У разговорима о било којој теми реч породица ретко се чује. Уколико се и помене нека породица, не помиње с по глави породице, него по имену или надимку предака. На пример: за породицу Предрага С.Алексића кажу Вацини, Петра Д. Пејчића Гачковци, Видојка и Часлава Пауновића Милојћари, Љубомира М. Станковића Вуждини, Богдана Н. лукића ДЗућини и т д. Често се по имену претка или по надимку зове цела фамилија. Ево примера: Раћини, Јевтинци, Качаровци, Љубинци, Јуруци, раденковци и тд.

На челу патријархалне породице или задруге је мушка глава., али има и примера да одлучује женска глава. Породицу чине муж и жена са децом. Када деца одрасту и оснују своје породице, а остану у заједници са родитељима чине задругу.

До педесетих година прошлога века у Стрелцу је било неколико породичних задруга. У засеоку Лалешевци: Раћини, 24 члана у кући, Милошеви 23, Јевтинци (Димитријини) преко 18 чланова, Јуруци (Мичини) око 30…

Када је дошло време да се поделе, основана су нова домаћинства. Нестала су велика газдинства и створени ситно сопственички поседи. Последње деобе Задруга десиле су се у новој Југославији под комунистичким режимом. Наступили су нови друштвени односи и нов поглед на живот.

Иако су по углду на СССР југословенски комунисти покушали да створе сељачке радне задруге, и крупна пољопривредна добра, планови су пропали нарочито на стварању сељачких радних задруга у брдскопланинским пределима, у Србији. Насилним дузимањем земље у Војводини створена су Пољопривредна добра, која су се одржала све до доласка на власт „западе демократије“.

Још у току НОБ пропагирана је равноправност и једнакост у друштву. Та пропаганда је практично разбила породично гнездо, основну ћелију друштва. Млади нараштаји то схватају буквално и хоће равноправност у свему у породици. Све мање поштују и слушају родитеље и старије особе, који остају без речи посебно ако су млади постали чланови СКОЈ-а и КП-е.

У државним и друштвеним установама уведено је ословљавање: друже и другарице. Однос у друштву и ословљавање нису мимоишли ни установе основног и средњег образовања, а што је трагично и жалосно уведено је и у претшколским установама-вртићима.

Најстарији члан породичне задруге, старешина звао се стареја..Стареју су сви чланови задруге слушали без поговора. У задрузи је владало обичајно право, које си сви чланови поштовали. Млађи су слушали и поштовали старије.

После смрти старешине задруге, улогу преузима најстарији брат или син. У задрузи се тачно зна ко и када шта ради. Распоред рада за наредни дан добија се после вечере када су сви укућани на окупу. Оброци су заједнички за све укућане. Деца су имала посебно место уз трпезу на троношкама. Стареји се подноси извештај о обављеним и необављеним пословима у току дана. За необављене послове мора да се образложи зашто нису обављени. Стареја по својој процени прихвата образложење или одбија са упућеним прекорима.

Жене су имале свој део посла у кући и у пољу. Оне су подређене мужевима. По недељу дана једна је редуша-недељуша по унапред утврђеном редоследу. Редуша у току своје недеље брине да за све чланове задруге обезбеди по три оброка дневно. Ручно меси хлеб, пече га у црепњама (црепуљама) и кува јела у земљаним судовима-грнцима на огњишту. Њихов живот на селу није нимало лак. Поред послова у кући, раде и на њивама све пољопривредне послове. Мотиком окопавају кукуруз, српом жању жито, ручно плеве жита да не урасту (да не зарасту у траву), скупљају шљиве, хране стоку и живину, саде поврће, окопавају и наводњавају (плискају) градине, скупљају сено, плету, преду, ткају и поред свега су мајке: рађају, чувају и подижу децу. Оне немају одређено радно време.

Према узрасту и деца имају удела у раду. Поједини одрасли чланови имали су стална задужења: овчари, козари, говедари, печалбари…

У сезони великих послова, способни задругари устају сабајле “пред зору док још не с’вне и работе док се не ст’вни.” У кући остају редуша, стари немоћни и ситна деца.

До деобе најчешће долази због неслагања, нетрпељивости између јетрва. Зато народ, вероватно из животног искуства, прича да се два брата никад не би поделила да су остали нежење.

Данас у селу великих породица, задруга нема. Редак је случај да су два брата у заједничком домаћинству. Према ауторовом попиису житеља Стрелца 23 септембра 1996, уз велику и несебичну помоћ Часлава А. Јевтића, службеника Месне канцеларије и шефа М. К. Радована М. Танчића, само једно домаћинство има 7 (седам) чланова. У њему живе два брата са родитељима, али само је један ожењен. Са 6 (шест) чланова има 5 (пет) породица, а са 5 (пет) чланова 7 (седам). Десет породица има по четири члана у кући. Двадесет и девет породица је са три члана. Највећи број породица 110 (сто десет) је само са два члана, а у 58 кућа живи по један члан. Домаћинства су углавном старачка и село полако нестаје. У турско време и касније све до педесетих година 20 века Стрелац је имао највећи број житеља у Лужници и највише учених.

 

31.XII 1900. г. Број породичних задруга у Стрелцу 31.XII. 1900.г.:

 

од 1-5 чланова…………………….69

од 6-10   „        …………………….79

од 11-15  „       …………………….24

од 16-20 чланова …………………-

од 21-25    „       ——————2

до 15. година било је мушких 266, женских 219, укупно 585

од 16-45 г. било је мушких 241, женских 240, укупно 481

од 46-70 г. било је мушких 102, женских 85, укупно 187

од 70 на више било је мушких 16, женских 10, укупно 26

 

Укупно становника: 1279

/Статистика Краљевине Србије, књ. XXIII, г.1903., стр.368 и попису од 31. -XII -1900 г./,

а на страни 370: ожењених 236, удоваца 41, разведених нема.

Да не би било бруке разводи бракова били су ретки. У разводу главну улогу имала је црква.. Према поднетим молбама о разводу је одлучивао је Духовни суд у Нишу.