Деда и баба поред сродства поштовани су и као старешине породице. Њихова реч била је закон за све чланове породице или задруге. Често се њихова реч уважавала и у фамилији.

Најстарији син старешине породице уважаван је и као будући старешина после очеве смрти. Млађе јетрве су по правилу слушале најстарију, а све су без поговора слушале мужеве. Тако је било и код деце. Најстарије дете у кући слушала су сва млађа деца и звала га баја или бата ако је мушко, а дада или дода ако је женско. У 15-ој години женско чељаде није више дете, него девојче. Девојче се зове до пунолетства и од тада је девојћа. Девојка је све до удаје када добије нов назив млада невеста, скраћено невеста или млада и тако се ословљава годину дана од дана удаје, а момак је младожења за исто време.

Мушкарац у својој 17-ој години није више дете или детишњак како мештани воле да кажу, него је постао момче и у селу озбиљан кандидат за женидбу иако није регулисало војни рок.

У невезаном разговору жене воле да помену име момка, који им се допада за зета па кажу:

”Еј, Жика Вацин се замомчил” Ако су више пунилетних девојака на окупу: Девојће се збрале, а за млађе од 18. г.: Девојчетија се збрала. Мушка деца су дечишта, а старија од 17. г. момчетија, момци.

А, када је у питању удадба и женидба и за и момка и девојку каже се: жени се. Реч удаја се не чује, него се каже: “Зора Боркова се оженила за Добросава Рајковског у Валниш, Коса се оженила за Божу у Николинци, у Мишчу малу. Жола гачковсћи оженил Јорданку качаровску Чала учитељ оженил Боку учитељицу.

Ако се девојка уда у богатије домаћинство стрелчани кажу убаво се удомила. “Загорћина черка се удомила у Александровац за Влатћиног сина.” Бранчина и Цветина черка из Падину (крај у стрелачком атару) удомила се у пољето у Војнеговац (пољето је назив за пиротску котлину). Јорданка Гарина се удомила у Драгинац, у Лужницу.

Деца и одрасли оца зову тата, а мајку нана или мама. За децу кажу: синови и черће (кћери) Стриц се ословљава чича, а стрина стринка. При дозивању кажу: “Стринће, јела овам, дојди овам”. Најстарији стриц је стари башта или стари тата, а његова супруга стара мајћа или стара нана. Мајчин брат је ујћа (ујак), његова супруга ујна. Очева или мајчина сестра је тетка, а њен супруг тетин-теча. Женине сестре њеном мужу су свастике, а мужевљеве сестре жени з’лве (заове). Супругу је женин брат шурак, а шуракова супруга шурњаја. Супружници две рођене сестре су баџеви (пашенози). У породици са два брата, млађи је девер снајки. Зету је супругин отац, деда (таст), а мајка, баба (ташта). За остале сроднике стрелчани имају следеће називе: братанац, братаница, сестричина, сестрић, јетрве (жене од два или више брата), брат од ујћу, сестра од ујћу, брат од чичу, сестра од чичу, брат од тетку, сестра од тетку, кум и кумица, кумашин и кумача ( кумашин је крштена особа, а кумача његова супруга).

 

Називи по породичном стаблу: отац, син унук, праунук, чукунунук и бела пчела. За старије генерације ако опет пођемо од оца: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврндеда, аскурђел, кунђел, курлебало и сурдуков.

Чукундеда је прадедов отац, дедов деда и очев прадеда

Наврндеда је чукундедов отац, прадедов деда итд.

Аскурђел је чукундедов деда, прадедов отац итд

Кунђел је чукундедов прадед…

Курлебало је чукундедов чукундеда…

Сакурдов је отац чукундедовог чукундеде…

Чукун-префикс-пра-настао је од латинске речи сецундус, што значи: други, следећи за један степен даље.

Наврндед је уствари навр(х) дед

Аскурђел је сакундед (сецундус) дед

Курлебало без објашњења

Називи су забележени у 18. веку у Војводини

Невеста нови члан младожењине породице даје посебна имена деверима, заовама, њиховој деци и ближој родбини Новим именима их зове само млада и то док је жива. Имена су: Убавенко, Војвода, Барјактар, Убавица, Писар, Голуб, Сеја, Сека, Голубица, Девер, Цар, Пловдина…

Све до почетка 20-их година прошлог века ретко је муж своју жену звао по имену. Ако му нешто треба зове је: Мори, јела овам, дојди овамо, нешто да ти кажем. А, жена само гласно пита: Ма, куде ли се дену мојви човек?

Када се роди прво унуче ословљавају се бабо и дедо. Између два светска рата почело је слободно ословљавање по именима. После Другог светског рата муж и жена се ословљавају само по именима или надимцима. Невесте су престале да дају посебна имена. Многи су се обичаји изгубили па и овај.