Патријархални начин живота одржао се све до шездесетих година 20 века, а онда је почело нагло нарушавање. Један од разлога за тако дуго очување патријрхалног живота је удаљеност села од главних саобраћајних путева, настањеност у брдско-планинском подручју и недовољно добре зиратне земље, печалбарска традиција мештана, без струје и електричних уређаја за домаћинство, телефона и др.

Мештани су живели у старим кућама чатмарама и кованицама. Оне су имале оскудне стамбене просторије: ижу са огњиштем и једном или највише две собе са ниским таваницама и малим прозорима.

У ижи се спремала храна, а служила је за боравак и спавање. Укућани су спавали на рогожама, прекривеним цргама и простиркама. Црђе су служиле и за покривање. Преко зиме у ижи су чувани и тек ојагњени јагањци док не ојачају, а ватра је у огњишту горела и дању и ноћу. Укућани су дежурали на смену да се ватра не угаси.

Одевни предмети и обућа су из домаће радиности: од вуне, коже и пртеног платна, мелезног, касније и ћенарног. Опанци су најчешће од свињске, а ређе од говеђе коже.

 

/пртено-од конопља, мелезно-основа пртена, а натка памучна, ћенарно-памучно/

 

Током 19. века почело је да се разија занатство. Највише је било ћурчија, затим терзија и касније кројача, ковача и подкивача.

Радни дан сељака трајао је као и данас од јутра до мрака иако су данас савременија и боља средства за рад. Њиве су оране ралом. Рало је било у употреби и после И светског рата рата, до појаве дрвеног плуга са гвозденим раоником. За дрљање је користила б р а н а, оптерећена бусевима или камењем. Жита су сејана захватањем семена шаком из козињаве торбе и бацањем по њиви. Рало и брану вукли су брдски вочићи. Краве су чуване у малом броју.

Трава је кошена ручно, косом. Делови косе су: сечиво (коса), косило, тотомак и гривна. Помоћна средства су: острило (брусило), тутулица са водом, наковањ и наменски чекић.

Жетва је обављана ручно српом, а вршидба воловома и коњима на гувну (гумну) око стожета.

Љубитељи дувана пушили су цигарете према буђелару. Имућнији су пушили: „Мораву“, „Дрину“, „Зету“, а они са плитким џеповима „Драву“. Цигарете су биле без филтра. Продаване су у паковању по 20 и 100 комада. Отменији су употребљавали муштиклу и табакеру, а понеко и лулу.

Да би пушачи уштедели на пушењу куповали су дуван за лулу и сами правили цигарете умотавајући га, најчешће у новинску хартију. Тоза Крстин је печалбарио у селу Бежишту. Уз плаћену надницу добијао је и суве листове дувана и од њих правио цигарете у новинској хартији.

Највећи број пушача за паљење цигарета користио је кресиво и труд. Шибице су биле скупе за њихов џеп. У кући цигарете су палили главњицама из огњишта.

Потребн реквизити за пушење стари су носили у дуванкесама. Дуванкеса је мала платнена кесица у којој су пушачи носили ситно исечени и изгужвани дуван, новинску хартију, труд, кресиво и кремен. Најквалитетнији кремен је са врха на брду Сип.

Цигарету су пушачи правили од парчета новинске хартије које ставе на леву руку између испружена два прста: палца и кажипрста. На папир ставе одређену количину иситњеног дувана, папир савију, а крај папира овлаже језиком и тако залепе оформљену цигарету. Кресањем кресива о кремен запале труд, а трудом цигарета.

Хигијена косе одржавана је врстом глине, у м о м, раствореном у води. Уму су жене копале у Кијевском Риду у месту званом Проклетија (Људи су ту због неког проклетства направили дугачак зид). Уму су вадиле из дубине. Уме има и у Камбелевцу у шљивару изнад фамилије Тошинци, у Извору код Бабушнице, Радошевцу…”Ума је мека зевња, убава и жл’та, па кад си омијемо косу она је мека, сјајна и убава”, казивала је Никосава, Боже Ристић, 12.08.1995.год.

Ископана ума се добро осуши. За употребу се узима по једна шака, ставља у земљану паницу са врућом водом и добро размути. Тада се сипа на главу и интензивно трља. Затим се коса добро испере топлом водом. Тако опрана коса се расчешља и сплете у рубове/кике/. Коса је после прања са умом веома мека и сјајна.

Образовање је било на веома ниском ступњу па самим тим и начин живота мештана. Нису се много трудили да га промене, јер су везани за земљу по цео дан. За забавно културни живот нису имали времена. Квалитет живота ценили су по висини прихода, а не по начину живота и култури становања.

Мушки су се при сусрету увек поздраљали са: Помози Бог! или Помаже Бог! и одговором: Бог ти помогал , а жене: Помагај Бог! и одговором: Дал ти Бог!

И савремени новопечени богаташи квалитет живота не мере духовним, већ материјалним богатством и то: скупоценим аутомобилима, становима, кућама, вилама, јахтама Утркују се за привилеговане политичке и привредне положаје, јер им је омогућено у данашњој транзицији у земљи да државни и друштвени капитал преточе у приватно власништво.

У Краљевини Југославији почело је ослобађање наслеђеног начина живота у претходним годинама. На то су утицали школовани сеоски учитељи, свештеници и други културни и јавни радници. Извесну измену у начину живота унели су преживели солунци и печалбари по повратку из печалбе. Отварањем поште у селу омогућена је писмена и говорна комуникација са образованијим светом, а путем штампе и корисних часописа долазило се и до многих корисних сазнања и савета за живот. Познатији су почели да граде куће на спрат: Борко Крстин, Мирко Мурџа, валнишанин(живео је у Стрелцу), Милисав Алексић…Собе на спрату су патосиране даскама. Богатији у селу имали су велике приземне куће и по неколико патосираних соба: Гачковци, Милошеви…дошло је и до квалитетне промене у одевању млађих особа у односу на 19.-ти и прве две деценије 20.века. Побољшана је исхрана и хигијенски услови били су бољи.

Процес квалитетнијег живљења прекинуо је рат 1941.године, пропашћу и распарчавањем Краљевине Југославије. Стрелац и већи део Лужнице припао је Бугарима. Да би Бугари придобили народ и спровели бугаризацију, трудили су се да у окупираним крајевима омогуће боље услове живота, па су дозвољавали отварање приватних дућана колонијалне робе и кафана.

Принудним кулуком градили су путеве. У јачим селима отварали су прогимназије.

Појавом партизана и нападима на бугарске центре и власти по селима, осујећена им је намера. Као и у сваком рату стрелчани су се борили за опстанак и боље сутра. С једне стране требало је хранити и одевати партизане, а с друге стране одмазда окупатора: паљење кућа и помоћних зграда, стрељања, пребијање по затворима, интернација у Бугарску.

Уз помоћ савезника НОВ је ослободила Југославију и на првим послератним изборима на власт је дошла Комунистичка партија, која је 1946. донела закон о национализацији. По овом закону сва значајнија средства за производњу постала су власништво државе. Богаташима и имућнијим сељацима присилно је одузета имовина: земљиште, фабрике…(експропријација). По угледу на Совјетски савез вршена је присилна колективизација, ради стварања сељачких радних задруга и великих пољопривредних добара, попут колхоза и совхоза. Сељак је морао у Задругу да да сву своју имовину. Они који су се бунили против колективизације, проглашавани су саботерима, затварани и осуђивани на принудни рад. Реч саботер била је најтежа у време учвршћивања комунистичке власти.

Све преко десет хектара држава је узела: Мирку Гачковскоме, Тодору Прдљинском, Милошу Јевтинском… Нико од надлежних из народне власти није пстављао како су стекли имовину. Да ли су до ње дошли поштеним радом или незаконитим радњама. Иако је брдскопланински крај и оскудна зиратна земља, добри домаћини проглашавани су за капиталисте, богаташе, бујере.

Стрелчани нису пристали на стварање Сељачке радне задруге. У Лужници је таква задруга створена једино у малом планинском селу Масуровцу. Задруга је била кратког века, због саботаже. Задружна зграда са сточном храном је запаљена, а с њом је угашена и Задруга.

По оснивању Задруге масуровчани су на посао одлазили колективно око осам сати. Њима то није одговарало. Радни сељаци навикли су годинама да на својим њивама буду сабајле, да би што више урадили. У колективном раду било је доста забушаната. Ти исти људи на својим њивама су радили као мрави.

Године 1947. донет је Први петогодишњи план обнове и изградње земље. Наступио је процес електрификације и индустријализације земље. Наступила је колонизација и миграција младе радне снаге у градове. Од пољоприврднка, пастира и печалбара стварана је индустијска-фабричка радничка класа. Настало је време рушења породичног гнезда и породичне задруге, њихов углед и ауторитет стареје. Биле су популарне пароле: Сви смо једнаки. Имамо иста права и исте стомаке

Озваничен је грађански брак. Црквени се не признаје и тајним и тихим притисцима не препоручује. Члановима комунистичке партије забрањено је венчавање у цркви. Уколико се венча, бива избачен из партије, губи све привилегије на радном месту и нема напредовања у служби. Ако је просветни радник преместиће га у неко забачено село или ће остати без посла.

Разводи грађанских бракова учестали су, док су код црквених били занемарљиви.

Миграцијом младе радне снаге сеоска домаћинства су старила. Пољопривреди се све мање поклањала пажња, као и сточарству. У тим условима донет је закон о забрани чувања коза. Млади се одвајају од родитеља. Уситњава се имућно домаћинство.

Између два светска рата свадбе су углавном одржаване у јесен или зиму. Данас се свадбе одржавају у било које годишње доба. Често се склапају бракови и са поодмаклом трудноћом младе. Раније, од бруке и срамоте, то ни у сну није могло да се догоди.

После ИИ светског рата склопљено је више национално мешовитих бракова у селу: Из Вацине фамилије Радован је оженио девојку из Словеније, Дракша Гроздановсћи, из Хрватске, Љубиша Драганов и Момчило Душков, из бугарске националне мањине, Горан поп Милутинов унук девојку из Холандије, Љубица деда Вацина чукунунука удала се за Холанђанина…

У последњим годинама 20-ог века млади се нарадо одлучују да склопе брак. Дошло је време преживљавања. У селу је око 40 старих момака.

Најзад је и село Стрелац осветљено. Увођење струје трајало је од 1965-1968 године (Прдљинска породица добила је струју 10.12.1965.). Нека домаћинства навикла на стари начин живота са гасарчетом и петролејком, у почетку нису хтела да уведу струју. Када су касније увидела њену предност, платила су Дистрибуцији двоструку цену.

Увођењем електричне струје и куповином: електричних шпорета, фрижидара. радио апарата, пумпе за воду…, променио се и начин живота у домаћинству. Куповином бојлера, замрзивача, телевизора…, у многим домаћинствима се знатно побољшао квалитет живљења и становања.

Но и поред електричних шпорета многа домаћинства, ради уштеде усред лета користе шпорете на дрва. Не одричу се лако старих навика и тежих услова рада, а користе и црепуљу.

Отпадне воде су спровели дирекно у оближњу реку или поток. Мали број домаћинства има сенгрупе-јаме. Ипак су хигијенски услови побољшани у односу на период живота без струје и доведене воде.

Људи су и даље по цео дан везани за земљу. За културно забавни живот имају телевизор, углавном у нерадне дане и преко зиме. На жалост то се дешава и са онима који имају куће у Бабушници, Пироту, Нишу…, јер су једном ногом у вароши, а другом на њиви. Они и даље живе на начин који су понели из села. Обрађују земљу и чувају мало живине, свиње и ситну стоку, најчешће по козу. Њихова разонода преко зиме, када имају више времена, су забавне домаће ТВ серије или увезене сапунске серије, новокомпоноване песме са певачицама сумњивих гласовних квалитета и простих текстова.. Концерте, класичне, забавне или озбиљне музике, њихово ухо не прихвата, као ни предавања из области културе и општег образовања.

Последњих година све је више техничких апарата по кућама, али је и све мање житеља. “Село су многи напустили и отишли тамо где је боље. 1960-1962 имали смо око 1470 бирача, а у јесен 1997. било је свега 457. Куће се затварају, село стареје и полако нестаје”, казивао је Мирча Костадиновић, печалбар. Према предвиђањима неких мештана, уколико не дође до промене у политици према селу, средином 21. века Стрелац ће нестати са географске карте.