Поред других појмова речи легенда, овде је реч о измишљеним причама, бајкама.

Наредну легенду испричао ми је Лазар Љубић (1909), тамњомалац 9.08.1993.г. поред споменика на Селишту.

“ У турско време у Колибје била бачија. Сас бачијари била и једна млого убава девојћа Рада. Прате ју сас котлови на кобилку (обрамицу) да донесе воду од кладенац. Док је она заватала воду и пунила котлови, прим’кну вој се лопови. У xак носили украдено злато. Уватили Раду, врзали ју и расплели вој косу. Свлекли вој чарапе и насликали ју на једну камену плочу. Тагај узели котловити и напунили сас злато. Ради даду неколко златника и запрете вој да никому не казује какво је било. Она од стра веч онемела. Они ју одвржу и пуште да си иде.

Сирота Рада преплашена отрчала при бачију, али неје могла да орати да им каже какво је било при кладен’цат. И бачијарити се уплашили. Никој неје смел да отиде до кладенац за воду. Гоxа време је минуло и никој неје смел да иде на тија кладенац за воду. Плашили су се љуђе да и они не омутаве. И тека је било све док Рада пред мречку неје прооратила и испричала како је било при кладенац кад је отишла по воду. После су сви ишли слободно на кладенац и заватали воду. Од тагај се това место около кладенац зове Радина Бара.

Љуђе верују да су лопови закопали котловити сас злато при плочуту на коју су насликали Радин лик. Кад би се проашла плочата нашло би се и златото. Али тамо је све около урасло. Дооде неки непознати, носе некакви планови и копају. Из једно село до Власотинци доодили су двојица, занатлије. Све прекопали около кладен’цат, али несу ништа нашли.

Вода из кладен’цат је млого убава, бистра, чиста, питка, л’ка. Можеш да ју пијеш до миле воље и да ти неје тешко”, завршио је казивање Лазар Љубић.

Стана Р. Станковић родом из села Пресеке казивала је 24.августа 1986.г. да је између села Пресеке и пресечке Чуке на месту званом Локва било римско насеље. Кроз насеље је текао велики поток из јаког извора у непосредној близини. Једнога дана нека лепа девојка римљанка падне у поток и удави се. Због велике жалости за лепом римљанком мештани комадима сланине и вуне затворе извор воде. Оставили су само шопку да цури тек колико да има за пиће и напајање стоке. Шопка је и данас активна са хладном, бистром и питком водом.

Недалеко од пресечке Чуке је Српски кладенац који се звао и Лазаров кладенац. На источној страни од кладенца била је до 1918. граница између Србије и Бугарске. И данас се (1986.г) оцртава гранични ров обрастао у густу траву.Тада је граница пресецала село па се вероватно зато и зове Пресека.

Стана је казивала и другу легенду: Испод Српског кладенца у подножју брда била је пећина у коју су за време Римљана ушле и нестале четири мазге натоварене сувим златом. Незна се да ли та пећина има излаз у Бугарској. Дошло је до одрона земље и мазге са златом заробљене су у пећини.