У доба ауторовог детињства играле се следеће игре:

Бабће; Ватање на тојагу; Џандар, судија и лопов; Зууу…; Меџу (између) две ватре; “Јевтино”; Кликери; Клис; Коларићу-панићу; Борење; Борење на “коњима”; Пљуна; Прерипување; На пулови; Свињћа; Xипкање; Небо (Школица); Надрипување; Одење на ђиђе; Клецкање; Крпењача; Иде мајка с колодвора; Трула кобила; Жари, пали, жежи, бежи; Прескакање канапа; Прављење пушкала (пуцаљки) од б’з и клачишта (зове и кучине); Писци (свирале) од врбе; Вуждала од лискуна и дугмића…

У дугој половини 20. века прохујала је земљом игра деце, младих и старих са обручем око појаса „хулахоп“.

Од чобанских игара наводимо: чулћа, свињћа, фурање (тркаљање тојаге преко тојаге), џипкање, јевтино, труло магаре.

 

Бабће

За игру је потребно пет малих приближно једнких каменчића-пиљака. Четири се држе у десној шаци, а један између палца и кажипрста. Замахом руке каменчић између палца и кажипрста баци се увис, а остала четири из испусте на земљу док је каменчић у ваздуху. Чим се каменчићи спусте на земљу, хитро се хвата каменчић из ваздуха да не падне на земљу. Игра се наставља тако што се опет исти камечић баца увис, а за то време док је он у ваздуху, десном руком се узима један по један каменчић са земље и поново хвата каменчић бачен увис. Тако се ради све док се не покупе сва четири каменчића. Уколико неком у игри испадне који каменчић или не ухвати каменчиђ у ваздуху, испада из игре.

Игра се наставља као у првом поступку: каменчић се баца увис, остала четири испусте на земљу и хвата онај бачени увис. При следећем бацању каменчића увис са земље се хитро узимају, овом приликом, по два каменчића. При наредном бацању са земље се одједном узимају три каменчића и у наредном бацању један заостали. При поновном бацању одједном се са земље узимају сва четири каменчића и хвата онај из ваздуха. Уколико неко не покупи одједном сва четири каменчића или не стигне да ухвати каменчић из ваздуха, испада из игре.

Игра се даље одвија тако што се на левој руци домали прст савије преко средњег. Палцем и домалим прстом рука се ослони на земљу. У десну руку узxимају се каменчићи (пиљци) као у претходном поступку и бацају на земљу. Сада, док је бачени каменчић у вадуху узима се један пиљак са земље, хитро ставља у увалу између савијеног домалог прста и кажипрста и хвата пиљак бачен увис. При следећем бацању каменчића увис хитро се скида каменчић са леве руке и баца између ослоњеног палца и кажипрста. Тако се игра наставља док се сви каменчићи са пода не пребаце између палца и кажипрста. Играч испада из игре ако се каменчић не одржи на левој руци или онај бачени увис падне на земљу.

Победник је онај ко све одигра како правило игре налаже. Ако буде више победника, победници се даље такмиче на испадање.

 

Ватање на тојагу

 У игри учетвују најмање два пастира. Један од пастира обухвати пуном шаком крај тојаге. Остали то исто ураде тако да им се шаке додирују. Настављају да обухватају штап наизменично све док не дођу до другог краја штапа. Онај за кога није остало довољно места да обухвати целом шаком штап или изнад његове шаке вири штап мање од рукохвата иде да врати стоку која је кренула у штету.

Ватањем на тојагу се одређује и ко ће први да стави капу на земљу ако се игра “Јевтино”,или ко први да тера свињћу у игри “Свињћа…”

 

Џандар, судија и лопов

Учествују најмање три дечака. На папирићима према броју учесника у игри испишу се главни актери игре: судија, жандар и лопов, затим се пресавију два три пута и ставе у шајкачу. Папирићи се у капи промешају и сваки учесник узме по папирић, отвара и чита шта је извукао.

Џандар лопова спроведе до судије да га саслуша и према тежини учињеног дела изриче му врућу или хладну казну. На пример: лопов је “украо” дугме. Судија га осуђује на две вруће и једну хладну казну. Жандар тада узима прут и по длану лопова удари двапута и једном само превуче прут преко длана. Ако је лопов украо кајиш, судија га осуђује на пет врућих и три хладне казне. Тада жандар превуче прут трипута преко длана и пет пута га удари по испруженом длану.

 

Зууу…

Ову играју играју више њих. Један играч добровољац леву шаку стави уз леви образ да заклони очи. Десну руку стави испод леве мишке са истуреним дланом. Остали играчи су иза леђа, ван његовог видокруга. Кад отпочне игра они се стално крећу и вичу: “Чекај, ја чу да га ударим!, чекај ја чу да ударим..” Један од њих својим дланом удари по испруженом длану играча испред себе, а онда гурајући се испруже кажипрст и средњи прст према њему изговарајући; зууу, зууу, зууу. Овај треба да погоди ко га је ударио. Ако је погодио ко га је ударио, тај сада окреће леђа и припрема длан за ударац, а ако не погоди мора поново да испружи длан и тако добија ударце све док не погоди ко га је ударио.

 

Између две ватре

Чулћа

Труло магаре

Јевтино

У овој игри један од играча ставља капу на земљу и брани је од осталих играча скакањем око ње да је неко не шутне и у трку настави да шутира. Играчи подскакујући прилазе капи са свих страна и покушавају да је ногом шутну. Ако им то успе шутирају капу све док бранилац капе ногом не шутне онога ко шутира капу. Кад играч који шутира капу оцени да ће га бранилац стићи и шутнути у ногу, он јако шутне капу према удаљеном саиграчу. Бранилац капе онда јури онога што наставља да шутира капу. Тако игра тече све док бранилац капе не шутне у ногу или тур онога који шутира капу. Сада шутнути играч ставља своју капу на земљу и брани је од осталих играча. Због ове игре деца су најчешће носила старе и закрпљене шајкаче.

 

Кликери

Ова дечја игра пре другог св.рата није била упражњавана у Стрелцу

 

Клис

Ова игра је била омиљена међу децом и радо јсу је играли чувари стоке. Парче огруглог дебљег прута дужине до десет сантиметара засеку крајеве косо наизменично. Издеља се равномерно са четири стране и на странама ножем усеку римски бројеви од један до четири. Преко плитко издубљене рупе стави се клис и тојагом увученом испод њега баци се да одлети што даље. Кад клис падне прилазе играчи и прочитају број на клису. Према броју играч има право толико пута да удари клис како би што даље “одлетео” од рупе. Након последњег ударца тојагом се мери растојање до рупе и памти колико је тојага удаљен клис од рупе.

Игру наставља други играч, па трећи и тако док се сви играчи не израеђају. Победник је онај који најдаље бацио клис.

 

Коларићу-Панићу

Ову игру играју девојчице. Ухвате се за руке корачају у круг и певају: „Коларићу-Панићу плетемо се самићу, саме себе заплићемо, саме себе расплићемо”. После прве отпеване реченице почиње заплитање тако што се прва девојчица у колу провуче испод славолука од своје леве и десне руке девојчице до себе. Потом њих две пролазе испод руку друге и треће девојчице у колу и тако редом док се све не заплету. Прва која се заплела поставља питања, а све друге једногласно одговарају:

-Шта је горе?

-Небо

-Шта је доле?

-Земља

-Шта је на небу?

Бог и анђели

Шта раде?

Једу

Шта једу?

Мед и масло

Којом руком?

Десном

Уколико нека девојчица не изговори редослед питања прогласе је за ђавола. Тада пружају десну ногу према њој као да је шутирају и изговарају реченицу: “На ти ђаволе ногу, на ти ђаволе ногу…”

 

Борење сас “коњи”

За игру је потребно најмање четири дечака. Двојица су коњаници, а друга двојица “коњи”. “Коњи” носе коњанике и прилазе један другоме. Када су на домаку руке коњаницима настаје борење. Коњаник ствара ситуацију да обори другог коњаника. Онај ко се на крају борења одржи на “коњу” победник је. Ако се у борби коњаник нађе у невољи његов “коњ” га једном руком држи на леђима, а другом му помаже да смакну противника.

 

Пљуна

Ово је позната игра жмурке. Један дечак жмури и гласно броји до десет, а остали се скривају. После броја десет дечак који жмури зговори и …”изашао бели месец”. То је знак да полази и пронађе сакривене другаре. Уколико некога пронађе мора пре њега да дотрчи до места жмурења и ту да пљуцне. Ако први стигне и “запљује га” у даљој игри жмури пронађени учесник игре. Али, ако сви учесници у игри стигну први до места жмурења, онај који је жмурио мора поново да жмури.

 

Прерипување (прескакање)

У овој игри учествују више играча. Један се сагне тако да се рукама ослони на колена, а други га редом из потрке прескачу, ослањајући се прстима на његова леђа. Како који дечак прескочи другара, заузима исту позу за прескакање. И тако се редом прескачу док се не уморе.

 

На пулови

У овој игри пободе се мали кочић и са удаљености око 12 стопала играчи до кочића бацају дугмиће исте врсте. Играч чије је дугме најближе до кочића скупља сву дугмад и у затвореним шакама промућка их и баци увис. Кад падну на земљу сву дугмад лицем окренутим навише узима за себе, а осталу дугмад окренуту лицем према земљи, узима играч чије је думе било друго по близини до кочића, промућка их, баца увис и узима ону думад као и упретходном случају. Осталу дугмад узима трећи по близини до кочића и ради исто што и претходна двојица и тако редом док има дугмића.

Често се “коцкари” договоре да играч чије је дугме најближе до кочића узме сву дугмад. На овај начин највише думета “зараде” они који су прецизни у бацању.

 

Свињћа

За ову игру је потребно најмање тројица. Када је више играча игра је интересантнија. У игри су потребни овчарски криваци и један комад облог дрвета величине јајета (свињћа).

На равнијем терену, на растојању од по најмање два метра, у кругу ископају се рупе. Поред рупе стоји играч са криваком -тојагом. У средини керуга је такође рупа поред које је свињћа и свињћар. Први свињћар се одреди ватањем на тојагу. Сви играчи држе криваку у рупама. Свињћар гура свињћу и гледа како да превари неког играча и да утера свињћу у његову рупу. Играчи се бране држањем кривака у рупе и у погодном тренутку криваком-тојагом гурају свињћу што даље од своје рупе. Истовремено мора да пази да терач не стави свој кривак у рупу, док је он усредсређен да свињћу.

Уколико терач свињће успе да утера свињћу у рупу или први стави кривак у рупу, играчи мењају места и онај који је не стигне да стави свој кривак у рупу постаје свињћар.

Када је више играча сви су активни у игри и гледају да што даље отерају свињћу, али тада и свињћар има више прилика да искористи неопрезност играча и стави свој кривак у рупу.

 

Тојагарење-тркаљање-фурање-чипкање

У овој игри чобани са својим тојагама на низбрдици поседају један поред другога, раширених и испружених ногу. Тојаге ухвате двадесетак сантиметара на једном крају и између ногу држе их усправно. Крај тојаге испод руке ослоњен је на земљу. Затим их подигну увис и ударају у земљу. Када процене да ће од ударца у земљу тојаге да оду далеко низбрдо, испусте тојаге и оне одскоче и клизе на низбрдици. Чобанин чија је тојага најближа играчима, скупља их и враћа за ново такмичење.

 

Xипкање

У овој игри чобани наизменично бацају своје тојаге тако да се оне преврћу дуж уздужне осе (xипкају се). Побеђује онај чија се тојага најдаље одxибкала.

 

Небо (Школица)

Ову игру играју само девојчице. Кредом нацртају “небо” на земљи или обележе неким другим предметом. По редоследу у обележена поља бацају плочицу и скачу једном или обема ногама у тачно одређена поља. На крају школице стану у полукругу и окрену се за 180 степени. Сада поново скачу и у повратку се сагињу, стојећи на једној или две ноге, зависно од плочице у коме се пољу налази, узимају је и враћају се на почетак. Унапред се договоре о редоследу игре. Уколико нека девојчица погреши у току играња испада из игре. Победник је девојчица која одигра целу школицу без грешке.

 

Надрипување (скакање у даљ)

Надрипување или Рипање из место. Обележи се на земљи линија. Скакач стане тик уз линију, несме да је нагази ни милиметар. Скаче у даљ и бележи даљина скока из саме пете скакача. Најдужи скок из места био је 2 м. и 10 см.

 

Одење на ђиђе (ходање на штулама)

Другари се такмиче у временском ходању на ђиђе до одређеног циља, а да ногама не додирну земљу. Води се и “борба” тако што у корачању на ђиђе другари се међусобно гурају и приморавају играча да додирне земљу и испадне из игре.

При такмичењу у прелазу реке на ђиђе многи изгубе равнотежу или им вода подкопа штуле уколико хитро не прелазе реку и они падају у воду, а присутни се веселе уз разна добацивања и громогласан смех.

 

Клецкање

Ова игра је скакутање једном ногом. Друга је савијена и при скакутању руком се држи између стопала и колена. Победник је онај ко може на јеној нози да одскакуће до одређеног циља и врати се на почетак.

 

Крпењача

Крпењача, лопта од старих крпа, је прва лопта са којом су деца у селу долазила у додир и играла на два гола обележена шајкачама. Између два светска рата, у Стрелцу је био један кожни фудбал са шнирањем. Унутар коже била је гумена лпота са цревом за напумпавање. Често су је сами играчи наизменично дувањем пумпали. Пре напумпавања гума се стави у калоту од коже. Када се гума напумпа црево за напумпавање се превеже чврсто канапом и завуче у калоту, а потом зашнира као ципела. Ова лопту су користили момци, а деца су се задовољавала крпењачом, јер није било других лопти као данас. Крајем тридесетих година прођлога века појавиле су се код деце имућнијих родитеља мале гумене лопте, које су биле кратког века, јер би често у игри налетеле на трн.

 

Предказивање (Ова игра важи само за девојчице)

У току игре ако неку девојчицу засврби нос, једна од присутних изговори један број из прве десетице. Кажипрсзом се пипа брада коју означава број 1, усне број 2, нос број 3, око број 4, чело број 5, уво број 6 и образ број 7, а затим опет брада, али сада је број 8., уста број 9. и нос број 10.

Сваки део лица има своју функцију повезану реченим бројем од 1-10. Примера ради ако је девојчица изговорила број 1. или 8., који означавају браду, онај кога је засврбео нос доживеће нешто лепо, обрадоваће се. Ако је у питању број који означава усне, пољубиће се с неким, а ако означава нос, љутиће се на некога. Ако се казани број односи на око, девојчица коју је засврбео нос видеће нешто занимљиво, чело означава бригу, али и мудру одлуку, уво означава пријатан или непријатан глас, а ако казани број означава образ, у питању је чист образ и особа се упозорава да га као таквог сачува.

 

Чича Глиша

Цртање чича Глише преноси се из генерације у генерацију. Веома забавно је код деце претшколског узраста. Цртајући чича Глишу деца су волела да поједине делове тела увећавају или умањују тако да цртеж чича Глише изазива смех.

Чича Глиша се црта одређеним редоследом и гласно изговарају делови тела. Ево како гласи текст: Тачка, тачка, тачкица, црта, црта, цртица, готова је главица. Шија као змија, труп као сат, ноге као штап, руке као трска, уши к’о у миша, готов чича Глиша / овде ставити цртеж/.