Лазарева субота и Цвети

Лазарева субота, Врбица је празник без сталног датума. Долази уочи Цвети, чији се датум одређује према Ускрсу. По веронауци Исус Христос је у суботу васкрсао свога пријатеља Лазара и по томе је та субота добила име Лазарева Лазарева субота, Врбица је празник весеља и радости посебно за децу. Обичај је да тога дана родитељи децу обуку у нову одећу, обућу, а око врата носе звончиће. Добростојећи родитељи своју децу обрадују новим предметима, а сиромашније породице ручно плетеним џемперима, пуловерима, везеним чарапама и новим опанцима од суве свињске коже.

Празнично обучена школска деца са својим учитељима одлазе у најближи врбак и наломе расцветале врбове гранчице. Са расцветалом врбом у наручју и звончићима око врата, у колону по двоје, одлазе у цркву на освећење. Сутрадан на Цвети одлазе у цркву на богослужење. По завршеној служби свако од верника добије по 2-3 гранчице расцветале врбе и носи их својој кући за здравље и благостање укућана.

Цвети је један од великих хришћанских празника. За сељака је нерадан дан. Празнује се као успомена на свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Цвети увек пада недељу дана пре Васкрса. Народ је почео да га слави од четвртог века наше ере. Празник је назив Цвети добио по гранчици цветне палме, коју је Исус Христос носио јашући на магарету.

Цвети су значајан датум и у историји српског народа. Тога дана Милош Обреновић је код Таковског грма 1915 године повео народ у Други српски устанак, који нас је ослободио од петвековног турског ропства.

У цветној недељи девојке беру пољско цвеће и богато се ките. Цвеће са кореном чувају у води поред куће, а на сам празник Цвети расаде га у градинама или у саксијама. Постоји веровање да цвеће засађено на Цвети најбоље цвета и најпријатније мирише.

На Лазареву суботу групе девојака, по шест у групи, иду од куће до куће и певају песме Лазарице (види под Лазарице).

 

Верски обичаји: Покладе-оракњице, ламкање куваног јајета, ношење убијеног вука, коледари, раждајице, бадњак, бадње вече, Божич-руч’ к на сламу, Великден-перашће, врбица-Лазарова субота, Џурџовд’ н, богојављање, Младенци, материце, детињци, очеви, сеоске славе-литије, кућна слава…

Пост: скроб од кукурузног брашна, , љутеница, варене вочће, компири, посан пасуљ, посне пуњене попошће, посна сарма…

Причес

Правни народни обичаји: крађа, пољска штета, погодба, трампа, пишман, заклетва при лагању, капара, лош глас за пишманл’ к, ценкање, погаџање и „крчма“…

 

Горешњак

Сабор св.архангела Гаврила поштује се због елементарних непогода. Празнује се 13.јула по старом или 26. јула по новом календару. Обележен је масним словима. Тога дана стрелчани не пипају работу. Исто је и са празницима Џерман, Огњена Марија и др. који су обележени масним словима.

На Горешњак се не дене сено у пластове и стогове, снопови жита се не салжу у крстине, да не удари гром и запали их.

Иван Костадиновић и Драган Вацин казивали су о празнику, на сам празник ,26. јула 1995. године да Добринко Дл’кшинсћи није поштовао овај празник, него је пластио сено у месту званом Крушје. Због тога је био кажњен. Пао је гром и запалио му плевњу. Други пример, Гага из Лалешеваца, Јевтин син препокривао кућу да не прокишњава и кад је сишао са крова, падне гром и запали му плевњу. Испричали су и случај који је казивао Града поштар. Једне године овај дан нису поштовали ни Милошеви из Лалешеваца. Скупљали су сено и зденули пласт у планини у месту званом Причељ. И само што је Стања, Милошев брат сишао са пласта, ударио је гром и запалио га. То се догодило и једном сељаку из суседног села Раљина. Људи су покушали да пожар угасе водом, али вода не гаси муњу, каже Града поштар.

 

Џерман (св. Герман)

Празнује се 12 маја по старом, 25 маја по новом календару. Свети Герман је био патријарх Цариградски .Због супротстављања ширењу јереси против икона, за време владавине цара Капронима, смењен је са положаја и отеран у манастир, где је и умро 740. Године.

(Николај,Охр.пр., Ниш, 1928.страна 359).

По обичају Џерман је нерадан дан и сељаци не раде ни у пољу, ни код куће. Обављају само ситне неопходне послове : спремају јела, хране и музу стоку, сире млеко …

“Оне који не поштују овај празник стигне заслужена казна. Једне године на данашњи дан упрегнем волове и са оближњег имања довезем насечено трње за ограду. Кад је то видела моја жена Радмила, укорила ме зашто сам то урадио баш данас. Одмах је умесила колач и скувала жито. Увече смо поред упаљене свеће пресекли колач и помолили се Богу да ми опрости грешку, да ме не казни.

Џерман се празнује да не удара гром у људе, него у покриве (коприве). На Бадње вече зовемо Џермана и молимо да нам не дира летину. На Џерман се и не бријају људи. Ако неко заборави да је Џерман па се обрије, одмах упали свећу и моли Бога за опроштај, а све пролазнике поред његове куће части по чашу ракије”, казивао је Чеда Гачковац

“Они који нису поштовали празник лоше су прошли. Један валнишанин је погинуо у Јаниној кући на Селишту, јер је тога дана радио. Гашу Гачковца су на Блађи петак закопавали до главе у земљу (навести годину…….) да громовна струја изађе из њега и оде у зевњу. Био је контузован од удара грома у њихову кућу. Ни Славко “посланик” из Масуроваца није поштовао Џермана, него је скупљао детелину. Наишла је киша и он се склонио испод једне шљиве. У том тренутку загрмело је, ударио је гром у шљиву и утепал га (убио га), казивао је Града поштар.

Чедомир Д. Пејчић казивао је и ово: “Данашњи дан се до пре неколико година славио као Титов рођендан или Дан младости. Ја га нисам волео и нисам га празновао, јер су ми ОНИ све уништили. Запаљене су нам две појате и три плевње, а од куће нам је остало само 3 квадрата за време рата, због комуниста, а после рата су ме отерали на веџбу да би тату (Мирка Пејчића Гачковца затворили што је имао злато. Месец дана је био у затвору. Мучили су га и узели му 110 наполеона. Ајде, што му Бугари узеше, били су окупатори, али ови удбаши су наши ослободиоци. Урош из Студене био је најгори. (Казивао је Чедомир Пејчић 25 маја 1996 године на Селишту).

Свети Јован биљобер

 

Рођење св.Јована Крститеља-Ивањдан у црквеном календару обележен је црвеним словом 24 јуна по старом, односно 7 јула по новом календару. Овај празник стрелчани зову Ивањдан и Свети Јован Биљобер. На Ивањдан сабајле, пре изласка сунца, жене и девојке беру лековите травће. За заштиту куће плету венце, које окаче изнад улазних врата у ижу. Жене које одлазе на Сабор на Таламбас (н.в. 1255 м.) успут, уз планину беру лековито биље. Лечење лековитим биљем преноси се са колена на колено. У свакој кући најмање по једна особа зна која травка шта лечи и како се спрема лек.

Данас су, углавном, природни лекови замењени синтетичким препаратима, али у несташици синтетичких лекова, многи се болесници враћају мајци природи и њеним препаратима. Баба Цана Бркина говорила је да на Ивањдан набрано лековито биље има најбоље дејство.

Свети Јован Биљобер се од вајкада славио на врху планине, на Таламбасу, казивали су нам најстарији у селу ( Светозар Ристић “Жуметаћа”, рођен 1903 и Драгомир Љубић, рођен 1906).

На североисточној страни Таламбаса налази се војничко гробље из балканских ратова и првог светског рата. Гробови су обележени простим камењем. Гробље је после другог св. рата занемарено. Стара ограда од тараба пропала је, одавно је нема и данас је тешко одредити гробове старих ратника. Док се народ окупљао, жене су стављале цвеће на гробове, палиле свеће и оплакивале их, а месни свештеник чинодејствовао.

На средини Таламбаса подигнут је споменик партизанским ратницима. Откривен је и споменик изгинулим партизанима у Раков Долу. Проглашен је нови сабор у Раков Долу шестога јула да се не би славио Ивањдан. Сабор у Раков Долу није стекао традицију као сабор на Таламбасу и није био дугог века. У Раков Долу је од око 120 домова остало 9 старачких.

Ивањдан се поклопио са Даном устанка српског народа у другом св.рату, па се народ окупљао и после Другог светског рата и славио као дан устанка српског народа под руководством КП. Политичари су окупљеном народу на Сабору држали говоре о устанку 1941 године и срећној будућности, братству и јединству. О Ивањдану ни речи као ни о војничком гробљу ни о ратницима изгинулим у претходним ратовима.

Између два светска рата овај Сабор посећивали су многи из Лужнице и ближе околине, а било их је и из Пирота, Беле Паланке, Власотинца и Лесковца. Био је то прави сеоски сабор и смотра народне ношње. Уз музику неколико сеоских састава игране су разне игре. Продавана је и купована ситна и крупна стока, а из Јањева са Косова долазиле су познате кујунџије из фамилије Гечевића. Редован посетилац свих Сабора у Стрелцу и Лужници био је Антоније Гечевић, који је на своја два коња у бисагама, поред кујунџијске робе, доносио и многе ситне ствари неопходне у домаћинству: игле за плетење, крпљење, шивење, маказе, разне ножиће и ножеве…… Био је то човек са великим моралним квалитетима и поштењем. Његови потомци данас живе и раде у Нишу.

Према сећању релативно млађих људи, последњи сабор на Таламбасу са малим бројем посетилаца био је 1975. или 1976.године. А, неки кажу да се мали број момака окупио последњи пут 07.јула 1985.године, и да су се убрзо разишли.

По казивању Радована М.Танчића Раце 7.јула 1986.год.на Таламбасу су били само четири момка: Раца и још тројица. Сели су на траву, одморили се, појели што су понели и вратили се у село.

/Реч таламбас означава старински мањи бубањ/ перс.-тур.реч тулумбуз, Вујаклија.

 

На Ивањдан се до Другог св. рата народ пре подне окупљао и у месту званом Манастир. Био је ту велики свет, читав вашар (види под Манастир, стр123).

Тројице

 

Силазак Св.Духа – Педесетницу мештани села Стрелца једноставно зову Духови или Тројица. При сусрету мештана у селу може да се чује и ово:

-Јутре је Тројица, че идемо ли у Бабушницу на вашар?

-Само да је здравје и убаво време

Духови су један од највећих вашара у Бабушници. Славио се три дана на простору где се данас налази зграда бабушничке општине, „Текстилколора“и суседних зграда до шљивара Тозе Јеврејина.

 По календару Духови су покретни празник и увек пада у седму недељу ( у 50.дан) по Христовом ускрснућу. По Светом писму тога дана сишао је Свети Дух на апостоле и народ га достојанствено светкује. У цркви се под посипа травом и цвећем. Верници се клечећи моле Богу и плету венчиће и венце. Исплетене венце односе кућама и чувају их ради здравља, окачене поред иконе и изнад кућног прага..

У неким селима су ношене литије, одржавале се заветине или сеоске преславе. Суседно село Раљин слави Духовни понедељак.

Бабушница је опет почела да слави Духове, много мање него раније. Нема више ни народних свирача за народно оро у коме игра срце и младост.

Ускрс-Васкрс

 

За хришћански празник Васкрсење Господа Исуса Христа у Стрелцу се каже Велигден. Од речи Велики дан стари наши срочили су једну реч у којој се при изговору слово к чује као г, а слово а замењено је словом е. Тако се уместо речи Велики дан и данас каже Велигден.

При сусрету се поздрављају са:Христос Воскресе и Ваистину Воскресе.

Васкрс је не само највећи, већ и један од најстаријих хришћанских празника. Спомиње се у другом векунаше ере.. Наставак је Пасхе највећег јеврејског празника

(Чајкановић: Мит и религија у Срба, стр. 229.).

Ускрс спада у помичне празике. Стрелац га слави као Божић, Духове и Велику Госпојину по три дана. До подне слави се у цркви и по кућама, а после ручка на сабору у црквеној порти.

Од давнина обичај је да се тога дана кумовима и ближим рођацима носи кравај и перашка ( обојено јаје). За кумове и уважене блиске рођаке кравај има и јаје у средини у знак поштовања. У задругама или већим породицама у кући, даје се по 3-4 краваја и перашка најстаријима Осталим члановима домаћинства само по перашка.

Јаја се боје сабајле на Распети – Велики петак. Једно обојено јаје чува се годину дана за срећу и напредак у кући. Јаја су домаћице најчешће бојила у луковини, а ређе у модрило (вошплав, кажу жене).

Чајкановић у своме делу наводи три разлога за бојење јаја за Ускрс. Прво, што су гониоцима Јосифа, Марије и сина Исуса, давана обојена јаја., друго, Исусова мајка Марија оставила је јаја сину на гробу и кад је Он васкрсо , јаја су поцрвенела и треће, Јевреји су говорили да ће Исус васкрснути када кокошке снесу црвена јаја. То се и догодило у недељу , кокошке су снеле црвена јаја и Исус је васкрсао.

Ускршње славље у селу настављало се после ручка уз музику и народно оро до мрака на сабору код цркве. Свирачи из Стрелца били су дуо кланеташа (кларинетиста) Влада Силе и Влада Ћоса. У тупан (бубањ) је ударао Буџа Коцин. Хармоникаши су били Љуба Вужда из Стрелца и Никола из Кијевца. У ћемане -виолине свирали су, Влајко Гаљинсћи, из Камбелевца и његов син Камен, виртоуз за народна кола на виолини. Стари стрелчани се присећају да у време њиховог момковања није било музиканата као између два светска рата и данас. Било је само гајдаша, фрулаша и по који тупан. Дешавало се да на свадби свира само гајдаш, а неколико свадби је било само са тупаном. Један од најбољих гајдаша био је Танча Цветковић “Ћерћез”, предузимач.

Посебна дечја радост била је у туцању (разбијању) са перашкама. Сломљено јаје узимао је онај чије је јаје остало цело. Ако неко дете подвали па се куца са дрвеним јајетом, добије батине од остале деце. Момци и мало старији од њих такмичили су се у скидању стопарчета (50.пара) са врха малог кочића, дебљине графитне оловке, који је пободен у ливаду и вири око пола цм.. Целим јајетом новчић се гађа са растојања око три метара (10-12 стопала). Ко скине стопарац са кочића, узима и јаје и стопарац, а ако га не обори, власник новчића узима јаје. Велики мајстор у намештању кочића и стопарца, да се не скине лако, био је Стојан Гриван, Кукљин.

На овом Сабору деца су куповала слаткише и за перашке код бомбонџија, из суседног села Радињинца. Чланови фамилије Ђорђевића су у кућној радиности производили и по саборима и светковинама продавали бомбоне, ратлук, разнобојне колачиће у виду огрлица, лицидерска срца са огледалцем и без њега, клакере (кабезе), алву, бомбоне у виду лула и штапића и др. Од њихових потомака данас једино има посластичарницу у Бабушници Илија са супругом ( и Илија је одјавио радњу 1997., због великог општинског пореза). Момчило Драгољубов радио је у Стрелцу, потом у Звонцу. И он је одјавио радњу због великих пореских обавеза.

Празновање Ускрса последњих година сведено је само на гостовање блиских рођака који су мигрирали у ближу околину: Бабушницу, Пирот или Ниш. И то само првог дана. У поподневним сатима поједини мештани са гостима изађу на Селиште да прошетају и сретну људе са којима се ређе виђају. Обнове неке од успомена,  измене мисли и предвече се разилазе. Нема више ни продаваца слаткиша, ни кујунџија, нема ни сеоских свирача. Из године у годину домаћинства се рапидно смањују, становништво опада, домови се затварју, село је без перспективе за опстанак.

Илиндан – Св. Пророк Илија

 

Свети пророк Илија празнује се 20.јула по старом или 2. августа по новом календару. Народ га зове Илија Громовник. Илија на јеврејском значи снага Господња. Када грми стрелчани кажу: то деда Илија тера каце на бачију у ватреним кочијама са ватреним коњима. Народ верује да је св. Илија жив и зато који га славе не спремају кољиво. По предању он не сме да сазна ни свој рођендан, јер би онда тако страшно загрмео да би се земља стропоштала у суноврат.

Народ верује да кад загрми на св. Илију падађе град, а у орахе и лешнике уселиће се црви .

Светог Илију слави лужничко село Љуберађа. У порти љуберашке цркве је велики вашар. Пре Другог св.рата и неколико година после био је један од највећих вашара у Лужници. На вашару су се продавали производи свих занатлија, идустријска роба, бостан, паприка и др., а у врбаку поред реке Мурговице продавала се, куповала или трампила ситна и крупна стока. Већина власотинчана довозили су своје производе запрегом са биволицама-биволима. Овај вашар посећивали су не само лужничани, већ и мештани суседних општина: пиротске, белопаланачке власотиначке.

На вашар се одлазило пешице (9 км. од Стрелца). Многи су пешачили и до 35. км у оба смера. Вашарлије из удаљенијих села користили су коње или воловску запрегу. Данас мали број људи одлази на вашар пешице. Већина користи аутобуски превоз преко Бабушнице. Они који имају тракторе користе приколица за превоз укућана, рођака и пријатеља.

Вашар се одржава и данас, али је све мање садржајнији него претходних година. Нема народних састава: кланеташа, хармоникаша, виолине, трубачких састава из Добровиша, Братишевца, Сиње Главе… око којих се вртело оро. Данас се под вејницима певају и свирају новокомпоноване песме често сумњивог квалитета, а ноћни живот млади проводе по кафићима и игранкама где се ђускају увезене “модерне” игре. Игра се по систему: клати се сам како знаш и умеш.

Нема ни кулунџија (кујунџија) из Јањева са Косова.

Манастир

 

Мала Госпојина

 

Овај празник празнује се осмог, односно 21. септембра као дан рођења Пресвете Богородице. “Не обављају се велики послови у пољу и не преже се стока”, каже Жика (Жола) Гачковац. Домаћице не перу рубље и не раде женске радове у рукама. Малу Госпојину у Лужници славе Грнчар, Камбелевац, Калуђерево. Рођаци и пријатељи одл;азе у госте.

Пресвета

 

У православном календару овај празник је посвећен родитељима Свете Деве Марије 9., односно 22 септембра. Обележен је као: Свети праведни Јоаким и Ана, који су живели у Назарету.

Да не страдају од грома мештани Стрелца више поштују овај дан него претходни.

Ранџелов д’ н – Аранђеловдан

 

Сабор светог архангела Михаила празнује се 8.новембра по старом или 21. по новом календару. Слави се као Крсна слава и зову га Ранџеловд’н. По народном веровању овај светац је жив и не кувају жито и да арх. Михаило упокојенима вагом мери душу и према делима на земљи отпрема их у рај или пакао.

На иконама арх.Михаило је приказан са крилима, окрвављеним мачем и вагом. Зато га многи зову Душевадник.

Домаћин славе на трпезу ставља: урду, кисели купус рибанац и туршију за мезе уз врућу ракију, пилећу чорбу, пуњену сирову паприку са сиром, пуњену суву псприку, сарму од виновог листа, месо и месне прерађевине, печење, колаче, а од пића врућу и хладну ракију и хладно вино…

Петровдан

 

Свети апостоли Петар и Павле по календару празнују се 29.јуна по старом, односно 12.јула по новом календару.

Св.апостол Петар био је рибар и звао се Симон. Господ му је дао име Киф или Петар (Јов.1,42). Био је један од највећих проповедника Јеванђеља. Због тога га је опаки цар Нерон осудио на смрт, распећем на крсту.*

Св.апостол Павле био је учен човек. Звао се Савле и био је у почетку гонитељ хришћанства. Касније се преобратио, прихватио хришћанство и био такође један од највећих проповедника хришћанства. Посечен је у Риму, у време цара Нерона кад и апостол Петар .* / *Николај-епископ охридски Охридски пролог, Ниш, 1928.,страна 492-493/.

Суседно село Студена славило је овај празник до другог св рата и кратко време после рата. Лужничани као и многи рођаци и пријатељи из других места одлазили су у госте и на сабор. Сабор се одржавао у црквеној порти, где се играло оро до мрака. Један од најбољих играча у колу из Студене био је Цветко тишљар. Кад он поведе коло игра се без престанка и по сат времена. За то време нико несме да прекине коло, јер коловођа Цветко коло води са штапом у десној руци. По казивању многих саговорника студенчани су били веома ратоборни људи, али и веома привржени селу. Није бадава настала изрека: Студенчање за Петровдан дојду чак из Америку.

Митровдан

 

Празник св.великомученик Димитрије је по старом календару 26.октобра или 8.новембра по новом, одио се у Солуну. Отац му је био војвода. После очеве смрти цар Максимилијан је Димитрија поставио за војводу да гони и истребљује хришћане у Солуну.* / Ник.-еп.охр. Охридски пролог, Ниш1928., страна 853.-854./. Међутим, он не само да није гонио хришћане, већ је проповедао и помагао ширење хришћанске вере, па је по наредби цара погубљен. Пре погибије сав свој иметак разделио је сиротињи.

Народ верује да после Митровдана настаје зиски период. Хајдуци су се повлачили из шуме и скривали код јатака. Позната је изрека: Ђурђевданак хајдучки састанак, Митровданак хајдучки растанак.

Имућнији људи погађали су слуге најчешће до Митровдана да чувају стоку. Жене на Митровдан не узимају у руке: вретено, маказе и чешљеве. По времену о Митровдану, сељаци су прогнозирали време за идућу годину.

Усековање

 

Усековање главе светог Јована Крститеља празнује се 29.августа по старом односно 11.септембра по новом календару.

Овај празник опомиње на страдање св.Јована коме су по жељи царице Иродијаде одрубили главу. Неки стрелчани празник зову св.Јован посек или Посековање.

Сваке године на Таламбасу, на планини одржавао се Сабор. Народ се окупљао из оближњих и удаљенијих насеља. Пре подне су паљене свеће и остављано цвеће на војничким гробовима, који се налазе према селу Стрелцу. Жене су оплакивале знане и незнане погинуле у балканским и првом св.рату.

Последњи сабор на дан Усековања, на Таламбасу био је давних педесетих година 20.века. Сабор је прећутно забрањен као верски празник.

Крстовдан

 

Крстовдан се празнује двапута у години: петог, по старом, 18.јануара по новом календару и 14., односно 27. септембра. Овај празник је настао када је царица Јелена нашла на Голготи крст на коме је био Исус Христос разапет.

Има више обичаја везаних за овај дан. Један од њих је да жене млад босиљак потопе у воду и дају трудницама да пију како би се лакше породиле. Други, стока се премазује у виду крста катраном да се не разбољева. А, постоји и веровање да се на Крстовдан змије повлаче у земљу. За оне које остану на површини кажу да су грешне, па ни земља неће да их прими и треба их убити.

На Крстовдану 27. септембра био је један од највећих панаџура (панађура) у Бабушници док га власти авнојевске Југославије нису забранили. Од тада су нове власти установиле и нови вашар 20. септембра, поводом ослобођења Бабушнице иако се датум прославе не поклапа са датумом ослобођења.

 

Младенци

 

Славе се 9/22 марта. У част 40.мученика домаћице умесе “младенчиће” и премажу медом. Ситна деца се “ударају” дреновим прутом да су здрава као дрен. Одлази се код младих брачних парова и дарују.

 

Свети Никола

 

Као и св Архангел Михаило и св. Никола је један од најчешћих крсних слава код Срба. Слави се 6. децембра по старом, 19. по новом календару. Слави се у времену Божићног поста. Поред разноврсне посне хране на трпези је обавезно заступљена риба на уљу или печена у црепуљи.

Славко Алексић деда Вацин зет је за овај дан хватао рибе испод воденичног кола, деда Вацине воденице у Бајчевој Ливади.

Свети Никола је син јединац богатих родитеља. После њихове смрти сав свој иметак поделио је сиромасима и посветио се хришћанској вери. Народ га је још за живота прогласио за светитеља, а затим и црква. Народ га сматра заштитником воде те га зато славе морнари и сви остали чији је живот зависи од воде.

Пост

 

Према Светом писму сви апостоли и први хришћани постили су. Пост се одржао и до данашњих дана, а према црквеном тумачењу води порекло од Исуса Христа, који је са својим ученицима постио. Поред једнодневног поста (среда, петак и неки празници), вишенедељни пости су за Божић, Васкрс и Петровдан. Пред Ускрс је велики пост и траје седам недеља. Последња недеља поста зове се страсна седмица.

При крају поста верници се исповедају код свештеника и приме причест да се очисте од почињених грехова у протеклом времену. О посту је свети Владика Николај Велимировић говорио да се постом постиже телесна и духовна чистота, а Митрополит Амфилохије Радовић о посту је рекао: „ Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и препијање и клањање стомаку га претвара у смрдљиву гомилу трулог меса“

/ „Млади православац“, билтен Храма Рождества Христовог у Пироту, бр. 8, март 2.000., стр.5 /

Читаве фамилије постиле су све постове. Деци су давали и блажно (мрсну храну), али недељу дана пре причешћа и деца су строго постила. Генерације васптаване у тзв.комунистичком духу нису постиле. И данас је мало оних који посте цео пост. Обично посте недељу дана пре причешћа. Пред крај 20-ог и почетком 21 века догодило се чудо: „Од посете бивших атеиста, прави верници немају места у цркви.“Посла је све мање, а они који раде не награђују се према раду и што је горе нема редовне исплате. Многи примају половину плате, зарађену пре два, три месеца, а неки чекају и до пола године.

Задушнице

 

У току године по православном календару Задушнице су: зимске, летње (тројичке), михољданске и митровачке. Све задушнице падају у суботу.

Зимске Задушнице су покретне. Тога дана посећују се гробнице и гробови најближих, рођака и пријатеља. На гробовима се поређају јела, пића и друге понуде намењене умрлима, које свештеник окади и прелије вином. Када нема свештеника хумку окади неко од укућана. Уз споменик или крстачу (крст) упале се свеће.

На стрелачком гробљу, после оплакивања и нарицања жена , окупљеним око хумке, за покојникову душу дели се све што је на хумци постављено и окађено: пиће, јело, колачи, разне слаткиши и воће. За ову прилику се посебно умесе мали хлебови кравајчићи и деле присутнима. Посебно за покојника се одвоји од сега по мало и остави поред крста или споменика. Кад посетиоци напусте гробље, пси из оближњих кућа све то поједу.

Неколико година уназад појединци, храну намењену покојнику стављају у пластичне кесе и окаче у најближе дрво, да је пси не дохвате. Та храна је добро дошла птицама.

При одласку на гробље стрелчани не поздрављају никога, не кажу ни добар дан ни помози Бог, било да пролазе поред некога , било да некога у путу сретну. При повратку са гробља, поздрављају свакога у пролазу и дају, посебно деци, преостале понуде које враћају са гробља.

Задушнице нису губиле значај у селу ни у току бугарске окупације (1941-.1944.) ,ни после ослобођења. Оне су се одржале и сачувале до дана днашњег..

Блађи петак

 

Блађи петак је сеоска слава и слави се првог петка у години после Тројице. Мештани Стрелца, мушко и женско и ђаци четвтог разреда основне школе са својим учитељима окупе се око осам сати у црквеној порти и носе литије. Од цркве се крене на Вител где се налази велики, стари ( преко сто година), храст Миро. После молитве и записа на храсту (урезивање крста) литија преко ливада и њива иде према фамилији Мутијинци и певају: Крсти носим Бога молим, Господе, Господе….

Испред куће Милорада Раденковића сваки учесник литије попије по лонче топлог млека. После краћег одмора литије иду до Мироа испод куће Стојана Златковића где се обави молитва и запис и опет преко поља поред кућа фамилије Ристинци силазе у Рајну реку. Литије се даље крећу низ реку кроз Тамњу малу (махалу) и преко центра села одлазе на Крс’. На Крс’у се обави последњи адет: читање молитве и освећење кољива са упаљеном свећом у средини. и до ручка се сви разиђу. По подне се на Крс’у слави уз музику и игра до мрака.

Предвече свештеник сече колач и чита молитву. Свештеник добија половници-пола колача и груда сира.. Кољу се по два- три овна и дели молитва.

Велики пост

 

Ускршњи или Велики пост, како га мештани зову, почиње од Белих поклада и траје до Ускрса пуних седам недеља. Обичај да се пости, по црквеном тумачењу потиче од Исуса Христа, који је са својим ученицима постио.

До четрдесетих година 20.века већина житеља села постили су цео пост, особито старије особе. Деци су давали по мало да блаже (да се омрсе), али последњу недељу поста и деца су постила. Током целог Великог поста спремала су се посна јела од: пасуља, лече (сочива), боба, кромпира, киселог купуса, туршије и сушених шљива маџарки.

Цепане маџарке осушене на сунцу на даскама стрелчани зову вочће. За време поста кували су их и кусали као сваку чорбу са хлебом. Ако је хлеб тврд они га удробе.. Празилук су јели као салату у струку или га ситно исецкају, утрљају (изгњече) посоле и прелију мало зејтином. Салату од киселог купуса увек су посипали туцаном алевом паприком, коју су сами припремали. Суве паприке су кували да омекшају, а затим би их јели са хлебом у комбинацији са белим луком или без њега. У овом посту понекад је био само печени кромпир за вечеру.

Са временом се све мање постио цео пост. Доласком комунистичке атеистичке партије на власти у новој Југославијии и пропагандом против религије народ је почео да занемарује веру и не поштује православне обичаје. То се нарочито одразило по селима нашега подручја па су поред других православних обичаја занемарени и обичаји поста. Лансирана је пословица: “За добра јела, нема зла дела”.

Митрополит Амфилохије Радовић о посту је рекао: „Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и препијање и клањање стомаку га претвара у смрдљиву гомилу трулог меса“

/ „Млади православац“, билтен Храма Рождества Христовог у Пироту, бр. 8 , март 2000 г., стр. 5 /

 

Са распадом СФРЈ и преласком Савеза комуниста у СПС почела је и религија у Србији да васкрасава. Народ почиње слободно да одлази у цркве, да слави верске празнике и поштује обичаје. У шали су многи почели да причају како сада прави верници не могу да уђу у цркву, јер је препуна бивших комуниста.

 

Покладе су увек у недељу. Поклаџује се увечер и врту се оракњице.Једење је све блажно. Јутред’н се сви судови омију, опере се и очисти. целу недељу постимо, једемо само перја од лук зелени за причес. У Студену идемо на “Тодорицу”на причес. Студена слави Тодорову суботу, казивала је Коса Божина 18.07.1995. у Стрелцу.

Огњена Марија

 

Овај празник је 17. јула по старом или 30. јула по новом календару. Посвећен је велиокомученици Марини, шеснаестогодишњој девојци, великој хришћанки, којој је за време владавине, прогонитеља хришћанства, цара Диоклецијана (284.-305.) одсечена глава.

Народ је овај празник сврстао у ред огњених празника и назвао га Огњена Марија. На овај дан се не ради да не би муња запалила сено, жито, сламу, кукуруз, кућу…Народ верује да ће онога ко ради на овај дан, стићи божја казна. Постоје приче које говоре о непоштовању празника и штети коју су претрпели они, који га нису поштовали. Стари мештани овај празник зову и Вуњарија, а нико није знао да објасни зашто.

Велика Госпојина

 

Велика Госпојина је један од највећих хришћанских празника, који стрелчани зову Богородица. Богородица је слава села Стрелца и слави се 15-ог, односно 28 августа по новом календару. Богородици претходе Госпојинске покладе и двонедељни пост. Стрелчани су у Краљевини Југославији Богородицу славили три дана у црквеној порти. Црква у Стрелцу званично носи име: „Храм Успеније Пресвете Богородице“.

За време прославе црквена порта и црквени посед око бунара били су препуни света. По неколико музичких састава свиралли су народна кола. Старије генерације добро памте дечје љуљке које су биле на околним шљивама са малом децом. То је био празник када су многи рођци и пријатељи долазили у госте и из удаљених места.

Из села Блата са кочијом долазила је у госте деда Вацина сестра Стојна и њен супруг Милан, затим деда вацина унука Зора са супругом Вукадином из Блата и праунука Божидарка. Редован гост био је деда Вацин унук Душан Ћирић, учитељ са својом породицом; знаменити лужничанин.

Власотинчани су довозили парадајз, паприку, бостан и друго. Стални посетилац сабора био је и кујунџија Антон Гечевић, из Јањева, са Косова, као и многи други занатлије: торбари, ужари, брдари, ситари, бомбонџије. Цигани су продавали ковачке проиџводе: секире, пијуке, мотике, кесере, сврдла, куке, багламе, шарке…

Божидар Панић, у селу познат као Дарко Гроздановсћи, воловском запрегом је довозио бостан из Власотинца

А, у старој приземној згради у црквеној порти (које више нема), у којој је још у турско време била школа, мађионичар је имао свој програм да забавља знатижељне.

Господа Душан Ћирић, учитељ и Славко Танчић Лаф, учитељ били су велики тандем за разговор и шале са посетиоцима сабора.

Негде почетком тридесетих година 20.века при сусрету Славка Лафа и Божидарке, из села Блата, деда Вацине праунуке Лаф је позове:

-Де, де, пријди, цуни ме у руку, ја сам ти ујћа.

Божидарка је пришла пољубила га у руку, а Лаф јој дао динар. Динар је тада био голема пара.

– Идеш ли у школу?, уптао је Лаф.

– Идем.

– А, у који си рзред?

– У први.

– Који те учи?

– Господин, одговорила је Божидарка.

– Аха, аха, а познаваш ли госпођу? ,наставио је Лаф са питањима.

– Познавам и госпођу. Стално долазе код нас.

– Е, па да поздравиш и господина и госпођу, али повече госпођу и да им кажеш: “Поздравља вас ујка Славко „Лаф“, учитељ из Стрелца”.

„Лаф“ је онда тражио од Божидарке да понови поздрав да види да ли је упамтила. Божидрка је поновила поздрав од речи до речи, а потом је после краћег погледа у Лафа рекла:

-Как’в си ми па ти господин кад си облечен у селско. Наш господин је облечен у градско одело.

Када му је Божидарка то рекла, ујка „Лаф“ јој је дао још два динара, а Душан Ћирић је прокоментарисао: “Е па, „Лафе“, ако си на девојчето ујћа, оно ти са излезе ујћа”. Сви присутни су се насмејали.

 

Други дан Богородице у Стрелцу је тзв. сточни празник. Сељаци тога дана ни у највећој нужди не прежу стоку.

Другог дана се коље молитва, кажу мештани. Уствари закоље се теле и скува чорба у великим калаисаним бакарним котловима, коју свештеник освети. Онда се обави заједнички ручак постављен испод цркве на шареницама од Јасена до испод звонаре. Пре ручка парохијални свештеник крене од јасена чита молитву и благосиља кућу и чељад. Уз молитву свештеник пресеца колач и добија половницу (пола хлебног колача), а затим освети скувану чорбу. Свако домаћинство у рукатку добије неколико кутлача чорбе са парчетом меса.

Увече у дому за време вечере, ради здравља, сваки укућанин кусне по неколико кашика освећене чорбе и добије залогај меса.

/Милутин Станковић и Бранимир Раденковић 28. августа 2000 г./

После заједничког ручка код цркве телећа кожа се прода на лицитацији. Добијени новац иде у црквену касу. Драгомир Крстић, сеоски биров оглашава почетну цену и виче:

-Ко да више?! Први и други пут. И тако док се кожа не излицитира.

Богородица, верски празник убрзо је после другог светског рата занемарена. Среске власти су преко месних власти вршиле антиверски притисак на народ, а учитељи и наставници кроз наставу по школама, васпитавали су младе генерације у атеистичком духу.

„Богородица“ се празновала у кућама. Празнује се и данас, без окупљања у црквеној порти и молитве. Гости, блиски рођаци и пријтељи, после обилатог ручка и пића изађу на Селиште да се виде са људима које ретко виђају, а који за овај дан дођу из многих удаљених крајева. Предвече гости (углавном су моторизовани) отпутују и остану само укућани, већина у поодмаклим годинама стиче се утисак као да није ни био велики хришћански празник, већ један обичан недељни дан.

Лета Господњег 28. августа 1988. године на Селишту је биосамо један бомбонџија из Радињинца, један кломфер из Горчинца са 3-4 плехана шпорета и исто толико плеханих фуруница, један комби са бостаном и стални посетилац средом Урош, из Стајковца са мало бостана, паприке, патлиџана, кромпира и ракије.

На Богородицу 28. августа 1990.г. од продаваца били су: Урош, паприкар из Стајковца, Чеда из Горчинца са плеханим шпоретима и фуруницама и Радињинка са бомбонама домаће производње.

Дана 28. августа 1994.године на Селишту није било ни једног занатлије, ниједног продавца слаткиша или ђинђува; нема бостана, није био ни Урош, паприкар. Нема ни свирача за народна кола, а нема ни омладине да заигра. У време ручка да није било рођака и пријатеља у посету, рекао би човек да је један обичан дан у недељи.

21. 06.06

 

 

Мречка-смрт и погребни обичаји

 

„Свакоје си носи крс на грбину. Записано му је до када че да живи. Кој се неје родил тија нече да умре“ говорила је баба Даринка Боркова.

Када се некоме приближи смрт сељаци кажу: „Мучи се завалија, никако да испушти душу“, „Само што не л’ цне“, „Цени се“, „Припрема се“, „Неје му читана молитва“, „Неје се исповедил, а кукумавка (кукавица) се огласила“, „Лади се“.

А, има их и у саркастичном тону: „Мирише на чамовину“, „Скоро че да погледа попа у браду“. Ако се неко дуго мучи често се чује: „Да оче Господ да га прибере да се не мучи“.

Смртни случај оглашавају црквеним звонама. У ожалошћеној кући чује се плач (лелек, завивање) жена. По лелеку, комшије прве сазнају за преминулу особу. Они први изјаве саучешће, запале свећу покојнику, теше ожалошћене и помогну у припреми за сахрану. Необријаног покојника обриче (обријају) и окупају да “иде чис на онија свет.” Обуку га у нове аљине које су чуване у аљинсћи ковчег. Уколико покојник није склопио очи затворе му капке и преко њих ставе метални новац док се тело не охлади. Ако је умро са отвореним устима, марамом их повежу испод подваљка и преко главе.

Док се припрема сандук за покојнина, он лежи на столу, покривен белим чаршавом-покровом за укоп, на ручно тканим простиркама, шареницама у празној просторији. Ту је само једна клупа и неколико столица на којима родбина, комшије, пријатељи, проведу ноћ поред покојника Укућани их служе ракијом и цигаретама. Уз чашицу за покој души, обнављају успомене у вези са покојником и његовим сродницима.

Без обзира какав је као човек био у животу, овде важи латинска изрека: Де мортуис нихил низи бене-О мртвима ништа осим добро.

Поред покојникове главе је посуда са песком за паљење свеће. Свеће се не гасе док је покојник у кући.

На глас црквеног звона многи прекидају започети посао и одлазе да изјаве саучешће и упале свећу. Сандук и крст за покојника праве сами сељани, најчешће од букових дасака. Ако неко умре у болници, укућани купују сандук и крст и излажу се већим трошковима. За сиромашну породицу трошкови сахране су велики. На дан сахране, поред рођака и пријатеља долазе и други мештани. Такав је ред. При уласку у двориште и кућу присутнима се обраћају речима:”Бог да прости.” Присутни одговарају истим речима:” Бог да прости.” Мушкарци поред свеће, по обичају доносе флашу ракије и предају члану породице у кући, а жене у ручним корпама уз свећу носе разно цвеће, затим воће, бомбоне, ратлук или пакетић пецива. Све то остављају поред покојника да има на оном свету и подели са њиховим покојницима када их сретне. Још увек је веровање у загробни живот и да се покојникова душа око куће вије 40 дана. Веровало се и то да се повампрени покојник, од убода иглом или ножем, претара у дрождине (безличну масу).

Жене викају (плачу) на глас. Има и нарицаљки поред покојникове главе. Њихово нарицање прелази у тужбалице кроз које описују цео покојников живот и рад. Оне оплакивањем изражавају свој бол за покојником и преко њега шаљу поздраве свим ранијим покојницима поименце.

Док свештеник обавља опело тишина је. Сви присутни држе упаљене свеће, добијене од укућани. Највећа је жалост и плач када покојника износе из куће, када он одлази заувек. Особе које износе покојника из куће, до гроба на десној руци носе везане пешкире или мараме.

Успут, према гробљу свештеник зауставља поворку и врши чинодејство На челу погребне поворке крстачу (крст) носи обично унук или неко од ближих сродника. На крсту је исписано име и презиме, година рођења и година смрти. Испред запрежног возила иде свештеник, а у колима поред покојника су блиски сродници који нису у стању да пешаче до гробља. Остали сродници и цела пратња крећу се иза покојника. Са цвећем и венцима иду испред свештеника.

На гробљу поред отвореног гроба, свештеник заврши са опелом и баци груду земље на спуштени сандук и први одлази. Остали из поворке бацају метални новац, цвеће и шаку земље изговарајући: „Л’ка му зевња“.

По неписаном обичају сви који су учествовали у пратњи, одлазе на ручак.-даћу. За даћу се обично припреми доста и јела и пића. Ако нису посни дани жртвује се неко бравче. По лепом времену ручак се обави у дворишту на ниским, импровизованим столовима и клупама од дасака. Пре него что принесе чашу са пићем да пије, свако проспе по мало на земљу за покој душе покојникове.

Запрежно возило кола или сане-санке у којима је покојник одвезен до гроба у дворишту се преврну на бок и тако стоје 24. сата, да не умре још неко из породице или фамилије. Од изласка покојника из дворишта капија остаје широм отворена. По повратку са гробља сви перу руке.

Сутрадан ујутру укућани, најближи рођаци и комшије одлазе покојнику на јутро и носе храну, пиће свеће, кадилницу и цвеће. До деветине укућани иду на гробље сваког јутра, а после тога до 40. дана сваке суботе и носе храну. Посебно се обележава деветина, 40 дана (четиријесница), пола године и годишњица смрти.

Црнина се носи годину дана, а мушкарци укућани не бријају се 40 дана. На гробље одлазе и за време верских празника и када су задушнице. Гробови се обилазе, не прескачу се. Постељину покојне особе и хаљине изнесу на реку и запале. Зову их пустињаци.

Мајка ми је причала да је њен деда по мајци Давид Петковић, из Црвене Јабуке, једини и последњи народни посланик за Трнски срез 1878 године за живота себи направио сандук за укоп, држао га на тавану и у њему чувао орахе.

На дан Свете Петке 27. октобра 1997.године у стрелачкој цркви храму „Успеније Пресвете Богородице дати су парастоси за покојнике, који су умрли у току 1997.г.: Драгану С.Алексићу, Коси И. Ћирић, Најди М.Танчић, Ђурги Д.Јоцић, Јордану Ђорићу и Чедомиру В. Раденковићу. Чинодејство је вршио Добрин Зафировић, парох љуберашки, врањанац.

Неколико дана пре или уочи смрти многи будни виде неке од својих укућана, рођака или пријетеља.

Милутин Раденковић, свештеник уочи смрти у пиротској болници шестог јануара 1960.год око 16 сати и 45.минута у горњем углу “шок собе” видео Стоју Ранчића. Говорио је:”Ено га кумашин Стоја, ено га горе”.Славко Д.Алексић, Вацин зет је пред смрт видео покојнике из Вацине куће како пролазе путем поред куће.

Милисав-Миша Ц. Алексић пред смрт је говорио како види да неки људи ору њиву “у страну” па се чудио како могу да ору на тако великој стрмини /нагибу/.

Многи се плаше да ноћу пролазе преко гробља, а има их који кажу: „Ако очу убаво да се наспим ја отидем у гробишта. Тамо је тишина и ја се слатко наспим“ –Влајко „Чоља“

По обичају црнина се носила годину дана. Неко носи као знак жалост и 5-10 година. Црнина као знак жалости била је код старих Грка и Римљана и са ширењем хришћанста преносила се и на друге народе. У старој Индији знак жалости била је бела боја која се одржала и до данашњих дана.

Према подацима Месне канцеларије од 1.01. 1980. -1.01.1996. у селу је умрло 180.лица, у неком просеку 11. годишње.

 

 

Стари стрелчани су неговали и поштовали народне и црквене обичаје. И данас их старије генерације упражњавају, али много мање него пре Другог светског рата. Добар део младих незна за те обичаје. Неки од обичаја су занемарени вољом мештана (додолице, седењке, прела, лазарице……), а црквени обичаји вољом владајуће атеистичке партије (крштење, испит младих пре венчања, венчање у цркви, литије, сабори о верским празницима, коледо, раждајице, уношење бадњака…..).

Са новим временом настали су и нови обичји: слављење рођендана, испраћај војника на одслужење војног рока….. Нови празници су: Дан борца, Дан устанка, 29. новембар, Дан младости (Титов рођендан), прослава ослобођења многих места.

Верски празници славе се по кућама, као и крсне славе. Многи из страха престали су да славе крсне славе. Један део мештана и данас у породичном кругу пресече славски колач.

Новорођенче

 

За трудну жену у Стрелцу кажу: тешка је, отежала је, понела, бременита.

За нероткињу кажу: бездетка, иштирица.

Раније се породица није задовољавала, као данас, рађањем једног или највише два детета. Жене су рађале најмање по четири до пет детета, а највише у селу до 13.

Данас би многе куће у селу пожелеле да чују плач малог детета. За последњих десет година у селу су се родила ……………….детета.

Прво дете се зове : првенче, а последње истришче.

Ако девојка роди дете, зову је копиларка. Када жена роди два детета зову их близнетија.

Велика је радост кад дође принова у кућу, па још ако је мушко настаје велико весеље и славље. Јер, наставља се породична лоза, родил се наследник, родил се војник и зато се даје част, Дава се крчма. Чланови домаћинства за новорођенче часте свакога ко дође у кућу да им честита принову, а посебно отац или деда у кафани или продавници, ако нема кафане часте све присутне.

Жене су се порађале у својим домовима. При првом порођају, да се лакше жена породи, помаже јој искусна жена.За њу кажу баба и бабица. и обично је дарују, ћенарном кошуљом или тканим платном за кошуљу. Пресецање пупчане врпце обављло се српом.

Недељу дана породиља проведе у углу собе на слами покривеној шареницом домаће производње. Дешавало се да се жене породе и ван куће, на њиви. Добринка Вацина унука је најмлађег сина породила сакривена у аљинској соби, издвојеној згради.

Из матичне књиге рођених најбоље се види како наталитет опада. Уколико у најскорије време не дође до радикалне промене у економској политици према селу, многа села у Србији нестаће са географске карте.

 

Година рођења            Број деце         мушких           женских

1946-1956                                50                  26        24

1956-1966                               175                 88        87

1966-1976                                40                  18        22

1976-1986                                  8                   4         4

 

Од 1985 године рођена деца се уписују у Матичне књиге рођених у месту рођења. Извештаји о рођењу не шаљу се Месним канцеларијама са сталним пребивалиштем родитеља. Зато Месне канцеларије од 1985. године намају увид о броју рођених./Податке сам добио од Радована М. Танчића, шефа Месне канцеларије у Стрелцу/.

 

Година рођења:                       мушко             женско            укупно

1946-1956                                26                    24                   50

1956-1966                                88                    87                  175

1966-1976                                18                    22                   40

1976-1986                    4                                  4                8

 

У периоду од почетка 1986.године до данас у селу је рођено: мушких……, жевских……, укупно……

 

Мала водица (Мала молитва)

 

Када се у кући добије новорођенче, неко од чланова породице одлази код парохијалног свештеника за “Светену водицу”(Освећену воду). Породиља пије по гутљај освећене воде четрдесет дана да се очисти. Она са дететом лежи недељу дана у крају собе или поред огњишта у ижи на слами прекривеној простирком домаће производње и белим чаршавом. Поред њих је чешањ белог лука да беже нечастиве силе, коцка шећера да им живот буде сладак и игла да се ђаво набоде ако дође. Због обичаја да мајка са дететом лежи поред огњишта, дешавало се да нека деца непажњом страдају. Мештани наводе пример за децу Владе „Пашића“ и супруге Јелисавете-Савке.

Новорођенче су купали сваког дана у дрвеном кориту. Вода је из бунара или са извора (кладенца). Пре купања у воду се кане неколико капи “Светене водице” да се и дете “очисти”.

 

Голема молитва

 

После 40 дана породиља са дететом одлази у посету код свештеника за “Голему молитву”. После Големе молитве породиља може да вади и точи воду из бунара, “јер је очишћења”. Том приликом она свештенику даје погачу и ручно плетене чарапе од вуне. Имућније породице на погачу ставе сир и печену кокошку.

 

Кравај

 

Кад прођу две до три недеље од порођаја, породиљу посећују у своје слободно време рођаке, пријатељице и комшинице и доносе кравај. Зову их кравајчарће. На кравају је солч*к, мало соли, главица кромида, црног лука, две три коцке шећера и шише раћија. Породиља узима од сваког краваја по залогај, замочи у со и поједе, а потом из шишета гуцне по мало ракије да би имала више млека. Обичај је да од свега проба по мало.

Кравајчарће се не задржавају дуго код породиље. Многе од њих само донесу кравај, честитају и дарују принову парицом и одлазе, јер их чекају кућни послови, а у сезони и послови у пољу.

При првом сусрету са новорођенчетом обичај је да се дарује новцем. Пара му се ставља на чело и каже: “да си купи брата или сестрицу”.

За “кравајчарће” се не одређује дан посете породиљи. Долазе кад која може да одвоји мало времена од кућних и других послова.

 

Повојница

 

Овај обичај се битно разликује од обичаја одласка на Кравај. На овај адет се одлази када породица породиље одреди дан. Повојница се заказује прво куму и остали рођаци мора да поштују тај договор. У овом случају не одлазе само жене, већ и читаве мање породице са децом, блиски рођаци и пријатељи. На Повојницу се носи: погача, пита, флаша ракије и поклони за новорођенче. При уласку у домаћинову кућу присутне укућане поздрављају са :Добро јутро! иако је већ подне. Повојничарима се обавезно поставља богат ручак са најбољим јелима и посластицама уз добро пиће. После обављеног ручка, пред одлазак гостију, породиља својим рукотворинама, дарује кумове и блиске рођаке. Никосава (Коса) Б.Ристић (1912-1998) казивала је 01.09.1994.год аутору ове књиге да је на Повојници прворођене ћерке Загорке дала око 30 кошуља повојничарима и повојничаркама од платна које је сама изаткала и сашила на “Сингер”шиваћој машини.

 

Крштенка

 

После недељу дана од рођења детета обави се крштење код свештеника. Кум детету име даје по свом избору. Кум се цени и изузетно поштује. Крштењу присуствују поред кума најближи из породице. Кум се обавезно задржава на ручку и дарује радовима из домаће радиности. Данас се крштење детета свечано слави. Уведен је и обичај слављење рођендана детета. Раније се рођендан детета није тако свечано обележавао и са богатом трпезом. Данас се укућани и најближи рођаци надмећу у куповини поклона.

Био је обичај да се дете дочетрдесет дана нигде не носи из куће.

Кум је био вреднована и посебно уважавана личност. Он заслужује посебно поштовање и као гост увек добија почасно место. Сви кумови укућани се подједнако поштују. При сусрету и најмањем детету се љуби рука. За венчање кум се у младожењину кућу доводи музиком. И после обреда и весеља музика прати кума у одласку.

Старе генерације су училе млађе да је „кумство светиња“. Да би се знало ко је венчао или крстио, а ко је венчани или крштени кумови су се при сусрету ословљавали са куме и кумашине. Кум је особа која је венчала или крстила, а кумашин је венчани или крштени. Данас се и једни и други ословљавају са куме, тако да човек који их слуша незна ко је коме кум.

 

Ево неколико несвакидашњих имена наших предака из 19. века : Андон, Андрија, Антанасије, Анта, Атанасије, Атанас, Борика, Велко, Вецко, Виља, Григорије, Гаврило, Гмитар, Даца, Доца, Дукадинка, Дукатинка, Ђуна, Евта, Златан, Зарија, Јованча, Јанинка, Јанићије, Краљица, Крстина, Манча, Микајло, Мича, Николча, Нака, Петраћија, Ранча, Ранђел, Рака, Риста, Роска, Стефан, Ставрија, Селинка, Софијанка, Стојна, Стојица, Сова, Сотир, Спаса, Севделина, Стојћа, Тиосав, Танча, Ћева, Филип, Харалампије, Цона, Џамка, Џуна…

 

Одлазак у војску

 

Када је пре другог светског рата регрут полазио да служи војни рок пратили су га родитељи и укућани и то до сокака. Код имућнијих на испраћај долазили су по двоје троје најближих рођака. Регрути су носили војничке сандуке и пешице одлазили у Пирот по горњи пут. Горњи пут је водио од Стрелца преко Ралина, изнад Кијевца преко јужног подножја Столског камена, Раснице и брда Божуратоа. Имућнији регрути су ишли преко Бабушнице. До Бабушнице преко Сипа (око 12.км.) војнички сандук на коњу је преносио брат или најближи рођак, а од Бабушнице до Пирота чезом или неком другом коњском запрегом. На испраћају Чедомира Гачковскога били су поред родитеља тетка Даринка, сестра од тетке Зора и синовац Брана. При растанку испред капије Чеда је родитеље и тетку пољубио у руку, а они су га скромно даривали новцем. Најмлађи брат Жика на коњу је однео војнички сандук до Бабушнице, а Чедомира су до врха Сипа пешице пратиле сестра Зора и Чедина девојка Нада Мурxина.

По казивању Бошка шнајдера* при поласку у војску испратили су га родитељи и три тетке и даривали са по пола динара. Није било никаквог свечаног испраћаја. Био је Ускрс (Васкрс) 16.априла 1927.г. Пешице је ишао по Горњи пут. До Кијевачке чесме пратиле су га девојке и дале му на растанку по перашку. До Пирота се по Горњем путу стиже за најмање шест сати хода.

Крајем педесетих и почетком шездесетих година одлазак регрута почео је да се слави веома свечано, као свадба. На неколико дана пред одлазак на одл;ужење војног рока, изнајмљују се велики шатори који могу да приме око две стотине званица. Уз оркестар, певача или певачице весеље траје до поноћи. Имућнији по већим местима изнајмљју кафанске и хотелске просторије. Сиромашнији да се не обрукају мора да се презадуже. У току највећег весеља регрут почиње да се поздравља и рукује најпре са родитељима и најближим рођацима, а онда редом са сваким присутним. Том приликом он прима поклоне најчешће у новцу. Многи казују да се том приликом скупи приближно онолико новца, колико је домаћин и уложио у испраћај. А, неки тврде да се понекад скупи и више од уложеног. Било како да је испраћај регрута је приклика када се родбина и пријатељи искупе, виде и провеселе.

Испраћај Др.Небојше Марјановића у војску обављен је у “Дому културе” 3.маја 1985.године

Ево како је био испраћај сина у војску код домаћина Часлава А. Јевтића, из засеока Лалешевци трећег августа 1985.године: Подигнут је огроман шатор у дворишту за око 300. особа. У једном крају на улазу у шатор су музичари са својим инструметома и техником за озвучење. Како који гост долази рукује се са домаћинима и честита испраћај и весеље. Домаћин се захваљује и њима пожели ту исту радост и весеље. Неколико мушкараца служи госте са пићем по жељи и избору. Испред сваког госта на столу је флша са неким пићем, погача, гибаница и друге ђаконије. Омладина је углавном ван шатора. Док гости мезе и пију, музика непрестано свира. А, кад музика засвира туш знак је да регрут улази под шатор и почиње да се са сваким гостом поздравља. Том приликом он прима поклоне и новац. Потом се скупља новац на погачи која се пронесе испред гостију и на крају се скупе погаче, гибанице и пиће које су гости донели. За то време музика свира без престанка.

После тога настаје ручак. Као мезе је свежа урда, печена паприка, сир, пржена изнутрица, кувана јаја и све то беспрекорно аранжирано. Пиће уз мезе по жељи. За главни оброк је била супа, чорба и печење, гибаница и неколико врста колача и торти. После ручка развило се коло у дворишту. Играју и стари и млади. Старији предвече одлазе, а омладина остаје и весели се до поноћи.

На сам дан одласка регрута у војску до аутобуске станице прате га родитељи, брат, сестра, најбижи другови и другарице.

Уведена је и пракса да кад регрут полаже заклетву посете га родитељи, брат или сестра и учествују у свечаности при полагању заклетве. То је још једна новина за слављење у низу многих других новонасталих свечаности. (* Божидар Јовановић, рођен 15.јануара 1910.године).

 

Женидба

 

После рођења детета, женидба је један од најрадоснијих догађаја у кући. Женили су се момци са девојкама из узајамне љубави, али је било и случајева да су родитељи ссвојој деци бирали прилику и женили синове и удавали кћерке. И једни и други гледали су имовинско стање и мираз. Да ли се деца воле или не родитеље је мало занимало, морала су да слушају. Али, догоди се да девојка заволи момка из сиромашније породице, њени родитељи на сваки начин их ометају и не дозвољавају да се та љубав крунише браком. У таквим случајевима девојка побегне. По селу се тада испредају разне приче како је девојка побегла. Свако исприча своју верзију, измишљају се згоде и незгоде да прича буде што занимљивија. Девојку која побегне за свог драгана зову побегуља.

Тако је Даринка Гачковска постала побегуља када је из једне од најбогатијих кућа побегла за Борка Крстинога у једну од најсиромашнијих кућа у којој је било деветоро деце: сестра и осам брата. Борко је био треће дете по реду. Зора, кћи Алексе учитеља побегла је за Алексу Јурука, земљорадника. До краја живота отац јој није опростио што је била побегуља. Деса Дзипинска побегла је за Славка Милћинског. После смрти њене мајке Ђурге дошла је са Славком да живи код оца Миладина. Дука Станковска побегла је за Владу Крстинога, Мира Кођина побегла је за Јеленка Тозинога, Ружа Ђокина побегла за Видојка Милојћинскога…

Када је Ружа побегла, из једне од најбогатијих кућа у скромнију, родитељи су били веома љути. Отац Ђорђе је узео штап и кренуо у Милојћинци да врати кћерку кући. Његов старији брат учитељ Славко Лаф није могао да га задржи, а ни да смири очев гнев што му је кћерка побегуља, па га је саветовао: “Ђође, ајде кад си решил да идеш иди, али немој кад улезнеш у кућу да се карате, да се пцујете и да се поганите. Ви сте са’ пријетељи и од јутре требе да се целивујете. Договорете се убаво. Када учитељ Алекса неје мог’л да врне черку из Јуруци, неч ни ти Рулку да врнеш“. Тако је и било. Ђођа је ушао у Милојћинску кућу љутито са галамом да врати Ружу кући, али је убрзо схватио да од тога нема ништа. Зато се помирио са Ружином вољом и са пријатељем Тодором уговорили дан венчања. У знак пријатељства напили су се добре домаће ракије.

Када је женидба у питању било да се девојка испроси или побегне и за момка и за девојку кажу жени се. Ево примера: Бока се оженила за Чалу Милановога, Стана Тићина се оженила за Драгољуба, подкивача, Чеда наставник се оженил сас Невенку, учитељицу из Костур, Новица Стојин се оженил сас Верку Рајнину и тд.

Било је и то да родитељи ожене сина и доведу му невесту, док он чува стоку на појати. Бошко Станковић (фамилија Наћини), из Валниша то потврђује: “Бранчу Рајковскога су оженили тека што су му довели девојћу дома, а њега окнули да слезне од при трлу из Голчу Бару. Нити је знал, нити познавал невестуту. А, друђи па јед’н сирома, нечу име да му кажем, довел девојћу из суседно село у Валниш, па ју прво сврне у Поповци (богата фамилија), па кад се ст’вни доведе ју дома, да га никој не види”. Стојану Ћирићу шнајдеру мајка Јелисавета (Цура) довела невесту кући док је Стојан изучавао кројење гајтана код мајстор Новице у Љуберађи…

Невеста је по уласку у нови дом љубила је руку свим укућанима, па и малој деци. Био је и обичај да свако вече невеста прве године свекру пере ноге.

После другог светског рата дошло је до великих промена у односима између чланова у домаћинству. Почео је да се распада патријархалан начин живота са девизом сви смо једнаки и сви имамо иста права. Дошло је до деобе задруга на ситнија домаћинства и све више се испољавало непоштовање старијих. Патер-фамилијас губи углед и власт. Код женидбе момци сами бирају своју судбину. Склапају се грађански бракови. Ретко се ко од мештана венча у цркви, јер од тога чина зависи његов будући животни пут у новом друштвеном атеистичком систему. Ако су момак пре женидбе или девојка пре удаје постали чланови комунистичке партије, нису смели да се венчају у цркви.

Данас је забављање младих јавно. Не скривају се ни од родитеља. Раније се није могло замислити да девојка на сокаку разговара са момком без присуства старије особе, а камоли да дође у момачку кућу и спава са момком пре венчања. Ни побегуља пре венчања није смела да спава са будућим супругом, већ је спавала са момковом сестром или мајком.

Последњих двадесетак година склапају се грађански бракови и у поодмаклој трудноћи младе.

Момак који после венчања живи у невестиној кући зове се призетко или приодан. Уколико призетко не прихвати режим живота породице чији је постао члан, пуца тиква и долази до развода или одвајања.

Свадбени обичји највише су обављани у позну јесен и у току зиме. Онда су људи имали више слободног времена за припрему и весеље. Друго, прикупљена је летина, заклане су свиње, испечена је ракија, нахватан је сир, урда, спремљена туршија и кисео купус… и пољски радови су завршени. А, то је и време када су се печалбари вратили са зарадама и домаћинство може да поднесе свадбене трошкове.

Главну улогу при женидбама раније су имали проводаxије или наваxије. Они су обилазили заинтересовану породицу и са бираним речима хвалили момка или девојку. У томе су често и претеривали, па се дешавало да их после извесног времена у браку преварене младе или свекрве куну.

Када су се крајем тридесетих година женили Борко Ристић, Љуба Јанковић, Петар Љубић, Сава Ранчић…… било је 18.свадби у истом дану. Тада је било 12. свирача из Црвене Јабуке. Црквена порта била је препуна сватовима. Међу њима били су и жандари са огрлицама око врата.

Било је случајева да се неко жени и по три пута због смрти брачног друга или неслагања у браку. У том случају тражила се удовица или распуштеница, а понекад се узме и “престарела” девојка.

Петар Xамћин казивао је аутору да је био утичњак Славку поп Стевановом када је из Ниша довео Мару, хрватицу. Силазећи низ брдо Сип, претходној Славковој жени Евици, Мара је држећи Славка испод руке певала је: “Ој, Евице, ја ти нисам крива, што твој Славко у мени ужива”. (*Евица је била друга Славкова супруга, коју је отерао. Примедба аутора).

Пре него што се обави свечани чин венчања женик и невеста су морали да иду три пута код свештеника у року од две недеље да буду испитани и оглашени. Свештеник их онда испитује да ли су добровољно пристали на будући заједнички живот и да ли их неко није присилио на брак. Затим им указује на проблеме који наилазе у браку исаветује их како се ти проблеми превазилазе. У том периоду женик и невеста могли су да размисле пре венчања и раскину веридбу без икаквих последица.

Ево једног примера: женик Драгутин-Драги Манић, поштар у Стрелцу, родом из Великог Јовановца и невеста Милунка, деда Вацина унука испитани су и оглашени први пут 29.04. ( 16.04.1934.), други пут 6.05. (23.04.1934.) и трећи пут пред само венчање 13. 05. (30.04.1934.). /Књига венчаних за 1934.г.,стр.34.,тек.бр. 19./

О испиту код свештеника казивао је Чедомир Д. Пејчић Гачковац 11 јула 1996. г. : Пре венчања иде се код попа на испит. Поп нас пита мене и Радмилу да ли се добровољно узимамо или нас је неко натерао. Ми тврдимо да се добровољно узимамо иако је мени тата наредио да узмем Радмилу, а не Наду Мурџину са којом смо се волели. Онда нас је поп саветовао како као младенци да ћивимо по црквеним прописима. Да се волимо, да се чувамо и поштујемо и да се „не дирамо“ пре венчања.

 

Кудење и валење

 

Момци и девојке и пре но што сташу за женидбу-удају имају међусобне симпатије. Када искористе прилику, најчешће на неком сабору, отворе срца и почиње љубав на даљину. Строго су водили рачуна да се њихова љубав не открије. Али, по оној народној: „Заклела се земља рају, да се сваке тајне знају“ ипак се открије и онда почиње валење или кудење. Све то зависи од момачких или девојачких родитеља, а често и од најближих рођака.

-Она је много добра, работна и из добру кућу. Ни мајћа ни башта вој несу лоши

-Нашево дете па ако се ожени с онуја че се „усрећи“. Само одлати, а за работу се не вата. Видиш ли какви су јој родитељи, нема за какво куче да и’ ване

-Девојчето је млого добро, али сиротиња, нема ништа

– Ма он ли зет да ни буде? Дом се на заврчава. Оно ли че домаћин да буде? Само че си заробимо черку, па цел век да тугујемо…

У оваквим случајевима наводаџије играју главну улогу и хваљењем момка или девојке дође до просидбе и венчања. Дешава се да су кудаџије спретније и вештије у куђењу и тако се момак и девојка разиђу и после дужег познавања. И једни и други раде из интереса. Но, било је и таквих који су из личног задовољства куђењем доприносили да се двоје не узму.

Данас родитељи не жене и не удају своју децу. Она сама одлучују о браку с ким ће и када да заснују брачну заједницу. А, деца се више не крију од родитеља када се „забављају“ како се то данас каже. Слободно се посећују у родитељсим кућама и спавају заједно. Родитељи само слежу раменима. Дошло је модерно време.

 

Удум-Огледи-Нишан

 

Удум је практично веридба, уговарање девојке за удају. Неколико најближих рођака са старешином домаћинства увече посете девојачку кућу да испросе девојку. Уз богату трпезу са пићем и јелима падне договор о женидби и удадби, као и условма мираза. За време удума је и конкретан и договор о датуму венчања и броју сватова.

Просидба се свечано оглашава пуцањем из ловачке пушке и музика ступа на сцену. Просиоци дарују младу по жељи, а она дарује просиоце својим рукотворинама. Са даровима песмом и музиком просиоци одлазе у младожењину кућу, где се наставља весеље до зоре уз обавезно спремање качамака. Зато се и каже: Пуче пушка, некој се ожени. че идемо на качамак. Пуче пушка, Дука Станковка побегла за Владу Крстинога у Мишчу малу. На качамак одлазе и млади и стари да честитају испрошену девојку.

Кад се 1936.г.оженио Чеда Гачковац, који потиче, из једне од најбогатијих кућа у селу, на удуму је било стотину душа. Испрошена девојка Радмила, баба Велићина унука свакога је даривала кошуљом. Кошуље су скројене од трубе платна, које је Радмила сама изаткала. При шивењу кошуља помогле су јој Зора Боркова кћерка и Добринка, Вацина унука. Оне су сашиле по 30. кошуља, а 30. је сашио шнајдер Душан Ранчић (Станћијин), који се пре другог светског рата одселио у Лесковац. Десетак кошуља сашила је сама млада-Радмила.

За време Удума пријатељи се договарају и за мираз. Када су стареје имале искључиво право да жене синове бирали су миражџике (девојке без браће). Ако девојка има брата или браћу настаје погодба око мираза у виду имања или злата. Младожењу који се ожени миражџиком зову: Миражџијо!

У породичној задрузи женидба се одвијала по старешинству. Али, дешавало се и да млађи „прежени“ старијег. Драган „Вацин“ је „преженил“ брата Жику старијег 4.године.

Престарели момци (изнад 25.г.) на селу тешко се одлучују на женидбу. У Стрелцу их је било око 40-ак 1996. године.

 

Свадба

 

Пре свадбе млади су одлазили код свештеника на испит. Он их испитује да ли се воле, да ли су решени да се узму, да их неко није наговорио или вршио притисак. Затим их саветује како да живе, да поштују једно друго и да живе у миру и слози по црквеним прописима. После тога се три пута оглашавају пред венчање. /Чеда Гачковац 11.07.1996./

После просидбе и договореног датума за венчање млада са родитељима одлази у Пирот да изабере зубун. Том приликом се купују и друге потребне ствари за свадбу и даровање. Тада је много значило да се неко дарује куповном кошуљом. То је био знак уважавања и поштовања те личности. Са припремом за свадбу почиње се месец и више дана пре венчања.

Дан уочи венчања окупе се девојке и плету венце: за улазна кућна врата, капију и воловску запрегу која ће младин ковчег са њеним рукотворинама и опремом да превезе до новог дома. Ковчег се прекрије са најбољим изатканим шареницама и извезеним чаршавима.

Кад сватови стигну испред младине куће, не дозвољава им се да уђу у кућу док ловачком пушком не скину пепељугу, мали замотуљак обешен или јабука натакнута на танку, дугачку мотку која се учврсти на најближем дрвету. И најпрецизнији стрелци често промаше, јер ако нема ветра из младине куће неко заљуља дрво те се пепељуга љуља. И онда настаје смех и задиркивање нишанxије. Када и од више хитаца пепељуга не падне, неко од сватова попне се на дрво и љуљањем мотке обори пепељугу. Тек тада домаћин пушта сватове у кућу, уз добродошлицу са окићеним кондиром ракије. За време обарања пепељуге када се удавала Коса Боркова за Божу, албатина, Љубисав Траћијин, из Дрме пао је из шљиве и добро се угрувао, јер је Чеда Гачковац, Косин брат од ујака засекао грану за коју је везана пепељуга.

Младожења и барјактар јашу добре коње, а остали сватови са музиком иду пешице. Обичај је био да при одласку у цркву младожења и барјактар кроз ценар села галопирају до Дрисне и назад па према цркви и тако најаве наилазак невесте. Тада радознали прекидају започете послове и изађу на пут да виде невесту. А, кад она прође онда настају коментари да ли је лепа, да ли је венчаница лепа, какви су коме дарови дати, да ли су сватови весели, колико их има и који сват или која сватица имају највише огрлица око врата. Често се од посматрача чује: “Онаја черкана највише има, али су јој се намилували пријетељи”.

Пред полазак на венчање невеста дарује својим рукотворинама младожењу, свекра, свекрву, кума, старојка, и ближе младожењине рођаке. Остатак девојачке спреме потовари се са ковчегом у воловска кола. Ковчег се прекрије најбољим изатканим шареницама, везеним пешкирима и чаршавима. Девера млада окити посебно изатканим и извезеним дугачким пешкиром. Он води младу до цркве и од цркве до младожењине куће.

Пред одлазак сватова са младом из девојачке куће, младожења је обавезан да попије на екс чашу ракије и да чашу баци преко крова. Уколико не успе да је пребаци, већ се скотрља низ цреп, падне и разбије се близу младожење, присутне жене коментаришу: “Овој нема на добро да излезне. Дај Боже да буде добро”.

Десило се то Влади Станковићу, кројачу из Тамње мале и брак се није одржао. Неки кажу да се брак није одржао зато што нису имали децу, а други пак за то окривљују бршљан, уз шљиву поред саме куће.

У црквеној порти и пре и после венчања играју се народна кола: чачак, моравац, Жикино коло, кукуњешће, стара влајна, у шест, рузмарине, радикалка, уз песму: Ја сам стари радикал скидам капу па играм..

Док је венчање у цркви музика не свира.

По обављеном венчању пуца се из ловачких пушака и пиштоља. За богатије младожење пуцале су и прангије. Младожења по обичају после венчања поведе коло, млада је до њега, до младе девер, онда кум, старојко, најближа родбина и остали сватови.

Одлични играчи у колу били су: Стојан С.Ћирић, кројач, Драгољуб Мијалковић-Гога, Велимир Милошевић-Бонкић, Добросав Мијалковић, албатин, Дина Гроздановић, затим Јорданка Станишић, Живојин Станишић, Живојин Алексић, цела Ћивичка породица: Кођа, Нада, Мира, Града, Олга, Миџа, Цвета, Пера и многи други

Свирачи Влада Силе и Влада, Ћоса кланеташи (кларинетисти) и Буxа Коцин тупанxија при повратку из цркве свирају увек исту мелодију која је, како они у шали кажу, упућена младожењи кроз речи: “Каква ти је, таква ти је, води кући па ћути”.

Пре него што уђе у нови дом млада мора да обави више обичајних радњи. На кућном прагу љуби свекрву у руку и од ње прима сито са мало пшенице у њему. Сито мора да заврти да се види да зна да чини жито и просејава брашно. Затим десном руком захвати пшеницу и баци у кућу за напредак домаћинства, а потом баца на исток и остале стране света. Остатак пшенице са ситом баци преко главе на присутне сватове, као и бидер мајер (букет цвећа). Девојка која ухвати букет цвећа убрзо ће се удати.

Млада затим од свекрве добије шољу са мешавином масла и меда. Кажипрстом десне руке помаже угао десне стране улазних врата, а потом праг у левом углу и затим унакрст и друге две стране врата. Оно што невеста намаже, свекрва марамом избрише. Ово се ради зато да би у кући сви послови ишли глатко као по маслу и да живот буде сладак као мед. Млада онда узима мушко дете (“на конче”) старости између једне ипо и три године, пољуби га у оба ображћића, затим га лупи по ображшићу и дарује исплетеним чарапама.. Пошто је положила “пријемни испит” млада уђе у ижу, узме ибрик са водом, приђе огњишту у коме су уз ватру три грнета са разноврсном манxом и у грне сипа мало воде, затим у ижи прави мали круг и сипа по мало воду и у друга два грнета. После сваког доливања воде обавезно се сагне и погледа уз комин (оxак, димњак) да би прве године брака остала у другом стању и да има лак порођај. После ових обичајних радњи невеста је постала члан домаћинства. А, предвече невести у посету долазе блиски рођаци из њене девојачке куће њих од 3-7 и доносе погачу, гибаницу и ракију. Погачу ломе са домаћином и вечерају заједно.

У младожењиној кући весеље уз песму, музику и игру траје до поноћи. Кумови седе у центру весеља. Кум је обавезно држао здравицу.

Тада многи момци, па и млађи ожењени долазе у стругарштину. Стругари стоје поред улазних врата и чекају да добију гибаницу, печење, колаче и друго. Највећа борба настане када се ломи кумова погача, јер свако жели да добије макар по један залогај. Кума и кумицу до куће прати музика.

Млада и младожења нису седели са сватовима. Млада је улазила каа је било време за примање поклона. Поклони су углавном били у натури. Данас више у новцу.

Данас младенци седе у просторији са сватовима и са кумовима имају свечано место. Родитељи са рођацима послужују сватове и воде рачуна да буде све у реду.

При пријему поклона млада је раније свакога свата љубила у руку. Данас се љубе у лице. Поклони су углавном биле рукотворине из кућне радиности, сервиси за кафу и пиће, …То се одигравало у вечерњим сатима. Данас је то усред бела дана и по подне. Сваки сват је доносио погачу, гибаницу, пржено пиле, пиже и цвеже. Кум је доносио поред богатих дарова и печено јагње или прасе на ражњу.

Сутрадан ујутру кумица присутнима показује невестину „обојену“ спаваћицу као знак невиности. Данас се то више не ради, јер многи млади „живе“ и пре венчања. А, деси се да се венчање обавља и у поодмаклој трудноћи. Побегуља више нема, а ни мираз се не захтева као раније.

Око девет сати млада се са музиком води “ на воду” на најближи кладенац. Она носи нове стовне. Води је девер на воду овај пут без пешкира преко рамена. Пође још десетак блиских рођака. Млада захвата воду из кладенца и пуни тестије, а присутни је заваравају и просипају захваћену воду. Невеста мора да буде обазрива и сачува захваћену воду. Кад успе да превари присутне и напуни тестије, насдтаје смех и уз музику и песму млада напуњене тестије носи кући.

У подне је Големо госје. Младини родитељи са бројем рођака по договору са пријатељем долазе на Големо госје. Том приликом момачка страна даје огрлице, које се купују од бомбонxија, а праве их и сами мештани од разног воћа. Ту сеоска духовитост долази до изражаја, када поједине огрлице имитирају разне предмете и изазивају буран смех. Пријатељи огрлице предају пријатељицама и обратно. Љубљење је обавезно па долази и смешних ситуација када се по неке прија нећка да се пољуби у присуству супруга. Онда настаје навијање као на утакмицама.

Док траје гостовање домаћин гледа да добро напоји госте. Наздрављује се само пуном чашом: Здравица пријетељу, здравица пријетељице!. Следи одговор: На здравје пријетељу, на здравје, пријетељице, да сте живи и здрави! Да су живи и здрави младенци! Дај Боже!. У здравје пријетељице! Да си ми жив и здрав, пријетељу! Да Бог даде што требе! Здравица куме, јучер си венчал, а догодине у здравје да крстиш! Дај Боже! Чују се и овакве здравице: Здравица пријетељу! Ко пије да му ништа није, ко даје да се не познаје! Продужил нам Бог век ко зајку реп! Кога јуримо да стигнемо, кој ни јури нође да потроши! Душмање у грање! Боже, здравје па и младотога да оженимо! Приликом наздрављања чује се и ово: Здравица пријетељице, ајде да се чукнемо па да пивнемо! Здравица пријетељу, ајде али до дно., да се види дно. Немој да забушаваш! Ајде, да пивнемо да смо живи и здрави. Да смо живи, здрави и весели како коњи с јесени! Продужил ни Бог век, ко на зајка реп. Ко пије да му ништа није, ко дава да се не познава. Кој ни јури нође да строши. Кога јуримо да га стигнемо…

Мало госје се обави према договору два пријатеља. Тада са много мање гостију него на велико госје, младожења и млада са својима долазе у госте девојачкој кући.

 

После Големог госја у понедељак увече кад укућани остану са најближом родбином и постави се вечера за пречекаше (родбину која је дочекивала и служила госте), Млада (невеста) узима чашу ракије после вечере прилази свекру и свекрви, пољуби их у руку.

Затим најближој младожењиној родбини даје имена: Голуб, Голубица, Писар, Писарица, Убавенко, Руменко, Јабука, Војвода, Делија, Лепојћа, Царица, Краљица, Убавка, Умиљанка, Сека, Сеја…………а родбина Младу дарује новцем.

Пред други светски рат у једном дану у Стрелцу у цркви Храма Успеније Пресвете Богородице венчано је 18 парова. Међу њима и:

Борисав Т. Ристић, абаџија и Нада из Студене

Петар Т. Љубић и Зорица Сколовић из Стрелца

Љубомир Јанковић и Нада из Мутијинске фамилије

Сава Ранчић и Сара из Вуждинске фамилије и други

Било је 12 свирача само из Црвене Јабуке. Тада су и жандари учествовали у сватове и били окићени огрлицама.

Данас се регистрација-венчање обавља у опшини и месним канцеларијама

 

Литије

 

Међу лепим црквеним обичајима нашега народа који су постали саставни део живота је и ношење литије. Учесници литија су крстоноше.

Литије се у Стрелцу носе два пута годишње: 22.маја /летњи Свети Никола/ и првог петка после Свете Тројице / Блађи петак/.

Пре другог светског рата мештани и ђаци четвртог разреда основне школе са учитељем, обучени у лепу народну ношњу окупљали су се ујутру у црквеној порти да носе литије. Са крстом, иконом свеца, три црквена барјака, свештеником у одежди и са кадионицом, крстоноше три пута обиђу цркву певајући уз звуке клепала. Клепало је тешко око 30.кг. Носе га млађи и снажни учесници поворке. У смењивали су се по договору.

Када је Блађи петак поворка се из порте, креће преко Витела. На Вителу је велики разгранати храст Запис /Миро/, (убацити снимак) поред куће Милутина Миленковића, учитеља, који и данас одолева времену. Ту свештеник очита молитву и ножем обнови крст на стаблу Мироа.

По традицији Миро се не сече и не користи за огрев, па и ако неку суву грану обори ветар или снег она остаје да иструли испод Мироа и врати се мајци земљи.

Са Витела кртоноше иду до мањег храста (Мироа) на њиви Михаила Радосављевића Брxе и по обављеном чинодејству иду певајући преко њива на Рудине до Мироа. /Прилог слика Мироа/. Испред куће Милорада Мутијинскога сваки учесник литије добије по лонче овчијег млека да попије. У ходу крстоноше су певале:

Крсти носим, Бога молим, Господи, Господи, помилуј

Да зароси ситна киша, Господи, Господи, помилуј

Да ороси наше поље, Господи, Господи, помилуј

Наше поље и другоме, Господе, Господе, помилуј.

Да се роди рај пченица, рај пченица, бела брица….

или:

Крстоноше крсти носе, Господи, Господи помилуј

Крсти носе Бога моле ”           ”           ”

Да зароси ситна роса              ”           ”           ”

Да ороси родно поље              ”           ”           ”

Да се роди раж, пченица         ”           ”           ”

Раж, пшеница бела брица….(Јелена Љубић: 22. маја 1991.г на св.Николу)

Или:

Крсти носим Бога молим

Да зароси ситна киша

Да ороси родно поље

Да се роди рај пченица

Рај пченица бела брица (жито)

Да омесим литурђију

Да однесем светој цркви

Светој цркви, Божјој мајци…

Крсоноше преко поља

А облаци преко небо

Да се роди вило жито

Од два грозда чаб’ р вино

Од два класа шиник жито

/27.12.1992. Вера Јовановић (1931-1996)

Крстоноше знају код ког Мироа је одмор. За време одмора, збијају се шале, ђаци се задиркују, а момци и девојке меркају. Све се то одвијало у пријатном расположењу, весело и достојанствено.

Од места Рудине поворка сиђе до реке Мурговице, пређе је и путем преко Градишта дође у Гргорицу, па преко Крстаца, Стајћевца и Д’лбоке Падине дође до Мироа Кл’н, у Доњем Ливађу. Од овог записа преко Селишта литије дођу на Крс.

 

Литије на Св.Николу од цркве крену преко П’сковице и Чуке, силазиле су до старе основне школе па поред споменика на Селишту, преко клисуре уз Ливађе дођу до Записа-Мироа (кл’н), кога данас нема. /Одсекао га друг Чедомир Стојановић, из Валниша, који је радио у Месном народном одбору у Стрелцу/. После молитве и записа на мироу литије се крећу уз Ливађе до Д’лбоке Падине и иду у Страње, /Ту су се заустављале код Големе церике (Миро) те свештеник уз молитву начини запис на стаблу/,а онда лево преко Калавуришта и Стрелачког Дела до Борковог Рида, до Записа-Мироа. После верског обреда, испод Мироа крстоноше се одморе. Са Рида је један од најлепших погледа на цело село и планински венац изнад села. После одмора крстоноше преко њива и ливада, сиђу до Мут(и)не Баре, па низ Орничје до Долине и реке Мурговице. Нико од власника њива и ливада преко којих пролазе крстоноше се не љути, што се газе усеви и трава, знали су је да неће бити причињена штета.

Крстоноше затим прелае Мурговицу и сокаком поред гумна Добре албатина и поред кућа Миладина ДЗипе и Борка Крстинога дођу на крстопутину (раскрсницу). Одатле иду путем уз Милћински сокак до Крса.

У време доласка Литије на Крс, члан сваког домаћинства донесе окићену чинију са куваном пшеницом и цвеће. Чиније поређају на трави. У средини пшенице гори упаљена свећа. У челу поређаних чинија је асталче и на њему кувана пшеница цвеће и запаљена свећа, које припреми црквењак. Свештеник освети и окади жито на асталчету, а потом и остало жито на земљи и све присутне руси и благосиља.

Док су се крстоноше кретале од цркве по устаљеном правцу преко сеоски атар, на Крсу Миладин ДЗипа и Стева Цврчковац закољу по два-три овна за молитву. Овнови су купљени, од скупљеног новца, уочи празника. Док се месо кува у великим црквеним котловима, кувари за мезе испеку дроб (црну xигерицу), а од сваког домаћина добију по шише раћију. Што не попију уз мезе док кувају молитву, сипају у мало буренце.

По подне је на Крсу оро. Сеоски музички трио сачињавали су: Влада Силе и Влада Ђоса, кланеташи и тупанxија Буxа Коцин. Бомбонxије браћа Ђорђевићи , из Радињинца продавали су слаткише: бомбоне, ратлуке, лицидерска срца и др. проиводе из кућне радиности. Из Јањева, са Косова кујунxија Антоније Гечевић продавао је бижутерију и разне предмете за кућну употребу.

У предвечерје из сваке куће донесу колач и раћију. У сушини (надстрешници, капели) свако домаћинство има своје место за време обреда. Свештеник крене са источне стране, сваком домаћинству чита молитву, пресече колач Крсник и узме половину колача /половницу/. Присутни један другоме уз благослов честитају празник и наздрављају кондирима ракије, крсте се уз благослов за добро здравље и берићетну годину.

По завршетку овог обреда свештеник молитвом благослови у котловима скувану чорбу, без запршке. Домаћинства добију молитву (освећену чорбу) са парчетом меса у рукатки, земљаном суду и носи кући. За време вечере сваки укућанин ради здравља кусне чорбу и узме залогај меса /Коса Боркова 18.јула 1995/.

Уз јело, пиће и музику мештани су прослављали Светог Николу. Коже од закланих брави продаване су се на лицитацији. “Драгомир, биров ока: први и други пут, ко да више!…Дан’с никој нече да купи нове здраве коже, нече трговци да си м’шкају руће. Незнам од чега че да живе кад нече да си м’шкају руће, а молитва се клала да стока буде здрава, да не липцује”, казивао је Чеда Гачковац.

За припремање чорбе на дан литија мештани кажу коље се молитва.

(Другог дана Богородице молитва се коље код цркве. Закоље се теле или крава)

На Крсу је 1914.године подигнут мањи камени споменик на коме пише:

У славу и част св. Николаја 9.маја* чије име славе сељани села Стрелца подижу овај видни знак ради вечног помена својих имена а за време владе краља Петра 1., Јоца Ђорић и супруга му Будимка, из Стрелца. 9.маја 1914.године.

/* датум је по старом календару-прим. ауторова/

НАПОМЕНА: За време Титове атеистичке владавине оштећена су слова која помињу краља Петра 1.

Из тих предратних дана остала нам је и анегдота: Славко поп Стеванов је био познат као одличан економ на свом поседу, али и као веома сналажљив и лукав. Када су после сечења колача у Сушини /надстрешници/ суседи почели једни другима да наздрављају ракијом, Пера Љубић да би се нашалио са Славком пружи му флашицу сирћета од дивљих крушака да гуцне као ракију. Славко се прекрстио, благословио и гуцнуо, захвалио се Пери, па је пружио комшји Добри албатину рекавши: “ На, Добре, пивни и сирће је муфте слатко”

Другог дана Велике Госпојине клала се молитва код цркве. Чланови домаћинства који су присуствовали обреду поређали би колаче од столетног јасена до испод звонаре./ О литијама казивала тетка Милунка 21.08.1999.г.у Београду и Чеда Гачковац 22.маја 1996.г. и Коса Божина 18.07.1995., Томаш Божинсћи, Града Јурук и Града Ђусак 28.јуна 2.002. г. на Видовдан, на Селишту/.

“Лека Цврчковац, шнајдер био је веома педантан човек. Било га је срамота да носи клепало од Мироа на Риду, па је због одбијања да носи, од Славка Лафа, учитеља добио штап по туру.

Овај народни обичај је један у низу народних обичаја који су кроз векове успели да сачувају веру и одржи српски народ.

 

13. Дудулејће-додолице

 

Био је још један леп обичај када у току лета дуго време не падне киша потребна за пољопривреду, девојке Додолице крену кроз село са водом у малим котлићима, поливају свакога при сусрету и певају:

Ој, лејо дудулејо,

Ми играмо преперугу,

да зароси ситна роса,

Да ороси наше поље,

Наше поље и другоме.

 

Када су Додолице у близини реке настају комичне сцене . Оне јуре пролазнике да их полију, а они меркају како да им одузму котлиће и њих полију. / 19.08.1995.казивала Коса Раденковић-Ристић/

 

Крсна (кућна) слава

 

Свака кућа има свога свеца заштиника, своју крсну славу. Неколико дана пре славе свештеник долази у кућу и свети водицу. На два три дана пред славу позивар са окићеним крондиром(кондиром) одлази прво код кума и позива на славу. При томе сваког присутног пољуби у руку и понуду да кроз сисак повуче који гутљај. Пре него што почне да пије позвани се прекрсти и благосиља:“ Срећна ви слава да сте сви живи и здрави и догодине у здравје да славимо“. Позивар одговара: „Дај Боже“ И тако позивар иде од куће до куће и позива рођаке и пријатеље. Слави се ручак или вечера. На сам дан славе свештеник обиђе блиске слављенике и уз молитву пресече славски колач.

Уобичајено је да они који славе св.Архангела Михајла не спремају кољиво, јер се сматра да је светац жив.

Вече уочи славе зове се надвечерје, сам дан свеца је слава, а сутрадан су патерице. На патерице се позову неколико најбижих рођака и пријатеља..

 

У селу РаковДолу позивање на славу зову кликање.

 

Гостопримство

 

Стрелчани су веома гостопримљиви и гостољубиви. Било ко да им нврати у кућу не може да изађе док га нечим не послуже. Ако је време ручка понудиће га и да руча иако није гладан.

Виђенијим људима се поклањала већа пажња као што су: ушитељ, свештеник, председник општине, срески начелник , срески писар, срески лекар итд. Посебну пажњу и поштовање имали су кумови. Кад кум уђе у кућу као да је ушао светац. Од најстаријих до најмлађих му прилазе и љубе руку.

И данас се очувала пажња према посетиоцима без обзира на родбинске или обичајне везе. Кад гост крочи у кућу сви који су седели устају из поштовања да поздраве госта. Када гост одлази домаћин га испрачује речима: „ У здравје да идете! Вала што сте дошли, па кад имате време, кад можете сврнете пај. Поздравете се на вашити!