Старе сеоске куће су: плетаре, чатмаре, кованице на једну или две воде, прављене од буковог и храстовог дрвета. Испуњене су и омазане калиштем (блатом) и споља и изнутра. Калиште се припрема од посебне врсте иловаче, плеве и воде мотиком ручно. Земља се копа у Дел, Гробишта, Чуку…
Данас има и неколико зиданих кућа: Новице Б. Марковића, Драгољуба Д. Мијалковића, поткивача, грађена 1972/73.г., брачног пара учитеља Борисавке и Часлава Тодоровића, Славче В.Алексића, Живојина С. Алексића, Основна школа, Месна канцеларија, кућа Чедомира Д. Пејчића, Петра Д. Пејчића, учитеља, Борисава Б. Димитријевића, Градимира Б. Панајотовића…
Прве куће биле су ниске, приземљуше са једном или две собе и огњиштем на средини, мале пенџере (прозоре) без завеса (У турско време се плаћао порез по броју прозора и димњака). Куће су покриване ћерамидом у благом нагибу крова да се ћерамида не би смакла. У првој половини 20-ог века за покривање кућа користи се цреп из Љуберажде, Драгинца, Власотинца и из самога села.
Деда Ваца (Јованче К. Глигоријевић) имао је црепану у Бајчевој ливади, Милош Марјановић ћеремиџиницу испред Лалешеваца, Тодор Марковић и Витомир Гроздановић подигли су заједничку црепану у близини Гроздановске воденице. а када су прекинули ортаклук Тодор је сам на свом поседу испод гумнаподигао црепану. Она је једина радила и после ИИ светског рата.
Темељи кућа најчешће су од горуна* (*Врста цера, храста, отпорна на атмосферилије).
Врата су затварана кључарком, резом и катанцем или обичном ковачком (циганском) бравом.
Просторија са огњиштем и данас се зове Ижа**.
(**Старословенска реч која се до данашњих дана одржала у нашем крају. Донели су нам је претци насељавајући Балканско полуострво, казивао нам је, ђацима пиротске гимназије, проф. Светислав Петровић, школске 1948/49.г.).
Огњиште је служило да се зготви манџа у грнетија и да се у котлови и котлетија греје вода, да се загревају црепње и вршници за печење: хлеба, погаче, банице, пите, зељаника, дзивре, мурузнице, а понекад и за неко шиљеже. Погачу су домаћице често пекле у врућем пепелу, укуснија је. Паприка се искључиво пекла у врућем пепелу, у огњишту.
Огњиште се није гасило ни преко ноћи. Домаћица пред легање запрече главње и жар у пепел и јутред’н сабајле одгрне пепел и сас лисковине или су’е трешчице завати огањ.
Огњишта су правоугаоног облика. Прављена су уз унутрашњи зид да би се друга просторија мало смлачила. Изнад огњишта је комин (оџак)од цигала , који се до половине постепено сужава. На средини комина, на конзоли висе вериђе са кукама на крају, које служе за вешање котлова и котлића.
На таванским гредама иже приковане су мотће за сушење свињског меса у шлајфнама (сушенице и печенице). На средини иже, на земљаном поду ложи се ватра. Сушенице и печенице добијене овако осушене имају посебан карактеристичан мирис и укус. На зиду Иже разапне свињска кожа. Од осушене коже праве свињсћи оп’нци опшивени врцом од клачишта. Опанци се причвршћују козјим врцама.
Ствари у ижи су поижњина: ковчег за хлеб, н’чве (наћве), месаљи, круг, даска, сукаљћа, црепње, вршници, маше, лопатица, пачавре, грнци (грнетија), сланик, пиперњак, ложичњак, тигањи, саџаци, тепсије, панице, тањири, ножеви, заструдзи, ђувечарће, сита, цедаљће, ложице, виљушће, џезветија, лончетија, ибрик, стовне, кондири, плекане кутије за шићер и каву, вилџање, тацнице, шоље, чаше, чашће за раћију, фићоки (“унучета”) тл’чник и чутура, трпеза са троношкама, соларечета: дрвена, од глине, од стакла, окна од војничких гас маски за време рата, тутће (градинске чаше), ајдук за ракију (градинска чаша са дугачком дршком), затим товарије (дрвене посуде за воду), кобилка-обрамица, чутура и тл’ чник, котлови и котлетија, ведро дрвено за помије, кова за бунар, вериђе у огњишту, острушка, чивилуци и куке (дрвени), полица за свашта, мотће на таваници за сушење меса, гасарче, лампа, венер, врече и дисадзи и зобнице од козине, сећирчетија, сећире, трнокоп, пијук, ашов, матика и матиче, гребуља, вила, грабуче за градину, срп, плуг, кола-дрвена, колесари, сане, гнојарће, влачег, јер’ м, кубе, шпорет…
На таванским гредама у ижи приковане су дрвене куће (куке) за вешање котлова и других предмета. Изнад саме аркаде огњишта је гредица са дрвеним клиновима за вешање грнетија и шулетија. На зиду иже је полица, понекад дуж целе стране зида. На полици су стајале чашице за ракију, кондири (крондири), чаше за вино и воду, шоље за чај, кутије за шећер, кафу и др.
У многим кућама између иже и собе је шуберче за дотурање хране и пића из иже у собу. Код мањих породица храна је постављана на трпези у ижи. Укућани су седели на троношкама. Сваки укућанин имао је своју троношку, паницу и дрвену ложицу (кашику).
Мајстор за израду дрвених кашика, сланика, вила и грабуља пољопривредних помагала, био је деда Миџа, Миладин Стојановић ДЗипа.
Свака ижа имала је поред нормалног прозора и по једно мало, једнокрилно прозорче. За осветљење просторије служило је гасарче, лампа (петролејка) или венер (фењер). Фењер је служио по мраку ван куће да се оде до подрума, до помоћних зграда, да се обиђу спрасне свиње, стока, или оде до воденице…
За брзу и краткотрајну услугу у мраку паљена је дудка ( стабљика конопља), али она и при најмањем ветру угасне. Луч је био много бољи. У Краљевини Југославији ужичани, Ере обилазили су лужничка села и продавали луч и коломаз (катран) за подмазивање запрежних кола. Запаљен луч одржавао се и при мањем ветру. Данас скоро свака кућа има електрично осветљење.
Ижа се загревала од огњишта. Собе су загреване сас кубетија (плехане фуруне). Имућнији су имали и плехане шпорете. Огревни материјал су дрва: букова, церова, багремова, шљивова, габровина…
Загрејаност вршника (сача) за печење хлеба у црепњи, домаћица проверава посипањем хладног пепела на спољну површину. По светлуцању пепела, из искуства зна степен загрејаности сача. А, загрејаност црепуље, домаћица утврђује по боји њене унутрашње стране.
Куће новијег датума зидане су без огњишта, имају приземље и спрат. Врата су често комбинација метала и стакла са савременим елзет бравама.. Прозори су дупли и већи. Поред савремених пећи на чврста горива, домаћинста данас имају електричне шпорете, фрижидере, замрзиваче, телевизоре, стојеће и висеће витрине. Многи су запоставили бунаре и кладенце и вели воду. Један број мештана има и телефоне. (Снимак).
/У Пироту су до II светског рата за загревање појединих просторија коришћени турски мангали са угаљем. Поред других гасова угаљ испушта и ЦО (угљен моноксид), веома отрован гас без боје, укуса и мириса/.
У току 1970.године домаћинства Бошка Тодоровог, Нацка Добриног и Пере, учитеља (Бошковог сина) ,увели су воду у своје домове из кладенца Горчилов Дел. Воду су купили од Ставре Ђ. Благојевића.
Чеда Марјановић, Чала Тодоровић, Драгољуб Мијалковић, Лука Богдановић ДЗука и Борко Видин довели су воду из Орничја, из ДЗућиног кладенца.
Ова вода преко лета није могла да подмирује кућне потребе. Зато су се мештани организовали преко Месне заједнице и из Козарнице довели воду 1990. године.
Тавански простор куће користи се за сушење ораха и кукуруза када је родна година па не може сав кукуруз да се смести у кош. На тавану се чува и пасуљ.
Авлија, двор је ограђен плотом (често од лисковина) или тарабама. У авлију се улази кроз дрвену порту. Од друге половине 20. века постављају се жичане ограде и гвоздене ограде и капије. Ограду неких мањих дворишта чине кућне левине. У саставу тих левина су амбари, кошеви, свињци (кочеци), кокошарници, шупе, штале, плевње, аљинске одаје,…
Буњиште је у близини кочека и кокошињца. Нужници су у крају плаца или поред стајског ђубрива. Реч буњиште често се и данас чује код старијих особа: “Истреси џакови на буњиште; исврљи това ђубре на буњиште..”
У авлији је и дрвник, место где се складиште и секу дрва. Мали број домаћинства преко лета припрема дрва за зиму. Све до друге половине 20. века у току зиме по снегу одлазили су људи у планину за дрва. Воловска запрега са санама или влачегом била је основно превозно средство.
Крајем седамдесетих година отпочела је на почетку јесени велика сеча шума за огревно дрво која траје и данас. Као превозно средство користе се трактори са посебним приколицама-дрваркама. Због лоших локалних путева долазило је до превртања дрварки и несрећних случајева. На дан св. Јована Главосека 11.09.198? погинуо је јединац син Драгољуба Јевтића (Гаге Јевтинога), из засеока Лалешевци, а августа 2003. г. у потесу Ливађе изнад Витановских воденица страдао је Ненад, момак син Чедомира Д. Димитријевића Зебеца.
Нека домаћинства у оквиру плаца имају градине. У њима гаје попошће-паприку, прази лук, црни и бели лук, ћишири (цвеклу), парадајз, боранију, краставац, купус, салату…Око леја је сточна репа. Многе градине су близини река или планинских извора ради наводњавања. Градински производи су за личну употребу, стрелчани не производе поврће за продају.
У почетку 20. века граде куће са по једном већом собом за госје, за славу.
Уочи неког значајнијег верског празника или крсне славе соба за госје се окречи, а често и кућа са улазне стране. Срамота је да ни госје дојду у м’шкаве /прљаве/ собе, говориле би домаћице.
После Првог св. рата утицајем знаменитих личности села и Лужнице и чиновника са стране побољшани су хигијенски услови становања.
Наши чукундедови и прадедови спавали су на рогожама и цргама, касније су прешли у ручно прављене дрвене креветима са сламарицама, напуњеним пшеничном или меканијом овсеном сламом. Чедомир Пејчић (Чеда Гачковац) казивао нам је маја 1989.год. да је “деда Раћина жена Севделина имала млого злато, а спала је (спавала је) на рогожу. На рогожу је и умрла”. Почетком 60-их година 20 века сламарице замењују душеци, а црђе и простирће, ћебад и јоргани. Данас су многе собе пуне са савременим намештајем.
Сеоске куће имају зевник (подрум) у коме на атулама стоје ардови, буришта, буретија, каце, качетија, буклије, чупови, бардаци, врчве, големи кондири, товарије, буваљће, пирајће, бувателник, кобилка..
У бурадима се чува раћија (ракија), шљивовица и по мало крушковача. Последњих година сељаци пеку ракију и од јабука.
За жешку (врућу) ракију најлепша је мекана крушковача.
За вађење ракије из бурета служио је ајдук (баштенска чаша са дугачком дршком) и црево. Ајдук се у многим подрумима сачувао и известан број година после 2.св.рата. Ардови су са шајтовима за точење вина.
У ардовима и кацама се спрема комина. До ИИ светског рата имућнији су куповали грожђе у Власотинцу, до села транспортовали воловском запрегом и производили вино за личну употребу. А, Мирко Гачков, Борко Крстин и Мирко Мурџа вино су “крчмили” и у својим меанама-каванама.
У зевнику (подруму) чува се зимница: кисели купус, туршија, сир, тикве, кромпир, венци црног и белог лука, јабуке, крушке и друго.
Сушине, шупе надстрешнице граде се најчешће уз плевњу и шталу на гувну (гумну) или уз кош и амбар на кућном плацу. У њима стоје воловска кола, колесари (предњи део кола са два точка), сане, гнојарће, влачег, да се на сунцу не „расуше“ и да се заштите од кише и снега. Ту су и разна пољопривредна оруђа и алати.
При градњи нове куће на темељу се закоље петао или неко бравче као жртва, да се темељ одржи. У темељу се угради и метални новац да кућа напредује. У току градње строго се пази да се људска сенка не угради. Постоји веровање да ће особа чија је сенка уграђена убрзо после тога умрети.
На подигнутом слемену „обесе се“ дарови, који стоје цело поподне. Дародавци су домаћин, рођаци, комшије и пријатељи. А, после гостинског ручка уз добру музику настаје весеље. Увече домаћин скине дарове и подели грдитељима.
Пре ИИ светског рата сваки мајстор градитељ добијао је кошуљу и пешкир из домаће радиности, а данас купљене у трговини.
Кућа Никодије-Кође Ћивика је прва зидара у селу. Жика Гачковац Жола зидао је кућу 1956/57., 1959. зидали су Момчило Танчић и Града Јурук, Мирча Ивановић и Мила Љубић 1968., Чеда Цветковић 1969. Зидане куће имају и Милутин Дичковац, Боћа Влајков, Милутин Поћер’ц, Града Костин, Града Гоља, Чеда Кувар, Пера и Чеда Гачковци, Звонимир Златковић, Града Стугар, Вецко Сотиров, Раде Велићин, Јана Дичковска, Драгољуб поткивач, зидана (1972/73.), Пера и Новица Бошкови синови и други.
Код зиданих кућа при ливењу плоче добровољно притекну у помоћ комшије, рођаци и пријатељи да се плоча излије “у једном цугу”. За раднике и помагаче спреми се богат ручак и добро пиће.
У селу важи неписано правило да се “у нову кућу не улази с празне руће”. Прво се унесу нове ствари и пуне флаше пића.
Најстарије куће у Тамњој (Брејанској) Мали су: Драгомира Љубића и Градимира Стаменковића Метереолога. Најновија кућа је Градимира Б. Миленко- вића зидана је на Селишту априла 1985. г.
Ђорђе В.Маринковић је у Мишчој мали зидао кућу 1958. Физичког радника плаћао је 25-30 банки на дан, а мајсторе по 40 банки. На изградњи куће радили су: Љуба Панић, Божидар (Дарко) Панић, Живојин Панић, Божидар Стаменковић Поћер’ц, Петар Стојановић Цуки, Владимир Игњатовић Силе и Видојко Т.Пауновић.
Празне куће (2003.god.)
Празне куће у Поповој Мали уз Пес’к су: Стојана Јанковића Кољћинога, Светомира Цветковића Батинца, Живка Соколовића, Живојина Јанковића, Борисава Јанковића, Велка Јанковића, Јанка Јанковића, ..
У Мишчој Мали: Божидара Пауновића Маље, Милорада Тошића Ћивика, Александра Ранчића Колара, Славка Цонинога, Чедомира Китановића…
У Лалешевцима: Раћина, Мише Владинога, Мирка Крајинског, Косе (Цветкове) Јевтић, Божидара С. Марјановића, Велимира Д. Јевтића, Ђорђа Јевтића, Саве Д. Јевтића, Љубе Гроздановића, …
/Празна кућа Ж. Јанковића/
На Селишту: Луке Богдановића, Бранимира Богдановића, Насе Јевтића, Тодора Ранчића, ковача, Јосифке Бонћине, …
Испод гробља: Драгољуба Мијалковића Гоге, Стевана Илића Кене, Мише Мијалковића…
Гумна су махом издвојена и у њиховом саставу су штале за крупну стоку, обори за ситну стоку, плевња и сушине –надстрешнице. Добра албатин је на плацу, идспод куђе Боже „ДЗипе“, купљеном 1908. саградио шталу, плевњу, помоћне зграде и гумно. Уа време ИИ светског рата све је попаљено. Сада су на том месту зграде његовог сина Драгољуба Мијалковића, поткивача.
Сељачко домаћинство чине:
Кућа са двориштем, подруми, амбар и кош, , кочек, кокошарник, шупа, одаја, кошара, обор, плевња, гувно, дрвник у двору, нужник, буњиште, казаница, воденица, градина, њиве, ливаде, орнице, шуме, колибе-појате, оставе…