Према историјским подацима од Мораве до Црнога мора живели су Трачани. Њихово главно племе били су Мези, по којима се Србија звала Мезија.
После освајања Римљани су задржали име нашој области Мезија. За време Римљана народ је више радио и добро живео. Ницали су нови градови на тлу бивше Југославије, а међу њима и Наисус (Ниш), Ремизиана (Бела Паланка) и други.
Са југословенских простора били су и најбољи римски цареви. Диоклецијан, који је подигао палату у Сплиту (Диоклецијанова палата) и цар Константин велики из Ниша, који је хришћанима дао слободу вере и подигао Константинопол (Цариград).
Касније долази до поделе на источно и западно римско царство. Источно римско царство звали су Византија. Највећи византијски цар Јустинијан Велики (523-563) рођен је у околини Скопља. Словенско име му је Управда.
Из доба римског царства изнад Стрелца на брду Градишту (820 м.н.в.) остале су зидине од некадашњег утврђења, римски бунар и делови водовода.
После Римљана завладала је Византија.
Један део словенских племена живео је на границама Пољске и Русије, на рекама Дњестру, Дњепру, Висли и Њемену од Карпата до Балтичког мора. Били су вредни у миру и лукави у рату.Били су многобожци. Имали су два главна Бога: Световида, који све види и Перуна, громовника.
Насељавање Словенских племена на Балканско полуострво према историји било је од 582-626. г. коначно је завршено до 650 године.
Српско племе се досељавало за време владавине византијског краља Ираклија. Бавило се углавном земљорадњом и сточарством. Прва држава Србија, како су је звали Византијци била је Рашка у долини река: Пиве, Таре, Лима, Ибра и западне Мораве.
А, о Србима В.Карић у делу „Србија“ на стр.92, пише: …„Име Србин из давних времена. Велико племе и у њему: Словенци, Бугари, Руси, Пољаци, Словаци, Чеси, Лужички Срби. Једно племе звало се Словенима и оно временом ојача и преузме име Србима те се изродила Словенска племена…“
Крајем 10. и почетком 11. века наши крајеви били су под влашћу македонског кнеза Самуила.
/општа енц. ЛАРОУССЕ, том 3, стр 358/
Стеван Немања је после смрти Манојла комнена 1180,г. освојио Пирот и присаједнио својој држави. А, 1190.г. византијски цар ИсакАнђел победио је Немању код Ниша и све крајеве у понишављу припојио Византији.
1196.г. Немања је предао престо своме средњем сину Стевану, закалуђерио се и отишао у Свету Гору.
За време владавине краља Милутина (1282-1321) наши крајеви су били у саставу српске државе, као и за време Стевана Првовенчаног и цара Душана (1331-1355)

Пирот са околином дефинитивно су освојили Турци 1455.године /Извор Т.П. Пирот кроз векове, Пирот 1982, стр. 11 и 13/
Освојени крајеви су подељени на пашалуке, а они на санџаке, санџаци на нахије.
Пиротски округ од 16-18. века припадао је Пашалуку (Елајету) Румелија, Софијском санџаку (Ларус, стр.458). Цариградски друм је ишао преко Софије и Ниша до Београда./с.459/

Краљ Милутин Немањић (1282-1321) створио је од Србије прву силу на Балкану. Његова држава се простирала од Прилепа, Охрида и Драча до Видина и Београда. Престоница првог краља био је Београд. Тело му почива у задужбини у сред Софије…
…….
По казивању академика Владимира Стојанчевића аустријско-турски рат 1683-1699 водио се 1688-1690. на територији Србије. /Пир.зб.25-26, Пирот 2000, стр.8/
„Један српски одред, који се налазио у селу Стрелцу, извршио је напад на Драгоман и заузео га 29. октобр 1689.г.“ /Др. Борислава Лилић: Историја Пирота и околине 1804-1878, И књ., Пирот, 1994./
У борбама против Турака 1688-1690. године нарочито се истакао легендарни „капетан Страјил“ из села Стрелца, који је „један међу првим српским капетанима одликован „Златном колајном“ ћесара Леополда“. /Св. Петровић: Историја Пирота-Пиротски зборник бр. 22, Пирот, 1996./

Генерал Ветерани када је сазнао да је посада у Пироту капитулирала 9 августа 1690 год. обмањивао је народ да ће се после повлачења до Јагодине, уједињеном војском вратити само зато да би „устаници што дуже држали Стрелац, Лесковац и друга поседнута места (Протић, Одломци, 168)
/Рајко Л. Веселиновић: Војводина, Србија и Македонија под турском влашћу у другој половини XВИИ века, Нови Сад, 1960, стр.128/129 /
У то време развија се хајдучија и на нашим просторима и трајала је све до ослобођења од Турака. Од турске освете становништво се склањало по збеговима у планинама. Биле су и многе бежаније од насиља, па је било избеглица из разних крајева.
После битке на Иванковцу 1805. године појавили су се ослободилачки покрети у Лужници, Заплању и Знепољу око Трна.
Међу погинулим ресавцима на Чегру било је и Лужничана.
Против озлоглашеног Турчина Махмуда Капичабаше и Грка владике Јеронима избила је пиротска буна 1836.г. Буна је захватила и околна села у Лужници. Истакнута личност у тој буни био је Пироћанац Хаџи Неша Филиповић.
За време турске владавине око 1860. г. Нишком пашалуку* припадали су следћи градови: Ниш, Пирот, Трн, Лесковац, Куршумлија, Врање и Прокупље. И Лужница у окружењу припдала је истом пашалуку. /Жени Лебл: Јевреји у Пироту, Привредни преглед, Београд, 1990., стр.17/
У доба турске владавине Срби и Јеврејиплаћали су (х)арач-дабине и десетак, 30 гроша по мушкој глави. Порез ниу плаћали ћорави, сакати, удовице и цигани. /Исто, стр.18/
Од софијске митрополије пиротски крај се одвојио 1761 г.и створио Јепархију одвојену и од софијске и од нишке . Владика је имао звање митрополит нишавски. Епархија се простирала до Драгомана, Знепоља и Стрелца. /Исто: Др.Бор.Лилић/
22. 02.1882.г. Србија је проглађена за краљевину/с.596/
…”Њихова величанства Краљ Александар и Краљица Драга изволели су доћи у Пирот 15. септембра 1902.г. и одсести у гимназијској згради; због тога није било предавања 16. и 17. септембра /Извештај пиротске гимназије за 1902-1903 годину, стр. 18./
Између 28 и 29. маја 1903.г.убијени су краљ Александар обреновић и краљица драга /с.597/
…”На упражњени престо Краљевине Србије, Народно Претставништво изабрало је на своме састанку од 2. јуна 1903.г. за краља Србије Петра А. Карађорђевића” /Извештај пиротске гимназије за 1902/1903 годину, стр. 17
……
Једно време Лужница је припадала Нишком санџаку. Бабушница са околином била је чифлик Турчина Абдуле, а данашњи Александровац чифлик Везулина Асеновића.

У току робовања под Турцима наш народ се бунио више пута и дизао устанке. Тако је почетком јануара 1835.г. била побуна против Турака на Грамади између Ниша и Сврљига. Буну су подигли Аврам и Стефан Стојановић. У марту исте године буну је дигао и Милоје Јовановић из Каменице код Ниша /В.М.Николић: Милојева и Срндакова буна, стр.7/
Друга буна Милојева са Николом Срндаком била је 1841.г./ Исто: стр.13/

Виђенији људи у Лужници су тајно били покретачи устанка против Турака. Из Стрелца Раденко Гмитровић, свештеник и њгови синови Григорије и Ђорђе, свештеници, Коста Глигоријевић, свештеник и његов син Антанасије, такође свештеник, Адам Јовановић, свештеник из Злокучана (Драгинца), родом из Стрелца, Виден Станковић, из Стрижевца, Давид Петковић, трговац из Црвене Јабуке… Давид је био блиски сардник Аранђела Станојевића, из Трна великог борца против Турака и главног организатора устанка у Знепољу.
Називи по старешинству у доба Турака:

Да(х)ије, Кабада(х)ије, Бимбаше, Буљубаше, Субаше, Момци (прости), Ћаја (домаћин, старешина, надзорник)
Ево и географских имена у то време:

Асад-Пашина паланка Смедеревска Паланка
Велики Балкан (Хамус) Стара планина
Гвоздена врата Ђердап и Демир капија
Каравлашка Јужна Румунија поред Дунава
Омољске планине Хомољске планине
Орбелус Планина Црна Гора
Смрдљива бара Ковиљача бања
Сувара Сува планина
Циганлија Ада Циганлија, Циганска ада

И још неке занимљивости:
Срби су сваку већу реку назвали Моравом. Морава на многим језицима значи воду.
У доба Вука Караџића биле су четири Мораве:
1. Западна или Босанска Морава
2. Јужна или Српска Морава- Ибар
3. Морава што тече поред Врања
4. Источна-Бинч Морава-Велика Морава: од двије мале Мораве…
Велики Тимок извире више Сврлика и Мали Тимок (Црна ријека) извире у Кривом Виру испод Голубињске планине.
Турци су Пирот и околину освојили 1455.г., а српска војска га је ослободила 16/28 децембра 1877. године. /Пир.зборник, 27-28/2003-Б.Лилић:Ослобођење Пирота и околине од турске владавине/
Први српско-турски рат 1876., други српско-турски рат 2/14 децембра 1877/1978
Једренски мир 19/31 јануара 1878.
Сан-Стефански уговор 19.2/3.3.1878 Створена велика Бугарска са деловима Србије и Македоније. Србија и Црна Гора добиле независност.
Берлински конгрес јуни-јули 1878. /Б. Лилић, као горе , стр.5, 6, 7./ поништио је Сан-Стефански уговор о великој Бугарској.
Бабушница је ослобођена од Турака 13/14 децембра 1877.г.

Одмах по ослобођењу …“Граница од ЦеревДела к вису Столу, па лево на Мечкин Преслап, Мали Рњос, Велики Рњос, Вучју Падину, Пејчов Камик, Голему главу, Бунзину падину, Заједницу, Куклу и Пресеку (Куса Врана је остала у Бугарској)
Од Пресеке гранична пруга иде на Гавран, Ливадицу, Црни Врх, Витков Дел, Црновршки камик, Баћов Дол, Раскрсје, Просечени камик, Пешчану чуку и Дашчани кладенац
Српско село Црвена јабука на један сахат од границе има 100 кућа. Има једна задруга у којој је 66 душа, 17 ожењених глава, од којих три војника служе под заставом Старешина те задруге је Спаса Крстић.
Лево је Знепоље и главни град Трн, десно Буковик ,који се пружа до Лужнице до Заплања.
У турско доба Знепоље је било под Трном, а Буковик по Нишем.
Пут који везује Моравску долину са Знепољем удара на Дашчани кладенац, где су ђумруци и српски и турски.
Туда пролази много нарочито ситна стока за Тракију и чак за цариградску пијацу. Пут је врло рђав
Име Дашчани кладнац постало од једног кладенца ту, који је опсечен даскама. Сад је готово покварен.
Вредан ђумругџија г. Иван Марковић нашао и начинио други, много бољи кладенац, али старога име остаде овоме месту. Бог зна докле.
Ово је место далеко од села, а обрасло је густом гором. Било медведа и срна, чак да има и рисова.
Десно у држави Бугарској диже се у небо високо брдо Руј, види се из далека.
Народ је као облак
Даље је било које дели воду на исток -Јерми и запад-Морави. Знепољско село Клисура. Долине уске и стрмене.
Од Дашчаног кладенца граница удара на Штрби камик, Пепељ, Ланиште, Здравчи камик, Барнос (Преслап), Шарков камик, Орманицу, Гребенину, Пешчану Чуку, Српски Гроб, Карачев камик, Дугу Пољану, Голему Рудину, Тупино Равниште, Стаменов Гроб и Преслап (ту је и село истога имена)
/ А.С.Годишњица Николе Чупића, стр.265., – Сигн.930, /

“Милан М. Обреновић ИВ по милости Божјој и вољи народној књаз српски на предлог Нашег министра унутрашњих дела, а по саслушању министарског савета, на основу члана 2 Закона од 17. Декембра 1878 год. и докле се међународна нова граница не обележи Одредили смо и одређујемо простор и границе окрузима и срезовима и места за среске канцеларије у ослобођенном и присаједињеном Србији земљишту: …
…
II У пиротском округу

1. Нишавски срез са канцеларијом у Пироту
2. Височки срез са канцеларијом у Великој Лукањи
3. Белопаланачки срез са седиштем у Белој Паланци
4. Лужнички срез са седиштем у Лужници и да му припадају ова села:

 

1. Звонце	28. Пресека
2. Искровци	29. Валниш
3. Одоровци	30. Ралин
4. Јасенов Дел	31. Бабушинац (Бабушница)
5. Ракита	32. Злокућани (Драгинац)
6. Берово	33. Студена
7. Прача	34. Стрелац
8. Драговита	35. Камбелевац
9. Искрвеница	36. Масуровци
10. Горње Крњино	37. Радињинци
11. Доње Крњино	38. Бердуј
12. Шљивовик	39. Љубе Ражда
13. Стрижевац	40. Грнчар
14. Проваљеник	41. Линово
15. Извор	42. Кукавица (Богдановац)
16. Сурачево	43. Завидинци
17. Горчинци	44. Дол
18. Радошевац	45. Брестов Дол
19. Калуђерево	46. Остатовица
20. Вава	47. Штрбовац
21. Стол	48. Мало Бојинци
22. Сиња Глава	49. Велико Бојинци
23. Кијевац	50. Мезграја
24. Царев Дел (Церевдел)	51. Модра Стена
25. Шушковица (Нашушковица)	52. Братишевац
26. Берин Извор	53. Ресник
27. Бежиште

Министар финансија Милан М. Обреновић с.р.
В. Јовановић, с.р. 9. фебруара 1879. год. у Нишу

Напомена:
Овде недостају села у самој Лужници: Александровац и Дучевац и села Војници и Вучји Дел (Вучидел)

/ Зборник закона и урeдаба изданих у књажевству Србије од 1. новембра 1878 до 6. маја 1879 године, XXXИВ, Београд, 1879 г., стр. 199.

У “Отаџбини”, књ.В , св. 17-20, Бгд, 1880, стр. 592-599 пише да је “14. маја 1878.г. формирани срез Лужнички има 57 села.
22 фебруара 1882.г. Србија се прогласила за краљевину.
Године 1906. на брду Могилка откопана комплетна опрема риског војника. После првог светског рата откопани костури на Делу необично велики за узраст стрелчана. 1930. године на месту данашње куће Милутина В. Станковића у Лалешевцима откопан људски костур.
Напад Бугара, у ноћи између 29 и 30. јуна 1913.г.на Србију без објаве рата. Бугарска војска разбијена је на Брегалници између 1. и 8. јула 1913. Србија је имала око 16.000, а Бугарска око 25.000 погинулих и рањених. Мир је склопљен у Букурешту 10. августа 1913.
Фрањо Фердинанд и жена Софија убијени су у Сарајеву 28 јуна 1914. год.. Убио их Гаврило Принцип, рођен у Босанском Грахову 1894.. Осуђен је на 20 год. робије. Умро је у чешком затвору, у Терезину 28 априла 1918./Ларуссе, с.601/
Аустрија објављује рат србији 28 јула 1914….
Лужничани мобилисани 1912. били су у окквиру III пешадијског пука, у саставу Моравске дивизије II позива.
Општа офанзива 15.09.1918. на Солунском фронту.
Бугарска потписује капитулацију 29 09.1918.
Бабушница је ослобођена 13.октобра 1918.
Првог новембра 1918. ослобођен је Београд
Крај првог светског рата 11. новембра 1918.

Губици у првом св.рату:

Француска око	1, 390.000
Немачка око	1, 950.000
Аустро-Угарска око	1, 000.000
Белгија око	100.000
Канада око	55.000
САД око	120.000
Велика Британ. око	780.000
Италија око	500.000
Румунија око	158.000
Русија око	1,700.000
Србија више од	1, 000.000	/ Larusse, стр.602-607/

13/14 октобра 1915. Бугари упадају у Лужницу

Лужницу ослобађа 12/13 12. 1918. француска коњичка бригада, с.690
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца проглашена 1.12.1918. у Београду,с.611

6.11.1920.г Цариброд (данас Димитровград) и царибродски срез присаједињени су Крљевини СХС у границама пиротског округа на основу одредбе „Неског уговора о миру./Драгољуб З. Мирчетић: Хронологија нишког региона 1919-1945., Ниш, прва књ., 1984./

14. 11.1920.г. у Лужници је формирана месна организација Демократске странке. На челу странке били су: Александар Станковић, учитељ из бабушнице и Лазар Станковић, трговац.(БМР)

1.09.1939. Немци улазе у Пољску. Почиње 2. св.рат.
Државни удар у Београду 27. марта 1941.
1.03.1941.Немачка 12. армија улази у Бугарску
Без објаве рата Хитлер напада Краљевину Југославују ујутру 6.априла 1941.

8. априла 1941. год. бомбардовани Ниш и Бела Паланка. Авиони су долетели из Бугарске. Око 14. сати заузет је Пирот, а увече Бела Паланка. Деветог априла заузет је Ниш./Др.Мирч.:Хронологија нишког региона, Ниш 1984/
У Стрелцу је с пролећа стационирано командно место 63. пешадијског пука, Дринске дивизије. Командант пука Бранислав Полтић, пуковник. /Златковић Ђура-Милић, пуковник: „Зла времена“ монографија лужнице (1876-1945), Бабушница 1967., стр 141/

26. априла 1941.г. Бугари су ушли у Бабушницу. Околијски началник био је Христов, а после њега постављен је Дипчев /Исто стр.151/
Лужнички срез је већим делом припао Бугарима, а малим делом Недићевој Србији. У почетку је река Лужница била демаркациона линија, а касније је померена тако да су села оба Крњина, доњи Стрижевац Проваљеник, Извор, Сурачево, већи део села Горчинци , Љуберађа припала Бугарима. Недићева среска власт била је у Љуберађи, а померањем демаркационе линије премештена је у Белу Воду.
27 априла 1941.г. у Љуберађу је стигао бугарски гранични вод, а убрзо и чета….(Смештени су у згради основне школе). Војне старешине биле су: капетан Чуклев до новембра 1941., капетан Стојанов до марта 1942. и поручник Чолаков до краја рата./Исто,стр.150/
21.априла 1942.г.Живојин Николић Брка, Ђура Златковић и Светозар „као трговци“ долазе у Стрелац код Владимира Станковића у Лалешевцу и код Алексе Станковића Вужде. Напомена: Ово је први контакт срелчана са шумцима, када још није било никаквих партизанских формација (БМР). /Исто стр 191/
У првој партизанској десетини, према писању Ђ.Златковића, били су: Живојин Николић Брка, Драгомир Николић Аца, Миодраг Миленовић Јова, Илија Веселиновић Ика, Коста Катић Мика, Бранислав Богдановић Недељко, Драгомир Станковић Нишавац, Данило Бућан Трифун, Ђура Златковић Милић, Бора Филиповић Илија и Славко Стаменковић Марко /Исто стр.195/
10 или 4 јула 1943. ухапшени у Валнишу: Борисав милошевић, Љубисав Нешић, Ђура Пејчић, Стојан-Цока Стојановић, и Ђорђе Андрејевић Дона. У Стрелцу је ухапшен Славко А. Нешић Лингурин. Стрељани су у другој половини јула на брду Шанац-Јеремија. Дона је успео да побегне са стратишта и после неколико дана оде на Белу Воду и прикључи се Дражићевцима./Исто,стр.265
Радомир Стојановић, бомбонџија из Радињинца стрељан у кречани испод Петровске воденице према Сипу./Исто, стр.309/310 /
После конгреса ЈВУО у селу Ба испод Рајца 1944. за председника Равногорског одбора у лужничком срезу изабран је Радисав Аранђеловић, свешт. у Белој Води /Исто, стр.323
Стојан Станковић из Валниша довео четнике у Студену и том приликом је Спира Мијалковић из Сурачева убио Алексу Златановића, бившег деловођу. Мирко Милић убио је свога брата Димитрија Милића 1.12.1943. Поред Стојана из Валниша био је и Богољуб А. Пејчић, син Леке Рајковског, вршача./Исто,стр.333/
Маја и јуна 1944. водили су борбу на Сувој планини, четници и партизани./Исто,стр.336/
Драгиша Цветковић бивши председник владе Краљевине Југославије као Гавра Тодоровић уз помоћ Бугара септембра 1944. отишао у Софију, а потом у Турску./Исто,стр.341/
9 маја 1944. 5. јужноморавска бригада добија назив 7. српска бригада. Први њен командант био је Ђура Златковић из Радињинца. Божидар-Бошко П.Адамовић из Стрелца постао је командант 2. батаљона./Исто, стр.343,344/
На Таламбасу изнад Стрелца формирана 10. српска бригда /Исто, стр. ??/

Окупаторски познати зликовци били су: Неделко Неделков, капетан, потпоручник Љубен Стојанов, Ангел Петков Пиздаров /Исто стр. 377/

19.маја 1944.г. на страни црвенојабучке чуке према Стрелцу где су партизани водили борбу са бугарским јединицама три авиона из Бугарске су кружила и митраљирала партизан-ске положаје. Група грађана из центра Бабушнице посматрала је авионе како круже изнад Црвенојабучке Чуке. Међу њима био сам и ја. Јасно се чула и пуцњава. Из правца среске зграде наиђе бугарски пуковник Алексндар Монев са ађутантом. У том тренутку један од авиона погођен почео ја да се дими и пао је у густу шуму. А, пуковник Монев само рече: „Свалише го мамката им да …“ и оде у среску зграду./ Моје сећање, а датум је из „Зла време-на“, стр.383/
Из Стрелца су били добровољно или мобилисани у следећим јединицама:
22 српска дивизија 44
23. „ „ 6
37. „ „ 52
46. „ „ 6
У остлим јединицама 49 /Исто, стр.404 и 405/1
Свега: 157

На Великој антифашистичкој народно-ослободилачкој скупштини од 9-12 новембра 1944. из Лужнице је био и делегат Светозар Ранчић-Тоза шеф из Стрелца./Исто, стр.418/

У току 1943.г. формиран је Месни народни одбор у коме су били: Светозар Ранчић, Светомир Ранчић, Драгољуб Мијалковић, Будимир Момчиловић /Исто,стр.424/

Погинули у ратовима 1912-1920 92
Погинули у ратовима 1941-1946 52
Погинули од партизана 4
Спаљене од Бугара 73 куће
Укупно спаљено 223 разних објеката

У заробљеништву у Бугарској било је 126.

Бугарска национална мањина у Србији ужива сва права као и Срби. Један од примера је и слободна промена презимена. Николић Војислав је своје презиме Николић, по молби, одлуком СУП-а у Нишу променио 28. априла 1862.г.у Ангелов. /Одлука Бр.05-3-314/1 од 28.априла 1962.године. Број матичне књиге: 86/153 /