Лужничани поштују црквене празнике, верске и народне обичаје. Данас много мање него раније. Празнике су разврстали по важности, па их тако и празнују, неке више, а неке мање. Поједине празнике празнију, али по мало и раде, а има празника када стрелчанин не пипа работу ни за живу главу. Празницима се подједнако радују сви и стари и млади. Старији тада мало предахну од тешких пољских радова и са рођацима и пријатељима уз добру домаћу љуту порате си на тену. Деца се радују што ће добити од оца, мајке или рођака коју пару за бонбоне и друге слаткише домаће производње. Посебно воле клакер (кабезу) са разним ароматичним бојама. Момци и девојке празничне дане воле, јер имају прилику да се лепо дотерају у народну ношњу и играју народно оро. У колу се испољављју и симпатије, а мајке са стране меркају будуће  зетови и снахе.

Од празника највише се поштију Божич (Божић), Велигден (Ускрс) и Богородицу ( Успеније Пресвете Богородице, Велика Госпојина). Сва три празника славила су се по три дана. О Божићу се мештани окупљају на Крс, а Велигден и Голему Богородицу славе у црквеној порти. Велика Госпојина је и слава стрелачкога храма. Тога дана се “коље молитва”.

Нема више окупљања на поменутим местима. Данас, на празницима после ручка гости и по неки мештанини изађу на Селиште, прошетају се, виде се и поразговарају са људима које ређе виђају и пред мрак одлазе. Село опустеје-кажу данашњи житељи села.

На Селишту је на Великој Госпојини 1988.г. био један бомбонxија, из радињинца, један накупац продавац бижутерије, Чеда из Горчинца лимар са шест лимених шпорета, један комби са лубеницама и Урош паприкар, из Стајковца, који сваке среде посећује Стрелац са поврћем.

28.08.1990.г. од продаваца су били: Чеда лимар са плеханим шпоретима, жена Момчила Ђорђевића, из Радињинца са бомбонама и Урош, паприкар са поврћем.

 

Бадњи дан и Бадње вече

Деца са радошћу очекују овај дан, јер сабајле као коледари одлазе у посету рођацима и декламују пригоне коледарске песме. Песме казују да се наредна година вали приновама у породици, код оваца, коза, крупне стоке, живине…

Коледаре дарују кравајчићима, сушеницама, орасима и другим воћем. По сећању забележио сам ове стихове:

Кокац, кокац коледо,

Посрало се говедо,

На попову орницу.

Стани стрино на столичку

Довани ми сушеничку,

Суни, муни у торбичку.

По старом обичају коледар седне на троношку, а укућани га причом заговарају и на сваки начин гледадају да му извуку троношку да седне на под, После његовог пада настаје општи смех.

Деца старијих разреда основне школе и младићи иду уочи Божића у раждајицу. Двојица певају, а трећи члан групе, најснажнији на раменима носи дисадзи (бисаге) у које ставља дарове: коврџање -кравајчетија (хлебчиће) , сушенице, орахе и друго воће. Имућнији домаћини дарују их и новцем. За време певања један од певача испред себе држи икону Св. Богородице са сином Исусом. Почетак песме казивала је стрина Мира Ј. Раденковић:

Христос раждајице, с’небездријашите

И на земљу возносите, вознопите

Всја земља веселија и господсћи љуђе

Јако прославите рожденому, метленему

Христу Богу род наш ја јеси Господи

И воспојте људи јако

Прославитсја прежде вјеков.

У току Бадњег дана, у једном крају собе, домаћин стави сламу на под, а домаћица прекрије тканом простирком,шареницом. На сламу се постави вечера.Сва јела су посна: пресна погача, зељаник (пита од зеља, купуса), пасуљ-пире посут туцаном алевом паприком, боб, варено жито, варене вочће (компот), коврждање, сомунице (хлебчићи елипсастог облика) украшене фигурицама од теста, кравај са новчићем, ораси и друго воће: суве шљиве, крушке, јабуке; вино, . жешка раћија и свећа. Украси на сомуницама приказују кућу и чељад у кући, тор са овцама и јагањцима, козама и јарићима, стаје са крупном стоком, кокошке са пилићима и другу живину. Поред софре поређају се јастуци напуњени сламом на којима укућани седе за време вечере.

У току дана отсечени бадњак (храстово дрво) домаћин предвече исече на мање дужине (око 50 цм.) и замота у месаљ. Пре почетка вечере, настарије мушко дете уноси бадњак у кућу. Носи га на левој руци и придржава десном као бебу у повоју. Тада сви укућани стоје поред софре(трпезе), а носилац бадњака прилази поклони се пред свима и трпезом на слами и каже: Добро јутро родио се млади Бог. Укућани одговарају у један глас: Ваистину се роди.. То понови још два пута и преда домаћину бадњак, а он га однесе у ижу и положи на ватру у огљишту.

Ако ујутру на Божић уђе у ижу прво мушко чељаде јагњиће се мушка јагњад, а ако прво уђе женско чељаде јагњиће се женски јагањци.

Сутрадан од несагорелог бадњака по две угасле главње повежу се у виду крста и стави један крст на кућу, други у градину и трећи на њиву да година буде родна и берићетна.

После уношењу бадњака , Бадње вече у кући Борка Крстиног је било овако:

Деда Борко на дрвеном кругу изнесе погачу, зељаник, кувану пшеницу, чашу вина и упаљену свећу испред врата, па дозива Xермана :

“Xермане, Xермане дојди да вечерамо, а у лето очи да ти не видим.” Затим узме залогај погаче и једе, а други залогај баци Xерману. Поново зове Xермана на вечеру, али сада узме залогај зељаника и једе, а други залогај баци Xерману. На исти начин позове Xермана и понуди пшеницу, а потом га позове да пију: “Xермане, Xермане дојди да пијемо, а у лето очи да ти не видим”. Попије гутљај вина и мало проспе на земљу за Xермана (Xерман је нечастива сила која уништава летину).

После вечере са Xерманом деда Борко врати све на прекривену сламу и прекади уз гласну молитву “Оче наш……” Потом баба Даринка узима кравајче са крстом од теста, десном руком га пружа према истоку, затим према западу, а онда према југу и северу и изговора:’ Из рог у рог, раждајице рожењ’ц те тера.” Док обред траје сви укућани стоје и моле се Богу, а затим поседају на јастуцима напуњеним сламом.

Пре него што се почне са вечером, одрасли попију по вилxан жешку раћију, а деца по један гутљај ради доброг здравља. А, сада долази најинтересантнији део, ломљење краваја у коме је новчић да се види ко ће да буде срећник. Кравај се ломи на онолико делова колико има укућана. Ко пронађе новчић у свом парчету, задржава га за себе, и биће срећан током целе године. Постоји веровање да залогаји краваја у коме је новчић, штите од пробадања или како то стрелчани кажу од р’гавину. После вечере баба Даринка баца орахе на под, а ми деца трчимо и скупљмо. Такмичимо се ко ће више да покупи. Док се ми грабимо за орахе, остали нам се смеју, а баба говори:

„Туку, туку бабине кокошчице

По пут одиле, у скут носиле“

(Постоји веровање да се на Божић не једу ораси да се на уснама не појаве ране.)

После испеченог зељаника за бадње вече у црепњи (црепуљи) док је још врућа ставе се купчићи (гомилице) пепела са наменом: за чељад, пшеницу, стоку, градину…и покрије врућим вршником (сачом). Ујутру се склони сач. Бела боја пепела према намени означава добру годину.

Обичај је да укућани спавају на слами на којој су славили Бадње вече. Овчар је био обавезан да спава на слами и то са кајишем око појаса. За време спавања нико несме да се преврће да жито не полегне. Љубица Милутиновић (кћерка Станоја Мутијинског), удата за Александра-Санду Цветковића (“Ћерћеза”), казује:

“Нисам могла никако са каишем да заспим, намучила сам се те ноћи , па отпашем каиш и метнем га поред себе. Ујутру деда спазио каиш поред мене па ми рече:” Е, дедино, смита ли ти каиш’ кат, смита”. Ми овчари морали смо са каишем да спавамо, јер у току године кад овци није добро, неће да пасе, протеже се (знак да је боли срце), ми трипута каиш пребацујемо око ње да оздрави.”

По један рукохфат сламе на којој је се вечерало пали се трећег дана ујутру у башти, воћњаку и њиви да година буде родна.

 

Свети јован Крститељ

Слави се и као крсна слава и као крсно име. Црква је Св. Јовану посветила дан после Богојављења, због његове највеће улоге у животу, крштења Исуса Христа. “Јагње Божије, које узе на се гријехе свијета”*, рекао је о Исусу Христу Јован Крститељ при крштењу. /* Свето писмо, Београд 1929., страна 98./.

Свети Јован је непомични благдан и слави се 7. Јануара по старом, односно 20. Јануара по новом календару. Свето писмо за Јована каже да је био анђео на земљи, а не смртни човек и сматра се узором карактерности и поштења (Николај, Охридски пролог, Ниш 1928., стр.17.)

У данима око Богојављања и Св. Јована било је много снега и јаких мразева, па су стари стрелчани говорили: Свети Јован голем мраз, Свети Илија голема жега.

 

Свети Сава

Право име Св. Саве је Растко Немањић. Он је син великог српског жупана Стефана Немање. Родио се 1169. године. Још као младић побегао је из очевог двора у Свету гору, где се замонашио и добио име Сава. Његов отац Немања владао је од 1166-1196, а потом и он је отишао у Свету гору, замонашио се и добио име Симеон. Сава је на Светој гори са оцем Немањом (Симеоном) подигао манастир Хиландар.

Растко илити Сава је у Светој гори стекао изузетно образовање. Био је мудар и енергичан човек. Успео је да од никејског патријарха издејствује 1219 године независност српске православне цркве и буде њен први архиепископ. Подигао је многе школе и манастире по Србији. Као утемељитеља духовне историје Срба и писца првих књижевних дела на народном језику, школа га је узела за своју славу. Зато народ каже: Свети Сава школска слава или Свети Сава ђачка слава., а због целокупног његовог рада за српски народ и српску цркву, црква га је прогласила за свеца. Свети Сава се слави 14. Јануара по старом, а 27. Јануара по новом календару. Тог датума стигла је тужна вест о његовој смрти у бугарском граду Трнову, где је служио Божију службу при повратку из Јерусалима 12. јануара 1236. године. До Другог светског рата Савин дан су славиле све српске школе. Доласком Комунистичке партије (атеистичке) на власт, верски празници су забрањени, а међу њима и ова лепа ђачка слава.

Ево како је стрелачка основна школа славила ђачку славу: око 11. сати почињу у школу да стижу ђачки родитељи. Са собом доведу и децу претшколског узраста да би видела ђачку приредбу и заволела школу. Приредба је почињала кратким говором управника школе ( у овом случају Бранка Ценића) о Светом Сави, његовом раду и значају за српски народ и посебно за школу. Потом ђаци под руководством учитеља Ценића отпевају химну Светом Сави: “Ускликнимо с љубављу………, а онда наступају декламатори (рецитатори). Прва декламација је “РАСТКО”: “Ко удара тако позно у дубини ноћног мира…Остале декламације су одабране пригодом прославе школске славе. Посебно уз звуке виолине Управника Бранка Ценића, ђаци отпевају неколико лепих старих народних песама: Под јавором на ливади, Расло ми је бадем дрво и друге.

Школа припреми за све ученике кувану заслађену пшеницу, украшену бомбонама. Пшеница је у виду полулопте на послужавнку и свако од ученика добије по мало пшенице украшене бомбоном. Преостала пшеница подели се претшколској деци. Заједнички ручак и весеље уз музику обави се у учионици. За ручак ђачке мајке донесу погаче, сир, гибаницу и пржене пилиће. Тада нису у моди биле торте и разни ситни колачи. Без вруће ракије у кондирима није се могло замислити весеље у хладним зимским данима. А када се родитељи загреју ракијом, заиграју у колу. Учитељима мајке нуде колцетија од баницу – казује Лена Антић, удата Манић (Лена Цурћина).

Ако загрми на дан Св. Саве, народ верије да ће се на земљи нешто крупно догодити. То веровање нас подсећа на стихове из народне песме Буна на дахије: “ “Гром загрме на Св. Саву, усред зиме кад му време није….”

 

Часне вериге

Овај празник је 16. Јануара по старом, а 29. Јануара по новом календару. Стрелчани га зову ВЕРИЂЕ. По хришћанском предању реч је о веригама у које је био окован Св. Апостол Петар у време владавине цара Ирода. Тим веригама се приписују исцелитељске моћи и хришћани су их чували као успомену на апостола Петра. Патријарх Јерусалимски Јувенал поклонио је те вериге царици Евдокији, а она је половину верига поклонила цркви Светог Апостола у Цариграду, а другу половину својој кћери царици Евдоксији у Риму. Евдоксија је Св. Петру сазидала велику цркву у Риму и у њу положила вериге у које је био окован апостол Петар. Стрелчани Вериге празнују од удара грома и да стока буде здрава. Нарочито га жене брижљиво празнују.

 

Свети пророк Јеремија

Празник Јеремија је посвећен змијама. Дан је нерадан и због временских непогода и удара грома. Пада 1. маја по старом, односно 14. маја по новом календару. Обичај је у селу да уочи Јеремије мушка деца или старији иду око куће и осталих помоћних зграда (обикаљају), ударају острушком или машицама у лопатицу и непрекидно гласно изговарају: „Беж’ те змије у море, Јеремија у поље”.

Следећи дан је Пољаранија. Пољаранију слави газда Милоша Марјановића, из засеока Лалешевци.

Године 1941 код газда Милоша били су на слави поред осталих званица и бугарски кмет и секретар стрелачке општине. У једном тренутку у слављеничку собу пуну гостију ушуњао се газдин пас „Хитлер“. Име псу дао је Милошев син учитељ Славко „Лаф“. „Хитлер“ се завукао испод стола до ногу Влајка Ивановића Чоље, ловца из Масуроваца. Влајко је био шерет своје врсте, додао је псу комад меса, а затим је почео гласно да га грди: “Марш, „Хитлеру“, мајку ти твоју, марш напоље!….” После овога сви гости у Влајковој близини очекивали су најгоре. Због међусобних разговора гостију, наздрављања и опште галаме у соби, Бугари нису чули Влајкове речи и дан је прошао без невоља, али је сећање остало. Ђорђе, „Лаф“-ов брат је с тешком муком измамио пса у двориште. Није хтео да се одазива на позив:”Куцо, куцо, дођи куцо.” Тек када га је позвао шапатом: „Хитлер“, „Хитлер“, дођи” изашао је.