Говор нашега села и Лужнице је специфичан у односу на остали део Србије. Он се у многим речима разликује и од пиротског говора. Пироћанци често у свом говору користе реч ел (јел’да, ђи, ђу (уметци)…. У појединим речима додају на крају именице –те. На пример када је реч о наочарима, они кажу наочарите
Ево неколико примера у којима се раликује стрелачки и лужнички од пиротског говора:
Стрелчани и Лужничани: Пироћанци:
вуна в’.лна
буа (бува) б’.ла
васуљ пасуљ
музе м’лзе
кромпир компир
такви таквија
крије кута
кров чандије
воли обича
пуно п’лно
тумач толмач
сабајле сабале
туџо (туђе) чуждо
попошка (паприка) шушпа
иска, оче (хоће, тражи) сака и.т.д.
По Александру Белићу*, истакнутом научнику и председнику САНУ, који је 1902. године боравио на подручју Понишавља и Лужнице и проучавао наш говор, говор Лужнице сврстао је у тимочко-лужнички говор. Он каже да је: „…тимочко-лужнички говор врло лепо сачувао свој стари фонтички и морфолошки склоп. Његове фонетске црте, и то све, од прве до последње, нам представљају црте старога српскога језика или измeну које су извршиле специјално у овом говору. Једна од најважнијих и најкарактеристичнијих овога говора јесте измена Ћ и Ђ, који су постали од ТЈ и ДЈ, у Ч и Џ..
Ево примера које сам се сетио (БМР):
Пређа Преџа Ћунак Чунак
Говеђе Говеџе Ћерка Черка
Туђе Туџо Врећа Вреча
Гађа Гаџа Ноћу Ночу
Међа Меџа Жваће Жваче
Између Измеџу
Веђа Веџа
Између Измеџу
*/Александар белић: Дијалекти источне и јужне Србије, Београд, САНУ, 1905. /
Арго, Ђачки жаргон
Ћале, кева, клопа, табати, кинта, у були, у сосу, у фрци, покојник одапео, маторац одапео, зацепен, затрескан, гајба (стан), супер је девојче, он те мува, шљокају, зезају маглу, ватају маглу, иде ми на бубрег, иде ми на вене…
Шатровачко бројање до десет
Едноле, дволе, троле, чивиле, пале, шале, садам, дадам, даврам, даскрц.
Надимци
Алекса „Брка“, Аца “Пикси”, Аца “Трут”, Братислав “Карамела”, Богољуб “Бупка”, Божидар “Јарц”, Божа “Блађе”, Божидар “Мазненко”, Божа “Бојаxија”, Божа “Зојзе”, Божа Дојчиновић ”Кондиција”, Бођа „Ѕипа“-Ѕ=ДЗ, Божидар Ранђ. „Чучурика“, „Задорица“, Божидар „Јарац“, Бошко “Бик”, Бошко “Маља”, Бошко “Чипа”, Борко “Шовдан”, Бранча “Бена”, Бранча “Биско”, Бранча “Бакс”, Бранча „Ђика“, Бранча “Ђон”, Бранислав “Пеле”, Буда “Каравиљћин”, Буда “Двоглавоња”, Буxа “Ломотан”, Буxа “Тупанxија”, Будимир „Реџа# и “Црни”, Влада “Кона”, Влада “Кукља”, Влада „Пашић“, Влада “Силе”, Велимир “Века”, Влајко “Гоља”, Вида “Ковачица”, Вида Дл’га, Влада “Кордопеља”, Влада “Бијак”, Влада “Ћоса”, Града „Гигин“, Града “Ланкиш“, Градимир “Ђама”, Града “Хомеини”, Града “Јурук”, Града “Поштар”, Града “Амбасадор”, Града “Попов коњ”, “Трчомоч”, “Амбасадор”, Града “Гоља”, Добривоје „Нацко“, Дуле “Пинда”, Дуле “Јапанер”, Драгомир “Гаша”, Драгољуб “Кокмак”, “Кока”, Душко “Варотин”, Душан “Ћукан”, Ђорђе „Акало“, Ђорђе „Бл’нзогрудоња“, Ђорђе „Деспић“, Ђорђе “Пилиштар”, Ђока “Петраћин”, Ђока “Риђи”,Ђорђе „Големи“, Ђорђе “Мали”, Ђорђе “Пиле”, Жика “Вацин”, Живојин “Влацег”, Жика “Нанча”, Жика “Бебан”, Жика “Нанће”, Жика “Жола”, Ивица „Ћоше“, Јеленко “Путар” и “Јанко”, Јордан “Хусеин”, Јорда “Калка”, Јоца „Инђилиз“, Кода “Колар”, Коса “Скубисвекрва”, Крста “Крилић”, Никодије-Кођа “Ћивик”, Лазар “Гаша”, Лека “Тупи”, Лека “Амиxа”, Лука “Дзука”, Љиља (Пантина) “Xули”, Љуба “Кускре”, Љуба “Ђићин”, Љуба “Вужда”, Љуба „Дрнда“, Љуба „Ћата“, Милутин “Нуна”, Милутин “Поћерц”, Милутин „Мућа“, Миодраг „Авта“, Мирко “Чипа”, Миладин “Дзипа”, Мирко “Клиндупар”, Мирко “Ја газда”, Микаил “Брxа”, Микаил „Пинтур“, Мирко “Шарко”, Мирко “Лиса”, Мирко “Гачков”, Мирко “Дилча”, Мирко “Р’мба”Мирољуб “Мицко”, Милан “Нуца”, “Усмрцан”, Мирко “Трт”, “Р’мба”, Нацко “Шћембан”, Никодије “Кођа”, Новица “Ован”, Новица “Коњ”, Пера “Дрмац”, Пера “Мазало”, Пера “Калакус”, Пера “Цуки”, Петко “Мазар”, Радомир “Бклица”, Радован “Риле”, Радован “Раца”, Радоња „Лале“ и „Вецко“, Ратко “Сврдлар”, Санда „Ћерћез“, Санда „Гаља“, Сотир “Соћа”, Срђан “Киган”, Слободан “Боцко”, Слободан(Дракшин) “Крца”, Стева “Денчин”, Стева “Кардаш“, Сава “Кривокапић”, Сава “Црнотравац”, Сава „Џевгало“, Славко “Лаф”, Слободан “Гуца”, Стана „Каракана“, Ставра “Куца”, Стојан “Таламбашчија”, Стева “Гуђин”, Станул “Балабанов”, Стева “Кења”, Стојан “Гриван”, Стојан „Лула“, Стојан „Брнћар“, Столе “Мали гриван”, Тоза “Жуметаћа”, Тома “Глишинац”, Тодор “Прдљинац”, Тала “Лингурка”, Тоза “Шеф”, Титомир “Тире”, Тоза “Xевгало”, Цвета “Xамћина”, Чеда “Гачковац”, Чеда “Дења”, Чала “Аxија”, Чала Миланов „Тангара“, Чеда “Животиња”, Чеда “Зељаник”, Чеда “Коврцан”, Чеда „Куца“, Чеда “Кувар”,Чеда “Мицко”,Чеда “Мечка, Чеда “Зебец”, Чала таксиста “Мандолина”, Чеда син Цветка Тодорћинога “Жмукља”
Из Брејанове мале: Алекса-Лека !Такорећи“, Борко „Престајимо“, Чедомир „Паучина“, Микаил „Таратоња“, Владимир „Клецало“, Будимир „Ломотан“, Ђорђе „Пиле“
Ђорђе „Пиле“ није имао децу па је децу брата Драгомира звао: Велка „Плоча“, Радмилу „Дока“, Мићу „Миња“, Градимира „Грала“, Веру „Дона“, и Новку „Свињче“
Псовке
Псовке-ружни изрази одомаћили су се у нашем народу и чују се у свакодневном животу: при сусрету, у обичном разговору, при било каквом раду, при гоњењу и чувању стоке. Најбезобразније псовке чују се у свађи, када често дође и до туче. Мајка се скоро увек помиње у псовкама при учињеној штети, крађи, превари или лажи. Стрелчанин не псује, он пцује и не бира речи. Пцује све по списку. Често може у селу да се чује израз напцува га како биров куче. То се односи на псовача који је оштро небираним речима псовао некога. У сочним псовкама са глаголом помињу се: нана, мајка, сестра, отац, тетка, ујна, стрина, баба, а понеки не остављају ни Бога на миру.
Занимљиво је да се при сусрету два најбоља друга или пријатеља поздрављају псовкама, наравно у шали. То чине и неки који су везани родбинским везама, па када их човек, који их не познаје слуша, помислио би да су крвни непријатељи. А, они псујући се одлазе у продавницу да попију по коју флашу пива. Тамо се још у шали псују ко ће кога да части, ко ће прву туру да плати.
Псују и стари и млади. Понекад се у шали такмиче ко ће боље да опсује.
Псовање је било привилегија мушкараца. Данас и понека жена опсује, а за поједине девојке псовка дође као добар дан или врста узречице, без обзира на присутне старије особе или родитеља. На срећу нема их много.
Жене када се замере једна другој и дође до препирки, имају свој посебан фонд непристојних речи којим се благосиљају и хране.
Нажалост, било је родитеља који су од малена учили децу да псују, јер им је било забавно како су то она изговарала. Касније су их тукли када им опсују мајку пред рођацима или уваженим гостима.
Народне псовке
Псовке су се толико одомаћиле да се малтене упражњавају као добар дан! При сусрету два добра другара уместо уобичајеног поздрава, поздрављају се у шали псовкама и згрљени улазе у продавницу да се часте пићем. Иако изговорене у шали псовке бацају ружну слику на те младе људе који их изговарају. Псовке су биле „привилегија“ мушкараца. Последњих година и млађи женски свет све више користи „сочне“ изразе при изражавању расположења или нерасположења. Сељак псује и када тера стоку, када оре или превози воловском запрегом. Псује и код сваког посла када му посао не крене како треба. Најружније псовке се чују када се мештани заваде око причињене материјалне штете или тешке увреде.
У прошлом веку су кочијаши сматрани за највеће мајсторе у псовању, па се често за псоваче говорило „псују као кочијаши“. Нестанком кочијаша псовке не само да нису нестале него су се умножиле и обогатиле у изразима.
Псовачи често псују мајку, оца, жену, сестру, дете… и у таквим случајевим често долази до туче. Они не штеде ни тетку, свастику, ујну па чак ни славу, фамилију, сунце, сунце калаисано итд.
Поздрави
Уобичајено је да се људи при сусрету, у пролазу доласком у госте… поздрављају. Наши стари лужничани мушкарци увек су се поздрављали са: „Помози Бог“ и „Бог ти погал“, а лужничанке жене са :“Помагај Бог“ и „Дал ти Бог“. Мушкарци су се при поздраву и руковали са: „Здраво живо!“ „Здраво!“ „Како си?“ „Какво работиш?“. Жене су се ређе руковале. После поздрава говориле би: „Здраво сам ти, здраво ли си ми?“ Жене су се обавезно руковале ако сретну кума или нли било кога из кумове куће и обавезно љубиле у руку и малу децу. Кум је био светиња и поштовао се.
Млађи су старије рођаке и породичне пријатеље љубили у руку. Ђаци су и при одласку у школу и при повратку поздрављали старије особе скидањем капе. Ујутру до девет сат мештани су се поздрављали са: „Добро јутро!“, током дана са „Добар дан!“, а по заласку сунца са „Добро вече!“
Често се при сусрету могао чути и поздрав: „Добра среча!“ И одговором: „Бог ти добро дал!“ Или „Бог ти помогал!“
Стари су при сусрету виђенијих људи: лекара, среског начелника, среског писара судију, учитеља, свештеника… обавезно уз поздрав скидали капе у знак поштовања и уважавања. А, свештеника су поред поздрава и љубили у руку.
Неписано правило је владало да када гост изненада уђе у кућу и затекне укућане да седе, одмах у знак поздрава као по команди устају и госта дочекају стојећи.
При сусрету људи се рукују, а рођаци , кумови и блиски пријатељи, који се дуже време нису видели и љубе. Поздрављање може да буде и наклоном тела, климоглавом, скидаем капе, благим осмехом, махањем руку, подизањем руке увис,
затим речима: „Здраво ос’внул!“, „Ајд у здравје!“, „Довиђења“, „Збогом!“…
Доласком демократије и увозом латиноамеричких сапуница све се више и код старих особа одомаћује поздрав „Ћао!“, уместо „Збогом“ и „Довиђења“