August 22, 2016

Verski praznici i običaji

Lužničani poštuju crkvene praznike, verske i narodne običaje. Danas mnogo manje nego ranije. Praznike su razvrstali po važnosti, pa ih tako i praznuju, neke više, a neke manje. Pojedine praznike prazniju, ali po malo i rade, a ima praznika kada strelčanin ne pipa rabotu ni za živu glavu. Praznicima se podjednako raduju svi i stari i mladi. Stariji tada malo predahnu od teških poljskih radova i sa rođacima i prijateljima uz dobru domaću ljutu porate si na tenu. Deca se raduju što će dobiti od oca, majke ili rođaka koju paru za bonbone i druge slatkiše domaće proizvodnje. Posebno vole klaker (kabezu) sa raznim aromatičnim bojama. Momci i devojke praznične dane vole, jer imaju priliku da se lepo doteraju u narodnu nošnju i igraju narodno oro. U kolu se ispoljavljju i simpatije, a majke sa strane merkaju buduće  zetovi i snahe.

Od praznika najviše se poštiju Božič (Božić), Veligden (Uskrs) i Bogorodicu ( Uspenije Presvete Bogorodice, Velika Gospojina). Sva tri praznika slavila su se po tri dana. O Božiću se meštani okupljaju na Krs, a Veligden i Golemu Bogorodicu slave u crkvenoj porti. Velika Gospojina je i slava strelačkoga hrama. Toga dana se “kolje molitva”.

Nema više okupljanja na pomenutim mestima. Danas, na praznicima posle ručka gosti i po neki meštanini izađu na Selište, prošetaju se, vide se i porazgovaraju sa ljudima koje ređe viđaju i pred mrak odlaze. Selo opusteje-kažu današnji žitelji sela.

Na Selištu je na Velikoj Gospojini 1988.g. bio jedan bombonxija, iz radinjinca, jedan nakupac prodavac bižuterije, Čeda iz Gorčinca limar sa šest limenih šporeta, jedan kombi sa lubenicama i Uroš paprikar, iz Stajkovca, koji svake srede posećuje Strelac sa povrćem.

28.08.1990.g. od prodavaca su bili: Čeda limar sa plehanim šporetima, žena Momčila Đorđevića, iz Radinjinca sa bombonama i Uroš, paprikar sa povrćem.

 

Badnji dan i Badnje veče

Deca sa radošću očekuju ovaj dan, jer sabajle kao koledari odlaze u posetu rođacima i deklamuju prigone koledarske pesme. Pesme kazuju da se naredna godina vali prinovama u porodici, kod ovaca, koza, krupne stoke, živine…

Koledare daruju kravajčićima, sušenicama, orasima i drugim voćem. Po sećanju zabeležio sam ove stihove:

Kokac, kokac koledo,

Posralo se govedo,

Na popovu ornicu.

Stani strino na stoličku

Dovani mi sušeničku,

Suni, muni u torbičku.

Po starom običaju koledar sedne na tronošku, a ukućani ga pričom zagovaraju i na svaki način gledadaju da mu izvuku tronošku da sedne na pod, Posle njegovog pada nastaje opšti smeh.

Deca starijih razreda osnovne škole i mladići idu uoči Božića u raždajicu. Dvojica pevaju, a treći član grupe, najsnažniji na ramenima nosi disadzi (bisage) u koje stavlja darove: kovrdžanje -kravajčetija (hlebčiće) , sušenice, orahe i drugo voće. Imućniji domaćini daruju ih i novcem. Za vreme pevanja jedan od pevača ispred sebe drži ikonu Sv. Bogorodice sa sinom Isusom. Početak pesme kazivala je strina Mira J. Radenković:

Hristos raždajice, s’nebezdrijašite

I na zemlju voznosite, voznopite

Vsja zemlja veselija i gospodsći ljuđe

Jako proslavite roždenomu, metlenemu

Hristu Bogu rod naš ja jesi Gospodi

I vospojte ljudi jako

Proslavitsja prežde vjekov.

U toku Badnjeg dana, u jednom kraju sobe, domaćin stavi slamu na pod, a domaćica prekrije tkanom prostirkom,šarenicom. Na slamu se postavi večera.Sva jela su posna: presna pogača, zeljanik (pita od zelja, kupusa), pasulj-pire posut tucanom alevom paprikom, bob, vareno žito, varene vočće (kompot), kovrždanje, somunice (hlebčići elipsastog oblika) ukrašene figuricama od testa, kravaj sa novčićem, orasi i drugo voće: suve šljive, kruške, jabuke; vino, . žeška raćija i sveća. Ukrasi na somunicama prikazuju kuću i čeljad u kući, tor sa ovcama i jaganjcima, kozama i jarićima, staje sa krupnom stokom, kokoške sa pilićima i drugu živinu. Pored sofre poređaju se jastuci napunjeni slamom na kojima ukućani sede za vreme večere.

U toku dana otsečeni badnjak (hrastovo drvo) domaćin predveče iseče na manje dužine (oko 50 cm.) i zamota u mesalj. Pre početka večere, nastarije muško dete unosi badnjak u kuću. Nosi ga na levoj ruci i pridržava desnom kao bebu u povoju. Tada svi ukućani stoje pored sofre(trpeze), a nosilac badnjaka prilazi pokloni se pred svima i trpezom na slami i kaže: Dobro jutro rodio se mladi Bog. Ukućani odgovaraju u jedan glas: Vaistinu se rodi.. To ponovi još dva puta i preda domaćinu badnjak, a on ga odnese u ižu i položi na vatru u ogljištu.

Ako ujutru na Božić uđe u ižu prvo muško čeljade jagnjiće se muška jagnjad, a ako prvo uđe žensko čeljade jagnjiće se ženski jaganjci.

Sutradan od nesagorelog badnjaka po dve ugasle glavnje povežu se u vidu krsta i stavi jedan krst na kuću, drugi u gradinu i treći na njivu da godina bude rodna i berićetna.

Posle unošenju badnjaka , Badnje veče u kući Borka Krstinog je bilo ovako:

Deda Borko na drvenom krugu iznese pogaču, zeljanik, kuvanu pšenicu, čašu vina i upaljenu sveću ispred vrata, pa doziva Xermana :

“Xermane, Xermane dojdi da večeramo, a u leto oči da ti ne vidim.” Zatim uzme zalogaj pogače i jede, a drugi zalogaj baci Xermanu. Ponovo zove Xermana na večeru, ali sada uzme zalogaj zeljanika i jede, a drugi zalogaj baci Xermanu. Na isti način pozove Xermana i ponudi pšenicu, a potom ga pozove da piju: “Xermane, Xermane dojdi da pijemo, a u leto oči da ti ne vidim”. Popije gutljaj vina i malo prospe na zemlju za Xermana (Xerman je nečastiva sila koja uništava letinu).

Posle večere sa Xermanom deda Borko vrati sve na prekrivenu slamu i prekadi uz glasnu molitvu “Oče naš……” Potom baba Darinka uzima kravajče sa krstom od testa, desnom rukom ga pruža prema istoku, zatim prema zapadu, a onda prema jugu i severu i izgovora:’ Iz rog u rog, raždajice roženj’c te tera.” Dok obred traje svi ukućani stoje i mole se Bogu, a zatim posedaju na jastucima napunjenim slamom.

Pre nego što se počne sa večerom, odrasli popiju po vilxan žešku raćiju, a deca po jedan gutljaj radi dobrog zdravlja. A, sada dolazi najinteresantniji deo, lomljenje kravaja u kome je novčić da se vidi ko će da bude srećnik. Kravaj se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Ko pronađe novčić u svom parčetu, zadržava ga za sebe, i biće srećan tokom cele godine. Postoji verovanje da zalogaji kravaja u kome je novčić, štite od probadanja ili kako to strelčani kažu od r’gavinu. Posle večere baba Darinka baca orahe na pod, a mi deca trčimo i skupljmo. Takmičimo se ko će više da pokupi. Dok se mi grabimo za orahe, ostali nam se smeju, a baba govori:

„Tuku, tuku babine kokoščice

Po put odile, u skut nosile“

(Postoji verovanje da se na Božić ne jedu orasi da se na usnama ne pojave rane.)

Posle ispečenog zeljanika za badnje veče u crepnji (crepulji) dok je još vruća stave se kupčići (gomilice) pepela sa namenom: za čeljad, pšenicu, stoku, gradinu…i pokrije vrućim vršnikom (sačom). Ujutru se skloni sač. Bela boja pepela prema nameni označava dobru godinu.

Običaj je da ukućani spavaju na slami na kojoj su slavili Badnje veče. Ovčar je bio obavezan da spava na slami i to sa kajišem oko pojasa. Za vreme spavanja niko nesme da se prevrće da žito ne polegne. Ljubica Milutinović (kćerka Stanoja Mutijinskog), udata za Aleksandra-Sandu Cvetkovića (“Ćerćeza”), kazuje:

“Nisam mogla nikako sa kaišem da zaspim, namučila sam se te noći , pa otpašem kaiš i metnem ga pored sebe. Ujutru deda spazio kaiš pored mene pa mi reče:” E, dedino, smita li ti kaiš’ kat, smita”. Mi ovčari morali smo sa kaišem da spavamo, jer u toku godine kad ovci nije dobro, neće da pase, proteže se (znak da je boli srce), mi triputa kaiš prebacujemo oko nje da ozdravi.”

Po jedan rukohfat slame na kojoj je se večeralo pali se trećeg dana ujutru u bašti, voćnjaku i njivi da godina bude rodna.

 

Sveti jovan Krstitelj

Slavi se i kao krsna slava i kao krsno ime. Crkva je Sv. Jovanu posvetila dan posle Bogojavljenja, zbog njegove najveće uloge u životu, krštenja Isusa Hrista. “Jagnje Božije, koje uze na se grijehe svijeta”*, rekao je o Isusu Hristu Jovan Krstitelj pri krštenju. /* Sveto pismo, Beograd 1929., strana 98./.

Sveti Jovan je nepomični blagdan i slavi se 7. Januara po starom, odnosno 20. Januara po novom kalendaru. Sveto pismo za Jovana kaže da je bio anđeo na zemlji, a ne smrtni čovek i smatra se uzorom karakternosti i poštenja (Nikolaj, Ohridski prolog, Niš 1928., str.17.)

U danima oko Bogojavljanja i Sv. Jovana bilo je mnogo snega i jakih mrazeva, pa su stari strelčani govorili: Sveti Jovan golem mraz, Sveti Ilija golema žega.

 

Sveti Sava

Pravo ime Sv. Save je Rastko Nemanjić. On je sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje. Rodio se 1169. godine. Još kao mladić pobegao je iz očevog dvora u Svetu goru, gde se zamonašio i dobio ime Sava. Njegov otac Nemanja vladao je od 1166-1196, a potom i on je otišao u Svetu goru, zamonašio se i dobio ime Simeon. Sava je na Svetoj gori sa ocem Nemanjom (Simeonom) podigao manastir Hilandar.

Rastko iliti Sava je u Svetoj gori stekao izuzetno obrazovanje. Bio je mudar i energičan čovek. Uspeo je da od nikejskog patrijarha izdejstvuje 1219 godine nezavisnost srpske pravoslavne crkve i bude njen prvi arhiepiskop. Podigao je mnoge škole i manastire po Srbiji. Kao utemeljitelja duhovne istorije Srba i pisca prvih književnih dela na narodnom jeziku, škola ga je uzela za svoju slavu. Zato narod kaže: Sveti Sava školska slava ili Sveti Sava đačka slava., a zbog celokupnog njegovog rada za srpski narod i srpsku crkvu, crkva ga je proglasila za sveca. Sveti Sava se slavi 14. Januara po starom, a 27. Januara po novom kalendaru. Tog datuma stigla je tužna vest o njegovoj smrti u bugarskom gradu Trnovu, gde je služio Božiju službu pri povratku iz Jerusalima 12. januara 1236. godine. Do Drugog svetskog rata Savin dan su slavile sve srpske škole. Dolaskom Komunističke partije (ateističke) na vlast, verski praznici su zabranjeni, a među njima i ova lepa đačka slava.

Evo kako je strelačka osnovna škola slavila đačku slavu: oko 11. sati počinju u školu da stižu đački roditelji. Sa sobom dovedu i decu pretškolskog uzrasta da bi videla đačku priredbu i zavolela školu. Priredba je počinjala kratkim govorom upravnika škole ( u ovom slučaju Branka Cenića) o Svetom Savi, njegovom radu i značaju za srpski narod i posebno za školu. Potom đaci pod rukovodstvom učitelja Cenića otpevaju himnu Svetom Savi: “Uskliknimo s ljubavlju………, a onda nastupaju deklamatori (recitatori). Prva deklamacija je “RASTKO”: “Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira…Ostale deklamacije su odabrane prigodom proslave školske slave. Posebno uz zvuke violine Upravnika Branka Cenića, đaci otpevaju nekoliko lepih starih narodnih pesama: Pod javorom na livadi, Raslo mi je badem drvo i druge.

Škola pripremi za sve učenike kuvanu zaslađenu pšenicu, ukrašenu bombonama. Pšenica je u vidu polulopte na poslužavnku i svako od učenika dobije po malo pšenice ukrašene bombonom. Preostala pšenica podeli se pretškolskoj deci. Zajednički ručak i veselje uz muziku obavi se u učionici. Za ručak đačke majke donesu pogače, sir, gibanicu i pržene piliće. Tada nisu u modi bile torte i razni sitni kolači. Bez vruće rakije u kondirima nije se moglo zamisliti veselje u hladnim zimskim danima. A kada se roditelji zagreju rakijom, zaigraju u kolu. Učiteljima majke nude kolcetija od banicu – kazuje Lena Antić, udata Manić (Lena Curćina).

Ako zagrmi na dan Sv. Save, narod verije da će se na zemlji nešto krupno dogoditi. To verovanje nas podseća na stihove iz narodne pesme Buna na dahije: “ “Grom zagrme na Sv. Savu, usred zime kad mu vreme nije….”

 

Časne verige

Ovaj praznik je 16. Januara po starom, a 29. Januara po novom kalendaru. Strelčani ga zovu VERIĐE. Po hrišćanskom predanju reč je o verigama u koje je bio okovan Sv. Apostol Petar u vreme vladavine cara Iroda. Tim verigama se pripisuju isceliteljske moći i hrišćani su ih čuvali kao uspomenu na apostola Petra. Patrijarh Jerusalimski Juvenal poklonio je te verige carici Evdokiji, a ona je polovinu veriga poklonila crkvi Svetog Apostola u Carigradu, a drugu polovinu svojoj kćeri carici Evdoksiji u Rimu. Evdoksija je Sv. Petru sazidala veliku crkvu u Rimu i u nju položila verige u koje je bio okovan apostol Petar. Strelčani Verige praznuju od udara groma i da stoka bude zdrava. Naročito ga žene brižljivo praznuju.

 

Sveti prorok Jeremija

Praznik Jeremija je posvećen zmijama. Dan je neradan i zbog vremenskih nepogoda i udara groma. Pada 1. maja po starom, odnosno 14. maja po novom kalendaru. Običaj je u selu da uoči Jeremije muška deca ili stariji idu oko kuće i ostalih pomoćnih zgrada (obikaljaju), udaraju ostruškom ili mašicama u lopaticu i neprekidno glasno izgovaraju: „Bež’ te zmije u more, Jeremija u polje”.

Sledeći dan je Poljaranija. Poljaraniju slavi gazda Miloša Marjanovića, iz zaseoka Laleševci.

Godine 1941 kod gazda Miloša bili su na slavi pored ostalih zvanica i bugarski kmet i sekretar strelačke opštine. U jednom trenutku u slavljeničku sobu punu gostiju ušunjao se gazdin pas „Hitler“. Ime psu dao je Milošev sin učitelj Slavko „Laf“. „Hitler“ se zavukao ispod stola do nogu Vlajka Ivanovića Čolje, lovca iz Masurovaca. Vlajko je bio šeret svoje vrste, dodao je psu komad mesa, a zatim je počeo glasno da ga grdi: “Marš, „Hitleru“, majku ti tvoju, marš napolje!….” Posle ovoga svi gosti u Vlajkovoj blizini očekivali su najgore. Zbog međusobnih razgovora gostiju, nazdravljanja i opšte galame u sobi, Bugari nisu čuli Vlajkove reči i dan je prošao bez nevolja, ali je sećanje ostalo. Đorđe, „Laf“-ov brat je s teškom mukom izmamio psa u dvorište. Nije hteo da se odaziva na poziv:”Kuco, kuco, dođi kuco.” Tek kada ga je pozvao šapatom: „Hitler“, „Hitler“, dođi” izašao je.

This site is protected by wp-copyrightpro.com