Списак живих бораца учесника у НОБ-и из Месне заједнице Стрелац

 

Р.бр.	Презиме и име	Рођен-а	Датум ступања у НОБ
1.	Адамовић П. Божидар	1920.	13.08.1943.
2.	Адамовић А. Станоје	1918.	09.09.1944.
3.	Адамовић Воје Чедомир	1927.	14.11.1944.
4.	Аранђеловић А.Мирко	1921.	23.09.1944.
5.	Аранђеловић Вл. Момир	1922.	20.09.1944.
6.	Благојевић Л.Ставра	1914.	15.01.1945.
7.	Благојевић Милутин	1922.	14.11.1944.
8.	Богдановић Јорданка	1919.	01.09.1944.
9.	Гроздановић В.Душан	1918.	19.09.1944.
10.	Здравковић Ж.Будимир	1927.	11.11.1944.
11.	Јевтић Д.Мирко	1924.	23.09.1944.
12.	Јевтић Д.Велимир	1920.	23.09.1944.
13.	Јовановић Ј.Радмила	1926.	01.09,1944.
14.	Костадиновић Ђ.Иван	1914.	15.01.1945.
15.	Љубић Т.Петар	1922.	03.06.1944.
16.	Манић В.Радомир	1921.	29.09.1944.
17.	Марковић Ж.Драгољуб	1924.	01.09.1943.
18.	Миладиновић П.Ђорђе	1920	14.11.1944.
19.	Марјановић С.Милутин	1923.	14.11.1944.
20.	Марјановић С.Чедомир	1925.	09.09.1944.
21.	Митић С.Будимир	1926.	03.08.1944.
22.	Миленковић С.Милутин	1924.	23.09.1944.
23.	Пауновић С.Бранислав	1924.	22.09.1944.
24.	Пауновић Т.Видојко	1926.	20.09.1944.
25.	Пауновић Сл.Часлав	1927.	14.11.1944.
26.	Пејчић Д.Живојин	1924.	10.09.1944.
27.	Панајотовић Б.Бранимир	1924.	03.08.1944.
28.	Панајотовић Б.Градимир	1926.	14.11.1944.
29.	Ранчић С.Светомир	1919.	01.09.1943.
30.	Ранчић Ч. Момир	1923.	23.09.1944.
31.	Ристић Б. Арса	1914.	01.08.1943.
32.	Ристић Т. Цветко	1923.	14.11.1944.
33.	Ристић Добринка (Љубић)	1919.	01.09.1943.
34.	Ристић В.Ђорђе	1921.	23.09.1944.
35.	Раденковић Љ.Предраг	1925.	03.08.1944.
36.	Раденковић В.Мирко	1924.	20.09.1944.
37.	Раденковић Ј.&М.Светомир.	1919.	20.09.1944.
38.	Станковић В. Милутин	1926.	14.11.1944.
39.	Станковић М. Љубомир	1918.	10.09.1944.
40.	Стојановић В.Петар	1914.	14.11.1944.
41.	Соколовић Б.Велимир	1926.	14.11.1944.
42.	Тодоровић Н.Градимир	1926.	03.09.1944.
43.	Ћирић С.Ивко	1919.	10.09.1944.
44.	Цветковић В.Александар	1922.	14.11.1944.
45.	Цветковић А.Мирко	1927.	14.11.1944.

 

У Месној заједници Масуровци:

1.	Величковић Ђорђе	1915.	20.09.1944.
2.	Ранчић Маринко	1927.	14.11.1944.
3.	Стаменковић Славко	1922.	марта 1942.

 

Напомена: Ово је непотпун списак бораца који сам добио 5.октобра 2002 год. од председника Удружења бораца НОР “Бије” у Бабушници.

 

Борци НОБ-е из Стрелца, по мом сећању, који су настањени ван села или су покојни :

1.Богдановић Л.Тодор, пок. у Бору

2.Богдановић Л.Раша, пок. у Бору

3.Богдановић Л.Никола, пок. у Стрелцу

4.Јевтић Д.Сава, пок. у Стрелцу

5.Јовановић Д.Мирко, пок. у Стрелцу

6.Гроздановић В.Александар, пок. у Београду.

7.Гроздановић В.Мила, пок. у Стрелцу

8.Гроздановић Ж.Драгољуб у Загребу

9.Станковић Х.Чедомир, пок. у Стрелцу

10.Марјановић С. Божидар, пок. у Стрелцу

11.Јевтић Д.Стојан, пок. у Бабушници

12.Јевтић Д.Урош у Стрелцу

13.Јевтић Д. Борисав у Валнишу

14.Танчић С.Часлав /1924/, пок. у Пироту

15.Танчић С.Предраг у Београду-Земуну

16.Ристић Т.Борко, пок. у Стрелцу

17.Мијалковић Д.Добривоје Нацко, пок. у Стрелцу

18.Мијалковић С.Никодије, пок у Алекси Шантићу/Бачка/

19.Раденковић С.Миливоје, пок. у Бору

20.Раденковић С.Добривоје Биба, пок. у Бору

21.Раденковић С.Ненад на Новом београду

22.Здравковић Ж.Бранимир Биса, пок. у Бору

23.Ранчић Н.Александар, пок у Овчи

24.Ранчић Н.Душан у Вражогрнцу

25.Ранчић Ц.Влајко, пок у Бабушници

26.Ристић П.Божидар, пок у Стрелцу

27.Маринковић В.Ђорђе, пок у Стрелцу

28.Стаменковић Н.Градимир, пок. у Стрелцу

29.Димитријевић П.Новица Ралинац у Корману

30.Димитријевић Д.Александар, пок. у Ралину

31.Цветковић Б.Сава у Нишу

32.Јевтић З.Миодраг Мика, пок., у Оxацима (Бачка)

33.Алексић З. Момир, пог. 1945. у Босни

34.Алексић С Живојин, /1926-2.004../ у Београду

35.Дојчиновић В.Славко, пок у Стрелцу

36.Момчиловић В.Сава, пок у Зајечару

37.Момчиловић В.Славко у Лесковцу

38.Ристић С.Стојан у Нишу

39.Пејчић Д.Тодор Тоћа (1922-2.002) у Камбелевцу

40.Панајотовић В.Божидар, пог. у Срему 1945

41.Панајотовић В Сава, пог. у Срему 1945.

42.Станишић С.Мила у околини Зајечара

43.Станишић Др.Божидар у Београду

44.Пауновић Д.Божидар (Бошко Маља), пок у Стрелцу

 

По казивању Бранимира Б.Панајотовића Јурука 29.јула 2002.год., добровољци у партизансе јединице 8 (осмог) августа 1944.године били су: Будимир С.Митић, Борисав Ч.Игњатовић Куца, Предраг Љ.Раденковић, Сава В.Момчиловић Петраћијин, Александар В.Миладиновић Цврчковац и Бранимир Б.Панајотовић Јурук

 

Жртве фашистичког терора

Рака Ђусинсћи, Сава и Рајко Ристинсћи убијени су у кречани испод Петровсће воденице код Сипа. Живадинка Ч. Ристић и Ива В. Ранчић убијене су на Делу, Тихомир Пејчић Гачковац испред куће поред капије, Јевра-Јевросима Ч. Манчић испред куће на путу, Славко поп Стеванов Поповић попред бунара испред куће на Конопништу, Борисав други муж Виде ковачице, заклан поред капије, Стања-Станко Марјановић испод куће поред Мурговице, изнад Ћеремиџијнице Добросав Јевтић (Добра Бала), Владимир Становић (Раћин) на Селишту код споменика…

 

Милиција

У току лета 1944. г. Лужница још није била ослобођена, а формирана је од мештана помоћна милиција у којој су били: Тодор Димитријевић, Милутин Тошић, Десимир Стојилковић, Александар Ранчић, десимир Моладиновић, Петар Петковић и Бранислав Петковић.

Почетком августа они су се добровољно прикључили партизанима осим Тодора и Милутина.

По ослобођењу Лужнице и Београда и формирању привремене партизанске власти, формирана је и станица Народне милиције у Стрелцу. Командир милиције био је Ђорђе из Масуроваца, а милиционари: Милутин Тошић, бивши жандар и Ђорђе Панајотовић из Стрелца, Петар ралинац из Дрме, Ратко Ранчић, Ратко Петковсћи и касније Петар Димитријевић из Ралина.

Јован Здравковић из Црвене Јабуке истерао је из милиције Милутина Тошића зато што је био жандар у Краљевини Југославији.

Када је 16. септембра 1945.г. Димитрије Радуловић из Бабушнице премештен у Стрелац за командира милиције, затекао је милиционаре: Предрага Љ. Раденковића из Стрелца, Драгана Тозиног из Пресеке, Петра димитријевића из Ралина, Николу из Студене … Њихов командир је био Бранко Славонац, који се оженио са Загом из Валниша, кћерком Милисава кројача.

За време службовања Димитрија Радуловића, његов заменик био је Станимир Радојчић, ужичанин. По његовом сећању били су милиционари: Драган Димитријевиж из Лесковца, Милорад Јеремић из Чачка, Божидар Ставрин из Студене, Боћа са Градишта (Студена), Вучко из Бердуја, Лука из Калне (Камика), Станоја Микић, Бора и један из Јабуковика..

Димитрије је постао стрелачки зет. Оженио се Ружом Толином кћерком из Милћинске фамилије. Из Стрелца је премештен у Пирот 2.фебруара 1954. године.

 

Пропаст Краљевине Југославије и НОБ

У I светском рату српска војска са савезницима ослободила је Србију и остали словенски народ под аустро-угарском окупацијом. Првог децембра 1918. године створена је држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Прва светска мировна конференцуја у историји одржана је 1919. г. у Паризу. Присутни су били: Висон (САД), Лојд Џорџ (Енглеска), Жорж Клеменсон (Француска)… из Србије Нокола Пашић и Анте Трумбић. Скројена је нова мапа света.

У Версају (Француска) у сали огледала 72 делегата из 32 земље основали су институцију Друштво народа, чије је седиште било у Женеви. / Свтолик Митић: Времеплов, 10. новембра 1996.г. РТБ/

Шестог јануара 1929.г. краљ Александар П.Карађорђевић Ујединитељ укинуо је Видовдански устав и распустио Народну скупштину. Уједно је формирао нову владу са генералом Петром Живковићем на челу. У октобру исте године Краљевина СХС променила је име у Краљевина Југославија.

У Краљевини СХС држава је била подељена на девет бановина: Вардарска бановина са седиштем у Скопљу, Врбаска са седиштем у Бања Луци, Дравска са седиштем у Љубљани, Дринска са седиштему Сарајеву, Дунавска са седиштем у Новом Саду, Зетска са седиштем у Цетињу, Моравска са седиштем у Нишу, Приморска са седиштем у Сплиту и Савска са седиштем у Загребу.

У Краљевини Југославији 1939.г. створена је Хрватска бановина од Приморске и Савске бановине. Хрватски политичари су темељно спремали одвајање и независност Хрватске. Априла 1941 године искористили су пропаст Краљевине Југославије и одмах прогласили Независну државу Хрватску /НДХ/.

Бугарски цар Борис (1894-1943) узео је целокупну власт у своје руке 1935.г., а 1936. г. почела је рад фашистичка организација „Браник“. Првог марта 1941.г. Бугарска је приступила силама Осовине. Сутрадан немачке трупе ушле су у Бугарску. /Жени Лебл: Јевреји у Пироту, Бгд, 1990., стр.41 /

У окупираном Пироту Бугари су основали организацију „Браник“ у коју су учланили дечаке од 10-14 година, обукли им браничку униформу и са њима изводили вежбе. За појасом су имали и мале флоберчиће-пиштоље и ножеве. Центар им је био у одузетој јеврејској кући (последња кућа са десне стране у данашњој Сарајевској улици у Пироту). Преко пута куће према центру била је пољана на којој су браници егзирцирали. Припремани су, као што и назив организације казује, за одбрану Б’лгарије. Као избеглица од краја маја до краја августа 1944. имао сам прилике да посматрам њихове вежбе, које се нимало нису разликовале од вежби регрута.
У Стрелац је почетком 1941. год. стигао 63 ваљевски пук Дринске дивизије. Командат пука био је Хрват. Војска је под шаторима притисла Бајчеву Ливаду, деда Вацин шљивар, Мирка гачковскога, Тике Гачковскога и суседне шљиваре Седиште команданта пука било је у згради жандармерије. Официри су били распоређени по сеоским кућама. У нашој кући смештен је у малој соби поручник Марковић, родом из опшине Дрињача, среза Рађевског. Војници са шајкачама* на глави били су весели и певали:

„Ој, Борисе, ј…. ли ти нану, што пропусти Швабу на Балкану…“Многи су коментарисали: „Ако нас нападну, доручковаћемо у Софији…“

Нажалост после напада са бугарске територије настало је неорганизовано одступање наше војске по лапавици. Разочарани војници што одступају без икакве борбе на нашем и суседним атарима, псовали су и бацали оружје да би се по невремену лакше кретали. Говорили су: „Издаја. издаја. издаја…“
Био сам присутан када су из задружне зграде војници износили и товарили у запрежна коњска кола сандуке са пексимитом. Командант пука је стајао на степеништу испред улаза у жандармријску станицу и посматрао утовар. Када су војници напунили кола почели су да везују сандуке. Пуковник је онда строгим гласом наредио:

-Товарите још!

-Господине пуковниче, пута нема, идемо низ речно корито, кола неће издржати.

-Товари, кад ти наређујем, мајку ти твоју… Војници наставише да товаре. Натоварише велику гомилу сандука, повезаше и војник потера два коња према Селишту. Одједном попуцаше амови, а сандуци се разлетеше око кола. Пуковник се само окрену и уђе у зграду без речи. Два војника повезаше амове, попеше се на кола и одоше са нешто сандука у колима.

После два три дана стиже вест у селу да су због малтретирања и псовања пуковника убили његови војници надомак Љуберађе.

/*Шајкача, војничка капа је симбол српства и саставни део сеоске ношње. У шајкачи су војници носили иглу и конац, цигарете, писма…Шајкача је једина капа у свету која се скида само у цркви. Капа је добила име по шајкама-чамцима сличног облика који су превозили устанике против Турака.у Војводини; мађ. сајка, руски ча ика/

 

Бугарска окупација

Шестог априла 1941.г. Немачка је без објаве рата напала Краљевину Југославију и муњевитом брзином са свих страна покорила је. Осмог априла бомбардовани су:Бела Паланка и Ниш, а око 14 сати заузет је Пирот.

Већи део бившег Лужничког среза окупирали су Бугари. Хитлер је 18. априла 1941.г. дозволио да бугарске трупе уђу у Србију (Пета армија). Сутрадан су Бугари окупирали Пирот. А, средином маја 1941.г. завели и своју цивилну власт. Бугари су окупирани део Србије и Македоније сматрали као своје ослобођене западне крајеве Бугарске и завели свој званични бугарски језик. Целокупна администрација вођена је на бугарском језику. У школама су предавачи били бугарски учитељи и професори. По градовима су улице добијале нова бугарска имена. Становништво је било принуђено да прими бугарско поданство. Они који су се изјашњавали као Срби протерани су у недићеву Србију или су трпели окупаторске тортуре.

Сећам се велике бугарске пропаганде како смо сви до Бугар Мораве (Јужне Мораве) сви Бугари, а да смо од Србије били окупирани. Одмах су пласирали и свакодневне новине: „Зора“, „Зарја“, „Утро“ и „Б’лгарски запад“. Преко новина су величали Бугарску и немачке победе у рату са Совјетским савезом.

У Стрелцу су за председника-кмета општине поставили Бугарина Ивана Стојанова, а за секретара Трајка Манојлова. Кмет је био омањи човек са великим стомаком. Мештани га нису волели. Секретар је био човек нормалног раста и веома добар човек. Становао је на спрату код Милисава Алексића. За њега казују да је био русофил, док је кмет Иван био германофил. Иван је становао на спрату у задружној згради. Поред кмета и секретара из Бугарске у општини су радили и наши људи: Никола Митић, деловођа из Звонца, писари Љуба С. Станковић Ћата из Стрелца, Живојин-Жикица С. Живковић из Ралина и Алекса Златановић из Студене. Пандури су били Светислав Ристић-Тила и Драгомир Крстић, биров.

Бугари су у „ослобођеним крајевима“ поставили и своје учитеље. У Стрелцу су били: Илија Илке (жена Стефанка), Јордан „Важи, Важи“ (жена Јорданка), Васил Делчев и за прогимназију Всил Генчев.

Деветог марта 1942.г. дошло је до сукоба бугарск полиције и шумских људи (партизана) у Равном Бучју изнад села Масуроваца.

Почетком маја 1942. покупљени су регрути-трудоваци одведени у Бугарску и од њих створене „радне чете“ за изгрдњу путева, мелиорацију земљишта, сечу дрва у планинама…

12 марта 1943.г. у Пироту Бугари су похапсили Јевреје (укупно 186 душа) и затворили их у гимназијској сали Соколани. Одатле су их транспортовани у пољски логор Треблинку и тамо голе угушили у гасним коморама. /Жени Лебл: стр.47/48//

Оптшина и школа у селу радиле су до првог партизанског напада и паљења општинске архиве 19/20 маја 1943. године.

Преко пута днашње задружне зграде била је спратна кућа Мирка Стојановића Мурџе из Валниша, стрелачког зета. У њој је пре рата била жандармеријска станица, а када су Бугари дошли у истим просторијама сместили су Участ’к-бугарскау полицијску станицу. У прво време су била четири бугарска полицајца у станици и два општинска: Влада из Босиљграда и Стојан Генчев из Ћустендила. Влада је погинуо за време првог партизанског напада, а Стојан је рањен у леву руку. Из полицијске станице је погинуо један полицајац. Кмета Ивана спасили су сеоски стражари иако га нису волели. Он је са спрата скочио на ћебе које су стржари држали и сакрио се у кући Гаврила Станишића, ћурчије. Партизани су тада грешком испред школског подрума убили сеоског ненаоружаног стражара Александра Ранчића-Саду из засеока Дрма.

По успостављеној власти Бугари су у помоћној школској згради испод бунара отворили мандру за прераду млека у качкаваљ. Произведени качкаваљ слали су у Бугарску.

Јован Цвијић*: „Арбанаси своја привремена насеља у планини зову мандра. /*Јован Цвијић: Балканско полуострво, стр. 216/

За време првог напада партизани су демолирали мандру, а качкаваљ однели. Задружну зграду у којој је на спрату била општна, партизани су запалили, јер нису могли по казивању учесника да отворе челичну касу. Са гоњим спратом изгорела је и сва општинска архива Краљевине Југославије и бугарских власти. По одласку партизана после поноћи скупили су се мештани да гасе пожар. Том приликом је Светозар С. Ранчић (Тоза Стојин) је пао са нагореле греде и задобио опекотине трећег степена. Живео је само недељу дана.

Ујутру је одмах дошао полицијски одред из Бабушнице и отерао преко 70 мештана, међу њима и учитеља Славка М.Танчића Лафа, свештеника Милутина Б. Раденковића, кафеџију Мирка А. Пејчића и друге виђеније људе.

Стрелачки кмет Иван Стојанов иако германофил у Бабушници је пред иследницима бранио сељаке од оптужбе да дању ору и копају, а ноћу нападају бугарске општине. Говорио је:“Хората несу виновни, они несу нападали. Онова је оружана војска“.

Десетог јула ухапшен је Славко А. Нешић Лингурин под оптужбом да сарађује са партизанима.

Десетог јула 1943.г. 12 партизана и једна партизанка сишли су низ Рајну реку и дошли до воденице Светозара-Тозе Џевгала. Испред воденице случајно је био Стеван Златковић и обавестио их да су 40-ак бугарских полицајаца дошли у село и сместили се у основној школи. Партизани су дошли са Голубиња „по рид“ да би у Стрелцу одржали збор. Послушали су Стевана и вратили се у планину. После два дана дошла је већа група партизана и у току ноћи напала бугарску полицију.

Партизански напад овога пута на бугарску полицију стационирану у згради основне школе био је 12. јула 1943. г.. У нападу су погинули начелник бугарске полиције и два полицајца. Остали су се спасили искакањем кроз прозоре и бежањем низ реку Мурговицу до Љуберађе. На партизанској страни рањен је партизански руководилац Ђура Златковић-Милић, из Радињинца.

/Казивао: Душан Златковић 18. 09. 2000.г. у Стрелцу/

 

На Ћирик 28.јула 1943.год. бугарска полиција и војска сабајле су опколили село и похватали велики број мештана. Тада су иза гробља почев од куће Алексе Андрејића- Леке Дацинога уз Попову малу редом палили куће. 62 ухваћених мештана бугари су спровели пешице преко Ливађа, Валниша, Студене и Звонца у Трн у Бугарску, а одатле у предео испод Риле планине где су радили веома тешке мелиорационе послове, градили мостове и копали у планини Рили атомска склоништа.
Према казивању Уроша Д. Јевтића из Лалешеваца крајем децембра 1943. године био је велики снег. Бугари су искористили ту ситуацију, јер се по њему није могло бежати па су покупили мештане од 18-40 г. из села: Стрелца, Студене, Радињинца, Црвене Јабуке, Раков Дола, Радосина, Гоњег и Доњег Гара, Црне Траве…

Три дана су провели у Бабушници распоређени по кућама, а онда су их пешице 25. км. спровели у Пирот. Из Пирота су после три дана под јаком стражом коњским вагонима спроведени до Софије и Пловдива, а потом у у два рудника: Плачковицу и Костец. У рудницима су радили од краја децембра 1943.г. до септембра 1944.када је Бугарска прешла на страну сила против фашизма. Од Јуручке до Брејанске фамилије Бугари су покупили 20 душа.

У рудницима су добијали по килограм хлеба на дан. Живели су добро. Правили су и посете једни другима. Једном су били у Костец, а на св Илију у Плачковици. Било је свега да се једе и пије.

И поред тога наши су открили једну пекару у којој је пекарка продавала хлеб у неограниченим количинама.

По Урошевом сећању у рудницима су били:

Витомир Гроздановић

Живојин Панић

Љубпмир Панић

Божидар-Дарко Панић

Стојан Јевтић Таламбашчија

Урош Јевтић

Петар М. Ристић Џамћин

Божидар П. Ристић

Божидар Пауновић Маља

Божидар Марковић, црепар

Александар Ж. Раденковић Аџијин

Алекса Станковић Вужда

Алекса Марков

Стојан Раденковић-Стојановић Брејанац

Божидар Цветковић -Жида Ћерћез

Александар Цветковић Качаровац

Сава Б. Цветковић Качаровац

Бранимир Ж. Здравковић-Каравиљћин

Јевта Јевтић

Будимир Јовановић у Старој Загори

Милорад Јовановић    „          „

Сава Д. Јевтић             „          „

Светомир Ђ. Танчић Варотинац

Бранимир С. Танчић   „

Сава Тодоровић Џевгало

/Урош:11. јула 2003./

У току 1943. и 1944. г. из Стрелца је интернирано 126 људи, спаљено је 73 куће и 223 помоћне зграде(плевње, штале, шупе…), највише од свих лужничких села.

/Ђ. Златковић: „Зла времена“, Бабушница …. и Новица Живковић: „Терор окупатра“ Пиротски зборник 6/1974, стр. 177/….

6. маја 1944.г. у Стрелцу је формирана минобацачка чета од два минобацача, 82 мм. /Ђ.З. и милош Д. Бакић:Седма српска бригада, Ниш,1986, стр111.

9.маја је у Стрелцу по кућама мешен и печен хлеб. Наређено је да се до 11 сати преда на таламбасу официру Оперативног партизанског штаба 2.000 кг. хлеба. Прикупљено је и 2.500 кг.резерве хлеба. /Исто, стр113/

Пред напад на гарнизон у Љуберађи Влајко Ивановић Чоља, вучинац у Масуровцу је дао две пуне торбе дефанзивних бомби /крагујевки) Божидару-Бошку Адамовићу, партизану из Стрелца. /Казивао: Бошко, пук. У пензији 6. децембра 2.000. године у Нишу….

Како би придобили мештане у своје редове пртизани су по планинским селима селима на зборовима које су одржавали ноћу вршили јаку пропаганду. Нападали су краља, издајничку владу и „трулу Краљевину Југославију“. Говорили су о братству и јединству, о равноправности и социјалној правди. „Сви ћемо бити једнаки. Неће бити сиромаха на једној и богаташа на другој страни. Свако ће у социјалистичком друштву добити према уложеном раду, а у комунизму свако ће добити према потреби. Неће више бити господе, ни министара. Сви ћемо бити другови. О вери, цркви и свештеницима говорили су као о експлоататорима и да Бог не постоји. Поводом тога срочили су и стихове и певали:

„Петокрака са пет рога

Она иде против Бога.

Против Бога, против Христа

То је значка комуниста…“

 

А, да би што више сељака приступило партизанским јединицама састављена је и песма коју су партизани певали:

„Устај сељо, устај роде

Да се браниш од господе.

Од господе генерала,

Министара и жандара“.

 

И поред веома јаке партизанске пропаганде, из Стрелца највећег села у то време у Лужници било је мало добровољаца. Успостављањем привремене власти у Београду у јесен 1944. г. извршена је општа мобилизација годишта од 1914. закључно са 1927.

Старија годишта су углавном ишла до Ниша. Саботирали су одлазак на фронт, а неки су бежали. По воду на јавним чесмама одлазили су под стражом кнојеваца, па су сковали стихове: „Смрт фашизму, слобода народу, а под стражом по воду“.

Многи који су служили војску у Краљевини Југослвији отпуштени су, као и они са луксацијом или краћом ногом од рођења.

Од старих војника краљеве војске, задржани су послушни. Из Стрелца у 37. ударну дивизију у Босну отерани су: Петар Стојановић Цуки, гардиста, Јордан Ђорић, пешадинац, Божидар (Дарко) Панић, Сотир Ристић…

Да би избегли мобилизацију неки су се крили као печалбари по бугарским селима. А, када више није било могућности за скривање из Бугарске су дирено одлазили у јединце НОБ-а.

По некима је Прва пиротска ( 25. српска) бригада формирана 6.септембра у Стрелцу у шљивику Мирка Гачковскога на Селишту. Други кажу да је формирана на путу, на самом Селишту. Ђура Златковић Милић првоборац из села Радињинца казивао ми је јуна 1997. да није сигуран где је формирана. Један део бораца налазио се у Камбелевцу, а други део у Стрелцу.

Када је успостављена партизанска власт у округу пиротском и срезу лужничком у Стрелцу је Јорко Б. Ристић, ковач, син Богољуба Ристића, ковача и председника Месног народног ослободилачког одбора (МНОО) хтео цркву, која је подигнута на рушевинама старога храма 1838.г. да претвори у задружну појату за овце. Културни сељаци му то нису дозволили.

 

По ослобођењу Лужнице почетком септембра 1944. године почела је да се успоставља народна власт. Бабушница је ослобођена 6. септембра 1944. године. За одборнике НОО среза и општина бирани су поверљиви и проверени људи. Многи од њих су имали само основну школу. Тако је председник СНО Одбора био Чедомир Митровић Мрдач земљорадник из Студене, а председник Среског народно-ослободилачког суда Милош Андрејић земорадник из Студене обојица са основном школом. Писмени и сумњиви били су по задатку КП стално под присмотром.

Многи који су радили, због ситница или несхватања оних на власти, губили су службу. Због доушника су многи доспевали у затвор и осуђивани на принудни рад. Тако је изгубио место професора гимназије у Бабушници проф. Добросав Динчић. Он је често позиван у Срески народно-ослободилачки одбор код председника да прегледа писмене доставе и упути неписмене како да одговоре. У канцеларији код председника скидао је професорски стари шешир и стаљао на сто, а потом прегледао приспела акта. Убрзо је оптужен да шешир скида Краљу Петру ИИ и отпуштен је из гимназије. У то време сви запослени у среској згради седели су наоружани по канцеларијама са капама и петокраком на капи.

На основу споразума Тито-Субашић од јуна и новембра 1944. г. Маршал Тито је, док се још водио рат на просторима бивше Краљевине Југославије, 7. марта 1945.г. образовао Привремену владу Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) од 23 претставника Националног комитета, пет претставника Шубашићевог кабинета и јдног претставника Демократске странке.

Убрзо после формирања Привремене владе ДФЈ велике силе признале су Југославију. Из Привремена владе прво је иступио Милан Грол 20.августа 1945. г., а после њега крајем октобра дали су оставке и Шубашић и његови људи. Тако је остала Влада само са претставницима Националног комитета која је за новембар 1945. г. расписала изборе за Уставотворну скупштину.

На изборима су биле само две кутије: кутија за народну власт (Комунистичку партију) и бела, тзв. ћорава кутија. Гласало се гуменим куглицама под строгом контролом активиста. Активисти су били задужени да ослушкују у коју је кутију куглица пуштена: у црвену или белу. Они који су осумњичени да су гласали у ћораву кутију проглашавани су за саботере и сносили су последице. Причало се да су чувари кутија при пребројавању куглица претакали куглице из белих у црвене кутије. А, у селу Дучевци ћорава кутија је била пуна док је у црвеној било само пар куглица. У Срезу у Бабушници настала је паника. Озна је ступила на сцену и под њеним надзором сутрадан је поновљено гласање. Сада је црвена кутија била пуна. Створена је ФНРЈ.

О тим временима чика Тоза Ранчић („Тоза шеф“) казује: „Одеђивали смо порез од ока. Сву власт имала је Комунистичка партија. На пример Алекси „Шамалеји“ у Бабушници смо, на захтев Уроша Андрејића студенца из Озне, дуплирали порез и то само зато што је имао доброг коња. Задатке смо морали да извршавамо без поговора. То смо радили и свима за које смо сматрали да су богати и саботери Комунистичке партије“

Лично сам доживео 28 јуна 1950.г. да ми колега и друг из пиротске гимназије из истог разреда на полеђини званичног позива за радну акцију (ОРА), који је оставио Месни народни одбор, својеручно напише: „Долазак је обавезан. Недолазак, друже с обзиром да сте се пријавили значи саботирање плана, саботирање социјалистичке изградње, а за то народна власт има своје законе. А, у јесен ћемо се видети у школи или на другом месту“. СФ-СН! Потпис, Бран.Пејчић, с.р.

Прочитавши поруку на полеђини позива у мени се јавио бес и бунт. Повређено ми је достојанство и моје обећање. Сада сам чврсто одлучио да не идем на ОР Акцију, па у јесен шта буде нека буде. Они ће ми то урадити па ишао ја или не, закључио сам из поруке колеге са године.

И ево епилога: На почетку школске 1950/51 г. у осмом разреду пиротске гимназије крајем септембра добијем позив да се првог октобра јавим у Војни отсек у Бабушници. Са собом да понесем војнички сандук са прописаним димензијама, лични прибор за хигијену, кашику и виљушку. Сами читаоци нека закључе зашто су хтели да ми онемогуће даље школовање.

А, закон је био јасан. Они који су на школовању, на одслужење војног рока одлазе по завршетку гимназије и положене Велике матуре, уколико не наставе даље школовање. Сви који наставе школовање на Вишим школама и факултетима, војни рок ће сужити после дипломирања.

Те исте године расписан је и II народни зајам Петогодишњег плана развитка ФНРЈ. Обвезнице су издате 1. јула 1950 године. У потпису је министар спољне трговине Милентије Поповић, Црнотравац, заступник министра финансија

Први сукоб четворице партизана са око 40 бугарских полицајаца десио су у масуровском Равном Бучју. Похватани су бугарски сарадници: Богољуб из Радињинца, Стојанча и Милева цигани из Камбелебца и Димитрије Шакламан из Камбелевца. Док су они седели везани у колиби, „Брка“ и још један партизан су спавали, Славко „Црни“ масуровчанин чувао је стражу са пушкомитраљезом испред колибе, а Ђура Златковић отишао код чобаница из Лесковице. Да се један коњ није огласио Славко их не би приметио, јер је и он почео да дрема. Кад се Славко подиго видео је гомилу полицајаца на коњима. Легао је, повукао обарач и после другог метка пушкомитраљез се заглавио.

Он је побегао на једну страну, Брка и онај друг на другу страну, а Ђура на трећу. Бугари су изрешетали колибу и када су се уверили да их нема ушли су и ослободили везане. После тог догађаја Бугари су затворили власнике колиба и јуна 1942. г. војни суд у Софији осудио их:

Борка Величковића на 15 год.тешког тамн. затвора

Сречка Величковића исто толико, као и Јеленка Величковића и Славка Стаменковића Црног који се вратио кући и отац га пријавио.

Најмлађи, непунолетан Часлав Величковић осуђен је на 10 година робије.

 

За историју

При крају 2.св.рата ослобођена је територија бивше Краљевине Југославије, затим Истра, Задар, Ријека и острва која су држали Италијани.

Под Комунистичком партијом и Јосипа Броза Тита у Југославији су створене шест република и две покрајине и то само у Србији: Војводина и Космет. Од ослобођења мењали су се називи државе: ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ који су практично живели док и Тито.

Одмах је албанска национална мањина –Шиптари-Арнаути у Србији почела да раде на стварању одвојене републике, а касније и стварање велике Албаније. То је мањина са највећим наталитетом. Имају и до 16-оро деце у породици.

Хрвати са покретом Хрватско пролеће покушали су 1971,г. да се одвоје из СФРЈ, али их је Тито са 21. седницом ЦККПЈ у Карађорђеву спречио. Зато су то остварили после 1200 година за време Слободана Милошевића…

Између 24. и 25- 12-1984. год. на Бадње вече, по старом календару, у Сплиту 14 младих пева националистичке песме фашистичког садржаја и паролама дају „јасне вампирске поруке“. СУП је о томе наводно сазнао тек 28.12.1984.г., а јавност је обавештена 17 дана касније. Певали су: „Ми Хрвати не пијемо вина, него крви Србина из Книна“. „Иди пругом Перковића и поздрави Анту Павелића“, „У Мадриду гробница од злата у њој лежи вођа од Хрвата“, „Друже Тито купићу ти фићу, а мерцедес Анти Павелићу“.

Поводом тога у Сплиту су одржани састанци свих друштвено-политичких структура и донети одговарајући залључци и стављени у фијоку. „Политика“ 13.01.1985.г., новинар Петар Самарџић

Поводом ослобођења Бабушнице почетком септембра одржан је велики народни збор у Бабушници, на коме је учесвовала и омладина села Стрелца.

Шљивовички вис још је био у непријатељским рукама. Немци су са Виса испалили неколико минобацачких граната у правцу Бабушнице. Срећом гранате су пале у атару Стрижевца, Средорека и Извора. Жртава није било. Повређена је само једна особа из Стрижевца.

Бугарска војска стационирана од раније у Бабушници, мирно је посматрала долазак лужничана на збор са српским заставама и музиком. Истовремено са уласком омладине и других лужничана у Бабушницу, друмом је улазила и једна партизанска јединица, у колони један по један, из првца Љуберађе.

Штаб 25. српске бригаде био је у Синишковој кући у Камбелевцу. Један део бригаде је одмарао у Синишковом шљивару. Тада је Сава Игњатовић, из Студене предао дужност Добросаву Н.Пејчићу, из Валниша над својом јединицом.

 

Песма

Ову песму спевао је Александар С. Марјановић поводом погибије оца Станка-Стање 1943.године од бугарског полицајца Цене Керамидског у Стрелцу.

Закликтале три незнане птице

Које носе гласе из Лужнице

Једна црна а две су у бело

Па падоше изнад Стрелца село

Кад падоше над Сипом у јеле

Љуто пиште до две птице беле

Љуто пиште и крилима бију

Одлетеше Станку у авлију

Перје им се на килима сјаје

Оне носе тужне извештаје

Да се народ ако може пази

Јер бугарска чета наилази

Бежте људи спашавајте главе

Спашавајте старе српске славе

У том часу митраљез се зачу

Беле птице почеше да гачу

Одлетеше горе у висину

Црном врху- велику планину

Па гледају бугарско недело:

Бију народ, попалише село

Од проклети њини официри

Цело село одједном зацвили

Ухватише Станка домаћина

Питају га да ли коња има

Пред крвнике Станко проговори:

Имам коња, имам и прибори

Хајде Станко ти коња припреми

И одмах га ти доведи мени

Коња ћу ти убрзо вратити

И услугу ја ћу ти платити

Оде Станко, гуја га уједе

Оседланог коња му доведе

Бугар незна шта услуга значи

Станко држи Бугарин се качи

Укачи се и шкрипну са зуби

Диже шмајсер Станка с леђа уби

Мртав Станко на земљицу паде

Како паде Богу душу даде

Ал остави до четири сина

Да се свете црним Бугарима……

Напомена: Неколико реда и речи сам изменио или нове додао да би имале реченице логичан наставак. Песму није Александар довршио ( Б.М.Р.) Фотокопју оригинала у рукопису добио сам од Александровог сина Бранимира А.Станковића, наставника основне школе у Стрелцу, јуна 1997.године.

Песма гуслара Мирка Миловановића(1916-?), бившег шефа жељезничке станице у Куршумлији, русофила и голооточанина. Рођен је у Подујеву.

Пеsму сам забележио почетком фебруара 1983.године у рехабилитационом центру Русанда-Меленци, у Банату

Гуслама се Србин поносио док је крвљу пољаном росио

Оне су му прве клетве биле: “у изрода гусле не висиле”

Оне Србу полагаше наду, да слободи колонути не даду

То му бјеше свемошни геније, што га диже на узвишеније.

Оне Србу запамтише доста, од кад царство македонско поста.

Оне страшне дане запамтише, како Турци Грке преварише

Оне бјеху у помоћ Душану, када свијет доби на мегдану.

За Косово жалосно казују, ал с Милошем Србе ублажују

Марков топуз и Рељина крила, на гусле је усликана вила.

Преко њих је слава искочила, дурмиторског војводе Момчила

И сердара српсих из Котора, што вођаху чете из Кунара

И с четама у турску Удбину, решаваху Турцима судбину

Гусле памте Страхинића Бана и војводу Љутицу Богдана

Памте Ђока да је био сила и владику Рада и Данила.

Оне памте Никца од Роваца и још много наших праотаца:

Иван Брга, Пивљанина баја и Чупића Змаја од Ноћаја.

Оне памте Рајића Танаска кога сила но помаче царска.

И војводу Синђелић Стевана, из њих му је слава опевана.

Па Принципа ратоборца млада, који уби Фрања Фердинанда.

Манастири и свето гудало, Србину је име сачувало

Па тај олтар зар да се угаси што Србину дично име спаси.

Ој, Србине дико од свијета чувај гусле милије од света

Чувај своје успомене старе српске гусле те народне даре.

Пјевај душо силнога Душана, нек зазвоне звона са Дечана

Заљечите Ђурђеве Ступове, веселте се Срби соколови

У теби се глас народа чује, што цијелим свјетом одјекује

Ти учини све што роду ваља, Бог да живи Другог Петра краља.

Забележио: Бранимир М.Раденковић

Погинули 1941.

Списак по азбичном реду свих страдалих од 1941-1946. родом из Стрелца

Р.бр.	Презиме и име	Старосно доба	Датум страдања	Место страдања
1.	Адамовић, Александра, Божидарка	20	14.05.1944.	Страње
2.	Адамовић, Александра, Борисавка	22	14.05.1944	„
3.	Алексић, Зарија, Момир	18	априла1944	Сарајево
4.	Антић, Љубомира, Даринка	35	14. маја 1944.	Раскрсје
5.	Аранђеловић, Цветка, Алекса		Јазвиње
6.	Глигоријевић, Златана, Боривоје	56	30.12.1943.	код куће
7.	Димитријевић, Алексе, Драгослав	67	5. јуна 1944.	Градиште
8.	Димитријевић, Алексе, Станоје-Стања	46	„	„
9.	Игњатовић, Влајка, Божидар	19	априла 1945.	река Босут
10.	Игњатовић, Влајка, Сава	22	„	„
11.	Игњатовић, Чедомира, Боривоје	20	29/31.10.1944.	Врање
12.	Илић, Владимира, Петар	17	5. јуна 1944.	Градиште
13.	Илић, Алексе, Стеван Кена	36	I или II.1944.	школ.бунар
14.	Илић, Алексе, Јован	34	5. јуна 1944.	Градиште
15.	Јанковић, Ранђела, Стеван	72	30.12.1943.	у селу
16.	Јевтић, Алексе, Добросав	54	14.10.1943	Лалешевци
17.	Јовановић, Андреје, Влајко	60	јула 1943.	умро од батина
18.	Јовановић Стојана, Стеван	74	маја 1944
19.	Китановић, Ставрије, Мита	31	5. јуна 1944.	Градиште
20.	Костадиновић, Гојка, Светислав	30	октобра 1943	код куће
21.	Љубић, Раденка, Радисав	60	јануара 1944.	Плоча-Сип
22.	Манчић, Чедомира Јевросима-Јевра	45	14. маја 1944.	испред куће
23.	Марјановић, Танче, Станко-Стања	52	14.10.1943.	Лалешевци
24.	Милосављевић, А. Владимир Пашић	46	5.јуна 1944.	Градиште
25.	Нешић, Алексе, Славко Лингурин	24	јули 1943	Шанац-Јеремија
26.	Пејчић, Тике, Руса	63	24.маја 1944.	умрла од бат.
27.	Пејчић, Аранђела, Тихомир-Тика	70	14.маја 1944.	поред куће
28.	Пејчић, Алексе, Бошко,вазд.п.пор.	31	1942.	Осружница
29.	Пауновић, Тодора, Милутин	19	14.маја 1944.	умро од бат.
30.	Петковић, Стевана, Драгомир	31
31.	Петковић, Станише, Милорад	64	26. маја 1944.	Крвница
32.	Петковић, Алксе, Петар	18	31.10.1944.	кота 956-Врање
33.	Петковић, Стевана, Манојло	36
34.	Поповић, Стевана, Славко	72	14.маја 1944.	Конопниште
35.	Раденковић, Влајка, Велимир	30	5.јуна 1944.	Градиште
36.	Радосављевић, Стаменка, Михаило	70	30. 12.1943.	у селу
37.	Василија, Рака	39	26.05.1944.	Крвница
38.	Ранчић, Влајка, Ива	38	14. мај 1944.	Дел
39.	Ранчић, Ристе, Цона	73	јуна 1944.	умро од батина
40.	Ранчић, Стоје, Светозар	43	маја 1943.,
41.	Ристић С. Александар
42.	Ристић, Борисава, Рајко	33	маја 1944.	Насина–Раћ.вод.
43.	Ристић, Димитрија, Сава	31	маја 1944.	Насина- Раћ. вод.
44.	Соколовић, Јуле, Милорад	20	новембра 1944.	код Чачка
45.	Стаменковић, Драгомира, Александар	20	19/20 мај 1943.	Осн.школа
46.	Станковић, Раке, Владимир	46	14.10.1943.	Селиште
47.	Станојевић, Тодора, Светозар Џевгало	56	августа 1943.	Насина воденица
48.	Танчић, Светомира, Драгољуб	19	септ. 1941.	Крушевац
49.	Ћирић, Петра, Ранђел	32	5. јуни 1944.	Градиште
50.	Ћирић, Петра, Велимир	40	октобра 1944.	Џевг.воден.
51.	Цветковић, Светозара, Милорад		септембра 1946.	пл.Голија

 

Предвојничка обука

Почетком педесетих година 20. века уведена је предвојничка обука за регруте пред одлазак на одслужење војног рока.

Предвојничку обуку су водили резервни официри и подофицири под окриљем одељења за народну одбрану при Скупштинама општина. Поред наставе регрути су упознавали оружје и изводили тактичке вежбе. Регрутовани у аутојединицама поред наставе и упознавање саобраћајних прописа и пружање прве помоћи имали су и практичну обуку на старим кампањолама. Аутоцентар обуке био је у селу Костур.

Један од наставника Предвојничке обуке био је и Ђорђе В. Маринковић (1920-1999) из Мишче Мале у Стрелцу. Ђорђе је био резервни подофицир. У Наставном центру држао је наставу о гађању 1951. године омладинцима рођеним 1931. и 1932. године.

За свој труд и рад Ђорђе је награђиван пригодним књигама.

.П.С. Ђорђе Маринковић је после рата радио у Алексиначким рудницима од 1. јула 1945. г. до новембра 1946. г.

/Податке дао Ђокин син Бранислав Ђ. Маринковић, јуна 2001. г. у Стрелцу/
Српско-турски рат

I  српско-турски рат трајао је од 20. јуна до 17. октобра 1876. године.

II српско-турски рат водио се од 1. децембра 1877. г. До 22. јануара 1878. године.

/М.Ђ.Милићевић: Краљевина Србија, Београд 1884. г., стр.9./

У другом српско-турском рату ослобођена су и припојена Србији четири округа: врањски, нишки, пиротски и топлички.

Краљ Милан Обреновић је објавио рат Бугарској 1. новембра 1885.г. и дошао до Софије. Румелијска војска је Бугарима дошла у помоћ и српска војска је одбијена до Халкалије (Сливнице) где је претрпела тежак пораз. Бугари су тада окупирали и Пирот. На захтев Аустро-угарске дошло је до Мира у Букурешту и Пирот је враћен Србији.

/Ст. Станојевић: Историја српског народа, Београд, 1910, стр. 318./

Бабушница је ослобођена 11 октобра 1918.г. /Б.Ловрић, Историја Ниша и околине.

Првог децембра 1918.г.проглашено је уједињење југословенских народа у јдну државу: Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца

6.новембра 1920.г. по Неском уговору о миру Цариброд (Димитровград) и срез царибродски присајдињени су округу пиротском.

 

Стрелчани ратници погинули у првом светском рату:

Р. бр.	Почетно слово имена и презиме	Р. бр.	Почетно слово имена и презиме
1.	А. Марјановић	19.	М. Д. Јоцић
2.	А. Ћирић	20.	М. Ц. Миленковић
3.	Б. Глигоријевић	21.	М. Нешић
4.	Б. Радосављевић	22.	М. Пауновић
5.	Б. Н. Ристић	23.	М. Радосављевић
6.	В. Љубић	24.	М. Ранчић
7.	В. Раденковић	25.	М. Р. Ранчић
8.	В. Д. Стојановић	26.	М. Станковић
9.	В. Стојановић	27.	Н. Илић
10.	Д. Ђорић	28.	П. Глигоријевић
11.	Д. Костадиновић	29.	П. Станковић
12.	Д. С. Николић	30.	П. Стојановић
13.	Д. Раденковић	31.	Р. Јовановић
14.	Д. Ристић	32.	С. Јоцић
15.	Д.Ј. Ристић	33.	С. Љубић
16.	Ј. М. Панић	34.	Т. Марковић
17.	Л. Благојевић	35.	Т. Ристић
18.	М. В. Игњатовић	36	Т. Ристић

Поменути погинули ратници села уписани су на мермерне плоче, на Споменику у центру села. Недостају имена многих мештана који су погинули у ратним окршајима или умрли после битке, или су умрли у заробљеништву.

Многи ратници погинули у Балканским ратовима и Првом светском рату у ближој околини санкама су довезени и сахрањени на Таламбасу*

(*Таламбас је висоравана на планини изнад Стрелца).

Гробнице су обележене простим камењем. Баба Коса, из Попове мале причала је како је са лелејћом на леђима ишла у Баћов Дол да довезу погинуле и умрле од колере. Многи су сахрањени на више места и пре Таламбаса.

Б. Ловрић у својој књизи: „Историја Пирота (Ниша) и околине“ пише …“Једна француска коњичка бригада у жестоким борбама разбила Немце и Аустријанце који су се јако утврдили на Селичевцу и ослободили Лужницу“(1918.г.)

У књизи „Бесмртници Округа пиротског“1912-1920 од Д.Ђ.Здравковића у Балканским и Првом св. рату из Стрелца погинуло је или умрло 92 ратника.

Према казивању потомака заробљеници у Првом св.рату из Стрелца били су: Тодор Марковић, црепар у Аустрији, Влајко Димитријевић и Стеван Денчић у Бугарској…

Славко Ристић Џамћин био је у Балканском рату од 25. фебруара 1913. до 14. септембра 1913.г. и од 4. јула 1914.г. до 20. децембра 1919. г. у Првом светском рату /Из војне буквице/

 

Одликовани солунци-ратници:

Рака Петровић Милин Карађорђевом звездом

Настас Јевтић……??

Борисав К. Раденковић, Драгомир Пејчић, Милош Јевтић и други медаљом за храброст

 

Преживели учесници у Првом св.рату:

Борисав К. Раденковић

Драгомир (Мирко) А.Пејчић

Влајко Андрејић

Тодор Пауновић

Влајко Димитријевић

Драгомир (Мирко) Станковић, милојћар/+/

Тодор Марковић, црепар /аустроугарски заробљеник)/

Добросав Мијалковић. поткивач/дезертер/

Милош Марјановић

Станко Марјановић

Славко Танчић Лаф

Димитрије Јевтић

Драгомир Јевтић

Добросав Јевтић

Добросав Јовановић, крајинац

Настас Јевтић /са одликовањима/

Цветко Јевтић

Јосиф Мијалковић, милћинац /+/

Стеван Ј.Глигоријевић /Вацин/ /+/

Ђорђе Ј.Поповић /Вацин/

Раша Р.Поповић, гачковац /+/

Рака Петровић (Милин) одликован Карађорђевом звездом

Ставра Китановић, качаровац

Чедомир Цветковић, качаровац

Тихомир Пејчић, гачковац

Славко Ц.Ристић, николинац

Михаило Ц.Ристић, николинац /+/

Стеван Денчић

Драгослав Димитријевић

Станко Марковић Стамболија

Прилком обиласка истоијских места из Првог светског рата: Мишар, Крупањ, Мачков Камен и Гучево 2. јуна 1991.год. на зиду у крупањској цркви прочитао сам имена погинулих из нашега краја у борбама са Аустро-угарском војском. То су:

Никола Димитријвић из Студене

Никола Вучић из Студене

Нака Марковић из Љуберађе

Петар Христић и Најдан Стаменковић из Пирота

 

Погинули у другом светском рату

На разним ратиштима у партизанским јединицама (НОБ) погинули су: Алексић З. Момир, Ивановић В. Божидар, Ивановић В. Сава, Игњатовић Ч. Борисав, Петковић А, Петар, Ранчић С. Момир и Цветковић С. Милорад.

Од бугарских окупационих полицијских и војних јединица 1943. и 1944. г. погинули су:

1. Антић Љ. Даринка, 2. Глигоријевић С. Боривоје, 3. Димитријевић А. Станоја-Стања, 4. Димитријевић А. Драгослав, 5. Илић А. Стеван, 6. Илић А. Јован, 7. Илић В. Петар, 8. Јовановић С. Стеван, 9. Јанковић Р. Стеван 10. Јевтић А. Добросав, 11. Китановић С. Мита, 12. Костадиновић Ј. Светислав, 13. Љубић Р. Радисав, 14. Милосављевић А. Владимир-Влада Пашић, 15. Марјановић Т Станко “Стања”16. Манчић Ч. Јевросима-Јевра, 17. Нешић А. Славко-Славко “Лингурћин”, 18. Петковић С. Манојло, 19. Петковић С. Милорад, 20. Поповић С. Славко („Отац Славко“ поп Стеванов), 21. Пејчић Р. Тихомир, 22. Петковић С. Драгомир, 23. Раденковић В. Велимир, 24. Ранчић В. Ива 25. Ристић С. Александар “Сада”, 26. Ристић Ч. Живадинка, 27. Ристић Ј. Рајко, 28. Ристић Т. Сава, 29. Радосављевић В. Рака, 30. Радосављевић С. Михајло “Венер”, 31. Станојевић Т. Светозар, 32. Стаменковић Т. Александар, 33. Станковић Р. Владимир, 34, Танчић С. Драгољуб, 35. Ћирић Т. Ранђел, 36. Ћирић П. Велимир.

Станко-Стања Марјановић је погинуо на левој обали Мурговице када је прешао преко брвна и стао на земљу. Од Петровске воденице шмајсером га је убио бугарски полицајац Цена Керамидски.

Добросав Јевтић Бала убијен је од бугарских војника изнад воденице Милоша Марјановића испод Камика на путу код Милћинских градина.

За време налета тзв.“Ловне роте“-кажњене експедиције 13.маја 1944.г. убијени су: Александар С. Ристић

Божидарка А. Адамовић и сестра

Борисавка А. Адамовић, једна од њих је и спаљена у колиби

Добринка Љ. Антић

Ива В. Ранчић

Живадинка Ч. Ранчић

Јевросима-Јевра Ч. Манчић

Милутин Т. Пауновић (умро од батина)

Славко С. Поповић

Стеван С. Јовановић и

Тихомир Р. Пејчић

Руса Т. Пејчић, 64. године умрла је од батина 24. маја 1944.г

.

/ Др. Ј. Златић: Страдалници српског народа у нишком ратном округу 1941-1944. Ниш 1994, стр.215 и 220./

 

У току 1944. године склонили су се у Видински округ у село Лагушевци:

Славко В. Пауновић

Ђорђе В. Пауновић

Чедомир Д. Пејчић

Тодор Д. Пејчић

Живојин Д. Пејчић

Живојин Ч. Китановић, а повремено је боравио и Арса Б. Ристић.

Петар Ж. Јевтић био је у с. Вртоп.

У селу Бојница живео је Љуба Р. Раденковић-Благојевић. Тамо је побегао за време Првог светског рата и призетио се.

 

Градиште

Крајем маја 1944.године улогорила се бугарска војска на брду Градишту изнад Стрелца. Ухватили су неколико сељака и држали их затворене и везане у подруму колибе Жике Наћинога. Колиба је у претходној акцији паљена и изгорела је ижа и соба. Остао је само подрум. Према казивању Будимира Митића у подруму су били везани:

Владимир Милосављевић Пашић

Јова Илић, шнајдер (божинац)

Ранђел П. Ћирић

Мита Цветковић, качаровац

Станоје-Тања Димитријевић, дичковац

Драгослав Димитријевић, дичковац

Будимир Раденковић, божинац

Бошко Ристић,

Будимир Митић, мишинац

Славко Дојчиновић,

Градимир Момчиловић (Петраћин)

Душан Ранчић (Стојин)

Велимир Раденковић, божинац

Петар Илић, божинац

 

При саслушању Бугари су тражили од сваког појединачно да кажу где су шумкари (партизани).

Да би их натерали да говоре извели су Тању Димитријевића и убили га испред подрума. Онда су издвојили најмлађе: Бошка Дојчиновића, Градимира Момчиловића и Буду Митића и одвели их према врху Кале. Остале су једног по једног изводили и убијали. Будимир Раденковић је успео да им се отргне из руку и побегао низбрдо, прешао реку Мурговицу и побегао у планину у место звано Збег.

За време Будиног бекства искористили су метеж међу Бугарима и на супротну страну Градишта почели да беже Јова Илић и Мита Цветковић. Нису имали среће да побегну. Налетели су на бугарске коморџије који су их ухватили и на свирепи начин убили.

Када су Бугари почели да убијају једног по једног Бошко Ристић је признао да зна где су „шумкари“. Једна јединица је издвојена и са Бошком Ристићем, Будимиром Митићем и Славком Дојчиновићем кренули су у планину до партизанског логора. У планини су на месту боравка партизана наишли само на остатке од ватре и неке хартије.

Пошто нису наишли на шумкаре-партизане један од бугарских војника наводно је ожеднео па шаље сву тројицу наших да са оближег извора донесу воду. Код бугарског војника који је био близу Бошка прорадила је људска савест и шапнуо је Бошку да се не шале и покушају да беже, јер је планирано да их у бекству побију. Отишли су лаганим корацима до извора и донели воду. По повратку у село Бугари су их ослободили „као поштене и добре људе који су говорили истину и нису покушали да беже“.

Остали мештани побијени су на Градишту 5. јуна 1944. г.

Светозар Т. Станојевић Џевгало убијен је са Цветком Митровићем из Раков Дола, бившим официром Југословенске војске 20. јуна 1943.г. код Насине воденице на Мурговици. Владимира Станковића (Раћиног) почетком септембра 1943.г.убио је полицајац .Цена Керамидски на Селишту поред споменика. Исти полицајац убио је и Радисава Љубића јануара 1944.год. у Сипу на месту званом Плоче.

Сестре Борисавка и Божидарка Адамовић са братом Војом претшколског узраста чувале су овце крај колибе у месту званом Страње. Изненада из правца Раљина наишла је бугарска војска „Кажњена експедиција“

О овом трагичном догађају њихов брат Станоје Адамовић казаује: „Брат Воја који је био са сестрама причао ми је да су једну сестру убили на ливади испод колибе, а другу су убили у колиби и колибу запалили.. Он је од страха побегао у село и испричао шта се десило. Сутрадан су родитељи на згаришту колибе скупљали кости од једне сестре, која је изгорела у колиби. То је истина коју ми је брат Воја испричао“.

Имена страдалих сељана у Другом светском рату исписана су на мермерној плочи која је постављена на зиду „Дома културе“. Испод имена погинулих је текст: “За јединство и слободу, велике смо жртве дали, за данашњи живот бољи јунаци су многи пали, 20. 04. 1959. Грађани села Стрелца”

Цвета кћерка Стојана Стојановића Цоке из Валниша, казује нам: „Бугари су у Валнишу почетком јула 1943.г. ухватили Борисава Милошевића, Љубисава Нешића, Ђуру Пејчића, Ђорђа Андрејића Дону и из Стрелца Славка А. Нешића и отерали у затвор у Бабушницу. После неколико дана побијени су изнад Бабушнице на брду Јеремија-Шанци. „Дона“ је једини успео да побегне са стратишта.

Из новоустројене књиге умрлих цркве стрелачке Храма Успеније Богоматере:

 

Погинули у туђини

Р.б	Име и презиме ратника, кад и где је погинуо
1.	Влајко Љубић (1889-1914), погинуо у рату 8.септембра 1914. г. и сахрањен у Црној Бари (Мачва)- 1/8
2.	Влајко Раденковић (1882-1914), погинуо и сахрањен на Церу 1914.г.-13/111
3.	Глигорча Ђорић (1881-1913), погинуо 1913.г. на Ретким Букама-13/113
4.	Драгомир Николић (1879-1914), погинуо 22.децембра 1914. г.и сахрањен у Липолисту, у Мачви – мку: 10/85
5.	Драгомир Станковић (1887-1914), погинуо 08. 12. 1914. г. на Гучеву
6.	Пејча Стаменковић (1868-1913), погинуо у рату. Сахрањен у Кичеву, у Македонији -12/101 (или 1912.г)
7.	Славко Станишић (1884-1914), погинуо 1914.г. и сахрањен у Црној Бари у Мачви -16/144
8.	Стеван Јоцић (1886-1916), погинуо и сахрањен у Сурдулици 1916.г.-10/86
9.	Тихомир Раденковић(1874-1912), погинуо и сахрањен у Битољу, у Македонији 1912.г.-10/87
10.	Милан Ранчић (1891-1916) погинуо 1916.г.на Кајмакчалану-11/99 *Мат. књ.умрлих Успеније Богоматере у Стрелцу, стр. 10., тек.бр.85.
11.	Дмитрије Ристић (1873-1915), погинуо у Петровцу 15. о9.1915. и тамо сахрањен-4/28
12.	Душан Петковић, погинуо 15.08.1914.г. на Церу. Сахрањен у Беговој Лешници- 1/ 3.
13.	Богољуб Живковић, погинуо у рату 29.августа 1914.г. у Црној Бари(Мачва)- 7/61
14.	Михајило Станковић(1882-1912).Погинуо 1912г.Сахрањен у Облакову-12/108.
15.	Лазар Ђ.Благојевић (1889-1914), погинуо 1914 и сахрањен на Церу -4/119.
16.	Славко Јанковић (1891-1914), погинуо и сахрањен у Црниј бари 1914.г.-14/126
17.	Богољуб Мијалковић (1888-1914), погинуо и сахрањен у Црној бари 1914.г.-17/147
18.	Никола Илић (1882-1912) погинуо у Кичеву(Македонија) 2.октобра 1912.г.- 18/154
19.	Мита Петровић (1880-1915) погинуо 1915 и сахрањен у Петровцу-18/160.
20.	Влајко Петровић (1883-1913), погинуо 1913. и сахрањен у Дебру(Македонија)-18/161
21.	Богољуб Петровић (1894-1914) погинуо у Дебру и сахрањен 1913.год.-18/162
22.	Богољуб Аранђеловић (1889-1914) погинуо и сахрањен у Црној Бари 1914.г -19/169.
23.	Петко Стојановић (1874-1914) погинуо и сахрањен у Почи 1914.год.-19/170
24.	Тоша Манић у 30. години погинуо у рату код Крупња-22/198
25.	Ђорђе Игњатовић (1890-1913) погинуо у Кочане 1.јула 1913.-23/200
26.	Драгомир Тодоровић у 30.години погинуо у Скочи Виру и тамо сахрањен-23/201
27.	Ђорђе Китановић (1891-1914) погинуо у рату у Црној Бари и сахрањен 18.октобра 1914.г.-23/203

 

Ратници умрли у туђини према подацима протокола умрлих цркве стрлачке: 

Ребр.	Име и презиме ратника, када и где је умро. Подаци из Протокола умрлих цркве стрелачке: страна/текући број
1.	Алекса Раденковић, умро од колере у Кочанима у Македонији Александар Ранчић (1876-1916) умро од богиња и сахрањен у Београду (11/91)
2.	Харалампије Станковић (1887-1917), умро 05.10., у Софији у Бугарској Божидар Благојевић (1896-1915), умро у Драчу /Албанија/ од богиња. Опело-војни свештеник (14/120)
3.	Василије Љубић (1867-1917), умро 5.јула 1917. од глади у Сливену (Бугарска).Сахрањен у сливенском гробљу.Опело извршио Ђура Вељковић, парох љуберашки, заробљеник(1/10) Владимир Ранчић (1899-1917) умро од богиња у Враце (Бугарска). Опело-бугарски свештеник (11/94)
4.	Велимир Илић (1899-1917),умро од глади 5-ог 12.1917 у Велесу (Македонија).Сахрањен на велешком гробљу – 2/11
5.	Велимир (Миче) Ристић, (1894-1908), умро од шарлаха 15.09.1908. у Белограчику (Бугарска) -1/1
6.	Витомир Величковић (1896-1915), умро 6.09.1915. у Албанији. Сахрањен у Македонији. Пр.умр.стр.1,тек.бр.9=1/9
7.	Ђорђе Ивановић (1888-1913) умро од богиња у Криволеку. Опело-војни свештеник (14/118) Јован Станковић (1868-1918),умро 1. јуна 1918.г. од туеркулозе у Сливену (Бугарска).Сахр на сливенском гробљу – 2/16 Михајло Ранчић (1884-1915) умро од богиња и сахрањен у Драчу /Албанија/ Опевао га војни свештеник (11/92)
8.	Радисав Костадиновић (1883-1913) умро од богиња и сахрањен у Кочане/Македонија/ Опло-војни свештеник (13/109) Раша Р.Пејчић (1889-1921), умро 31.октобра у Армијској болници у Београду. Био је мајор Првог коњичког ескадрона , четвртог пука. Сахрањен је у Стрелцу
9.	Славко Јовановић (1888-1913) умро и сахрањен у Кочане /Македонија/1913. Опело-војни свечтеник (11/97) Славко А. Пејчић (1899-1920), умро 13.октобра од запаљења плућа. Сахрањен је на војничком гробљу у Скопљу. Станоје Раденковић (1891-1916) умро у Бугарској 1916. Опело-бугарски свештеник (13/112)
10.	Тодор Ристић (1869-1914) умро у рату у Ваљеву 1.марта 1914.год. Сахрањен у Стрелцу -2/15
11.	Борисав Ристић (1872-1914) умро у Аустрији 6.марта 1914.г. од богиња. Сахрањен у Аустрији – 3/24
12.	Витомир Стојковић (1892-1915) умро од врућице у Призрену 16.09.1915. -6/50
13.	Рака Јовановић, стар 50 година умро је од богињау Ваљеву и тамо сахрањен. Опевао га војни свешт.- 6/54
14.	Милош Нешић (1864-1914) умро од богиња у Ваљеву 1914.г. Сахрањен у Ваљеву -10/89
15.	Живојин Андрејић (1891-1917) умро од богиња у Велесу 1917. и сахрањен у Велесу -10/90
16.	Василије Стојановић (1889-1916) умро од богиња у Нишу.Опевао га војни свештеник -14/121
17.	Ђура Р.Јанковић (1890-1913) умро од богиња у Скопљу. Сахрањен у Скопљу. Опело извршио војни свештеник -14/124
18.	Настас М.Јанковић (1883-1913) умро од колере у Кочане и сахрањен. Опело- војни свештеник -15/127
19.	Јованча Панић (1878-1913) умро од колере и сахрањен у Црном Камену. Опело обавио војни свештеник -20/173 Исте године у селу је умрла његова супруга Обренија од богиња.
20.	Влајко Јевтић (1875-1915) умро од тифуса петог августа у Зајечару. Опело-војни свештеник. Становао је у Зајечару-21/181.
21.	(Х)Аралампије (1887-1917) умро од тифуса у Софији петог октобра. Опели извршио бугарски свештеник -21/185
22.	Алекса Раденковић Брка (1878-1913) умро од колере у Кочане(Македонија).Опело-војни свештеник- 22/1

 

 

Заточеници у Бугарској

Због партизанског напада на бугарску полицију у основној школи 12 јула 1943. год. интернирано је 57 стрелчанина. Спаљено је преко 40 кућа.

„Бугари су нас терали да сами палимо куће“, казује Арса С. Љубић који данас живи у Овчи код Београда. Скупили су мушкарце у школском дворишту и тукли их.

За време партизанског напада близу капије испод зида погинуо је бугарски началник полиције и два полицајца. Један бугарски полицајац је рекао:

-За тога човека, началника, сичћите има да ви затрепамо. Сто човека ште затрепамо. Срећа је ухваћене сељаке послужила што је из Трна дошао један Бугарин на белом коњу код кога су Бранко Јанковић, Лаза Борићинсћи и Тоза Борићинсћи радили као печалбари. познавајући их није дозволио стрељање. Полицајцима је рекао да су то добар и вредан народ и да су за смрт началника криви “Шумкари”. Затим су одвојили младиће и по некога старијег да пале куће у поповој мали. Од старијих био је Града Костадиновић. Са њима су ишли и бугарски полицајци са упереним пушкама и аутоматима да контролишу паљење. . Почели су да пале од од куће Леке Дацинога. Када су дошли до куће Арсиног деде Тодора Љубића, Арса каже Бугарима да Тодорову кућу не може да пали, јер је то кућа његовог деде.

-Како да је палим кад у њој живи мој деда, тетка и чича?, рекао им Арса

-Има да палиш, мамка ти да је.. и Бугарин упери пушку у Арсу. и натера га да се пење и запали таван.

-Моја тетка је већ чула да куће пале од тавана, па се попела раније на таван са мокром цргом и стала иза великог оџака. Понео сам сламу и уз мердевине попнем се на таван. Бугарин се пење за мном. Запалим сламу и бежим од дима и ватре, а тетка је бацила мокру цргу на ватру и угасила је. Пођемо до куће Станка Стамболијског, Бугарин се окрену па рече:

-Ами, од дјадо ти к’ штата не гори, врштај се мамка ти…

Кад је тетка Бина видела да се враћамо, поново се попне са водом на таван и сакрије. Морао сам да се поново пењем и палим, а Бугарин стоји и гледа са мердевина. Кренемо даље, он се осврну, кућа опет не гори. Нареди ми да се и по трећи пут пењем и палим са више сламе. Тетка је успела и то да угаси. Ка смо поодмакли од куће Бугарин се опет окрене, кућа не гори. Тада рече:

-Таја к’шта нече да гори. Рек’л Бог да не гори, па нека остане.

Даље смо редом палили: кућу Славка Миленковића, Љубе Глишинскога, Будимира Коцинога.. Жику Вацинога отераше да запали кућу Граде Костадиновића-кумашинову кућу, а и Града је са нама палио друге куће. Палили смо све до Мишинске фамилије, до куће Пере “Калакуса”. Кад смо се враћали до школе, успем да побегнем и сакријем се у наше грснице (конопље). И Жика Вацин је побегао, али незнам куда. Они који нису могли да побегну прикључили су ухвљаћенима у школском дворишту и отерали пешице преко Студене, Звонца, и Јасеновог Дела у бугарски град Трн, недалеко од југословенско-бугарске границе. тамо су затворени у једну школу. Ту су сазнали да је Бугарин који је из Трна дошао на белом коњу био началник полиције у Трну. Он је убедио своје наредбодавце из Софије да се стрелчани не стрељају, већ да се искористе да граде путеве, копају канале и раде све друге тешке и грубе послове. Једна група стрелчана правила је путеве у селу Баракову и селу Качарелнову, а друга отерана да ради у Рили планини. По причању интернираца радили су и до један сат по поноћи.

Прича се да је Бугарин Пристав из Трна спашавао стрелчане и у Првом и у Другом светском рату.

Поред Арсе Љубића, Граде Костадиновића и Живојина Алексића приморани су да пале куће и Никодије Костадиновић и Велимир Соколовић.. Велимир и Никодије су палили Глишинску и Ставрину кућу.

 

Заточени 28. јула 1943.

1. Божидар Стојичић Ђоричинсћи,
2. Бошко Радосављевић
3. Бранимир Станковић
4. Бранко Јанковић
5. Владимир В.Ивановић Ћоса
6. Добросав Ђорић
7. Драгослав Аранђеловић
8. Драгомир Костадиновић (одселио се у Вражогрнац)
9. Душан Глигоријевић
10. Ђорђе Миладиновић
11. Живојин Јанковић
12. Живојин Костадиновић
13. Живојин С. Марковић
14. Живојин Станковић

15        Зарије Пауновић

16. Иван Костадиновић
17. Илија Глигоријевић
18. Јордан Ђорић
19. Лазар Апостоловић
20. Петар Глигоријевић
21. Петар Миладиновић

22        Петар Стојановић Цуки

23. Радомир Манић Б*клица
24. Радисав Манић, пенз. полицајац у Београду
25. Рака Радосављевић
26. Светозар Апостоловић
27. Светозар Ристић Жуметаћа
28. Светозар Цветковић Ђоричинсћи, (Стојичић) Ћерћез
29. Стојан Костадиновић (одселио се у Вражогрнац)
30. Тихомир В. Манић
31. Тика Цветковић
32. Чедомир Јанковић
33. Александар Јанковић (Санда Војинов)
34. Божидар Соколовић Јарац
35. Бора Игњатовић Куца
36. Велимир Јанковић (Веља Стојанов брат)
37. Владимир Станковић (Влада кројач)
38. Иван Глигоријевић (одселио се у Рипањ)
39. Илија Ђорић
40. Јордан Ристић (Тодорћин)
41. Момир Милошевић
42. Панајот Адамовић (Пота)
43. Славко Глигоријевић
44. Стојан Адамовић
45. Стојан Св. Ристић Жуметаћа
46. Тихомир Ристић (Тодорћин)
47. Чедомир Марковић
48. Стојан Јанковић Кољћин
49. Стојан Адамовић
50. Владимир Игњатовић Кукља
51. Драгољуб Ж Марковић Гопша
52. Бранимир Адамовић

У интернацији су провели 15 месеци.

Живојин С. Марковић био је учесник и II. св.рата.

 

Трудоваци

Трудоваци су бугарске специјалне јединице сврстане у радне чете под војном командом. Јединице су без оружја и служе да граде путеве, врше мелиоризацију терена, секу дрва у планинама итд.

Окупаторска бугарска власт извршила је регрутацију првог маја 1942. г. годишта од 1918-1922. и свих старијих који нису служили војску. Регрутовани су млади из окупираних крајева Србије, Турци који су настањени у Бугарској, а регрутовали су и један број бугарских момака.

Ђорђе Ристић (Ђока шнајдер) казује да су отерани из села с пролећа 1942 године (неки тврде првог маја). Радили су под врло тешким условима од другог маја до 31. октобра 1942.г.. На себи су имали само кратке поцепане панталонице, практично били су голи и боси

Радили су на изградњи пута Скелица-Овчи кладенац-Градец у дужини 18 км. (околија Јамболијска). По формацији припадали су сливенској команди код Бургаса. Из те команде чувао их је вод наоружаних војника. Трудоваци су патролирали са тојагама под контролом еферејтора (каплара).

Трудоваци из Стрелца били су:

Адамовић П. Божидар

Ристић Ђорђе, шнајдер

Станковић Љубомир Вужда

Станковић Ђ. Стојан Акало

Ристић Т. Борисав, абаџија

Јевтић Д. Векослав

Марјановић С. Божидар

Адамовић Ђ. Љубомир

Ранчић Ч. Сава

Ранчић Јован

Петровић М. Станул

Ранчић Н. Александар

Љубић С. Миливоје

Здравковић Боривоје

Станковић Владимир Кона

Раденковић Љ. Богољуб

Игњатовић Бранимир-Синадинов

Аранђеловић Драгослав

Аранђеловић Момир

Ранчић Р. Живојин

Ранчић С. Душан

Ћирић С. Иван

Маринковић В. Ђорђе

Гроздановић В. Александар

Раденковић Љ. Богољуб

Благојевић Л. Ставра

Стојановић В. Петар

Глигоријевић Љ.Мирко

Раденковић М. Светомир

Четвртог или петог јануара 1944. г. Бугари су отерали у Перник на рад Љубомира Љ. Раденковића и Ставру Благојевића. Радили су до септембра 1944.г., до капитулације Бугарске и преласка на страну Руса.

После паљења села и одвођења мештана у заточеништво на принудни рад, бугарске окупационе трупе често су обилазиле планинска села гонећи “Шумкаре”.

По казивању Арсе С. Љубића једнога дана његов отац Тома и он крену у планину по дрва за огрев. У месту званом Шопа сретну окупаторске војнике који питају да ли знају где је кућа Томе Љубића. Светомир-Тома био је веома бистар и вишегодишњи општински писар у Стрелцу, граничар на албанској граници за време Краљевине Југослвије и веома присебно упути војнике у Брејанову уместо у Попову Малу.

Када су Бугари поодмаклипрема селу, оставили су говеда и сане и са комшијом Мирком Ранчићем побегли у Бугарску, у село Орехово, близу Белограчика. Тома је у том месту за време Првог светског рата као избеглица радио у једном млину. Нови газда млина их је прихватио, запослио и сачувао им главе, иако је Бугарин. У млину су радили све док Руси нису ушли у Софију. Газда им је онда саопштио: “Чича Томо сега је време да си одите у ваше село. Више њама опасно за вас. Наша војска се обрнала уз Русе и сега се бори против Германија”.

Зашто су партизани убили Мирка Милутиновића из Тамње махале, објашњава Арса Љубић. Партизански командант Живијин Николић Брка при нападу на општину расничку узме општинске паре и једног бика. Бика су партизани заклали и појели, а паре је “Брка” наводно дао Мирку да купи опанке за партизане. Мирко није на време испунио прихваћену обавезу и зато су га убили.

Ухватили су га испред кафане Мирка Пејчића на Селишту Драгомир Анђелиновић Гоша из Црвене Јабуке и Ђура Цекић Павле из Власотинца.. Арсина мајка Коса видела је кад су га путем поред њихове куће одвели према стрелачком гробљу. Успут је давао отпор па су га тукли. Прича се да су га отерали у Раковдол и тамо убили.
Дика Ђоричинска нам казује да је слушала од Наталије-Тале Ћерћеске да су Мирка убили у месту Рашћи Дол и сахранили поред капије гумна. Од њеног мужа су узели алат и запретили казном смрти ако прича. Он је само жени то саопштио, а после је негирао.

О Мирковој погибији има више верзија. Бранислав Цветковић Ћерћез од деде је чуо да су :“Мирка убили „Гоша“ из Црвене Јабуке и још један партизан у Меџубраниште преко пута гумна Чедомира Б. Ракића. Петар Љубић, „Гошин“ брат од тетеке казивао је да су Мирка убили на Таламбасу.

Аутору ових редова Драгомир Анђелиновић Гоша казивао је јуна 1960. г. да су после саслушања у Раков Долу Мирка убили изнад Раков Дола према Таламбасу у месту Шанци.

Драгољуб Марковић Гопша и Дика Ђорић казивали су нам да су партизани дотерали неколико људи из Пасјаче и Кусе Вране и убили их у нашој планини.

Арсе Љубића сестра Радмила (Ратка) прича како се у почетку, док се партизани нису појавили певало по селу: “Равна горо историјско место, око тебе круже авиони често. Често круже авиони Михајловић Драже и патрола Пилетић мајора.”

Партизани из Стрелца у Петој јужноморавској (Седмој српској)* бригади почетком маја 1944.г. били су:

Адамовић П. Божидар (Бошко Потин), Миладиновић З. Десимир (Декан млађи), Петковић В. Бранимир (Брана Владин). Ранчић Н. Александар (Санда Кодин), Ристић Т. Борисав (Борко Видин) и Стојиљковић М. Десимир (Декан стари).

*/Ђура Златковић, Милош Д. Бакић: Седма српска бригада, Ниш, 1986., стр. 459/466/

 

Стрелчани у 37-ој ударној дивизији, петој санџачкој бригади:

Шеста непријатељска офанзива од 4. децембра 1943. године нанела је огромне губитке у људству НОП-у. “Изгубљени су и градови Нова Варош, Пријепоље, Пљевља и Прибој и цела територија Увца и Лима”.

*Бошко Шкрбовић, Јосиф Струњаш, 5. Санџачка НОУ бригада ВИИНЦ, Бгд.1990. стр.27.

Наредбом ВШНОВ и ПОЈ од 24. 02. 1944, формирана је 37. ударна (санџачка) дивизија у чији састав улазе Трећа пролетерска, Четврта санџачка и Осма црногорска бригада. Августа 21. 1944 године формирана је 5. санџачка бригада од новомобилисаног људства из Бјелопољског и Пљеваљског среза у селу Жирчу код Прибоја. У бригади је било око 500. бораца. У децембру месецу исте године бригада је добила највише бораца из Лужнице, Беле Паланке и Пирота. Тада је мобилисано људсво закључно са 1927. годиштем. Бригада је сада имала око 2.000 бораца, великом већином младих са 17. година, без икаквог искуства са оружјем и ратовањем. По причању преживелих ратника, до Краљева су ишли без оружја. Тек од Краљева су почели да се постепено наоружавају. Било је саморањавања од страха. Многи су тада у 17-ој години по први пут узели пушку у руке, а нису знали како да рукују с њом. После кратких упутстава бацани су у борбе и неискусни у великом броју гинули.

 

Од лужничана у 5-ој бригади били су:

1.Божидар (Гаврила) Станишић, рођен 1927 у Стрелцу, гимназијалац, члан КПЈ, руководилац СКОЈ-а 2. батаљона од 1.априла 1945. године до краја рата.

Напомена: Божа је данас Др. педијатрије. Станује у Београду. У разговору у његовом стану казује: “Уопште се на сећам да сам био члан партије, а још мање да сам био руководилац.” 22.05.1997. – Б. Р.

 

Мобилисани из Стрелца:

Јордан Ђорић (1914-199?)

Градимир Н. Тодоровић Ћивик

Божидар (Дарко) Панић (1914- 19??) мобилисан 14. децембра 1944.

Живадин Ђ. Величковић (Жика Наћин) мобилисан

/Казивао Љуба Наћин 25.јула 1998./

 

Погинули и умрли:

1. Банковић (Вујице) Младен, десетар, рођен 1915, Стол, Бабушница, земљорадник. Погинуо 2. Марта 1945, у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 4.)
2. Веселиновић (Војислава) Зарије, борац, рођен 1915.,Стрелац, Бабушноца, земљорадник, Теже раљен 28. Марта 1945, у борби са Немцима на Црном Врху јужно 5 км од Подроманије. (Редни број 22.)

3 Гмитровић (Драгомира) Љубисав, водник, рођен 1924, Остатовица, Бабушница, земљорадник, члан СКОЈ-а. Погинуо 28 марта 1945 у борби са немцима у селу Расолини, општина Сопколац. (Редни број 41.)

4. Ђорђевић (Ранка) Будимир, борац, рођен 1926, Стол Бабушница, земљорљдник. Рањен 31 јануара 1945 у борби са Немцима у селу Јелашци, општина Вишеград. Умро од последица рањавања 15. Фебруара 1945. (Редни број 43.)
5. Ђурић (Стевана) Бранислав, борац, рођен 1923, Завидинце, Бабушница, земљорадник. Погинуо 2 матра 1945 у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 46.)
6. Живковић (Добросава) Боривоје, борац, рођен 1927, Завидинце, Бабушница, земљорадник. Погинуо 2. Марта 1945 у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 47.)
7. Живковић (Ставра) Вукашин, борац, рођен 1925, Шљивовик, Бабушница, земљорадник, члан СКОЈ-а. Погинуо 14 маја 1945 у борби са четницима у селу Стјенице, општина Рогатица. (Редни број 48.).
8. Игњатовић (Владимира) Радослав, борац, рођен 1924, Остатовица, Бабушница, земљорадник. Рањен 2 марта 1945 у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 57.)
9. Јовановић ( Ранђела) Драгослав, борац, рођен 1920, Штрбовац, Бабушница, земљорадник, члан СКОЈ-а. Погинуо 28 марта 1945 у борби са Немцима у селу Расолини, општина Соколац. (Редни број 67.)
10. Јовановић (Груја) Вукашин, борац,, рођен 1926, Стрижевац, Бабушница, земљорадник, члан СКОЈ-а. Погинуо 14 маја 1945 у борби са четницима у селу Булози, општина Рогатица. (Редни број 68.).
11. Младеновић (Стојана) Здравко, борац, роћен 1926, Богдановац, Бабушница, земљорадник. Погинуо 20 јануара 1945 у борби са Немцимау селу Бијело Брдо, општина Вишеград. (Редни број 89.).
12. Марковић (Петронија) Витомир, борац, рођен 1924, Завидинце, Бабушница, земљорадник. Погинуо 2 марта 1945 у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 90.)
13. Марковић (Рајка) Драгољуб, борац, рођен 1925, Калуђерево, Бабушница, земљорадник. Погинуо 26 јануара 1945 у борби са Немцима на Паносу, општина Вишеград. (Редни број 91.)
14. Митић (Милана) Александар, водник, рођен 1916, Вава, Бабушница земљорадник,. Погинуо 2 марта 1945, у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 97.)
15. Митић (Обрада) Антоније, борац, рођен 1924, Штрбовац, Бабушница, земљорадник. Погинуо 20 јануара 1945 у борби са Немцима у околини Вишеграда. (Редни број 98.)
16. Митић (Драгутина) Светислав, борац, рођен 1917, Ресник, Бабушница, земљорадник. Погинуо 26 јануара  1945 у борби са немцима на Паносу, општина Вишеград. (Редни број 100.).
17. Пејчић (Ратка) Витомир, борац, рођен 1926, Калуђерево, Бабушница, земљорадник. Погинуо 26 јануара 1945 у борби са Немцима на Паносу, општина Вишеград. (Редни број 113.)
18. Петровић (Добросава) Витомир, борац, рођен 1927, Богдановац, Бабушница, земљорадник. Погинуо 26 јануара 1945 у борби са Немцима на Паносу, општина Вишеград. (Редни број118.)
19. Петровић (Бранислава) Чедомир, борац, рођен 1926, Завидинце, Бабушница, земљорадник,члан СКОЈ-а. Погинуо 28 марта 1945 у борби са Немцима у селу Расолини, општина Соколац. ( Редни број 120.)
20. Спасић (Драгољуба) Тихомир, борац, рођен 1925, Вава, Бабушница, земљорадник. Погинуо 2 марта 1945 у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 158).
21. Стевановић (Бранка) Божидар, борац, рођен 1925, Братишевац, Бабушница, земљорадник. Погинуо 26 јануара 1945 у борби са Немцима на Паносу, општина Вишеград. (Редни број 166.)
22. Стојановић (Боривоја) Божидар, десетар, рођен 1922, Доњи Стрижевац, Бабушница, земљорадник, члан КПЈ. Погинуо3 априла 1945 у борби са Немцима на Караули, 5 км јужно од Подроманије, општина Соколац. (Редни број 169).
23. Тодоровић (Драгутина) Милорад, десетар, рођен 1920, Завидинце, Бабушница, земљорадник, члан КПЈ. Погинуо 28 марта 1945 у борби са Немцима у селу Мандри, општина Рогатица. (Редни број 176).

 

Из Стрелца, погинули борци из састава 37 дивизије:

Момир (Зарка) Алексић, засеок Лалешевци,

Момир С. Ранчић, из “Ломје”,

Милорад С. Цветковић, из Попове махале.

 

Из Лужничког одреда негде око Моминог камена , код Врања, погинуо је Борисав Ч. Игњатовић, Бора Куца 1944 године у јесен.

За Петковић А. Петра немам податке где је погинуо.

Из Бежишта: Стојановић (Пејче) Живојин, борац, рођен 1923, земљорадник, члан СКОЈ-а. Рањен 14 маја 1945 у борби против Југословенске војске у отаџбини Драже Михајловића на Храњену, општина Горажде. Умро од последица рањавања у болници у Горажду. (Редни број 170.)

Из Шљивовика: Савић (Будимира) Петар, борац, рођен 1926, земљорадник. Погинуо 26 јануара 1945 у борбама са Немцима на Паносу, општина Вишеград. (Редни број 149.).

Из састава 22. Дивизије погинули су на Сремском фронту, код Босута два брата Ивановић Сава и Божидар, синови Влајка “Панајотке”

 

Први партизани из Стрелца

По азбучном реду: Александар Ранчић (Санда “колар”)

Бранислав-Бане Петковић (Владин)

Божидар Адамовић ( Потин) отишао у партизане 13.08.1943.г.

Петар А. Петковић

Тодор Л. Богдановић (Тодор ДЗућин)

Касније су отишли: Десимир Стојилковић Декан Стари. Десимир Миладиновић Декан Млађи, Борко Ристић, абаџија…..

Према казивању Бранимира Б. Панајотовића добровољно су приступили патизанима 8. августа 1944. године:

Борисав Ч, Игњатовић (Бора “Куца”)

Бранимир Б. Панајотовић Јурук

Будимир С. Митић

Предеаг Љ. Раденковић

Сава В. Момчиловић

Александар В. Миладиновић

Градимир В.Момчиловић, враћен од Доброг Поља као млад (рођен је 1930.)

Драгољуб Марковић “Гопша”

Ђорђе Ристић (био у 27-ој бригади)

Загорка Момчиловић

Ђура Ранчић (Боћилов)

Никодије-Кода Костадиновић

Одмах су упућени у Команду подручја у Добро Поље. Тамо су наоружани и обучени како да рукују оружјем. Без неке велике обуке су терани у борбу. Из Доброг поља су прешли у Суву планину. Ту су водили борбу са Немцима. Јачом силом потиснути су од Проваљеника до Средорека. У Братишевцу су били Немци и партизане су гађали минобацачким гранатама. Ту су тешко рањене партизанке из Стрелца Мица Виљина и једна Вера. Мици је граната закачила леву руку и одмах је ампутирана, а Вера је остала без ноге. То је било прво крштење у борби. Одмах после рањавања Мица и Вера су пребачене у Софију на лечење, а потом у Београд.

25. српска бригада формирана је на Гачковско на Селишту 6. септембра 1944. године. / Казивање 29. јула 2.002 године/

Будимир С.Митић, један од добровољаца и његов комшија Сава Глигоријевић звани „Црнотравац“ казују нам да су из села свега њих 13. отишли добровољно у партизане и то углавном почетком августа 1944.г., а мали је број отишао раније.

Према њиховом сећању добровољци су: Бошко Потин (13.08.1943.), Бане Владин, Драгољуб „Гопша“ (јуна 1943), Бора „Куцка“, Пера Петковсћи, Санда „Колар“, „Декан Стари“, „Декан млађи“, Кода Костадиновсћи, Буда Митић (8.08.1944.), Бранча „Јурук“, Ђура Боћилов, Јанко Ристић (син Славка Здравковског), Тодор ДЗућин (придружио се бугарским партизанима).

Бошко Адамовић тврди (6.12.2000. у Нишу) да се 1942. партизани нису одржали у нашем крају.

 

37.Дивизија

Према сећању Мирка Качаровца у 37-ој дивизији из Стрелца били су:

1. Божидар П. Ристић, албатин (поткивач)
2. Божидар Г.Станишић, ученик гимназије
3. Божидар Д. Пауновћ Маља
4. Будимир Здравковић, ( Буда Каравиљћин)
5. Видојко Т.Пауновиоћ, Милојћинац
6. Добривоје (Најден, Нацко) Мијалковић,албатин
7. Мирко А. Цветковић, Качаровац
8. Момир Ч. Станковић
9. Момир С. Ранчић, погинуо на Палама
10. Ненад С. Раденковић
11. Предраг Сл. Танчић, (Гага Лаф)
12. Предраг А. Станковић, Гага Вужда
13. Сава В. Момчиловић, Петраћијин
14. Славко Св. Танчић, Варотинсћи, (Славко “Дедин”)
15. Часлав С. Пауновић, Милојћинац
16. Божидар Д. Пауновић, Бошко Маља
17. Живадин Ђ. Величковић, Жика Наћин.
18. Сотир Ристић, Соћа.
19. Јордан Ђорић
20. Милорад С. Цветковић Ћерћез- погинуо 1945.
21. Божидар-Дарко Панић, моболисан 14.12.1944. г. , рођен 1914.
22. Момир З. Алексић, Јевтинсћи
23. Живојин Ђ. Величковић Наћин
24. Сотир Ристић Соћа

 

(Казивао Мирко Качаровац 17. априла 1998. год. у Стрелцу)

Мобилисани су у новембру 1944.г.

 

Комите и хајдуци

И наша планина у турско време имале су своје комите који су одржавали везе са хајдуцима и устаницима из ослобођене Србије.Међу њима били су и: Ставрија Китановић, из Стрелца и Коста Костадиновић, из Студене.

/ Казивао Ђорђе Ристић (Ђока шнајдер), из Стрелца 24.августа 1995.г./

 

Према разним изворима јатаци хајдука били су:

Раденко (Г)Митровић, свештеник из Стрелца

Коста Глигоријевић                “          “

Адам Јовановић                      “   из Злокућана (Драгинца), рођен у Стрелцу

Виден Станковић, мутавџија из Стрижевца

Петар Даг, из Горчинца….

За време турских потера хајдуци из Шумадије склањали су се у нашим планинама.

Буљубаша за Лужницу био је Неша из Масуроваца.

Калкаџбашије били су Јован, из Калуђерева и Гвозден из Ваве.

 

Немачки заробљеници у 2. светском рату

Владимир Петковић, ковач

Божидар Стаменковић, поћер’ц

Јован Крстић, дл’кшинац

Јевта Крстић, дл’кшинац

Светомир Ранчић. глишинац

Милорад Јовановић, крајинац

Божидар Стаменковић, цврчковац, служио у коњици/заробљен код Соко Бање/

Душан Панић, гроздановсћи, заробљен у хрватском Карловцу

Тиосав Николић /Тиса Ненћин/

Милорад Јовановић-Раденковић, граничар. Немци га заробили у Бјеловару

 

Бугарски партизани

Трнски партизански одред формиран је августа 1943. г. , а батаљон „Васил Левски“ априла и маја 1944. г. на нашој територији.

/Зборник докумената и података о НОР-у Југословенских народа. Том ИИ, књ. 8, Београд, 1959. г., стр. 128/

Печат општине: Општински народно-ослободилачки одбор, срез Лужнички

Списак Чланова општинског одбора друштва Црвеног крста општине стрелачке

Редни број       Име и презиме                        Звање у одбору           Примедба

 

1. Будимир С. Момчиловић        председник                 из Стрелца
2. Чедомир К. Нешић                 подпредседник            из Масуроваца
3. Градимир М. Алексић            секретар                      из Стрелца
4. Чедомир С. Станковић            благајник                    из Ралина
5. Драгољуб Мијалковић Гога    члан                            из Стрелца
6. Тодор В.Димитријевић           члан                            из Стрелца
7. Ђура В. Ђокић                        члан                            из Ралина

 

С. Ф. – С.Н !

( М. П. )

 

Секретар                                                                                             Председник

(бз потписа)                                                                                        С.Ранчић

……………………………………………………………………………………………………………………………….

Месни народни одбор

Срез Лужнички                       Овера менице

Бр.1279

5. ВИ 1946 г.                           (М. П. )

Стрелац

Секретар                                                                     Председник

Аца Стојковић                                                                        Р. Здравковић

 

Чедомир Д. Пејчић 1955. г. био је одборник у Већу произвођача Народног одбора Среза лужничког. Председник НО среза био је Десимир Вацић, из Сурачева.

1956. г. Чедомир Пејчић је представник Земљорадничке задруге у Стрелцу.

Председник региона био је Светозар Ранчић (Тоза шеф), а подпредседник Чедомир Пејчић.

Погинули, умрли и рањени у И светском и балканским ратовима, заоисани у црквеној књизи Храма Успеније Пресвете Богородице за упс умрлих у Стрелцу:

 

Стр/тек бр.	Име и презиме	Година	Место погибије и сахрана
10/82	Гојко Костадиновић		сахр.у пирот. Гробљу 25.11.1918
10/87	Тихомир Раденковић	38	пог.1912. у Битољу, оп.вој.свешт
10/89	Милош Нешић	50	умро од бог. у Ваљеву 1914., овс
10/90	Живојин Андрејевић	26	умро од бог.сахр.у велесу 1917. ‘
11/91	Александар Ранчић	40	„ „ „ у Београду 1916., „
11/92	Михаило Ранчић	31	„ „ „ у рату 1915., оп,в св
11/94	Владимир Ранчић		„ „ „ у Враце (Бугар.), „
11/97	Славко Јовановић	25	сахр. у Кочане (Македонија), „
11/99	Милан Ранчић	25	пог. на Кајмакчалану 1916.,
12/101	Пејча Стаменковић	45	пог. у Кичеву (Макед.)1913.,
12/108	Михајло Станковић	30	пог 1912. – Облаково
13/109	Радисав Костадиновић	30	умро од бог.у Кочане (мак.)
13/113	Глигорча Ђорић	32	пог. у Ретке буке 1913..
14/118	Ђорђе Ивановић	25	пог. у Криволаку 1913.
14/119	Лазар Благојевић	25	пог. на Церу 1914.,
14/120	Божидр Благојевић	19	умро од бог.у Драчу (Алб) 1915.’
14/121	Василко Стојановић	35	умро у Нишу 1916..,
14/124	Ђура Јанковић	23	сахр. у Скопљу 1913.,
14/126	Славко Јанковић	23	пог. у Црној Бари (Мачва) 1914.“
15/127	Настас Јанковић	30	умро од колере-Кочане 1913.
15/130	Таса Стојановић	62	пог.од Бугара 1915.,сахр у Стрел
16/144	Славко Станковић		пог. 1914. у Црној Бари (Мачва)
19/171	Милош Панић	40	умро од колере 1913., оп. Ђ.П.
20/173	Јованча Панић	35.	умро од колере у Црном Камену 1913., „
23/203	Ђорђе Китановић	23	пог.у Црној Бари 1914., оп.в.с.
3/24	Борисав Ристић	42	умро 6.марта 1914. у Аустрији (погинуо од заробљеника) Његова деца: Мирко, стар 3 месеца умро 9.01.1903. Ђорђе стар 2 године умро 8.04.1905. Будимир стар 2 године, умро 9.маја 1908. Сва су деца умрла од богиња (Књига Храма Св. Оца Николаја)

Партизанска стратишта у нашој планини: Баљести рид, Лице, Ивачје, Козарница, Јазвиње, Ђоричинска гумна…

Споменик из 1920. у Стрелцу

Списак погинули у балканским и I светском рату

 

Стрелац:                     А. Ристић

Л. Благојевић                          Д. Костадиновић

М. Радосављевић                    Д. С. Николић

В. Раденковић                         Ђ. Глигоријевић

Г. Јоцић                                   М. Пауновић

М. Ранчић                               Н. Илић

П. Стојановић                         Т. Ристић

Д. Ристић                                Д. Д ..Ристић

Х. Станковић                          Р. Јовановић

В. Радосављевић                     Т. Марковић

П. Станковић                          С. Љубић

М. Ранчић                               А. Раденковић

Г. Ђорић                                 П. Глигоријевић

М. Ц. Миленковић                  В. Љубић

В. Д. Стојановић                     Б. Ж. Ристић

Ј. М. Панић                             А. Марјановић

М. Нешић                                В. Стојановић

Т. Ристић                                 М. В. Игњатовић

М. Д. Јоцић                             С. Пејчић

 

Масуровци:                 С. Спасић                                А. Стаменковић

Р. Соколовић                          Ч. Тодоровић

Ђ. Соколовић                          В. К. Пауновић

 

Раљин:                         С. Илић                                   Б. Андрејевић

С. Станковић                          М. П. Андрејевић

И. Цонић                                 Г. Маринковић

П. Јоцић                                  Ј. Илић

Д. Маринковић                       Н. Костић

С. Ђенић                                 Б. Лозанић

С. Маринковић                       К. Живковић

 

Пресека:

Б. К. Станковић

Р. Глигоријевић

С. Цонић

К. Панић

С. Крстић

 

Студена:

Жртве партизана

Партиз. жртве

 

У Валнишу: Влајко Танчић, кројач стар 48.година, у браку 30.година, погинуо је од партизана 20.11.1943.

 

У Стрелцу:

Алекса Аранђеловић, убијен је од партизана у пределу Јазвиње, испод Винчине колибе у потоку. Прича се да га је убио Бошко Потин, партизан.

Станомир Панајотовић, Јурук убијен од партизана негде у планини.

Милева Андонова, убијена од партизана у кући. Њена кућа била је на месту данашње куће Градимира Б.Панајотовића Јурука.

Мирко Милутиновић, мутијинац, погинуо је од партизана, незне се тачно где. Гоша из Црвене Јабуке који га је са другом Ђуром Цекићем, из Власотинца везао и одвео према планини, казивао је аутору хронике да је убијен у раковдолском атару Шанци, док мештани Светозар-Тоза Ћерћез казивао је својој супрузи Наталији-Тали да је убијен код Ђоричинска гумна изнад села.

Гоша и Ђура су га те вечери позвали са алтом да пође с њима када су водили Мирка. Запретили су му смрћу да о томе ћути.

Напомена: Податак за Влајка је из бележнице Милутина Раденковића, свешт.