До 60.-их година 20 века сељаци су мање поклањали пажњу исхрани него данас. Кад заврше пољске радове у јесен кољу свиње. Специлалитети су свињске сушенице, печенице и спржа.

Преко зиме сељаци мање раде, а квалитетније се хране, него у сезони пољских радова. Али, надничарима се увек спрема квалитетнија храна. Сами укућани у пољу обично обедују пржено и ћиселицу (истуцани бели лук помешан са ситно исецканим краставцем, мало соли и сирћета по укусу, размућено у одговарајућој количини воде).

И имућнији сељаци су штедели на храни. Говорили су: ”Морамо да шпарамо, година је дл’га”. Хлеб се више једе него кувана јела, посебно када је жежак (врућ). Мурузница је била главна храна, као и качамак преливен машћу и измрвљеним сиром или удробљен у млеку. Јела су кусали из велике земљане чиније џувечарће. Обично пре јела сељак попије чашицу ракије да му отвори апетит.

Посластице-колачи торте као данас није било. Као посластица служила се баница на сукари, баница дрпав деда и тзв.ћисела баница (гибаница од киселог теста у виду спирале), затим зељаник од ливадског зеља. Тигањице и сутлијаш су биле праве посластице.

Домаћица по неписаном правилу на трпезу прво ставља со и хлеб, а затим прибор за јело и јела. За чорбаста јела служиле су панице (земљане чиније) и дрвене кашике (у неким кућама и до ИИ светског рата). У недостатку кашика полагало се (две особе наизменично кусају са једном кашиком). У задружним домаћинствима деца су имала посебну трпезу и троношке.

Хлеб се месио од мешавине пшеничног, раженог, јечменог, кукурузног, а у доба Првог светског рата и овсеног брашна. Мешана су по две врсте брашна. Многа домаћинства живела су на кукурузном брашну. Будимир Станковић, из Лалешеваца, казивао нам је јуна 1989 г. да је баба Јанинка жена Милоша Јевтинског за време И светског рата “млела кордељи у воденицу и мешала сас мурузно брашно да преживе стрелчање”.

За крсну славу и преславу и најсиромашнија домаћинства месе крсни колач од чистог пшеничног брашна. Погача се месила за свечане прилике и одабране госте. Погача испечена у врућем пепелу укуснија је од оне испечене у црепњи (црепуљи) или рерни.

Свиње су сељаци клали највише с јесени када су хладни дани и када пољске послве приведу крају. Специјалитети су чувене сушенице и спржа. Кожа се разапне на зиду у ижи. Сува кожа се користила за опанке домаће израде.

Поред житарица основне намирнице за исхрану стрелчана су: пасуљ, боранија, компири (кромпири), попошће (паприке), кромид (црни лук), празилук, бели лук, леча (сочиво), боб, зеље (купус), петлиџање (парадајз), шаргарепа, краставице (краставци)…

Домаћице справљају (спремају) разна јела уз додатак: першуна, мирођије, целера и меса: живинског, овчијег, свињског, јунећег, говеђег…

Ппсуљ је за пољопривредника царска храна, даје ситост.

У свету је познато око 230 врста пасуља. Стрелчани саде ситан бели пасуљ звани чучавац, тетовац и приткаш. Према кинеским летописима пасуљ се користио око 2.800 година пре Христовог рођења, а код Римљана се помиње око 350-е године пре Христа.

/Жана И. Орлова, Све о поврћу, Бгд. 1988., стр.8/.

Лечу (сочиво) стрелчани су до ИИ светског рата гајили на већим површинама, искључиво за своје потребе и спремали у грнцима чорбасто јело зачињено белим луком.

Сочиво се највише гаји у Индији, Пакистану и Турској. Отпорно је на сушу и мраз до –6 ст.Ц*

/ *Ибид, стр.22/23/.

За зимске месеце од чварака се справља спржа (кавурма). Понекад добро дође и у почетку лета.

Стрелчани млеко користе пресно и прерађено. Пресно и кисело млеко за једнодневну употребу, а сир и урду за дужи временски период. Млеко једу удробљено качамаком, ређе хлебом. Урду највише једу ујесен и преко зиме.

Посна урда спремају кувањем сироватке (сурутке). Из економских разлога скоро свака кућа је пре ИИ светског рата спремала урду из сироватке (сурутке). Ова урда се препоручује за дијеталце.

Масло из млека припрема се у бучкама. Користи се уз качамак или за запршку. Деци као посластица спрема се гриз и сутлијаш. Преко лета се више куса кисело млеко да разблажи душу. Сир и урда спремају се углавном за зиму, али добро дође и преко лета када домаћица не стигне да готви манџу. Стрелчанке у свом домаћем кувару немају кајмак и не производе га. Сир се производи углавном за домаћу употребу. Мали број домаћинстава призводи за продају.

За салату се користе: парадајз, паприка (сирова и печена), краставац, зелена салата, млади бели и црни лук, купус, цвекла, празилук…

За зимницу се спрема туршија, кисео купус, ајвар, цвекла, печена паприка, паприка у уљу и сирћету, шарена салата…

Наше прабаке и баке за справљање туршије уместо сирћета, користиле су дивље крушке, које су после кишељења биле изврсне за јело.

Према писању Владимира Николића, учитеља у Стрелцу крајем 19 века један старац из Стрелца у току 19 века справљао је олавину, освежавајуће пиће од јечма и овса слично пиву. Старац је тајну своје мајсторије однео у гроб.

Од воћа спремају се вочће (крушке исечене на режњеве, нанизане на конац и осушене на промајном месту и шљиве маџарке цепане и сушене на сунцу). Преко зиме се једу осушене или се кува компот и чорба. Ради заштите од мраза јабуке и крушке чувају у слами.

Стрелачке домаћице су изврсни мајстори за пуњене попошће (паприке), јагњећу чорбу, ђувеч, целовар (популарно урнебес) од ливадског зеља са белим луком (највише се вари у мају и јуну), пилећу чорбу, гибанице, погаче, зељаника…

Јела имају своју љутину. Већина сељака ће рећи: ”Ако неје љуто това неје никаква манџа”

Од посебне врсте шљиве шефтелије, која се одваја од коштице домаћице готве млого убаву и благу чорбу звану ћиселица.

Пуњене суве попошће (паприке) у време Великог поста пуне се сас ориз, компири и шаргарепу на зејтин, а када се блажи (мрси) са пропрженим млевеним месом, црним луком и пиринчем на масти.

Грашак је познат од памтивека. Младе махуне грашка користе се за вариво, а у зрну спрема се на више начина.

Паприкаш се најчешће готви ујесен и преко зиме, јер се по традицији свиње кољу у јесен.

Питије (пихтије) се најчешће кувају у току јануара месеца. Спремају се од свињских папака, ушију, репа, главе, уз додатак соли и белог лука. Пре јела охлађене питије посоле домаћом туцаном паприком. За квалитетне пихтије при кувању се дода телећи папак ради бољег желатинирања и укуса.

Цењено јело је и ђувеч. Сматра се за једно јаче и богатије јело, као и сарма или подварак.

Чорба је свакодневно веома цењено јело. Када су гости у питању готве се и по неколико врста чорби: живинска, овчија, јагњећа, телећа, јунећа. Чорбе су са јаком запршком и гушће. Заљуте их туцаном паприком домаће производње.

Стрелчани немају навику да у свом јеловнику имају рибу. Они немају времена да стоје поред Мурговице и пецају. Рибе пецају углавном деца више из задовољства него из навике да је једу. Преко лета се понекад млади удруже, одврну воду и хватају их рукама. Мало се води рачуна о подмлатку и одржању при ниском водостоју. Деси се да испод камена у плиткој води неко ухвати водену змију. Избаци је на сувом и наставља да пеца. Рибу једу печену или пржену. Рибље чорбе се не готве.

Попошће (паприке) печене или сирове су свакодневно на трпези. По причању наши стари су за оброк имали само печену паприку и грутку (груду) сира. За штедљиву породицу понеко од сељака се нашали па каже да за ручак или вечеру поједу цео црепњар (хлеб из црепуље) умакајући залогаје у љуту паприку.

Тикве углавном служе у исхрани свиња. Од слатких врста домаћице спремају тиквеник / пита бундевара/. Мали број мештана гаји печенке, бундеве. Користе их куване, печене или праве бундевару. Тикве и печенке су корисне за јело. Оне садрже калијумове соли и поспешују излучивање сувишне воде из организма.

/Исто, стр.38./.

Свака домаћица гаји краставице. Служе за салату у свакодневној исхрани. Сматра се да је њихова постојбина Индија. Краставци су коришћени у исхрани још 3.000-е године пре нове ере.

Испитивања су показала да краставци регулишу рад срца, јетре, бубрега и помажу при варењу хране.

/Исто ст.49/

Целовар (Урнебес) је чорба од ливадског зеља са белим луком и запршком. Највише се вари у мају и јуну док је ливадско зеље младо. Од ливадског зеља спрема се и лепа зељаница “на сукари” или налагањем ( “дрпав деда”).

Од младог боба припрема се чорба, а од старијег пире. Пире се припрема потапањем боба 24 сата у води, ољушти се, скува и изгњечи у виду пиреа. Дода му се со, бибер, алева паприка по укусу и док је маса врућа излије у панице. Служи се охлађено.

Госту или путнику намернику обавезно се нуди ракија. Уколико се он устручава да попије, домаћин га упорно нуди речима: Пивни, слободно пивни, прва иде како трње, друга како слама, трејћа си иде сама.

За крсне славе и преславе припремају се богатија јела: поред супе и чорбе пуњене сирове паприке са сиром, пуњене суве паприке са месом и додацима, сарма од купуса или листова винове лозе, ђувеч, кувана пшеница са млеком, кувана туцана пшеница са орасима и шећером или медом, печење, колачи. Од пића служи се: ракија и вино, а у хладним данима врућа ракија. Данас се највиће пије пиво.

У време поста посна јела су: пасуљ, леча, грашак, боб, бели и црни лук, покрива (коприва), кромпир, печурке, тиквеник, посан зељаник, варене вочће, качамак, скроб, целовар…