Direktor mu se tada izvinio zbog javne opomene i izjavio saučešće, a i svi prisutni prišli su i izjavili mu saučešće.

Kada su gosti otišli, direktor je pitao famulusa zašto ga nije obavestio o smrti majke. “Pa, nisam mogao da Vas obavestim direktore. Majka mi je umrla još 1939. godine”, smešeći se Slavko je odgovorio.

/ Zabeleženo u Strelcu 1989. god., kazivanje P.Jobanovića/.

 

  1. Magarac za dinar

U davna vremena valnišanin je bio izgubio magarca. Dugo ga je tražio, ali uzalud. Magarac kao da je u zemlju propao. Tada se, umoran od traganja, zakleo da ako ga pronađe, prodaće ga za dinar.

Najzad ga je pronašao. Sada mu je bilo žao da ga jeftino proda pa je smislio jedno lukavstvo. Uhvatio je mačku, strpao je u džak i na magarcu otišao na vašar. Kupci su se interesovali za magarca koliko košta. Valnišanin bi odgovarao: ”Magarca dajem za dinar i uz njega mačku u džaku za tri stotine dinara. Ako neko hoće magarca, mora da kupi i mačku u džaku”. Tako je dovitljivi seljak iz Valniša ispunio zakletvu i prodao magarca za dinar./ Nada Nucina, udata Stanković, iz Valniša, juna 1998./.

 

  1. Puka radoznalost

Iz puke radoznalosti, kako će prolaznici da se ponašaju, jedan seljak legne na raskršću puteva i ukoči se kao da je mrtav. Veoma se iznenadio kada je video da niko od prolaznika ne obraća pažnju na njega.

Negde oko podne naišla su dva nepoznata prolaznika, koji su stali na raskršću i glasno se pitali kojim putem da krenu da da bi stigli u određeno mesto. Seljak koji je ležao kao mrtav, podigao je glavu i rekao im: “Dok sam ja bio živ odlazio sam u to mesto ovim putem levo, a sada, pošto sam mrtav, neznam kojim se putem ide”. / Nada Nucina juna 1998. u Strelcu/.

 

  1. U bunar zbog duvana -(Prevara)

Neki Lužničanin mnogo je voleo duvan i zbog pušenja stalno se svađao sa ženom. Jedno veče posle oštre svađe muž joj kaže da ovako više ne može da živi i ide da skoči u bunar. Izašao je u mrak i u bunar ubacio jedan veliki kamen da se čuje kad padne u vodu pa se sakrije u obližnju šupu.

Žena je izvesno vreme čekala da se vrati i pođe do bunara. Bila je sigurna da je skočio u bunar i počela da kuka: “Kuku meni do Boga miloga, šta ću jadna ja bez tebe. Bolje da sam ti kupovala svakog dana po paklu cigareta nego da me ostaviš samu, jadnu i čemernu”.

Slušao to njen čovek iz šupe pa je dobacio: “ I, šibicu”! /Juna 1998.g. u Strelcu, Nada Nucina/.

 

  1. Ženidba Vlade Jankovića

 

Vlada je bio siromašnog stanja i kao momak imao je samo jedne vunene čarape dokolenice sa vezom (šarom). Nosio ih je jedne nedelje na lice, a druge nedelje naopako kako bi izgledalo da ih ima više pari.

Kad je došlo vreme za ženidbu, otišao je u Crvenu Jabuku da zaprosi udovicu, jer u selu nijedna devojka nije htela da se uda za siromaha. Budući tast ga je pitao kako stoji kod kuće. Vlada se pohvalio da je dobrostojeći domaćin i da ima sve što je jednom domaćinstvu bilo potrebno.

Dogovore se da ga crvenojabučanin poseti u Strelcu i uveri se u Vladino domaćinstvo, pre nego što mu da svoju kćer za ženu.

Bio je januar mesec i veliki sneg. Vlada od komšije Milana Todorovića Nuce uzme žito i napuni svoj ambar. Domaćin se tada cenio po količina žita u ambaru. Uzme i svinje i zatvori u svoju kočinu.

Kad je budući tast stigao u Popovu malu u posetu Vlada je imao sve pripremljeno da ga iznenadi. Posle dobre pozajmljene rakije i ručka, Vlada odvede gosta do ambara, a potom do svinjca. Gost je bio prijatno iznenađen. Preseci u ambaru puni, a u kočini nekoliko svinja. Kada se povela reč o imovini Vlada mu je iza kuće pokazao ceo potes pod snegom, rekavši: “To je sve naše”. Pod velikim snegom nisu se videli slogovi. Kompletan potes ličio je na jednu njivu. Crvenojabučanin je bio presrećan što će imati bogatoga zeta.

Vlada i nije mnogo pogrešio rekavši sve je naše, jer zapravo to i jeste njihovo Jankovsko, Jankovske familije.

Tako se Vlada Janković oženio na prevaru. /Kazivao Dr.Janko V.Janković, 13.02.1996. u Beogradu/.

 

  1. Bričenje

U pop Kostinoj parohiji, u Rakov Dolu umro parohijanin. Pop Kosta je bio u Strelcu da se vidi sa sinom pop Tasom, koji je služio u gorčinskoj parohiji. Nisu mogli da se dogovore ko da ide i opeva pokojnika, jer je bio veliki sneg.

Pop Kosta kaže sinu: ”Idi, ti sine, mlad si!”, a pop Tasa kaže ocu: “Idi, ti, tvoja je parohija!”

Slušao to drugi pop Kostin sin Jovanče-Vaca, zemljoradnik pa im kaže: “Bre, traže vas da idete na opelo, da opojete čoveka, a vi se cirkate, koji čeda ide”, a zatim se obrati ženi: “Kato, stavi vodu na ognjište da zaćipi da i’ obričim, pa ču ja da idem”. /Čeda Gačkovac i Žika Vacin (praunuk), 22.maja 1996.g. u Strelcu/.

 

  1. Vreme mu je

Jedan čovek i sveti Aranđel bili su veliki prijatelji. Jednoga dana čovek zamoli svet. Aranđela da mu na vreme javi kada odluči da mu uzme dušu. Želi da se blagovremeno i lepo pripremi za taj čin.

Sv.Aranđel se dugo nije javljao. Iznenada dođe i kaže svom prijatelju da je došlo vreme da mu uzme dušu. Prijatelj se pobuni i podseti ga na dogovor.

-Javio sam ti, reče Sv, Aranđel.

-Nisi mi javio, tvrdi čovek.

-Jesam.

-Nisi.

Tada ga Sv.Aranđel upita:

-Da li slabo čuješ?

-Da, reče čovek.

-Da li slabo vidiš?

-Da, odgovori čovek.

-Da li si onemoćao?

-Pa, jesam.

E, pa eto, vidiš, da sam ti najavio na vreme, reče sv.Aranđel.

/ Novica Marković, prdljinsći, 30.06.1993. u Nikolinsći sokak/

 

  1. Jaja na kilo

Jevrejin tražeći pogodno mesto gde može da se dobro zaradi sa pekarom i davanjem saveta, nastani se u Vlasotincu. Kad su se smestili i počeli da rade, njegova žena ode na pijac po namirnice. Vrativši se kući saopšti mužu da se u Vlasotincu jaja prodaju na kilo. Kad je to Jevrejin čuo odmah sutradan proda pekaru i napusti Vlasotince, rekavši: “Gde se jaja prodaju na kilo, za mene leba nema”.

 

  1. Vojvoda Stepa i Vlajko

Vlajko Marinković, studenac bio je posili Vojvodi Stepi Stepanoviću. Da bi Vojvoda proverio Vlajkovo poštenje, ostavio je dukat ispod jastuka. Pri nameštanju kreveta Vlajko pronađe dukat i preda Vojvodi. Posle nekoliko dana Stepa “slučajno zaboravi” dukat na radnom stolu. Kad je brisao prašinu Vlajko ugleda dukat i prijavi Vojvodi. Prošlo je opet nekoliko dana i Stepa uveče ostavi dukat pored čizama. Kad je Vlajko ujutru čistio čizme uzme dukat i odnese Vojvodi. Tako je Stepa stekao veliko poverenje u Vlajka i kako je sam Vlajko kazivao čuvao ga kao sina. Od tada ga je stalno zvao Vlaja.

 

  1. Kokoške i tunel

Za vrema opsade Jedrena učestvovala je i Stepina druga armija. U časovima predaha neki od naših vojnika ukrali su kokoške i u gluvo doba pekli ih. Dok su ih pekli u tišini, čuli su neku potmulu tutnjavu ispod zemlje. Naslone uši na zemlju i utvrde da se ispod njih nešto zbiva. Prijave to komandiru. Sledeće noći dođe komandir i uveri se da se ispod njih nešto dešava i izda naredbu da kopaju. Pred samu zoru naiđu na tunel, koji je vodio ispod reke Marice, kroz koji se opsednuta turska vojska snabdevala hranom i municujom. Pošto im je naša vojska prekinula snabdevanje, Jedrene je palo za tri dana.

Prema kazivanju meštana tunel je prokopan još za vreme Maričkr bitke 1371.g., kada je poginuo kralj Vukašin.

/Anegdote o Stepi kazivao Milutin V. Petković Nuna 18.09.1999.g./

 

  1. Pomodarka

Na nekom vašaru jedna seljančica iz jugoistočne Srbije htela je da u govoru oponaša gospođicu iz grada. Prišla je bombondžiji i rekla: “ Daj, mi za stopare bonbone i zavi u ratišku da se ne umaškaju”. Prevedeno glasi: “Daj mi bombone za pola dinara i zamotaj u hartijicu da se ne uprljaju”.

 

  1. Kad se kosi nek se mrsi

U jednom seoskom domaćinstvu pored kuće bila je velika livada. Došlo je vreme i da se kosi trava. Sabajle je domaćin uzeo kosu i počeo da kosi. Kada je došlo vreme doručka, zove ga žena i upita šta da mu spremi za doručak.

-Isprži jajce, kaže joj muž.

-Celo ili pola, pitala je žena.

-Pa, isprži celo, kad se kosi neka se i mrsi, odgovorio joj muž.

 

  1. Progledala čarapa

Slavko Tančić Laf, učitelj iz Strelca bio je pravi narodni čovek i po nošnji i po ponašanju, a po govoru bio je pravi lužničanin. U svakoj prilici, pa i na skupovima prosvetnih radnika, često je koristio maternji jezik, jezik sela Strelca i Lužnice.

U školu je dolazio u suknenim pantalonama, vunenim čarapama do kolena sa šarom na čarapama pri vrhu i uvek zabodenom Politikom u desnoj čarapi. Veoma često je nosio opanke od svinjske kože. Bez šešira i štapa nije odlazio od kuće.

Jednoga dana u učionici za vreme nastave zasvrbeli ga prsti na nozi i Laf skine opnak da se počeše. Čarapa je bila pocepana pri vrhu i palac je provirio iz čarape. Deca su to videla i počela glasno da se smeju. Tada im je „Laf“ objasnio da je palac provirio kako bi opomenuo učitelja da treba da se zakrpi čarapa. /Ispričao Grada Juruk 7.08.1995./

 

  1. Deda Midža i mleko

Dođe deda Midža DZipinski kod Slavka pop Stevanovog na Konopnište nekim poslom i zatekne ga kako sa baba Marom seda za sto da jedu udrobljeno mleko. Kad ga je Slavko ugledao ustao je i dočekao ga rečima: “De, prosto Miladine, kusni dva tri zalogaja, dok ja i baba Mara nešto uradimo. Ja znam da ti nisi gladan”. Slavko se ponadao da će dedu Midžu biti sramota da sam jede i posmatrao ga iz prikrajaka. Međutim, deda Midža je lepo seo i navalio na mleko. Kad je Slavko video da je Midža pokusao više od pola i da će sa baba Marom da ostanu gladni, brže bolje dođu i sednu za sto. Miladinu je tada rekao: “Sramota je da sam jedeš, pa evo dojdomo da ti pravimo društvo, da nisi sam.”/ Kazivao Srba Vladin, iz Laleševca u Beogradu, 13.02.2000.godine/.

 

  1. Šta ima novo?

Srba Vladin iz Raćine familije u Laleševcima odavno živi u Beogradu. Godine 1997. godine posetio je rodni Strelac u Lužnici. U razgovorusa rođacima i prijateljima jedan od prisutnih ga upita:

-Srbo, šta ima novo u Beogradu?

-Bre, pravo da ti kažem mrtvi su dobro, sa živima se slabo viđam, odgovorio je Srba.

 

  1. Pukovnikov ručak

Za vreme boravka naše vojske u Grčkoj u vreme prvog svetskog rata sretne Vojvoda Stepa vojnika sa manjerkom i upita ga šta nosi.

-Nosim ručak gospodinu pukovniku, raportirao je vojnik Vojvodi Stepi.

-Otvori da vidim šta je unutra, naredio je Vojvoda vojniku.

Kad je vojnik otvorio Vojvoda je video punu manjerku mesa. Tada je naredio vojniku da sedne i pojede meso. Vojnik je poslušao Vojvodino naređenje. Dok je vojnik jeo Vojvoda je stajao pored njega, a kada je sve pojeo pustio ga da manjerku odnese pukovniku.

Vojnik je raportirao pukovniku o susretu sa Vojvodom i šta se desilo. Pukovnik je tada sa uzdahom i tužna lica rekao:”Majku mu, kud baš na njega da naletiš?”

 

  1. Krađa magaraca

U toku prvog svetskog rata za vreme boravka naše vojske u Grčkoj neki vojnici su krali magarce i prodavali ih da bi došli do grčkih para. Ta vest je doprla i do Vojvode Stepe. Da bi se uverio u istinitost priče prerušio se u seljačko odelo i ogrnuo se nekim starim ogrtačem da ga ne bi prepoznali.

Od jednog vojnika kupi magare i skine ogrtač pred vojnikom. Kada ga je vojnik prepoznao, u stavu mirno uplašen Vojvodi je pružio pare bez reči. Stepa nije hteo da uzme svoje pare, samo je propisno ukorio vojnika za krađu. Nakon toga događaja krađa magaraca je prestala.

 

  1. Državni automobil

Od kralja Aleksandra Karađorđevića Vojvoda Stepa dobije automobil na korišćenje. Međutim Vojvoda Stepa ga nije koristio u službene svrhe, već samo za posete kralju. U službene svrhe koristio je konjsku zapregu. Upitan zašto to tako čini, odgovorio je:”Automobil je država kupila i on mora da se čuva”.

/ Anegdote o Stepi kazivao Milutin V. Petković Nuna, 18.09.1999.godine/

 

  1. Gatare

Davne 1929 godine u selu Studeni radio je bračni par učitelja Dušan i Olga Ćirić. U Strelcu, susednom selu bio je učitelj Slavko Tančić Laf. Obojica su bila poznata lužničanima kao veoma duhoviti i uvek orni za šalu na tuđ i na svoj račun.

U to vreme često su sela posećivali cigani čergari, koji su seljacima kalaisali tiganje, kotlove, tepsije i drugo. Ciganke su za to vreme išle od kuće do kuće i naivnim seljankama gatale za dobru nagradu.

Jedna grupa čergara napuštajući Strelac na putu za Studenu prolazila je pored škole. Slavko „Laf“ je tada cigankama ispričao sve pojedinosti o kolegi Dušku i njegovoj porodici. Naglasio je tom prilikom da učiteljica Olga mnogo voli da joj se čita sudbina iz dlana, ali da Olgi ne kažu da im je to rekao „Laf“.

Kada su ciganke stigle u Studenu prvo su svratile u školu kod učiteljice Olge. Ciganke su joj gledale u dlan i iz dlana čitale sve o njenoj porodici. Gospođa Olga ih je zato dobro nagradila. Radosna što su joj sve pogodile pa i imena u široj porodici, pohvali se suprugu Dušku. Duško se tada samo nasmešio i rekao:”E, moja Olga pa to je sve „Laf“-ovo maslo”, one su došle iz Strelca.

 

  1. Pozajmica

Deda Raka Gačkovac, trgovac i rentijer, jedan od najbogatijih u Strelcu često je meštanima pozajmljivao novac uz innteres.

Jednoga dana pozajmio je 50.dinara Dragomiru “Domaćinu”, seoskom poljaku sa određenim rokom vraćanja i odgovarajućim interesom.

Kad je Dragomiru ponestalo para ponovo dođe kod deda Rake za novu pozajmicu. Tom prilikom deda Raka ga upita:

-Vrnu li onija 50.dinara i interes na moju poličku?

-Nes’m, odgovorio je Dragomir.

-E, pa kad nesi sa nema. Da si i ostavil sa bi i’ naš’ l, rekao je deda Raka.

/ Kazivao Mirko A.Cvetković, Kačarovac (1926.), 8.avgusta 2.000.god/

 

  1. Nije spreman

Učitelj Gliša je prozvao jednog učenika da proveri njegovo znanje. Učenik se tom prilikom obratio učitelju:

-Gospodine, molim Vas, nisam spreman za Vaš čas, jer sam juče ceo dan nešto bio bolestan.

Na ovo opravdanje učitelj se obraća učeniku:

-Ti, sad idi lepo sedi, pa to pričaj svome dedi, a nek ceo razred zna da ti Gliša daje dva. /Kazivao: Ljubisav Ž Veličković Naćin (1934.), 9.7. 2000.)

 

  1. Moba

Septembra 1996. g. skupili se društvo kod Čedomira i sina Zorana Rnđelovića da spreme silažu za tovljenje junadi. Večera je bila bogata sa predjelom, glavnim jelom i pečenim prasetom. Pića je bilo po želji od sokova domaže šljivovice do vina i piva. Pored ukućana bili su Zoran Todorović Ćivik, Čedomir J. Radenković školski kuvar, Đorđe B.Dimitrijević dičkovac, školski famulus, Aleksandar Jovanović mutijinac sa suprugom Cvetom i ja.

Kada se društvo zagrejalo i počelo da peva, a zaboravilo na vreme, Sanda mutijinac ustade i reče: „Ženo, ajde da si legamo, gosje oče da si idu“. Svi su prsnuli u smeh i nastavili da piju i pevaju. Nkome nije padalo na pamet da je već ponoć.

 

  1. Sat

Jedan od poznatijih i dobrih domaćina bio je i Anastas-Nasa Jevtić iz zaseoka Laleševci. Pored kćeri imao je i sina Jevtu. Jednoga dana Jevta kao momak zamoli oca Nasu da mu kupi sat, jer i neki siromašniji momci imaju satove.

Nasa malo razmisli pa će reći sinu:

-Ču ti kupim sat ako uspeš da mesec d’na nosiš sirovo jajce u džep, a da ga ne strošiš.     /Kazivao Ljuba Naćin 17. juna 2001. g./

 

  1. Koja od koje bolja

Svekrva i snaha nisu bile u dobrim odnosima. Jednoga dana snaha sedi u sobi, a svekrva uzela metlu i počela da mete sobu. Kad je došla do snahe rekla je snaji:

-Snašice, dušice pomeri si nožice! Na to joj snaha odgovorila:

-Svekrvo, sokolo meti tamo okolo.     /Kazivao Ljuba Naćin 17. juna 2001./

 

  1. Ko šta voli

Đorđe M. Tančić Đođa, trgovac, iz Strelca, Tihomir Marković, direktor Zem zadruge „Borac“ u Strelcu i nabaljač iz Radosina i Petar B. Jovanović, učitelj iz Strelca vraćali se sa vašara iz Ljuberađe. Bio je sv. Ilija 2. avgusta. Išli su pešice uz reku Murgovicu. Negde na domak sela Radinjinca počeli su da kazuju šta se kome dopalo na vašaru.

Đorđe zvani “Riđa”:

-More kakve ubave krave dokaral jed’n berdujac, mlade, mlečne i sa mi žal što i’ ne kupi. Da znam da si neje otiš’l vrnul bi se da i’ kupim. A, Tika direktor će reći:

-A, ja pa kakvu ubavu devojću iz Linovo vido, pamet da ti stane. Em mlado, em ubavo pa kad naprčila sisće došlo mi beše u vašar’t da ju izmilijem. Petar učitelj će da kaže:

-Ja pa pod vejnik pojedo pet leskovačće pljeskavice.  I sa mi žal što ne naruči još pet.

 

  1. Trojka

U babušničku kafanu „Trojka“ ušli su Petar Jovanović, direktor osnivne škole u Strelcu i Petar Pejčić, sekretar škole. Prilazi im kelner i pita šta žele da naruče. Petar Jovanović, direktor:

-Na tri mesta po 20 ćevapčića. Kelner je pogledao u njih dvojicu i osmehnuo se, jer se prisetio da je direktor dobar gurman. /Petar Pejčić, 28.juna 2001./

 

  1. Ivko i katran

Ivko Radenković iz familije Balabanci u Pirotu je kupio kupus i kolomaz (katran) za kola. Kada je kupus utovario u volovsla kola odozgo preko kupusa stavio je kolomaz zamotan u masnu hartiju. U putu prema Lužnici psovao je kolomaz, jer mu je neki seljak iz sela Blata rekao da je lošeg kvaliteta. Dok je odmarao između sela Blata i sela Gornjeg Krnjina na brdu „Kruška“, iznenada je dunuo jak vetar i odneo mu kolomaz. Ivko je tada prokomentarisao: „Nanu mu j….vetar ga odnese, a beše mlogo ubav kolomaz“

/Ljuba Naćin juna 2000./ Isti Ljuba: „Ma Gare s’ši li mi kožuščeto?“ /1.10.2002/

 

„Laf“ i celivka

Kada je Živojin Ristić iz Masurovaca ženio sina Iliju sa „Laf“ovom sestričinom iz Strelca Nadeždom na Golemo gosje u Masurovcima bio je i „Laf“ sa suprugom Dragom. Kada su se gosti i domaćini malo zagrejali i počele da se daruju ogrlice jedan masurovac prijatelj je hteo da Dragu celiva posle predaje ogrlice. Draga se nećkala da je prijatelj poljubi, a „Laf“ joj je glasno rekao: „Drađe, ajde celivaj prijeteljatoga, pa ču ja prijeteljicutu, a ti znaješ kakvo ja rabotim po celivkutu“.

 

  1. Mnogo ubav čovek

Posle drugog svetskog rata dok je još bila česma (pumpa) pored raskrsnice u Babušnici i vašarište na mestu današnje opštine i susednih zgrada, Mileva popadija iz Strelca posetila je svoju tetku Jelenu Ćirić, majku znamenitog lužničanina učitelja Dušana Ćirića. O toj poseti Mileva kazuje:

„Izgostuva si pri tetku Jelenu i sestru Zoricu, ispričamo se i ja si pojdo doma. Idem nadole do krstoputinu (do raskršća) i ugledam na sred stoji mnogo ubav čovek. Pomislim si kako je ubav kao da je Čala bata Slavka „Laf“-a, moj bratanac. Kad prijdo ono istina bil naš Čala“.          /Mileva M.Radenković 16.maja 1987.g u Nišu/

 

  1. Krstača i božur

U jednom lužničkom selu živeli su supružnici Stanko Kostić i njegova žena. Dojadilo ženi da Stanko kako dođe kući legne u krevet i ne mrda do ujutru pa se požali komšinici: „E; moja komšiće, crn je moj život. Kad Stanko dojde dovečer ima da legnem kako pri krstaču, a on kako pri božur“.

/Stanko kazivao Voji D.Radenkoviću, blagajniku SDK u Babušnici, a Voja meni 20. septembra1988.g./

 

  1. Bogato darivanje

Prilikom posete kralja Milana Crvenoj Jabuci, Stojna kći poznatog trgovca Davida Petkovića okitila je kraljevog konja vencem prirodnog cveća i devojačkim rukotvorinama iz seoske nošnje. Kralj Milan je za uzvrat Stojnin vrat okitio niskom velikih dukata.

 

  1. Trice

Jednoga dana Mihailo Đusinski pošao u Kolibje u planinu. Komšinica Kosovka ga zamoli da joj samelje trice za svinju. Mihailu nije padalo napamet da ostavi svoj posao i odustane od puta u Kolibje pa je rekao:“Sipi voj ov’s u korito pa neka si sama melje. Tova joj je rabota“

/Toza „šef“ u Babušnici 11.10.2003./

 

  1. Bogat ručak

Slavko Tančić Laf učitelj iz Strelca voleo je da se našali sa svojim kolegama posebno sa učiteljem Dušanom Ćirićem. Jednoga dana za vreme susreta na redovnim učiteljskim sastancima u Babušnici „Laf“ kaže Dušanu:

-Duško, dojdi na gosje, na ruč’k, nana če zakolje jedno ćopavo šatče“.

/Vera Laze Stanković juna 1996. u Babušnici/

 

  1. Drugovi i tašne

Posle drugog sv. rata pitali čika Tomu iz Rakov Dola zašto hoda bos, što ne napravi opanke. „Pa nema kože za op’nci odnesoše i’ drugovi za tašne“. Odgovorio je kratko čika Toma.    /Arsa B.Ristić 18.09. 2002. u Strelcu/

 

  1. Bez datuma

Radisav Ljubić je pozajmio novac od bojadžije Dragoljuba iz Grnčara, koji je radio u Strelcu i potpisao urednu priznanicu, ali bez datuma. U priznanici je samo stajalo da će mu pare vratiti druge nedelje.

/Borko Ristić 20.08.1996./

 

  1. Na konče

Kada se ženio Svetozar Rančić (Toza šef) 1929. godine „na konče“ je predviđeno komšijsko dete Radivoje. Ali desi se maler. Pred sam ulazak neveste u mladoženjinu avliju otac Radivoja Đorđe Adamović Mali zove mladoženjinu majku: „Vido! Vido! Tražete drugo dete za „na konče“ našeto se usra“.

 

  1. Deveto dete?

Deda Blagoja Mišinac je kazivao: „Moj otac Miša imao je osam sinova i jednoga dana reče: „Što se ne rodi još jdno dete pa da ne plačujemo porez““. Po zakonu je bilo da se svaki domaćin oslobađa poreza, ako ima devet deteta.

/Svetozar Rančić-Toza šef, juna 2002./

 

  1. Ko šta čini sebi čini

Proodil jed’n čovek po sokak i stalno okal: „Koj kakvo pravi na sebe si ga pravi, koj kakvo pravi na sebe si ga pravi“. Jedna žena mesila kravaj, pa kad je čula okanje izlezla na sokak pa ga pita:

-Istina li je tova što okaš?

-Teka je, teka, odgovoril čovekat. Tagaj ga ona ponudi da sedne i odmori dok ne ispeče kravaj. On pričekal, a ženata u kravajat stavi otrov i dade na čovekatoga. On kravajat stavil u torbičku, izlezal i produžil po sokak da oka. Sretnu ga deca i počnu da mu se smeju što oka i pitaju ga kakvo nosi u torbičkutu. Kazal im da nosi kravaj. Decata bila gladna i on im dade kravajat te ga izedu. Kada su došla doma ona se porazboljevaju, a majća i’ pita kavo su jeli. Pojedomo kravaj što ni dade čovek koji odi po sokak i oka: „Koj kavo pravi na sebe si ga pravi…“ Majćata se t’g uverila da je istina onova što je okal.

 

  1. Koji ga je kačil…

Aleksa Andrejić (Leka Dacin) obesio se u svojoj kući. Došla milicija na uviđaj i pozvali Milana Todorovića Nucu da ga skine sa konopca. Milan im je tom prilikom rekao: „ Koj ga je kačil, tija neka ga stura“

/Ljubisav Stanković Vužda nam kazuje da se po selu zucka da ga je obesila njegova druga žena Vida Vinčina. Posle Vidine smrti ne tako brzo obesila se Slava Vidina kći. Ljuba kaže:“Krv za krv“. Ko zna zašto je to uradio. Možda je nešto porodično, jer mu se i sin Vita učitelj obesio/

 

  1.  Domaćini

Dr. Dragan Ćirić, primarijus neuropsihijatrije kao student u Beogradu sredinom pedesetih godina prošloga veka navrati u stan brata od tetke Živojina Aleksića, kontrolora pošte 1 u Kosovsku 41. U stanu nije bilo ni Žike ni supruge Marice. Na rukohvatu brave ostavio je cedulju na kojoj je pisalo: „Serem ti takvi domaćini ka i’ nikad doma nema“.

 

  1. Kazivanje Arse B. Ristića

Božidar Ivanović, učitelj iz Vučinske familije poznat u selu kao Bojko bio je odličan igrač narodnih kola.-igara. Jednoga dana za vreme svetkovine na Krsu nadigravali su se u Sušini Bojko i ciganin čergar Dragutin. Ustima su svirali Cigančicu i igrali. Dragutin je imao oko 65 godina. Bio je zdrav, čvrst i žilav i uspeo je da nadigra Bojka iako je po godinama mogao da mu bude sin.

 

  1. Sakrivena jajca

Milan Todorović Nuca voleo je da se šali, posebno sa mladima. Voleo je, kao i svaki seljak, da popije i puši.

Da ne remeti kućni budžet, kada je izvozio stajsko đubrivo na njivu u potesu Livađe, u đubrivu je skrivao jaja i za njih u Zadruzi kupovao cigarete. Supruga Vida je primetila da milan puši, a pare ne troši pa se zainteresuje odakle mu novac za cigarete i otkrije njegov trik. Sačekala je da potera đubrivo prema kapiji, uzela motiku i počela da kopa po đubrivu. Tako je sva jaja polupala, a Milan je priznao svoju „krivicu“.

 

135.

Đorđe „Despić“ iz Marinkovske familije bio je malo ćaknut. Udući sokakaom kroz selo često bi pevao: „Opa, opa, opa ljubim ti popa i „Op, op, op, ljubio ga pop.

Jedne godine u petak uoči Uskrsa krenuo je Đorđe Despić na njivu, iznad njive Borka Krstinoga u potesu Livađe i naiđe na lupće od perašće. Celog dana je psovao što je neko na Veliki petak mrsio i kleo ga: „Proklet da je!, Proklet da je!“

 

Do reke Murgovice Gačkovci su imsli veliki orah. I mi, deca u prolazu mlatili smo orahe. Jednom naiđe Todor Rančić opštinski pisar i upita:

-Šta radite, bre deco?

-Mlatimo orahe, odgovorimo u jedan glas

-Vi samo mlatite granje, reče Todor i ode prema Selištu.

 

  1. Tova oču (To hoću) (Anegdota) (Kazivao: Grada Juruk 25 maja 1995.)

Prošlo je dosta vremena od venčanja, a muž i žena između sebe nisu progovorili ni jednu jedinu reč. Mužu je dojadilo ćutanje, pa jedne noći ustane, zapali sveću i počne po sobi da lupa u razne predmete, hoda tamo amo kao da nešto traži. Žena se probudi od lupnjave, sedne u krevetu i upita muža:

-Ma, što tije te ovija red se muvaš po sobu?! Kakvo očeš ?!

-E, tova oču (hoću), da prooratiš, da nesi nema”.

This site is protected by wp-copyrightpro.com