Житељи села Стрелца су Срби православне вере. Село се помиње у „Историји града Ниша“ у 15 веку, 1498.г. (по турском попису). Помиње се и манастир свети Никола у Студени 1516 године. По томе су и тада житељи ових крајева били православне вере /Историја Ниша, Градина, Ниш,1983.г, стр.108. и 148./
Стрелац се помиње и као насеље јула и августа 1690 године под устаничком влашћу у борби за ослобођење од Турака.
(Др.Рајко Л.Веселиновић: Војводина, Србија и Македонија под турском влашћу у другој половини 17.века, Нови сад, 1960.).
Историја-учитељица живота учила нас је да су Срби словенски народ који су из старе постојбине иза Карпата, између реке Висле и Дњепра, као део јужнословенских племена насељавали Балканско полуострво од краја петог до краја седмог века.
Међутим, професор Коста поп Манић* у предавању : Монографије националних имена у Словена , одржаном о светом Сави 14 јануара 1921. године по старом календару, у нишкој женској гимназији, говорио је о писању Павла Шафарика да су: “Словени најстарији народи у Европи, који су се доселили из Азије, колевке људског рода, из незапамћених времена… Шафарик реч Срб, Србин изводи од санскритске речи “серб”, “сирб”, што значи племе…
…Словене су звали сербима у најстарија времена, дакле, Санскрити, историјски народ, који је живео између река Ганга и Брамапутре у Азији, али како су сами себе звали Словени, у та најстарија времена, остаје за науку тајна.”
*Преглед цркве епархије нишке, 1921., стр. 191-200./.
Одакле су први људи дошли и населили данашњи сеоски атар? По казивању предака већина су досељеници из јужних крајева: са Косова и Метохије, из Македоније, околине Велбужда, данашњег Ћустендила, …
Фамилија Денчини у Мишчој Мали води порекло из Старе Србије, из неког шумадијског села. Денчини претци убили су харачлију Турчина и са целом породицом побегли од освете. Зауставили се у Стрелцу (Турска Србија), јер су сазнали да у селу постоји црква, да су људи поштени и радни, казивали су аутору браћа Стојан (1912) и Ивко Ћирић (1919), Денчини потомци.
По предању фамилија Ђусинци води порекло из Црне Горе, преко Косова. Њихови претци су првобитно настањени у Метохији, а потом бежећи од турских и арнаутских зулума дошли у Буковик.
По казивању учитеља Милутина С.Миленковић (1925.) Ђусинци су пореклом из Турске јер “физиономија њиховог лица и данас код потомака подсећа на Турке”.
Костадиновска фамилија води порекло са Косова. За Јуручку фамилију казују да потиче из Турске и да су у Стрелац дошли из Македоније. Има и оних који верују да су Јуруци пореклом Ашани /Арнаути/ сточари.
За Јанковску фамилију из суседног села Ралина, потомак по женској линији Љубомир Станковић Вужда казује да потичу из Грчке.
Саговорник Чедомир Б. Ракић нам казије: „Борићинци, Коцини и Стамболијци су једна фамилија“. То је чуо од својих предака. Као доказ казивању Чедомир наводи да су им њиве и данас једна до друге. Апостол, Марко и Момчило су браћа. Од Апостола су Борићинци, од Марка Стамболијинци и од Момчила Коцини-Момчиловићи.
Марков потомак Драгољуб Марковић Гопша (1924-2003) казивао је аутору да њихови претци потичу из Турске и да су дошли преко Косова. Назив Стамболијинци добили су по граду Стамболу.
Међутим, Мирко Марковић је од свога оца Чедомира слушао да је њихов предак Стаменко заробљен од Турака 1913. г., провео шест година у ропству у Стамболу и по томе су добили надимак Стамболијинци. Стаменко је из заробљеништва донео само похабани српски војнички шињел од кога су деци скројили шајкаче.