Било је то између два светска рата па и до седамдесетих година прошлога века, а данас се приповеда како копаљће, док окопавају муруз (кукуруз), или плеваљће, док плеве жита, певају изворне песме. Поред певања било је и шале и задиркивања за момчетија. А тек предвече, при повратку са њива, ориле се песме са свих страна. Милина је било слушати те гласове, како и после целодневног напорног рада пева младост. Данас у селима нема младиња. Остали су средовечни и стари, којима, у годинама под тешким условима живота, и није до песме и шале.
Кад окопавају кукуруз девојке су копаљће; ако плеве жита, зову их плеваљће; када беру сено, сенарће, у жетви су жетварће. После Св. Илије окупљају се на седењкама и онда су седенћарће, а момчетија седенћари. Док поред ватре седе на троношкама, преду вуну, врткају или плету, певају седенћарсће песме. У јесен, кад је комишање кукуруза, оне су лупаљће. Ако је друштво мешовито, онда су лупачи. Када певају, онда су појаљће.
Од познатих појаљки у селу помишемо: баба Јула (Раћини), њена кћерка Зора (Наћини), Јоса Ристић (Џамћини), Дана Бранчина (1919), Мирка Љубић (1921), Мира Ћивичка, Јагода Љубић (1923), Стојана Јанковска, Радмила Ивкова (1926), Љубица Мутијинска, Милунка Ћерћеска, Зора Влајкова (1930), Зора Дичковска (1932), Јоска Поћерска (1932), Јана Дичковска (1933), Дика Петрова, Вида Станковска, Стана Манић (1936), Цвета Ћивичка (1935), Славда Маљина и многе друге.
Обично певају две или четири девојке. Ако певају четири девојке прве две из групе отпочну песму и отпевају два стиха, друге две девојке одмах прихватају други стих, отпевају га до краја и иаставе да певају наредни стих песме. Прве девојке које су отпочеле песму прихвате певани стих, заврше га и наставе да певају нови стих. Тако наизменично певају, док не отпевају целу песму. На пример:
Прве две девојке:
Јела, јела, Лено ле,
твоје око гараво.
Друге две девојке:
Твоје око гараво,
оно Жику варало.
или:
Прве две девојке:
Доде ле, Јагодо,
пред врата ти бело маче.
Друге две девојке:
Пред врата ти бело маче,
Иде Бошко с беле гаче.
Појаљће су брзо и лако састављале и певале шаљиве стихове. Кроз стихове се често сазна за двоје који се воле. Тешко се то могло сакрити. Кроз песму су често и родитељи сазнали у кога или коју је њихово дете заљубљено. И онда настаје разговор у кући да ли је момак или девојка, по патријархалним критеријумима, из добре и угледне породице или из неке сиромашне али поштене породице.
У то време у сеоским домаћинствима важила су строга правила за момке и девојке. Посебно за девојке. Није могло ни да се замисли да девојка стоји са момком на сокаку и разговара без присуства некога из куће. Разговори су се углавном водили за време сезонских послова, сеоских сабора, вашара, на седељкама или при чувању стоке. Девојке су увек биле под будним оком некога из куће, рођака или пријатеља.
Родитељи су често претили батинама, ако им момак није био по вољи или ако не потиче из добре куће.
-Момчето неје прилика за нашуту девојћу- рекли би.
А, ако се којим случајем момачка породица замерила девојачкој породици, рекли би:
-Ма, у туј ли кућу да си заробимо дете!
Патријархална строгоћа се очувала скоро до педесетих година прошлога века, иако се осећао нови дух времена, који је убрзо успоставио и нове односе у породици. Данас момак доведе девојку у кућу, упознаје је са родитељима и обрнуто, девојка слободно уводи момка у кућу својих родитеља. Раније се то није могло ни замислити.
Претходно наведене стихове девојке су певале и на седељкама поред ватре. Седенће су одржване на сокаку, најчешће “на крстопутину” (раскршћу). Седенћарће накладу огањ сас пуздер, па ставе и по неко дрвце да одржава огањ. Свака седенћарка си донесе троношку и ручни рад: кудељу са вуном за предење или игле “плетиљће”. Док теку песме, шале, приче, загонетке.девојће не дангубе. Преду вуну, клачишта (кучине), плету чарапе, xемпере, шалове и др. “за зиму” и припремају дарове за удају. Жене дооде на седенћу да припазе на девојчетијата да и момчетија не одвлечу у т’внину. Око ватре вече се проведе у шали и песми. Седенћарће једна другу задиркују за скривене симпатије.
Момци обилазе седељке у групама, најмање по двојица. Удварање девојкама почиње добацивањем о лепоти и лепом ручном раду. Да би момак проговорио коју лепу реч у четири ока са девојком коју симпатише, договори се са њеном добром другарицом да оду (“по потреби”) до куће, како би је момак сачекао иза куће “да се измилују”.
Седенће (које данас нема) су биле део забавног живота младих у свим лужничким селима. Око ватре момци су се такмичили у лепим причама и загонеткама, како би заинтересовали девојке да испоље своје симпатије. Понеко од момака засвира у дудуче’, дудук или двојће (двојнице). Свирком прате девојачко певање. А кад засвирају коло, за тили час се развије оро око ватре.
Удате на седељкама дају посебан штимунг. Посебно ако изађе стринка Деса (“Дзипинска”), онда је око ватре највеселије. Малог раста, по природи бистра са урођеним говорничким даром, духовито прича и доживљаје из младости. Сељаци су навикли на њене масне приче и прихватили њена казивања као свакодневни обичан разговор. Кад стринка Деса прича на седељкама цела седељка се тресе од смеха. Била је ненадмашна у постављању и одгонетању загонетки.
Једне вечери се обратила седенћарима ; “Децо, да ви поставим једну загонетку да видим који че да ми одговори, који знаје какво је това: „Голо у рутаво улази”. Сви су прснули у смех, а девојке од стида пред момцима окретале су главе и скривале погледе. Нико од присутних није знао да одговори. Мислили су да је одгонетка безобразна.
„Те, колко ви одбирате (знате)! Това је рука у рукавицу”, рекла би стринка Деса. Поново настаје смех, и девојке запевају песму намењену стринка Деси:
Доде ле, Десо ле,
твоје око лажљиво.
Твоје око лажљиво,
па је Славка лагало.
На седељкама сам забелеҗио и следеће стихове:
Доде ле, Ружо ле,
ведро небо високо.
Ведро небо високо,
убав Видојко далеко
Јела, јела, Мицо ле,
пред врата ти зелен бор.
Пред врата ти зелен бор,
Чека Славко одговор.
Јела, јела, Радмило,
пред врата ти зелен гроз.’
Пред врата ти зелен гроз,’
иде Нацко с’ брзи воз.
Доде ле, Дрино ле,
тугуј, тугуј, па немој.
Тугуј, тугуј па немој,
пај че си је Мирко твој.
(к’ночи че је Мирко твој)
Доде ле, Радмило,
јела, јела овамо.
Бајће ле, Чедомире,
доведи ју овамо.
Ако нека девојка на време не дође на седенћу, седенћарће јој певају:
Која нема на седенћу?
Ете ју иде, че дојде,
да не дојде.
Ујанула суру кучку,
с’ кудељу је попраскује,
сас жицу је зауздила.
Ако на седењћу примете неку девојћу да јој се „приспи”, одмах запевају:
Љуљај, љуљај, драгано!
Не си ли се наспала.
Две вечери без мене.
Трећу вечер ја дојдо,
Тебе дома не најдо,
Већ те најдо на крај село,
Сас сељање ти оратиш,
Сас сељањће одумујеш.
Песмом се обраћају и месецу:
Грејеш ли, јасан месече,
Грејеш ли суде по света?
Грејеш ли село малено?
Грејеш ли горње седенће?
Преду ли беле кудељће?
Грејеш ли долње седенће?
Преду ли црне кудељће?
Дргарици Рајни, кад касни на седељку певају:
Која нема на седењћу,
Да дојде да не дојде!
Рајна нема на седењћу.
Ујанула суру кучку,
Иде че дојде,
Рајна пошла, да не дојде.
На седењкама и при комишању кукуруза певају се и ове песме:
Заспа, задрема
Сас девојче под ора.
Кад се диго, погледа,
ни девојче ни ора.
Ора ми је одсечен,
А девојче побегло.
Љиљo, горо љиљакова,
Дигни лисје ја да минем,
Ја да минем ја да пројдем,
Ја да минем ја да пројдем.
На мене су много туђе,
Много туђе девојачће.
Ој, ти Дено, кара Дено,
кој ти синоч двори мину?
Т’вно беше, не видо га,
Месечина, не позна га.
Отприлиће Јован беше.
На рамо му кован кривак,
За појес му златан дудук,
на рамо му в’кло јагње.
Па излезе на Дел горе,
па накладе огањ голем.
Па засвири, па зареди :
“Која мома војно нема,
Нек излезне горе на Дел,
да вечера в’кло јагње,
Да вечера да ноћева.”
Пошла Стана да кумује,
с милог брата Мијаила.
Пројду гору без говора.
Кад су били усред горе,
Проговара сестра Стана:
“Јаој, брале, ја ожедне:”
Ајде, ајде сестро Стано,
на крај горе три кладенца,
И напи се и уми се.
Кад се напи, кад се уми,
Сину лице као сл’нце.
Тад говори брат Мијаил:
„Леле Стано, мила сестро,
до сад си ми сестра била,
А од сада прво љубе”.
Наљути се сестра Стана,
Па говори мила сеја:
Чујте птице ластавице,
Одлетите моме двору,
па кажете мојој мајци:
Нек одреже аршин платно,
да покријем бело лице.
Боље змије да ме једу,
него братац да ме љуби!
Пева се и овакав завршетак:
Леле, брале, немој брале!
Чу да рипам у Дунаво!
Боље рибе нек ме једу,
нег да љуби брат Мијаил!
Више, више теја црне очи,
те извише на високо,
На високо, на широко,
на дућана на Калију,
Тамо Турци каву пију,
а јерђени рујно вино.
Какво момче село пројде,
село пројде, на збор дојде
Каквога ли коња јаше,
Момче ли је сл’нце ли је!
Што ми неје да га узнем,
да би њему нешто дала.
До сред ноћи црне очи,
од сред ноћи бело лице.
До пре пар година у стрелачком атару жетва се обављала искључиво ручно, српом. При повратку са жетве “на заоду” (заласку сунца), девојке (жетварће) певале су:
Сл’нце се слага да зајде,
Никола у лов пооди,
Николи мајћа не дава.
Не иди, синко Николо,
Прва че пушка да пукне,
тебе че синко да згоди!
Никола мајћу не слуша,
Никола у лов отиде.
Прва је пушка пукнула,
Николу у срце стревила!
Петрово лето вила на рамо,
Мратиње ночи црга на очи.
(Коса Ристић- Божина, 23.08.1994)
Не врљај жито, невесто,
Неси га жела, неси га врла,
Јетрве желе, девери врли.
НАПОМЕНА: Ове сам песме послао ПИРОТСКОМ ЗБОРНИКУ 11.03.1996. год.
На Селишту, на крстопутини, испред куће Борка Крстинога и на реци Мурговици испред Ћивичког и Денчиног сокака, на седељкама, певале су: Дана Бранчина(1919.), Мирка Кодина (1921.), Јагода Сандина (1923.) Стана Драгољубова (1936.), Радмила Нацкова (1926.), Цвета Ћивичка (1935.), Зора Боћина (1932.), Јана Дичковска (1933), Јоска Поћерска (1932.) Бора Ћевина (1934), Вера Јовановић (1931.)
Песме лазарице
Лужница је веома богат народним обичајима, који, на жалост, полако нестају. Један део обичаја негује се и данас, али не онако како је то било пре Другог светског рата и раније. Доласком комуниста на власт многи обичаји везани за православне празнике забрањени су. Генерације рођене у току Другог светског рата и касније о тим обичајима сазнају из казивања најстаријих укућана или родитеља.
Лазарице су један од обичаја везаних за празновање Лазареве суботе-Врбице. Девојке увежбавају песме и игре у току великог поста пред Васкрс. По шест девојака је у групи. Четири девојке певају, а две играју. Девојке које играју имају прапорце и звончиће привезане о појасу или на ногама. У току играња прапорци тропају, а звончићи звоне и тако уз пригодну песму и допадљиву игру увесељавају присутне. Девојке играју у месту окренуте једна према другој са рукама о појасу у виду слова Ф и повремено, не прекидајући игру, промене места. Зато што кроз игру шетајући промене места зову их шетаљће.
Девојке, Лазарице, одлазе и у суседна села да певају и играју. Са њима је и Лазар, који води бригу о девојкама и одговоран је девојачким родитељима. Девојке су младе, између 15 и 18 година. Лазар је човек средњих година и обавезно носи велики штап за одбрану од паса. За бригу, коју Лазар води о девојкама, девојке му се одуже у току лета. Један дан су његове жетварке, а жело се српом.
Лазарице обучене у лепу народну ношњу, са Лазаром су посећивале домове и певале пригодне песме. Када се приближавају некој кући, још од капије запевају: “До туј ли су бани двори (прве две девојке), до туј, до туј, па до дека (друге две девојке”.
Кад уђу у кућу све девојке отпевају стихове: “Добро јутро домаћице! Добро јутро домаћине”. Пред окупљеним укућанима девојке, које стану једна поред друге, а две девојке које играју стану испред њих, окренуте једна према другој, на растојању око метар и по. Кад појаљће запевају, шетаљће заиграју. Прву песму посвете кући, а остале песме певају по жељи укућана.
Две девојке певају песму и, када су при крају стиха, друге две девојке прихватају песму и наставе да певају други стих песме. Крај другог стиха прихватају прве две девојке, које су отпочеле песму и наставе да певају трећи стих и тако заједно отпевају целу песму.
“Ја сам шетала“-казује Никосава-Коса Раденковић, удата Ристић, (има 86 година). На десну страну је танчовода, а на крај девојћа држи крошњу (корпу) с јајца, што ни давају. Кад се понапуни крошња сас јајца, појаљће мењају места, да једна не држи крошњуту. Постане тешка”.
Песма кући:
Ој, Лазаре, Лазаре,
Ова је кућа богата,
Пуна соба дуката,
У панице жлатице,
У кошеви грошеви,
Ој, Лазаре, Лазаре!
Песма ижи, дому (Пир.зб.):
Ој, убаве малој моме,
Овде лани дојдомо,
И девојћу најдомо,
Ижа беше метена,
Вода беше донесена,
А, са овде дојдомо,
Ижа неје метена,
Вода неје донесена,
Ој, убаве малој моме.
Казивала: 1984. г. Милева М. Раденковић, из Стрелца, рођена 1905. год.
Песма Орачу:
Ој, Лазаре, Лазаре,
Орач оре равно поље, Казивала 1992. Стана
Волови му два јелена, Мијалковић, изСтрелца.
Два јелена, два голуба . рођена, 1936.
Рало му је чудно дрво,
Чудно дрво шимширово,
Ост’ н му је струк босиљак,
Семе му је ситан бисер
Жито му се преродило.
Чорбаxији домилело,
Чорбаxијћи још повише,
Па омеси леб турђију,
И однесе светој цркви.
Светој цркви, Божјој мајци,
Ој, Лазаре, Лазаре!
Казивала: 1992.г. Вера Б. Јовановић, из Стрелца рођена 1931. године. (У Пир.зб.је Коса Ристић).
Песма момку:
Ој, Лазаре, Лазаре,
Ово је момче ђаволче,
Што ђаволсћи одеше,
Што се лепо носеше,
Руће носи у xепови,
И у руће јабуће,
Па дозива девојћу,
Пријди, момо, приступи!
Да ти дадем јабуку
Не даде вој јабуку
Нел* је вану за руку
Па ју дома одведе
Еве, мајћо одмена,
Тебе кућа метена
Мене бела премена
Казивала1984.год. Милева Раденковић
Из Стрелца, рођена 1905. Године.
Ој, Лазаре, Лазаре,
Ово ј* момче босиљче
Ћитком би га заћитила
С* пером би га закачила
Све га моме загледаше
Али једна понајвише
Русе косе чешљала
А у њега гледала
Док је момка угледала
Сви су момци одгледани
Ој Лазаре, Лазаре!
(Казивала 1992.г Љубица Милутиновић, из Стрелца, рођена 1925.
Орач оре равно поље
Волови му два јелена
Рало му је чудно дрво
Чудно дрво давиново
Ост*н му је струк босиљак
Семе му је ситан бисер
Жито му се преродило
Црној земљи натежало
Домаћици још повише
Да омеси леб турђију
И однесе светој цркви
Светој цркви, Божјој мајци
Казивала 1992.год.Вера Б. Јовановић, из Стрелца, (1931.-1996.)
МОМКУ ОВЧАРУ
Ој, Лазаре, Лазаре,
Процвиле ми цвет гороцвет
Међу трле овчарове
Оздол иду Лазарице
Отћинуше струк гороцвет
Метнуше га у пазуће
Са ни вени гороцвете
Како момче за девојче
Ој, Лазаре, Лазаре.
Казивала 1992. Вера Б.Јовановић, из Стрелца, (1931.-1996)
МОМКУ ОВЧАРУ
Ој, Лазаре, Лазаре,
На Јанине планине
Ту се момци збирају
Те девојће делеју
На два момка девојћа
На самога Јована
Најубава девојћа
И она ми побегла
Низ купине, малине
Трепни, сапни купинће
Те соплети девојћу
Да ју ванем за руку
Да ју дома одведем
Да ми шета по двори
Ој, Лазаре, Лазаре.
Казивала 1956. Милева М. Раденковић,
Из Стрелца, рођена 1905.год.
(1905-1990.)
Ој, Лазаре, Лазаре,
Црно око девојћо,
Бело лико убаво.
Нече попа ни ђака,
Него оче златара.
Да вој кове прстење
И сребрне ђердане.
Ој, Лазаре, Лазаре.
ДЕВОЈКАМА ДРУГАРИЦАМА
Ој, Лазаре, Лазаре,
Две су друшће живувале
С* једну воду главу миле
С* једну иглу дар готвиле
Учуде се њине мајће
Како да им дар поделе
Једна оде у Загорје
Друга оде још подоле
Ој, Лазаре, Лазаре.
Казивала 1956.год.Милева Раденковић
Из Стрелца, рођена 1905. Год.
МОМКУ И ДЕВИЈЦИ
Ој, Лазаре Лазаре,
Два се млади оглеxују
На шарено огледало
Кој* од кога поубаво
Мушко лице поубаво
Расрди се мала мома
Па отиде у Белграда
Да си купи бел* белило
Да избели бело лице
Ој, убаве мале моме
Ој Лазаре, Лазаре.
Казивала1986Стана Манић-Мијалковић
из Стрелца, рођена 1936. Год.
У Пир.зборнику су потписали Косу Б.Ристић,(1912).
Ој, убаве малеј моме
Грлица ми гркаше
Спрама село у Јањино
Мајћа си ју окаше:
Јелем, јелем грличће,
Да те мајћа нарани
Белом брицом пшеницом
Да те мајћа напоји
Рујним вином црвеним
Ој, убаве мале моме.
МОМКУ И ДЕВОЈЦИ
Изјезди Радоња
С врана коња на планину
Са шарене уздије
И предбеле бездије
Дружина га питује:
Ој, Радоња, наш друже,
Кој ти шара уздије
И предбеле бездије?
Скоро сам се женио
Вредно љубе довео
Те ми шара уздије
И предбеле бездије
Казивала Вера Б. Јовановић 1992.; (1931-1996)
УМРЛОМ МУШКОМ ДЕТЕТУ
Ој, Лазаре, Лазаре,
Лепи Јанко град градио
Лепо си је саградио
Беле руке прекрстио
Гајтан веxе премакнуло
Црне очи заклопило
Ој, Лазаре, Лазаре.
Казивала Стојана Јанковић, удата Станковић 1992.; (1921)
ВОЈНИКУ
Ој, Лазаре, Лазаре,
Нешто ми се сјајеше
Низ горице зелене
Низ водице студене
Да л* је сл*нце ил* је месец
Неје сл*нце, неје месец
Већ је јунак и на коња
На рамо му т*нка пушка
Низ кл*к му је оштра сабља
Ој, Лазаре, Лазаре.
Казивала 1992.Љубица Милутиновић-Цветковић, из Стрелца, рођ. 1926.
Ој, Лазаре, Лазаре,
Седи Каја на камење
Чека мртви да оживе
Оживеше прогледаше
Целом свету омилеше
Ој, Лазаре, Лазаре.
Казивала 1992.год.Вера Б. Јовановић, из Стрелца, (1931-1996)
Коса Боркова: Два се млади оглеxују
На шарено огледало Кој’ од кога поубавшак
Млади момак поубавшак. /23.08.1994./
Када се Лазарице сретну у селу са другом групом Лазарица отпевају песму градоносним облацима да не праве штету:
Сретоше се два облака
Ни се бише, ни караше
Само јајца разменише
Казивала: Вера Б. Јовановић, из Стрелца, 1992.; (1931-1996)
НАПОМЕНА: Песме ЛАЗАРИЦЕ дословно сам забележио како су казивале: Милева М. Раденковић, Никосава -Коса Б. Ристић, Јелена-Лена Манић ( живи у селу Зуце крај Београда), Љубица А. Цветковиић, Стана Д. Мијалковић, Стојана М. Станковић и Вера Б. Јовановић.
Сећање на Лазареву суботу и Лазарице, фебруара 1996 год. Казивала ми је Јелена-Лена Антић, удата Манић:
“Било је това одавна, 1930. или 1932 године ишле смо чак у село Вучидел (Вучји До) у Лазарице, на караулу при војници, граничари да им појемо и играмо. Они ни задиркују, па јед*н каже: Лазаре, че ни дадеш девојчетијата, а Лазар му одговара: “Па да ви дадем, да се нагодимо”. А, јед*н друђи граничар рече: “Да ни дадеш најмалото,оно убаво игра”.-Да ви дадем, л*сно че се нагодимо, оно је моје, одговори му Лазар. Најмалото била је Јелена -Лена Антић, а Лазар је био њен отац Алекса Антић, познат у селу као Лека Младенин.
Коса Мијалковић, кћерка Добросава Мијалковића-Aлбатина је као лазарица у кавани Мирка Гачковога у току игре рипнула на астал. Тада су лазарице добиле највећи аплауз и чашћење ратлуком. /Казивала Коса Боркова јуна 1990./
Стан јуначе чудо да гледамо
Како момак сас две косе коси
Сас две косе три откоса тера
Један откос селин и покрива
Друђи откос трава детелина
Трећи откос руже у градину
Штото откос селим и покрива
С њега рани баштинога коња
Штото откос трава детелина
С њега рани братовога коња
Штото откос руже у градину
С њега рани војновога коња.
(Певају жетварће при повратку кући)
Стана ми је казивала песме 18.04.1992 год., а Љубица и Стојана 25.12.1992 године,а Вера 27.12.1992. године.
Песма која не припада Лазарицама:
Пошла Стана да кумује
С милог брата Мијаила
Ишли, ишли до пред горе
Кад су били на крај горе
Проговара брат Мијајло
Леле сестро, мила сестро
До сад си ми сестра била
А од сада прво љубе
Наљути се сестра Стана
Па говори сестра Стана
Чујте птице ластавице
Одлетите моме двору
Па кажете мојој мајци
Нек одреже аршин платно
Да покријем бело лице.
Боље змије да ме једу
Него братац да ме љуби.
Казивала 1992. год. Стана Манић-Мијалковић
у Стрелцу, рођена 1936.
Песме косе су се певале на свечаним прилкама кда је у питању весеље:
Овце чува лепа чобаница.
Чувам овце у доње стрњике.
Ој, девојко смедеревко.
Рузмарине моје мило цвеће.
Лептирићи мали шаренијих крила
Ја сам Јовицу звала у кућу.
Гором језде кићени сватови.
Расло мије бадем дрво танко, високо.
Дуни ветре мало са неретве.
Јел’ још кога, јел’ још кога
Оставила дика
К’о што мене, к’о што мене
У најгоре време
У пролеће, у пролеће
Кад ме нико неће
(Коса Боркова 1912)
ОБИЧАЈИ (везани за Бадње вече)
На Бадње вече вечера се поставља у углу собе на слами. Преко сламе је изаткана шареница. И спавање је на истој слами. Овзар је обавезан да спава на слами и то са кајишем око појаса. (паса)., а остали могу и на сламарицама. За време спавања на слами нико несме да се преврће. Уколико се неко преврне у току спавања жита у пољу полегну.
Када овчар примети да се овца протеже и не пасе, кажу боли је срце. Овчар скида кајиш са којим је спавао на слами њиме три пута опаше овцу и она оздрави (ово је казивање Вере Б. Јовановић).
А, Љубица Цветковић прича: “Ја нисам могла са кајишем никако да заспим, па га сврљим (збацим). Једва сам ту ноч прекарала (провела). Нес’ м умејала каишат да сакријем, бил је поред мене. Деда видел па ми каже: “Е, дедино, смита (смета) ти каиш’ кат, смита”.
Кад на пролет појдомо с овце да пасу, па почне овца нешто да се протедза, ни је с каиш’ т опколимо трипути, да се не протедза. Верујемо се да овцуту т’ г срце боли. Кад ју опколимо с каишат она оздравеје”.
Чист понеделник
Беле покладе увек падају у недељу. Обичај је да се пре вечере испред сваке куће на сокацима врте оракњице. На врху Градишта изнад села прва букне једна велика оракњица. Она је била сигнал за сва села Лужници да пале бакље (оракнице) /Објснити у фусноти шта је оракница/.
Сваки укућанин има своју оракњицу. Да би дуже горела, деца су их правила од старих крпа у виду лопте крпењаче и држала неколико дана у петролеју да се крпе добро натопе. Такве лопе повежу жицом за штапове.
Оракњице од сламе брзо прегоре. Нагореле остатке оракнице пободе се у башти. Крајеви се наслоне један на други. Између њих се провлаче укућани да их у току године не боле леђа и да их буве не једу.
Вечера је богата и масна (поклаџује се) пред велики пост.
Сутрадан је чист понедљак. У кући се све чисти и пере од масноће. Све мора да је чисто од мрсноћу и затова се бељћим и зове чис’ понеделник, казивала је Коса Боркова 18.јула 1995. г.
Уторак после чистог понедељка сељаци зову глуи торник (глуви уторак), а среду луда среда. Зашто се тако зову Коса није знала да објасни.
Између два светска рата у прошлом веку, сваке године на чист понеделник “љубитељи добре капљице” окупљали су се у крчми Мирка Пејчића Гачковца и бирали председника. Председник је имао једногодишњи мандат. Кандидати за председника били су сви присутни у крчми. За председника пијанаца биран је онај који највише попије
Миладин Стојановић ДЗипа дуго година је, између два светска рата, држао председничко место. Једино 1930. године за председника је изабран Никола, из села Валниша. По оцени такмичара Никола је попио највише. Одмах иза њега био је његов колега, такође, из Валниша.
Они су толико попили да нису могли да ходају, па су их Мирко Гачков и Ђорђе Вацин утоварили у воловска кола и одвезли у Валниш. Од велике количине алкохола Никола је сутрадан умро. За његову смрт нико није одговарао, пили су од своје воље /Казивала: Коса Боркова 12 јуна1996. /
Казивала Косана-Косеа Јевтић, Коса Цветкова из засеока Лалешевци:
Песме: Какво момче село пројде., Која нема на седенћу., О, ти Дено, кара Дено
- септембра 1995. Године.
Кравајче
Дана Чалина, из Мишчеве Махале, казивала је аутору ове хронике да сваке године, док јој је свекрва Дарка била жива, умесила би од брашна из новогодишњег рода пшенице кравајче и носила га у ДЗућин кладенац, у Орничје.
Ђурђевдан
За Ђурђевдан су везана многа веровања и народни обичаји. Већина ових обичаја односе се на напредак куће, здравље, удају, женидбу, плодност, млечност стоке итд По радости и веселости издвајају се ђурђевдански уранак, плетење венаца уз песму поред реке или потока, мужа оваца и коза.
Ђурђевдан спада међу свеце који се највише славе у српском народу. Као народни празник познат је и код осталих словенских народа. Естонци га славе као заштитника ситне стоке
(Срп. етногр. зборник, 7, 1907, 106).
Култна легенда коју је забележио Хилдефинг ? казује како је из малог језера под Тројан градом на Пештеру излазила аждаја и прождирала девојке, које су мештани околних села морали да жртвују. Када је дошао ред на банову кћер , појавио се Свети Георгије (Ђорђе), убио је аждају крстатим копљем и ослободио банову кћер. Од тога времена сваке године мештани целе околине, без обзира на верску припадност, долазе на језеро и приносе жртву Св. Георгију у знак захвалности. Окупљени народ поред језера закоље овна и његову крв излију у језеро. Овна потом испеку на ражњу и уз народно весеље поједу
(В. Чајкановић: Мит и религија у Срба, СКЗ, Бгд., 1973). О тој култној легенди испевана је песма, чији почетак гласи:
Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето непобедно,
Тим оружјем аждају порази
Здраву оцу девојку поврати
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Овај славни и победоносни светитељ живео је у другој половини другог века нове ере. У својој 20-ој години био је у служби цара Диоклецијана, као трибун (старешина). Када је цар немилосрдно почео да прогања хришћане, Ђорђе је одважно ступио пред њега и признао да је и он хришћанин. Због тога је бачен у тамницу и стављан на страшне муке који обични смртник не би преживео. Стављане су му ноге у кладе, а на прси тежак камен. Везиван је за точак под којим су биле даске са великим ексерима, те му је окретањем точка тело било у крвавим ранама. Закопаван је у ров тако да му је само глава вирила из земље. У рову је провео три дана и три ноћи. Давали су му и смртоносни отров, али и при свим овим мукама молећи се Богу, Бог га је сачувао од смрти. Сазнавши за његове муке, многи су тада примили Христову веру, а међу њима и жена царева Александра.
Огорчен поступком своје жене, цар Диоклецијан осуди Ђорђа и своју жену Александру да буду посечени мачем. Александра је издахнула на губилишту пре посечења, а Ђорђе би посечен 303. године нове ере. Због постојане вере у хришћанство, Бог му подари моћ да помаже у беди и невољи свакоме ко му се обрати молитвом. По црквеном календару Св. великомученик Георгије (Ђорђе)-Ђурђевдан празнује се сваке године 23. априла по старом или 6. маја по новом календару.
За Ђурђевдан се каже да је граница између зиме и лета. У доба турске владавине тога дана хајдуци напуштају своја тајна места зимовања, своје јатаке и одлазе у шуму на зборно место. Зато народ и каже: “Ђурђевданак данак, хајдучки састанак”.
Имућнији сељаци на Ђурђевдан погађају нове и отпуштају старе слуге.
О Ђурђевдану и обичајима у Стрелцу казивао ми је брат од тетке Предраг С. Алексић-Драган деда Вацин, 13.маја 1993. године. Ево како ми је “описао” Ђурђевдански празник:
Сабајле на Xурxовд’н (Ђурђевдан) домаћица умеси кравај (лепињу) са отвором у средини величине струка селена и стави у цедило које момак или девојка узима и одлази у планину да бере цвеће за венце. Од цвећа највише се бере xурxовац (ђурђевак), затим здравац да стока буде здрава, љиљак (јоргован), јагличје (јаглика), млеч да овце и козе буду млечне, дебелицу да се овце крме и друго разно цвеће којим је планина пребогата. Са цвећем у цедилу, поред краваја, стави се и неколико олисталих букових гранчица. Док беру цвеће девојке певају разне песме, а најчешће ову:
Ђурђевско цвејће спасово
Јадна га Јана береше,
Мајћи га у скут налага.
Мајћа га из скут исврља
Ни Јана моја , ни цвејће.
Јана га башти (оцу) налага
Башта га иа пут исврља
Ни моја Јана ни цвејће
./Баба Стевка Адамовић, на бачији маја 1986./
Ђурђево цвеће спасово
Јадна га Јана береше
Мајћи га у скут тураше
Мајћа га из скут изврља
Нека ми расте порасте
По теја беле планине.
Ову последњу строфу забележио је Владимир Николић у књизи: “Из Лужнице и Нишаве” , Бгд, 1910, стр,134.
За време брања цвећа девојке певају, момци збијају шале уз громоггласан смех, а по који момак и засвира у фрулу или двојнице. Пуцање из ловачких пушака наговештава скори повратак, цејћарће и цвејћари вртају се у село.
Цедило са цвећем и кравајем не уноси се у кућу, већ се окачи поред улазних врата. Девојке и жене које треба да плету венце узимају конац, цедило са цвећем и одлазе до реке или потока. Док плету венце певају. Свака девојка плете венце за своју кућу.
Један венац је намењен за кућу и окачи се изнад улазних врата у ижу, други венац је за овцу која је ојагњила прво женско јагње и мањи венчић за њено јагње, затим венац за козу која је окозила прво женско јаре и венчић за њено јаре, венац за овцу која ће бити прва помузена за време обреда, исто и за козу која прва дође за мужу, венац за ведро у коме ће да се музе млеко, венчићи за јагње и јаре која прва излете из обора при пуштању после муже да сисају.
Велики венац око два савијена сирова прута од врбе и шипка у виду славолука украси се свим врстама убраног цвећа, црвеним и белим власима вуне, које се вежуна три у виду крста. Овако украшен венац стави се на загон.
Испред загона, где се ставља ведро за мужу, ископа се мања рупа. У рупу се стави сирово јаје и замотуљак кухињске соли. Јаје се лепо смести и покрије земљом да се под тежином ведра са млеком не сп’шка (сломи). Гачковци испод ведра или котла за млеко стављају ћитку, бус беле раде.
Укућани су празнично обучени. Окупљени око загона дочекају овце и козе, које се враћају из попаска. Кад се стадо приближи кући овце почињу да блеје за јагањце. Јагањци такође блеје изгладнели, јер су још синоћ одвојени од оваца. У целом селу је весела празнична атмосфера.
Припрема за мужу: Кроз рупу од краваја, кога је цвећарка или цвећар носио у планину, провуче се парче селена. На селен се натакне гривна и прстен који се користе само у ову сврху, једном годишње. Ту је и вилxан са маслом или сметаном (скорупом).
Мужа оваца и коза у свим домаћинствима у селу почиње око 11 сати. Музач седне на троношку столицу. Ведро за млеко украшено исплетеним венцем обухвати стопалама. Домаћица му пружи кондир са ракијом. Он се прекрсти, благослови празник и почетак муже, па повуче неколико гутљаја, а затим пружа кондир првоме до себе. И док кондир иде из руке у руку, музач откине 2-3 листа са букових гранчица и стави у ведро. У ведро спусти и 2-3 листа селена. Терачи, који натерују овце и козе на загон, не терају их прутом, већ струковима селена.
Прва овца као и прва коза која прође кроз загон добија венац око врата. Држач држи овцу или козу за мужу, а музач прво маслом прекрсти виме, а затим кроз селен прстен, гривну и кравај музе у ведро. Када млеко накваси дно ведра, музач скида прстен и гривну и даје домаћици да чува за идућу годину. Кравај дода држачу да помало ломи и даје овцама и козама које музу. Музач не помузе све млеко из вимена, већ оставља и за гладне јагањце. Када се и последња овца помузе пуштају се јагањци. Прво јагње и прво јаре које изјури из обора добије венчић око врата.
Ведро са помузеним млеком на сировом колцу носе у ижу. Сирови колац је за напредак у кући. Док је топло, процеђено млеко се сири, а венац са ведра и колац однесу у реку и притисну камењем. Венац са загона се побије усред реке да би код оваца и коза млеко текло као вода, објашњава Драган деда Вацин
(Ваца-Јованча је Драгану и мени прадеда).
Док су овце на попаску сваки домаћин обележи своје јагањце. Маказима се отсече парче на увету јагњета. Свако домаћинство има свој белег и то се у селу зна: “Гачковци” бележе само десно уво, Вацини само лево уво, Дзућини бележе средину увета и т. д Обележавање јагањаца је неопходно како би се лако одвојила од туђих јагањаца када се овце и јагањци помешају при напасању. Парчиће од белега, јаје и со који су били у рупи испод ведра при мужи, домаћин закопа у највећи оближњи мравињак. То се ради да стока буде марљива и размножава се као мрави.
Свако домаћинство закоље по јагње и пече на ражњу. Пре Другог светског рата и раније био је обичај да се на Ђурђевдан предвече на Крс изнесе печено јагње, погача ђурђевданског сира и кондир ракије.
На Крсу је постојала дугачка надстрешница (сушина) у којој је свако домаћинство имало своје место. Седело се на гредама са стране, а у средини на земљи преко чистих марама и чаршава је печење, сир и кондир ракије. Свештеник пође са једног краја, где се налази камени крст, чита молитву намењену Св. Ђорђу, благосивља и кади јело и пиће сваком домаћину. После молитве, домаћини наздрављају једни другима и нуде ракију. На крају обреда свештеник добије од сваког домаћина половницу, десну јагњећу плећку печења и четвртину груде сира.
Кад се заврши обред настаје весеље и уз музику народно оро. Весеље траје до мрака. Овај обичај је веома поштован у време када су у селу крајем 19. и почетком 20. века били свештеници поп Коста, деда Вацин отац, поп Стеван и поп Григорије
Ражањ на коме је домаћин пекао ђурђевско јагње, сутрадан сабајле однесе и забоде у њиву засејану пшеницом да година буде берићетна.
Данас је много од тих обичаја упрошћено, а добар део и занемарен. После успостављања комунистичке власти, која није признавала цркву и црквене обреде, већ је на сваком кораку ширила безбожништво, многи лепи црквени обичаји су непознати младим генерацијама и падају у заборав.
Нестали су ђурђевдански уранци, не чују се више песме девојачке. Остала су старачка домаћинства. Жене беру цвеће по оближњим ливадама поред села Нема ни надстрешнице на Крс-у, пала је и нестала грађа и ћерамида. Домаћини у својим домовима сами увече прекаде постављени сто за вечеру. На столу су: цео хлеб из црепуље, кувана пшеница са упаљеном свећом у њој, печено јагње, несољени сир у виду погаче, со салата, ракија и прибор за јело. Док кадионицом кади домаћин изговара: “Господи помилуј, Господи помилуј. Потом изговори молитву: „Оче наш”, а укућни стоје и крсте се На крају благослови: „Да Бог да и догодине да славимо у здрављу и весељу, да смо сви живи и здрави и да нам Бог да све што је добро, да је родна година и имамо напредак. Укућани одговарају: Амин”.
Пре почетка вечере у стојећем ставу послуже се житом. Хлеб (кравај) се преломи на две половине. Сви се крсте и пољубе обе половине, а затим свако добије по одломљено парче за вечеру. Издваји се јагњећа плећка и четвртина груде сира и оставља на страну. Намењено је попу и зове се попово. Сутрадан се то попово поједе за ручак. Овај обичај настао је у току Другог светског рата под бугарском окупацијом, а усталио се после рата када је социјалистичка власт на разне начине онемогућавале свештенцима да врше своју службу.
Песму „Ђурђевско цвејће.“ казивала је баба Стевка Адамовић (деда Војина) из Јазвиња, предела у планини изнад Стрелца на Ђурђевдан 6. Маја 1993. године. Имала је 90. година . И у тим годинама чувала је овце. А њен син Чеда, који воли добру капљицу казује нам:
„На Xурxовд’н сабајле лескарће (девојке из села Лесковице) излезну у Ћиселицу (део планине између Масуроваца и Лесковице), уврзале се у цедила, а у цедилата кравај, сукаљћа, круг и месаљ, па обикаљају ливаде и беру травће које требе. Накладу и огањ на ливаду. Кад наберу цвејће крену до дом две и две, па кад запоју, глас убавило. Поју песму: Ђурђевско цвејће., а ако отиде човек при њи на руч’к, Боже мили, страшна работа. Једење, пијење док ти душа може. Јагње се испече на раж’њ, па прсти да си полижеш, а не к’о с’г у рерну”.
О Ђурђевданском уранку Чедомир Д. Пејчић-Чеда “Гачковац” (1914), казује:
“Било је поодавно. Били смо момци. Нели отидомо Кола (Никола) Љубић, Драшко из Масуровци и ја у Ћиселицу у цвејће на Xурxовд’н. Имаше убава девојчетија, а ја бео понел татин карабин. Онда се слободно носило оружје, неје како с’г. А, тата да је знал да сам му узел карабинат, утепал би ме. Набрамо цвејће, свирће у дудук, пуцање из карабин с украдену муницију. Једна девојћа Јула много беше убава и ја ју одведо у шумак и учинимо си како млади љуђе, измилувамо се само и ја се обави с цвејћето за дом. Сети се брже, тува имаше раковци те с њи уговори да докарају 200 ћила раћију за нашу кавану. Кад дојдо дома, а мој деда Рака вели: „Цвејћар донел цвејће за руч’к”. Тати одма каза да сам се забавил што идо у Раков Дол те погоди јевтино раћију за нашу кавану. За чудо тата ми се неје љутил, спаси ме раћијата. Она да не беше прибрал би голем ћотек због девојчето што ме забави.
И Кола Љубић се забавил дома с цвејћето, па његов башта Стева Љубић пуштил овце у Чуку да пасу, па кад је Кола дош’л, он почел да поје: „Мајћа си сина у цвејће пратила, цвејће да набере, кот’л да заћити и и и ју ју!”.
Речник за: Песме и обичаје, послате Пиротском зборнику 11.марта 1996. Год
| аршин | стара мера за дужину, 66 цм. |
| в’кло | црно, црномањасто |
| врљај | бацај |
| гаче | гаће |
| двојће | двојнице, свирала |
| Дел | брдо изнад села |
| дода | дада, сеја |
| дојдо | дођох |
| дудук | велика фрула |
| дудуче | мала фрула |
| ете | ето |
| жетварће | девојке које жању српом |
| заода | залазак сунца |
| згоди | удеси, потрефи |
| излезне | изађе |
| јела, јела | дођи, дођи |
| јерђени | момци изнад 17. Година |
| кара Дено | црна Дено |
| клачишта | кучине |
| кночи | довече |
| копаљће | девојке које окопавају кукуруз |
| кривак | овчарски штап повијен при доњем крају |
| кудељћа | прамен вуне на кудељи |
| лупалће | девојке на комишању |
| мајћа | мајка |
| накладе(огањ) | подложи ватру |
| неје | није |
| не најдо | не нађох |
| неси | ниси |
| ноћева | ноћива, проводи ноћ |
| одреже | одсече |
| одумује | оговара |
| оми се! | умиј се! |
| ора | орах |
| орати | говори, прича |
| плеваљће | девојке које плеве жито |
| појаљће | девојке или жене које певају |
| пооди | полази |
| попраскује | шиба, удара често |
| пројде | прође |
| пројду | прођу |
Лазарице:
Језди, језди месече,
Да јездимо заједно.
Да падамо на једно,
Куд но кућа голема,
Куд но браћа живују,
А, јетрве слогују.
Једна другу дозива:
Јетрвице, големице,
Залелеј ми детето,
Да се нишнем низ пољето,
Да наберем метлице,
Да изметем дворове,
Че ни дојду гостове
Ој, убаве мале моме.
Ој, убаво мале моме
Црно око девојко
Бело лико убаво.
Нече попа ни ђака,
Нело оче златара
Ој, убава мала моме
Прочул се је Богоја
Млого има имање
До шесторе волове
До седморо јармове.
То се чуло дочуло.
Цар пошаље војници
Скоро брже војници
Да стигнете Богоју
Да питате Богоју
Одек му је имање,
До шесторе волове
Седам чивта јермове.
Скоро брже војници,
Достигоше Богоју,
Упиташе Богоју
Откуд му је имање
И шесторе волове
Седам чивта јермове.
Благоја им одговара:
Не мудрујте војници,
Ја радео, Бог ми дао.
Ој, убаве мала моме.
Ој, ти Павле домаћине,
Мож ли Бога да да дочекаш?
Могу, могу што не могу.
Имам овце шест стотине.
Имам козе пет стотине,
И у овце јаловицу.
Уватићу , заклаћу ју,
Па чу Бога да дочекам
Ој, убаве мала моме.
да вој кове прстење
И сребрно ђердане
Ој, убава мале моме.
Ој, убаве мала моме,
“Чубричице , девојћо.
Чубар ли си сејала
Или бели босиљак, те ми тол.мир.
“Нес’м чубар сејала,
Нити бели босиљак:
Кроз чубар сам минула,
Брату коња провела,
Те га воду појила,
На два бистра кладенца.
Ој, убаве мала моме.
Казивала 1989. Год.Зора В. Ранчић,
из Стрелца, рођена 1930. год.
Седенћарске песме
Милкано, душо Милкано,
Ајде да се узнемо.
Зевња те брале узела,
Нели смо рода голема,
Нели смо брајћа роxена!
Милкано, душо Милкано,
Широко поље крај нема,
Дубоко море дно нема,
Високо дрво лад нема,
Убава мома род нема.
Милкано, душо Милкано,
Ајде да се узнемо!”
Трчу, врчу нова кола,
Леп Перо, леп Перо, лепи Перо.
Која че се у њи вози?
Леп Перо, леп Перо, лепи Перо.
Милка че се у њи вози,
Леп Перо, леп Перо, лепи Перо.
Који че је робаxија,
Леп Перо, леп Перо, лепи Перо.
Јован че је робаxија
Леп Перо, леп Перо, лепи Перо
Болна Бона леже, болна мајћи вреви
Боже мили, Боже, умориме Боже,
Док су брајћа тува, док су брајћа тува.
Ковчег да направе, ковчег с троја врата.
Од једната врата друшће да дооде,
Друшће да дооде цвејће да доносе.
Од другата врата мајћа да дооди,
Мајћа да дооди, свечу да ми пали.
Од трејћата врата сл*нце да ме греје,
Сл*нце да ме греје, покров да ми суши
Покров да ми суши од мајћине сл*зе.
Карај Донће на крај да карамо
На крај, кажу зелена ливада,
На ливаду дрво јабланово,
Поди дрво шарена постеља,
На постељу момче и девојче.
Међу њи је дете проплакало,
Проплакало па је говорило:
“Ајде, тате откос да терамо”.
Зачуде се момче и девојче,
Зачуде се куде да га дену,
Па га врље у гору зелену.
Оно виче из гору зелену:
“Ајде, тате виле да сечемо”.
Учуде се момче и девојче,
Учеде се куде да га дену,
Па га врље у воду студену.
Оно виче из воду студену:
“Ајде, мајћо платно да белимо”.
Толко знамо, толко попевамо.
Ко зна боље широко му поље,
Ко зна више родиле му вишње.
Казивала 1989. Зоре В. Ранчић-Златковић,из Стрелца. Рођена 1930. год.
Питалица из детињства
Појдо по пут. Кам тија пут?, Израсла трава. Кам таја трава? Испасла крава. Кам таја крава? Отели теле. Кам това теле? Појел га вук. Кам тија вук? Утепал га ловац. Кам тија ловац? Отиде по пут. Кам тија пу?
Куда и зашто?
У Студену на премену; у Валниш да поспиш, У Стрел’ц на кол’ц, у Ралин на комин, у Масуровци на покровци, у Средорек на пречек, у Бабушницу на задушницу, у Белу Воду на згоду.
Седенћарсће песме, казивала: Коса (Цветкова) Јевтић
О, момчета војничета
Љиља горо љиљакова,
Дигни лисје ја да минем,
Ја да минем, ја да пројдем.
На мене су млого туђе,
Млого туђе девојачће.
Варал сам се с три девојће,
Три девојће три године.
Једна чул сам удала се,
Друга чул сам испрошена,
А трејћата по двор шета.
По двор шета руке мета.
Узни мене сељанине.
Ако мене ти не узнеш,
Нигде љубе да не најдеш.
Ако ли га негде најдеш,
Мушко чедо да добије.
На војску га испратили
Црна писма доодила.
Ајде Ра, ајде Ра, ајде Радо,
Да лега, да лега, да легамо.
Легај ђа, легај ђа, легај ђаче.
Ја не мо, ја не мо, ја не могу
Мен је мај, мен је мај, мен је мајка
Поручи, поручи, поручила:
Да не ле, да не ле, да не легам,
Недопре, недопре, недопрела.
Рип се ђа, рип се ђа, рип се ђаче
Допреде, допреде, допредевај,
Па че ђа, па че ђа, па че ђаче
Да лега, да лега, да легамо.
Ајде Ра, ајде Ра, ајде Радо да легамо.
Што стојите те гледате,
Па се млади не жените,
Дор су моме јевтиније.
А, кад стану скупотије,
Плава мома три иљаде.
Вакла мома ни број нема.
А, момчето за кош плеву.
Берем да је чиста плева,
Већ што бабе самитале,
На буњиште исврљале.
Тодоро ле, из горе Јанинће
Изгоре ми клето срце за тебе.
Нека гори, нека клаи, Милоше.
Ти да имаш грижу, бригу
За мене би ти дош*л
Па би седел до мене,
Не би чекал месечину,
Да изгреје месечина,
Месечина за друмници,
За друмници, за путници,
А, т’ внина за момци.
Кад у борбу ја полазим,
Ја одлазим ти остајеш.
Чекај мене да се вратим,
Немој да се ти удајеш.
Кад се вратим узећу те
Ил’ за мене ил’ за брата,
Нећеш остат неудата.
Ил’ за мене , ил’ за стрица,
Нећеш остат удовица.
10.августа 1997.године, казивала Косана-Коса Јевтић (Коса Цветкова) у селу Стрелцу.
Седи Роса нано ле, седи Роса нанице ле,
Седи Роса на малата врата.
И ниже си нано ле, и ниже си нанице ле,
И ниже си ситнога бисера.
И куне си нано ле, и куне си нанице ле,
И куне си своју стару мајћу:
Клета да си нано ле, клета да си нанице ле,
Клета да си што ме за ајдука даде.
Ваздан оре нано ле, ваздан оре нанице ле,
Ваздан оре суноч ајдукује.
Па доноси нано ле, па доноси нанице ле,
Па доноси крваве доламе.
А, мен гони нано ле, а мен гони нанице ле,
А, мен гони сузом да и’ перем.
Па ме гони нано ле, па ме гони нанице ле,
Па ме гони душом да и’ сушим.
Што си ми се Дено расрдила,
Дено, Денче расрдила.
Када сам ти празан дош’ л ?
Дено, Денче празан дош’ л
Купил сам ти свилено јелече
Дено, Денче свилено јелече.
Купил сам ти и жута папука,
Дено, Денче и жута папука.
Ти да носиш ја да гледам,
Дено, Денче, ја да гледам.
Купил сам ти свилу и кадиву,
Дено, Денче, свилу и кадиву.
Разболе се нано ле,
Разболе се нанице ле,
Разболе се момче Димитријче.
У петак се нано ле,
У петак се нанице ле,
У петак се рано разболело.
У суботу нано ле,
У суботу нанице ле,
У суботу болно прележало.
У недељу нано ле.
У недељу нанице ле,
У недељу Богу душу дало.
Тежи ли ти сине ле,
Тежи ли ти синће ле,
Тежи ли ти това бело платно.
Не тежи ми нано ле,
Не тежи ми нанице ле,
Не тежи ми това бело платно,
Већ ми тежи нано ле,
Већ ми тежи нанице ле,
Већ ми тежи нишан девојачћи.
Нишан: Усмени уговор са девојком и девојачким родитељима за услове и време женидбе-удадбе. Том приликом момак дарује девојку новцем, а она њега кошуљом.
16.08.1997. године у Стрелцу Казивала: Коса Цветкова.
Седенћарска песма:
Широко је лишће борово, борово, еееј борово,
Још је шире лишће орово, орово, еееј орово.
Под њим лепи Јован болује, болује, еееј болује.
Често мајка Јови долази, долази, еееј долази,
У мараме грозје доноси, доноси, е е еј доноси.
Пита мајка синка Јована, Јована, е е еј Јована:
Можеш ли ми синко преболет, преболет, е е еј преболет?
Не могу ти мајко преболет, преболет, е е еј преболет.
Да ме мајко лепо опремиш, опремиш. е е еј опремиш,
Да ми мајко сандук саградиш саградиш, е е еј саградиш,
Да ми мајко прозор оставиш, оставиш, е е еј оставиш,
Да ми мајко ружу посадиш, посадиш, е е еј посадиш.
Јану грло заболело, Јану грло заболело.
Никој Јану мори, никој Јану не верује
Мори, не верује.
Нит јетрва мори, нит јетрва, нит свекрва,
Мори, нит свекрва,
Нити девет мори, нити девет миле з*лве
Мори, миле з*лве.
Којто да ју мори поверује, он га нема,
Мори, он га нема.
Отиш*л је мори, отиш*л је на далеко
Мори, на далеко у Софију.
Закупил је мори, закупил је девет града,
Мори девет града.
На десети каву пије мори, каву пије,
Мори, каву пије
Каву пије и раћију мори, и раћију
Мори и раћију.
На чашу му мори аб*р дојде, аб*р дојде
Мори, аб*р дојде,
Јанин војно мори, Јанин војно,
Мори Јанин војно
Јана ти је мори, Јана ти је млого болна.
Мори, млого болана.
Ич не може мори, ич не може,
Мори ич не може.
Тури ногу мори, тури ногу у занђију
Мори у занђију
Пуче чова мори, пуче чова под колено
Мори под колено
Срете Јану мори, срете Јану потерали.
Даде двеста мори, даде двеста стурише ју
Мори стуришеју ју.
Даде триста мори, даде триста открише ју
Мори откришеју ју.
Бело лице мори, бело лице пребледело
Мори пребледело
Танке веxе мори, танке веxе премакнула
Мори премакнула.
16.08.1997.године у Стрелцу Казивала: Коса Цветкова
Извор вода извирала, ситан камен избацала.
Ситан камен до камена, зелен здравац до колена
Мен прачаше да га берем, за дан за два један стручак
За недељу целу киту, за недељу целу киту.
Сама кита проговара: берете ме, носете ме,
Недајте ме невестама, невесте ме ружно носе,
Нел’ ме дајте девојкама, девојке ме лепше носе
Ваздан носе на главицу, а увече у чашицу.
( При певању други део стиха се понавља).
Појдо по пута по каменита, варај мила нано по каменита.
Срето девојче из бању иде, варај мила нано из бању иде,
Из бању иде избањалосе, варај мила нано избањало се.
Избањало се, искупало се, варај мила нано искупало се.
Оздоле иду до три момчета, варај мила нано до три момчета.
Једно сирече: моје девојче, варај мила нано моје девојче
Друго си рече: моја је крошња, варај мила нано моја је крошња,
Трејће си рече моје је грозје, варај мила нано моје је грозје.
Тужно јадно младо момче, тужно јадно за девојче
Од туђе се расоxује, уз градине, низ градине.
Селин мине, пелин ћине, метло око у трендавил.
Трендавиле, разговоре можеш ли ме разговорит
Могу, могу зашт не могу, дојди кночи пред вечеру,
Тури руће у пазуће, тури нође у босиљак.
Донка је ткала простирће Доне мори Доне, бело момиче.
Двеста је жице скаснало (сћинуло), Доне мори Дено, бело момиче
Само је једна остала, Доне мори, Доне Бело момиче
Само је једна остала.
( 08.09.1997. у Стрелцу). Казивала; Коса Цветкова
Ој, Јоване, ој Јоване белограђанине
Устај млади, устај млади, Београд се гради.
Нек се гради, нек се гради за на мојих јади.
Синоћ ме је, синоћ ме је оженила мајка,
А, јутрос ми, а јутрос ми побегла девојка.
Однела ми, однела ми три ћемера блага.
Ој Лазару, ој Лазару, на мору возару
Јеси л* скоро, јеси л* скоро неког превозио?
Нит сам скоро, нит сам скоро, нити јако давно.
А јутрос сам,а јутрос сам девојку превезо
Дала ми је, дала ми је три ћемера блага.
Један ћемер, један ћемер што сам ју превезал,
Други ћемер, други ћемер ћто сам ју љубио,
Трећи ћемер, трећи ћемер ником да не кажем.
Омиле ми Јагодо, омиле ми Јагодице, омиле ми у селу девојче.
Плаво беше Јагодо, плаво беше Јагодице, плаво беше, а мен мило беше
Али ми га Јагодо, али ми га Јагодице, али ми га други преотеше.
Не ми жалба Јагодо, не ми жалба Јагодице, не ми жалба што га преотеше
Већ ми жалба Јагодо, већ ми жалба Јагодице,
Већ ми жалба што ме окумише.
Венчуј куме Јагодо, венчуј куме Јагодице,
Венчуј куме љуто не проклињај.
Ја не кунем Јагодо, ја не кунем Јагодице,
Ја не кунем, само срце куне:
До недељу Јагодо, до недељу Јагодице
До недењу млада невестица.
Од недењу Јагодо, од недењу Јагодице,
Од недељумлада удовица.
До другуту Јагодо, до другуту Јагодице,
До другуту за кума кумица,
До другуту за кума кумица
( 14.09.1997.год. у Стрелцу, казивала Коса Цветкова)
Као гимназијалац забележио сам и следеће стихове:
Јел’ још кога, јел’ још кога оставила дика,
К’о што мене, к’о што мене у најгоре време,
У пролеће, у пролеће кад ме нико неће.
Песма која не припада горе наведеним
Застоја се сл’нце на сред небо.
Стан јуначе, чудо да гледамо,
Да гледамо чудо невиђено,
Како момак са две косе коси,
Сас две коси, три откоса тера.
Један откос трава детелина,
Други откос зелена ливада,
Трећи откос зелена покрива (коприва).
/Ову песму забележио сам на касети 9.09.1989.г. Певала је Дана Бранчина (Јорданка Богдановић (16.12.1919-2.004.), Насина кћерка из Лалешеваца).
Између два светска рата, на разним свечаностима, често су се певале ове песме:
Ој, јаворе, јаворе ти си дрво најбоље.
На ливади под јавором вода извире.
Дуни ветре, мало са Неретве.
Ја сам Јовицу звала у кућу да ми чисти обућу.
Црвен фесић у драгана мога, јој мамо, мамице.
Куд јездите кићани сватови.
Ој, Јело, Јелено, не гази сено зелено.
Рузмарине, моје мило цвеће./ уз ову песму се и игра/.
Расло ми је бадем дрво.и др.
а момци су играли и певали:
Играј, мала не стиди се,
Дуга сукња не види се.
Играј, мала и поскочи,
Да ти видим црне очи
.Ја је питам и она ми дала
Да пољубим њена уста мала
(Кад ујутру милицију звала).
Певала Милованка Станковић-Славда ( Маљина кћерка) и Зора Величковић (Наћина)
Сунце зађе за невен, за гору
Јунаци се из мора извозе
Бројила их млада Ђурђевица
Сви јунаци на број набројила
Не наброји до три њена добра :
Прво добро Ђурђа господара
Друго добро ручнога девера
Треће добро брата Радована
За Ђурђа је лице нагрдила
За девера косу одрезала
А за брата очи извадила
Лице грди лице опет расте
Косу реже коса опет расте
Очи вади очи на век нема.
Сунце зађе за невен, за гору
Јунаци се из мора извозе
Бројила их млада Ђурђевица
Све јунаке на број набројила
До три добра своја не наброји
Прво добро Ђурђа господара
Друго добро ручнога ђевера
Треће добро брата Радована.
За Ђурђем је лице нагрдила
За ђевера косу одрезала
А, за брата очи извадила
Лице грди, лице опет расте
Косу реже, коса опет расте
Али очи не могу израсти
Нити срце за рођеног брата.
/20.09.1996.г. у Стрелцу/. Љуба „Наћин“, 24 октобра 2003. у Стрелцу/
Ој, момченце, момченце
Бело ти је личенце
Гајтан су ти веxице
Црне су ти очице.
Болна Бона лежи,
Болна Бога моли:
“Прибери ме Боже,
Док су браћа жива,
Ковчег да направе,
Свећу да запале.
Синоћ Јана рано вечерала
Заборави порту да затвори,
Па излезну Вранко и Зеленко.
Погазише на девојћу руже.
Мајћа куне како се не куне,
А девојћа како да не буде.
Синоч војник докаса
Чекала га чекала,
Бела Рада, из града.
Мила сеја из двори
Да му коња привати.
Постој сл’нце, рано не заоди
Да навезем брату на рукаве
На рукаве и за под рукаве.
Летело пиле шарено
Летело, тужно појало:
“Чекајте и мен’ дружино
И мен’ је мајћа родила
Белим ме млеком дојила
У белу љуљћу носила.
Ц’ вти невен у градину, неје невен како невен
Нело невен шесторедан, шестордан осам сл’ па
Нема никој да га бере, само момче и девојче.
В’ здан браше, мудроваше. Кад је било над вечери
Поче момче да лудује. Девојче му говореше: „Мудро момче, младо момче
Градине су наспрам село, че ни виде сељанини
Сељанини, душманини.
/Казивање Маре Јанковић-Мијалковић 27.09.2000. год. у Стрелцу:/