Свештеници

 

Време службовања свештеника у Стрелцу:

 Раденко Г.(М.) Поповић (1811-1879) био је парох стрелачки и студенски (1833-1879.) У Студени: 1833, 1838, 1843, 1858, 1859, 1868, 1872, 1875, 1876, 1878,

Григорије Р.Поповић, парох калански, љуберашки, злокућански, стрелачки

Андреја Сојловић, 4.марта парох стрелачки, 1853.

Ђорђе Р.Поповић, парох стрелачки и студенски (1858-1913.)

Цветко Поповић, парох звоначки:1889.,1909,1918.

Миладин Ристић, парох из Валниша 1883, 1868. ,1880.

Андреја Ристић, валнишанин, парох стрелачки 1853.

Панајот Павловић, валнишанин 1880, 1894.

Стеван Велковић, у Стрелцу (1879-1897.), Љуберађи и Црвеној Јабуци (1902-1907), 1908 Љуберађи

Коста Глигоријевић, 1878; (1882-1891).у Раков Долу и (1892-1893) у Стрелцу.

Антанасије К.Поповић, (1879-1890., у Горчинцу (1879-1897)

Антоније Поповић, св. из Трна (Бугарска) 24.01.1882.

Бугарски свештеник Петар за време Првог свет.рата

Живојин С. Поповић од 1922-1937.

Јримонах Иларион од 1937-1941.

Бугарски свештеник од 1941 до 19.маја 1943.године

Милутин Раденковић од 1944-1960

Антанасије К. Поповић (1857-1911)

Антанасије Поповић је рођен 1857 године* у Стрелцу од оца Косте Глигоријевића, свештеника и мајке Веле, домаћице. Основну школу је свршио у Стрелцу. „Са 17.год. би ђак код Цону учитеља“

(Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. В, Ср.Карловци 1925, стр. 314, бр. 9307 )

/*Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1900, стр 121/

Антанасије је рукоположен за ђакона 23 јануара 1877 године и за свештеника 3 марта исте године* по старом календару. Иако је имао само основну школу и припрему за свештеника био је бистар, оштроуман и веома цењен као свештеник.

/Кондуитски лист свешт.Епарх. нишке за 1913.г., т.б. 230./

/Овде убацити фотокопију Извештаја пиротске гимназије:…“Антанас поп Костин от Стрелац1877, лето ануарија 23.Прими свештенство на 1877, лето март 13. Владика Евстатија. Поп Антанас поп Костин, село Стрелац/

Свештеник Антанасиј је свој радни век провео као парох у парохијској цркви „Храма Свете Параскеве“ у Горчинцима. Служио је Богу и народу од 1877-1911. У народу је познат као поп Таса, а у администрацији као Атанасиј К.Поповић.

„Храм Свете Параскеве“ у Горчинцима је озидан на старом темељу 1868 године. За време поп Тасе горчинска парохија обухватала је пет села: Горчинци од 90 домова, Сурачево 50 домова, Извор 67 домова, Проваљеник 30 домова и Бабушницу 12 дома. Парохија је имала 249 домова 1899 године.

(Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1899, стр. 121).

Према оцени архијерејског намесника иако само са основном школом и припремом за свештеника, поп Таса је био добар као свештеник, врло добро се владао и опходио према парохијанима, “добар проповедник, врло добар у посећивању цркве и знању чинодејства”. Био је члан свештеничког удружења и члан Црвеног крста. Године 1907* имао је годишњу плату 1800 динара, а 1913**.г. приход му је био 3.200 динра

/*Конд. списак,т.бр.147. из 1908.г.,

/** Конд. списак…тек.број.230., А.С. МПс-Ц-1913, Б 3302 (7) /

Поп Таса је био члан Радикалне партије, уписан у Протоколу радикалне партије под бр. 658 у Пироту. Био је осумњичен са Хаџи Григоријем Поповићем, свештеником и другим радикалима да су повезани са Тимочкпм буном 1883 и да су припремали буну у пиротском округу. Због те сумњивости стално су били под присмотром полиције.

Касније је прешао у Народну либералну странку. На изборима 11 јуна 1906 године кандидован је за народног посланика, али је изгубио.

За време балканских и првог светског рата горчинска парохија била је упражена (1912-1919) /МПс.Ц.Б. 3302/1913/

Антанасије К. Поповић и супруга Живана, из богате пиротске породице, имали су четири сина и две кћерке: Алексу, Магдалену, Чедомира, Светомира, Димитрија и Загорку.

Алекса је умро као ђак другог разреда пиротске гимназије (по старом систему школовања) у 14-ој години другог фебруара 1890 године. Опело је извршио Панајот Павловић, парох ралински**

(Књига умрлих, страна 68, тек. број 184).

Кћеркица Магдалена је умрла од великог кашља 16. јуна 1884. Имала је само два месеца.

Чедомир учитељ у миру, поручник Првог коњичког пука “Обилић” у рату, погинуо је у првом светском рату у селу Глушци у Мачви

/Д.Ћирић, рукопис у Музеју понишавља, инв.25 у Пироту/

Светомир-Тома учитељ у почетку првог светског рата оболео је од пегавог тифуса. Из јединице се вратио се Бабушницу. Умро је 1915 године. (О Чедомиру и Светомиру биће опширније у одељку: Учитељи)

Најмлађи син Димитрије, звани „Вита“ завршио је основну школу у Бабушници и трговачку академију у Нишу. Радио је у Пироту у Шедионици. Када је штедионица банкротирала прешао је у Београд. У Београду је радио као финансијски чиновник у „Водоводу“ до пензије. Умро је педесетих година 20 века и сахрањен на Новом гробљу.

Из првог брака са професорком Милевом, из пиротске гимназије има сина Драгослава Поповића, професора Електротехничког факултета и дотора атомске физике. Др.Драгослав је радио у институту у Винчи, у Норвешкој и као службеник ОУН у кмисији за атомску енергију у Бечу.

Загорка поп Тасина кћи је удата за Блажу Гроздановића, из Пољске Ржане, учитеља у селу Градашница код Пирота.

Милунка С. Поповић удата Манић марта 1999.г. казивала је аутору ове хронике: „У селу Бољаре близу Власотинца у основној школи с јесени 1944.г. смештена је једна јединица НОВ. У школи је становала учитељица са супругом. У једном тренутку учитељица је чула песму једног војника. Глас војника је подсећао на диван глас пријатељице Загорке. Отишла је да упозна војника који је тако дивно певао као њена пријатељица. И није је ухо преварило. Војник који је лепо певао био је Драгиша, син њене пријатељице Заге.

Драгиша је данас лекар и живи у Берлину.

О поп Кости и његовом сину поп Таси постоји анегдота коју казује њихов праунук и чукунунук Живојин С. Алексић:

„Дошао сељак из Раков Дола, из поп Костине парохије у Стрелац и позива поп Косту у Раков Дол да му опева оца и сахрани по хришћансом обичају. Било је зимско време, пао је велики снег и поп Коста је намеравао да неколико дана проведе у родној кући у Стрелцу са сином поп Тасом. Поп Кости се није ишло по великом снегу преко планине у Раков Дол и замоли Тасу да оде и изврши опело. Ни поп Таси се није ишло усред зиме преко планине па напомене оцу да је то његова парохија и да треба он да оде. Слушао тај разговор други поп Костин син Јованче-Ваца, земљорадник па позове своју жену Кату и нареди јој: “Като, иди згреј воду да и’ оба обричим па чу ја да идем!”

Поп Тасина супруга је из богате пиротске породице. Имала је три куће у Пироту. Син Димитрије-Вита је продавао једну по једну и коцкао се.

**/Ралинска парохија припадала је стрелачкој цркви и обухватала ова села: Ралин са 53 дома, Валуниш (Валниш) 28 домова и Камбелевац 56 домова. Свега 137 домова и 1098 душа (Православна српска црква у Краљевини Србији 1895, стр. 169)

 

Стаменка Јовановића школског одборника у Стрелцу 1884.г. заменио је Антанасије К. Поповић, свештеник.

Председник школског одбора Адам стаменковић са учом Димитријем Мелентијевићем пишу Министру просвете 9.02. 1884.г. како радињинска и столска општина не уплаћују школској каси у Стрелцу паре за рад школе.

/III, 55, 1885, Архив Србије/

 

 

Ђорђе Р. Поповић (1842-1917)

Рођен је у Стрелцу 1842 године у породици знаменитог попа Раденка Гмитровића. Основну школу завршио је у родном селу. За ђакона је рукополежен 26, и за свештеника 27 децембра 1872 године (по старом календару).*

*(Глас Цркве Епархије нишке, Ниш 1899, страна 118/119) и Конд.списак, тек.бр.232, МПс.-Ц-Б-3302/1913./

Према Кондуитском списку у АС:МПс.-Ц-Б-3297/1908, за 1907.г. ред.бр. 149, поп Ђорђе је рођен 1847.године

Свештеничку дужност обављао је веома савесно. Био је добар проповедник у цркви и изванредан човек. Његов однос према парохијанима служио је за пример осталим свештеницима. Био је члан свештеничког Удружења и члан Земљорадничке задруге. Године 1907. годишњи приход имао је 1500 динара.

Поп Ђорђе је сушта супротност старијем брату Григорију, такође свештенику, који је често својим парохијанима приређивао непријатна изненађења. Према подацима из Шематизама поп Ђорђе је службовао у студенској парохији од 1880 до 1890 године и од 1895 до 1914 године. Умро је у родном селу 1917. г одине. Опело је вршио бугарски свештеник Петар.

Према епархијској подели студенска црква имала је 1895.године две парохије: студенску и валнишку. У студенској парохији била су села: Студена са 106 домова и део Стрелца са 30 домова у којима је живело укупно 1144 душе, а валнишка парохија је обухватала села: део Валниша са 24 дома, Кијевац 23 дома и Пресеку 23 дома. У валнишкој парохији служио је јереј Миладин Ристић*родом из Валниша

(*Православна српска црква у Краљевини Србији 1895.год, стр.169)

Према новој подели села по парохијама 1899.године, студенска парохија је имала четири села: Пресеку са 20 домова, Студену са 120 домова, Валниш са 60 домова и Ралин са 60 домова. Цела парохија је имала 260 домова.

Парохијална црква за ова села био је „Храм Св. Николе“ у Студени, обновљен и озидан 1867 године,*захваљујући Ђорђевом оцу Раденку, знаменитом свештенику и просветару.

(*Глас Нишке Епархије, Ниш 1899.год.,стр. 118/119)

Према матичној књизи умрлих цркве стрелачке Храма Успеније Богоматере, на страни 7, тек.броја 63 Ђорђе Поповић, свештеник стар 75 година умро је од богиња 1917 године. Опевао га бугарски свештеник Петар.

Милева М. Раденковић, из Стрелца казивала је осмог октобра 1987 године ову анегдоту о поп Ђорђи:

„Суседно село Валниш слави Спасовдан. У центру села на место званом Крс домаћинства изнесу хлебни колач из црепње (црепуље), кондир ракије и мало вина тек да се прелије колач. Поред колача је разно мезе, затим готова јела у чврстом стању и обавезно печено јагње. Свештеник Ђорђе чита молитву, благосивља и пресече колач. Од сваког домаћина добија половницу (пола колача) и плећку печеног јагњета. Један од домаћина уместо јагњета донео је печено прасе. Када је поп Ђорђе стигао до њега да чита молитву и пресече колач, видео је печено прасе и запевао:”Свети Спасе прими прасе домаћин није имао јагњенце па заклао прасенце”.

Ђорђе је ожењен Великом кћерком деда Станка од кога је настала фамилија Станковци. Драга Љубић праунука деда Станкова казивала нам је 31 јула 1986.г. да је Велика уствари побегла за Ђорђа Поповића, а са њом је побегло и деда Станково куче које је Велика посебно волела.

Ђорђе и Велика изродили су петоро деце, три сина и две кћери: Стевана, Славка, Алексу, Даринку и Босу.

Стеван и Славко су завршили богословију и постали свештеници, а Алекса је изучио за учитеља.

Даринка је удата за Александра Костића, рођеног у Власотинцу, среског писара у Бабушници. Њихова деца су: Надежда, Миодраг, Живојин, Вера, Драгослав, Божидар и……?

Боса је удата за Симу трговца у Љуберађи. Њихова деца су: Петар, грађевински инжењер, радио и умро у Београду, Лепосава удата за Добросава (Добру Торника) из села Блато и Јовча и Јован (близанци)

 

Ђура С.Вељковић (1876-1941)

Ђура С. Вељковић протојереј рођен је 20 октобра 1876. год. у селу Стрелцу, од оца свештеника Стефана Велковића и мајке Стојанке. Основну школу свршио је у месту рођења. Учитељи су му били: Димитрије Мелентијевић, Радоје Красић и Михаило Веселиновић. Као ђак основне шкле показивао је наклоност према свештеничком позиву и као основац редовно је читао Апостол у стелачкој цркви.

По завршетку петог разреда пиротске гимназије 1894 године уписао се у Београдску богословију, коју 1898.године свршио са одличним успехом.

За ђакона је рукоположен 29. августа 1899 године, а за свештеника 14 октобра исте године. Као свештеник постављен је 1901. год. за капелана своме остарелом оцу у Љуберађи и служио је годину ипо дана а онда је званично постављен за сталног пароха у Љуберашке парохије. Био је врло добар у свему и добар у проповедању. Годишњи приход 1907. г. био је 1.600 динара, а 1913. 1.7оо динара. Није кажњаван

/Конд.сп. за 1907., т.бр. 155 и Конд.сп. из 1913./; МПс.-Ц-Б-3302/ 1913

Поред свештеничке дужноси вршио је и учитељку дужност до 24.фебруара 1915.

/Просв.гласник бр.3, март 1915.г, стр.42./; ПБр.23198, 21.11.1913 /Пр.гл. бр.2 и 3, 1914.,стр.111/

Ђура је у току Првог светског рата са многим свештеницима 1915. интерниран у Бугарску. Прво је био у Трну а после у Џумаји. У Џумаји је са Његовим Преосвештенством Владиком Доситејем био пуне три године. Ђурина супруга Роксанда остала је са седморо ситне деце на милост и немилост бугарским окупаторима. Да би прехранила децу продавала је све што се у кући нашло и куповала храну. И сама је гладовала само да би децу хранила. На крају је морала да прода и поп Ђуриног коња за 60 кг.кукуруза.

„…Одвајајући од својих уста, само да децу сачува, она је толи9ко ослабила да је најзад од гладовања и других недаћа преминула“ писао је о покојној презвитерки Роксанди, Димитрије Панић, свештеник*

*/Преглед Цркве епархије нишке, бр.10, 1930 год., стр.333 /

Даље г. Д. Панић пише:…3/16 септембра т.г. (1930.-прим.БМР) одржан је свечани парастос са освећењем надгробног споменика ,код цркве љуберађске, где се гроб и споменик налази, блаженопочившој Роксанди презвитерки, бившој супрузи г. Ђуре Вељковића, свештеника пароха крупачког. На парастосу су чинодејствовали свештеници: г.г. Милија Јончић, Миливој Станковић, Димитрије Панић, Момир Ћирић, Александар Милић, Живојин С. Поповић и Милутин Крстић (Раденковић-прим.БМР)

Исцрпљена гладовањем и бригом за децу преминула је 1916. године.не дочекавши супруга да се врати из ропства.

/Преглед цркве Епархије Нишке, бр.10, 1930. , стр. 333./

По повратку из ропства 1918.г. у Љуберађу, свештеник Ђура сломљен од туге и бола, сам је преузео бригу о преживелој деци. Био им је и отац и мајка. Наставио је своју свештеничку дужност у Љуберађи до 1920.г. Од 1920 до 1925 био је парох горчински и намесник за срез Луижнички.

/Шематизам источно-православне патријаршије за 1924.год., стр.205/206. /

На дан св Саве 14/ 27 .јануара 1923.г. за ревносну службу и ширење православља у својој парохији одликован је од владике Доситеја протском камилавком. /Преглед Цркве Епар.Нишке , бр.1. и 2. 1923,г, стр. 30. /

Горчинска парохија у време његовог служења обухватала је следећа села: Бабушницу, Сурачево, пола Горчинца (друга половина је припадала љуберашком пароху Миливоју Станковићу, свешт.), Горње Крњино, Радошевац, Калуђерево, Извор и Драгинац, укупно 3.278 дома. „Храм св.Параскева“

/Шематизам источно-православне патријаршије за 1924. г., Ср. Карловци 1925, стр. 205/206 /

Године 1926 и у првој половини 1927. год. свештеник Ђура је био парох раснички, а затим је по молби премештен на крупачку парохију. У чин протојереја произведен је 3.августа 1931.год по новом календару

/Преглед Ц.Е.Н., број 9. 1931.г., стр. 226./

Из крупачке парохије премештен је у Пирот, где га је за време богослужења затекла смрт, почетком априла 1941.г., угледавши непријатељске војнике под пуном ратном опремом на улазним вратима цркве.

Ђура Вељковић је био добар човек, узорни пастир и енергичан парох. За време службовања у Љуберађи подигао је звонару и зидом оградио црквену порту. Та ограда се одржала и после другог светског рата.

( Преглед цркве епархије нишке, бр.9, 1931., стр.226.).

Био је члан свештеничког удружења, члан СКЗ и члан Црвеног крста. Сахрањен је поред супруге и деце са источне стране љуберашке цркве. На споменику пише:

Вељковић Ђура 1876-1941 свештеник

Роксанда 1877-1916 са преминулом децом:

Драгомиром, Владисавом, Велибором,

Радмилом, Ковиљком и Олгом

Њихови најмилији

 

Поред упокојене деце поп Ђура и супруга Роксанда имали су:

Бранимира Ђ. Поповића, наставника пиротске гимназије

Милунку учитељицу удату за учитеља Новицу Ђорђевића из Вел.Суводола код Пирота

Бору и

Душанку-Душку

 

Милункина и Новицина деца:

Проф.Др.Сци.мед. наука Мирослав Ђорђевић, живи са породицом у Београду.

Драгослав Ђоршевић, наставник географије, живи са породицом у Пироту

Проф. Олгица Ђорђевић-Момчиловић, ради у библиотеци САНУ

 

Хаџи Григорије Поповић (1826, 1837-27.02.1911) Стрелац, 02.05.1998 год

( Из књиге „Миниа општиа“, индикта ги мца новембра )

Биографија Хаxи проте Григорија: „Хаxи прота поп Григорије, попа Раденка (син, примедба Б.Р) рођен 1836.године у Стрелцу. 1856 године рукоположен за свештеника 21.новембра у Нишу. Архиепископ и митрополит Јоаникије грк. За проту произведен 1866 године у Нишу. 1866.године ишао је у Рила манастир “Св.отаца”. Био сам на поклоњењу Светој Гори 1890.године. У Јерусалиму био је 1895 године. Била је и попадија Стана поклоница кћи Григорија поп Ранчића.

За време турака поповао је у селима: Прва нурија била је у селу Стрелцу, Пресеци и Масуровцима од (1856-1868-БМР), свега 60 кућа. 1868 године попа Димитрија Станковића убили су Турци. Онда му је додељена парохија каланска привремено. Села: Кална, Јабуковик, Градско, Преслап, Вучи Дел, Јасенов Дел. Поповао је пет година па је оставио. 1879 године дошао је у Љуберажду. Поповао сам до 1899 године. Онда је отишао у Злокућанску парохију (Драгинац). Када је отишао звало се село Злокућане и имало је цркву Св.Тројице (1847-8) подигнута. До 1899 није поправљана. Молио је да се поправи, али били су неки председници непослушни. Онда затвори цркву 6 месеци и опет отворио.

Х. Григорије Поповић 1903 године вратио се у Стрелац и на стрелачку парохију 13 фебруара.

Умро поп Коста ( 6.11.1902. Б.Р.) брат попадије Стане, поклонице 19.02.1903.год.

Из књиге: „Мимиа општиа“ /1903 мца новембра 1903.год/

Хаxи Григорије Поповић рукоположен 1857.год. новембра 21.,(у претходној биографији је година 1856.), родом из Стрелца, родитељи поп Раденко Митровић, православни христијан рукоположен за свештеника1834.год. у Стрелцу. Поп Раденко подигао цркву у Стрелцу Успеније Богоматере 1838 године и школу.

Хаxи прота поп Григорије подигао школу у Љуберажди, а тако је у цркви књиге и одежде дао 1899. Преселио у Злокућане на парохију Црква је била напуштена. Затвори је шест месеци. Поправи и поново отворио. Вратио се у Стрелац 1903. 15 фебруара купио књигу.

“Знати се ко је посадио тополу 1862. године тополу при цркву до бару при цркву стрелачку поп Григорије Поповић и три ора до Бару деда Станкову Палиградицу. Дошао сам на стрелачку парохију 1903.године 13. Фебруар, а био сам пре тога отишао у Лужницу пре 1899. године”.

/ Горњи Запис, оригинал је у стрелачкој цркви/.

/ Ове речи сам преписивао из црквене књиге у стрелачкој цркви у присуству потомка Хаxи Григорија, по мајци матуранткиње Гордане Савић из Зајечара, унуке Часлава А. Поповића, Аxијиног/.

Хаxи-Глигорије Поповић, свештеник био је слабог здравсвеног стања 1907.године. Рођен је у Стрелцу, стар 70.година, рукоположен је за ђакона 12, а за свештеника 15.маја 1856.године.

НАПОМЕНА: Велика је разлика у датуму између Записа у стрелачкој цркви и овог податка.

Хаxи-Глигорије је завршио основну школу . Кажњаван* је два пута по 15.дана епитимије и једанпут 30.дана епитимије. Због неслужења св. литургије кажњен је и три месеца забране епитрахиља. У посећивању цркве и чинодејства био је добар. Био је слаб проповедник Годишњи приход му је био 800.динара.

/*МПс.-Ц-Б-3287/1908, за 1907., тек.бр.протокола 150 Кондуитни списак свештенства мирског и монашког реда у епархији нишкој за 1907.годину/.

Следећи записи из стрелачке цркве гласе:

Покојни Богдан Петровић и Тоша његов син и Живко и Живана поклонише Св. Богородици једно јагње.

15 августа 1906. год.Стрелац

Покојни деда Радисав Бојић из Кијевца и Живана поклонише Св. Богородици једно јагње.

15 август 1906.год.Стрелац

1908. кажњен је 20 дана епитимије од нишког духовног суда

.Књига „Триод цветни“ (Запис зеленим мастилом)

Јованча Ваца Глигоријевић син покојног Косте Глигоријевића, свештеника из Стрелца умро 26 априла 1949. године (трећи дан Ускрса). Сахрањен 27 априла 1949. године.

Душан М. Ћирић с.р.

Живојин син Гаврила Станишића и мајке Саре, студент агрономије из Стрелца умро 21 октобра 1949. год. у Београду. Сахрањен 27 октобра 1949.год. у Стрелцу.

ДМЋ (параф) с.р.

Горње записе у стрелачкој цркви преписао сам у присуству:

Гордане Савић, матуранткиње из Зајечара и потомка Хаxи Григорија Поповића, Чедомира Димитријевића Зебеца из Стрелца и његовог сина Ненада Димитријевића 2.маја 1998.године.

3 маја 1998. године у стрелачкој цркви прелиставамо књиге: Ненад Димитријевић, Миле Радосављевић и моја маленкост Бранимир Раденковић, сви родом из Стрелца.

Часослов, печатен в Белграде в книгапечатник књажевства Сербие. На првом листу књиге, на унутрашњој страни написана су имена: Марија, Мара, Станко Ангелина….

На другој страни рукопис: село Стрелац продадо попа Коста продаде на Св. Богородицу (нечитка реч) купи ју (опет нечитка реч) Евта и псалтир и часловец за гроша 49 година беше 1860.

У књизи на празном листу налазе се имена: Мијаил, Ћира, Јованка, Стана, Љубица, Деску, Мита.

1912 година, август 15. Село Кијевац. Приложио је Тодор Бојић за своји осмогласник цркви стрелачкој на Св. Богородицу за здравље свију укућани Тодор Бојић, Пејча Бојић Светозар, Никола, Драгутин, Бранко, Радивоје, Живана, Даца, Крсјана, Илинка, Таска, Мара, Тодора, Наталија. Наплатена 13 динара ( Октоих сирјеч осмогласник који је поклонио Тодор Бојић из Кијевца, штампан је у Москви).

 

Коста Глигоријевић, свештеник (1830-1902)

Коста Глигоријевић свештеник рођен је у селу Стрелцу 1830 или 1831.године у махали Равна (Попова мала) од оца Глигорија и мајке Станке. Коста је свршио основну школу захваљујући родитељима код учитеља Ђорђа Николића Гаче у Стрелцу. Кад је савладао основно образовање, Коста је изучио Псалтир и Часловец. То је било довољно да у двадесетој години постане свештеник. За ђакона је рукоположен 13., и за свештеника 14. септембра 1851 године по старом календару. Рукоположење је обавио нишки владика Јоаникије у цркви Душничкој. /Из некролога поп Кости/.

Свештеничку дужност обављао је у стрелачкој парохији од рукоположења 1851 до 1879 и од 1899 до смрти 6. новембра 1902. године.

/Мат.књ.умр., 1878-1902, стр.135, т.б. 20., живео 72.г., у браку 37.г./

Раковдолску парохију уступио му је деда поп Генча у којој је служио од 1880 до 1897.године. Раковдолска парохија припадала је „Храму Равно Апостоли св. Константин и Јелена“ у Црвеној Јабуци. Црква је озидана 1868. г. од тврдог материјала и имала је три парохије: црвенојабучку, раковдолску и добровишку.

Тих деведесетих година 19 века раковдолска парохија састојала се из два села: Раков Дола и Радосина. Раков Дол је имао 45 домова, а Радосин 50 домова у којима је живело укупно 971 душа. Свештеник Коста је једно време био парох и добровишке парохије, која се састојала од села Добровиша са 76 домова и села Лесковице са 37 домова, свега 113 домова у којима је живело 875 душа.*

(*Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд 1895.године, страна 173/174 )-Библиотека Патријаршије.

Из раковдолке парохије поп Коста је премештен у злокућанску парохију у којој је служио од 1897 до 1899.године. Злокућанска парохија сатојала се из шест села: Злокућана (Драгинца) од 50 домова, Калуђерева 50 домова, Везули чифлика (Александровца) 10 домова, Радошевца 30 домова, Ваве 65 домова и Горњег Крњина 30 домова. Парохијска црква за ова села био је „Храм Свете тжТројице“ у Злокућанима, озидан 1847.године**

( **Глас цркве нишке епархије, Ниш 1899.године, страна 120 ).

Због нарушеног здравља и старости поп Коста је по молби премештен у родни Стрелац у коме је служио до смрти 6. новембра 1902 године.Стрелачка парохија 1899 године имала је 173 дома.

(Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1889, страна 119).

У трагању за што више подарака о поп Кости наишао сам на његов својеручни запис у књизи стрелачке цркве који гласи: “Да се знае кога сам запопил ја поп Коста беше време светога Крстовдан беше године 1851.год.”

Са супругом Велом (1825-1885) имали су три кћери: Стојну, Мару, Кату и два сина: Антанасија (поп Тасу) и Јованчу (Вацу). Стојна је била прва писмена жена из Стрелца. У кћерку Кату био је заљубљен злогласни Турчин Бели Ме(х)мед и о томе постоји песма:

/ Види Фамилије: Глишинци-Вацини /

Иако свештеник Коста у оно време није могао да стекне образовање које имају свештеници данас. Својим трудом беспрекорно је обављо свештеничу службу у народу и парохијским храмовима.

Па ипак против њега су два пута подносили тужбе које су ишле и до Министра Просвете и Црквених Дела. Прва тужба била је поводом доставе Милосава Поповића учитеља у Црвеној Јабуци да је поп Коста оженио и венчао младог унука Ђорђа Ј.Поповића, уместо надлежног пароха и то старијом девојком Стојанком из Црвене Јабуке ( факсимил у прилогу), и да се овај брак може сматрати као украден (“светотатство”). Прегледом потребних црквених протокола и докумената, сам Архијерер је установио да нема фалсификата па је Министар Просвете и Црквених дела известио Духовни суд Епархије нишке да Коста Глигоријевић, свештеник није крив (фотокопија у прилогу).

Другу пријаву Господину Министру Просвете и Црквених Дела шаље председник Духовног суда Епархије нишке, Р.Илић да јереј Коста Глигоријевић, парох стрелачки у срезу лужничком округа пиротског није записао у књигу умрлих Милана Николића из Александровца који је умро 15 августа 1897.године по старом календару, већ је уписан после две године, 1899.године. Председник Духовног суда тражи од Г. Министра “да би изволео јереја Косту Глигоријевића дати грађанском суду на осуду” (С Бр. 5462/ 2 Децембар 1900.год.) / МПс -Ц-ф.1-р.25/1901/. Истраживањем нисам дошао до података о одлуци Г.Министра.

Косту Глигоријевића, свештеника мештани су запамтили као одважног и храброг човека, који је пркосио Турцима без икаквог страха. У подјармљеном српству био је прави чувар српског имена, обичаја и православља. И у позним годинама био је младолик и без иједне седе власи. Као слободоуман и одважан био је познат и ван Лужнице.

Због популарности у народу и пркоса Турцима посебно се замерио злогласним Турчину Белом Ме(х)меду, који му је повремено загорчавао живот, јер је поп Коста јахао лепшег и скупоценијег коња. Једном му је Мемед запретио да ће га “тако испребијати да неће моћи ни у постељи лежати, а то ли добре коње јахати”.

Поп Коста није чекао да Бели Ме(х)мед оствари своју жељу, већ пресавије табак и пожали се нишком Паши како му Мемед прети. Пошто је Паша укорио Мемеда, овај престане са претњама. При првом сусрету после Пашиног укора “Бели Мемед” је молио поп Косту за опроштај: “Попе, ево руке. Од данас смо ја и ти добри пријатељи и опрости оно…знаш и ја сам мало џенабет, па тако…”. /Из некролога поп Кости/

Поп Коста је тај догађај искористио да се још чвршће повеже са Аранђелом Станојевићем Трнским, из села Бабе (Бугарска) у организовању устанка противу Турака. Са поп Костом верни Аранђелови сарадници били су и: поп Адам Јовановић, поп Костин брат од тетке, поп Раденко из Стрелца, његови синови поп Григорије и поп Ђорђе и Давид Петковић, трговац из Црвене Јабуке.

Коста Глигоријевић, свештеник умро је од запаљења плућа 6.новембра 1902* године у породичном дому у Стрелцу. Сахраљен је између уласка у цркву и звонаре 7. новембра 1902 године. Чинодејствовали су и до вечне куће га отпратили свештеници : супруг његове сестре Стане Хаџи Григорије Поповић, парох драгиначки, Панајот Павловић, парох столски, Ђорђе Поповић, парох студенски и Ђура Вељковић, парох љуберађски. /* мку (1878-1902), стр.135, тек.бр.20 /

Кћерку Стојну је удао у селу Блато испред Пирота, а Мару у суседном селу Студена. Да удобније живи кћерки Мари је купио имање у селу Блато и преселио је са породицом. А, трећа кћерка Ката је мимо воље оца побегла за сиромашка Раденка Љубића, ћурчију у Стрелцу. Поп Коста је био веома љут и несрећан због Катиног бекства. До краја живота није ни једном ногом крочио у кћеркин нови дом. Катин брат Јованча у селу познат као Ваца кришом је посећивао сестру и носио животне намирнице да не гладују све док нису економски мало ојачали,

Између улаза у стрелачку цркву и звонаре је споменик Косте Глигоријевића, свештеника. Подигли су га захвални синови поп Антанасије (Таса) и Јованча. На споменику пише:“Овде почива наш добри и мили родитељ Коста Глигоријевић парох стрелачки који се пресели у вечност 6.11.1902. год. у 72-ој години живота, а 52 године своје свештеничке службе. Захвални синови поп Таса и Јованча“

/Снимак/

У матичној књизи умрлих у Месној камцеларији у Стрелцу забележено је: „поп Коста умро од запаљења плућа 6 новембра 1902 г. после поноћи“.*Опело је обавио Григорије Р. Поповић, парох драгиначки уместо Ђорђа Р. Поповића, пароха студенског

/*Књига умрлих, стр. 53, тек. бр. 51 и Прва књига умрлих, стр. 135, тек. бр. 20/

Према некрологу који је објавио поп Костин син, поп Таса у „Веснику Српске Цркве“, св.3, март 1903.г., стр.284 на опелу поп Кости су:“…чинодејствовали и до вечне куће отпратили свештеници г.г. Хаџи григорије Поповић, драгиначки, Панајот Павловић, столски, Ђорђе Поповић, студенски и Ђура Вељковић љуберађски“. Осим свештеника Панајота из Валниша остали су рођени у Стрелцу.

Стрелачка парохија је 1899.г. имала 173. дома.

/Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1900., стр.119/

 

КОСТА ГЛИГОРИЈЕВИЋ (1831-1902.), свештеник рођен је 1831.године у селу Стрелцу у махали Равна (данас Попова махала) од родитеља Глигорја и Станке. Коста је свршио основну школу, захваљујући родитељима који су га дали учитељу Гачи(Гаџи) да га научи да чита и пише. Кад је савладао основно образовање, пошто у то време није било богословских школа, Коста је изучио Часловац и Псалтир и у својој двадесетој години рукоположен за ђакона 13-ог а за свештеника 14-ог септембра 1851. године. Рукоположење је обавио владика нишки Јоаникије у цркви Душничкој ( из Некролога поп Кости). Умро је од запаљења плућа у Стрелцу 6.11.1902.године.

Прву службу по рукоположењу за свештеника поп Коста је добио у Раков долској парохији, “коју је његов дед, поп Генча обслуживао”. У овој парохији служио је до 1895. године, а онда је премештен у злокућанску (данас драгиначку) парохију у којој је служио четири године. По молби је добио стрелачку парохију са седиштем у Стрелцу. У родном месту служио је до своје смрти шестог новембра 1902.године.

Раков-долски парох је од 1851-1895.године. Деведесетих година 19. века раковдолска парохија припадала је храму”Равно Апостоли св.Константин и Јелена” и састојала се из два села: Раков Дола и Радосина. Раков Дол је имао 45 домова, а Радосин 50 домова у којима је живело укупно 971 душа. Поп Коста је једно време био парох и добровишке парохије, која се састојала од села Добровиша са 76 домова и села Лесковице са 37 домова, свега 113 домова у којима је живело 875 душа.*

(*Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд 1895.године, страна 173/174 ).

Свештеничку дужност у злокућанској парохији вршио је од 1897-1899.године. Тада се злокућанска парохија сатојала из шест села: Злокућана(Драгинца) од 50 домова, Калуђерева 50 домова, Александровца 10 домова, Радошевца 30 домова, Ваве 65 домова и Горњег Крњина 30 домова. Парохијска црква за ова села био је храм Свете тројице у Злокућану, озидана 1847.године.**( **Глас цркве нишке епархије, Ниш 1899.године, страна 120 ).

Поп Костина супруга је Вела (1825-1885). (Умрла је од велике болести 23 марта 1885. године*). Њихова деца су кћери: Стојна, прва писмена жена из Стрелца, и Лужнице, Марија и Ката* и синови: Јованча, познат у селу као деда Ваца и Атанасије (крштено Антанасије), познат као поп Таса, парох горчински.

*/У Кату је био заљубљен Бели Ме(х)мед, чувен по злу и о томе постоји песма.

Стојна је удата у селу Блато, близу Пирота, а Мара у селу Студена. Да му кћерка Марија боље живи, поп Коста купи имање у с. Блату и пресели је са породицом. Кћерка Ката се удала у Стрелцу за Раденка Љубића, сиромашка мимо воље свога оца, поп Косте. Умро је, а од туге ниједном је није посетио. Јованча-Ваца поп Костин син без очевог знања посећивао је сестру и носио животне намирнице да не гладују.

Изнад западног дела стрелачке цркве према звонари је споменик Косте Глигоријевића, свештеника који су подигли захвални синови Јованча и поп Таса. На њему пише: “Овде почива наш добри и мили родитељ Коста Глигоријевић, парох стрелачки који се пресели у вечност 6.11.1902.год.у 72.-ој години живота, а 52.године своје свештеничке службе.. Захвални синови поп Таса и Јованча“.

У матичној књизи умрлих у Месној канцеларији у Стрелцу забележено је: “поп Коста умро од запаљења плућа* 6 новембра 1902. године после поноћи”. Опело је обавио уместо Ђорђа Р. Поповића пароха студенског, његов старији брат Григорије Р. Поповић, парох драгиначки, родом из Стрелца.

*(Књига умрлих, страна 53, текући број 51 и Прва књига умрлих, страна 135, тек. Број 20).

Према некрологу који је поп Костин син поп Таса објавио у „Веснику Српске Цркве“, свеска 3. Март 1903. год.,стр.284, на опелу су “чинодејствовали и до вечне га куће отпратили свештеници г. г. хаџи Глигорије Поповић, драгиначки, Панајот Павловић, столски, Ђорђе Поповић, студенски и Ђура Вељковић, љуберађски”. Сем свештеника Панајота, из Валниша, поменути свештеници су рођени у Стрелцу.

Стрелачка парохија 1899. године имала је 173 дома. Парох црквеног храма „Успеније Пресвете Богородице“ у Стрелцу је Коста Глигоријевић,

(Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1900, страна 119).

Међутим према шематизму Државног календара Краљевине Србије за 1899.год. Коста је био парох злокућански, страна 96.

Иако свештеник Коста у оно време није могао да стекне образовање као свештеници данас, он је својим залагањем веома добро и беспрекорно обављао свештеничку службу како у парохијским храмовима, тако и ван њих.

И поред тога против Косте Глигоријевића свештеника два пута су подносили тужбе које су ишле и до Министра Просвете и Црквених Дела. Прва тужба била је поводом доставе Милосава Поповића, учитеља да је поп Коста оженио и венчао свог младог унука Ђорђа, уместо надлежног пароха, са старијом девојком Стојанком из Црвене Јабуке ( факсимил у прилогу), и да се овај брак може сматрати као украден (“светотатство”).

Прегледом црквених протокола Архијереј је нашао да нема кривице, што је потвдио увидом у документа и списе и сам г. Министар Просвете и Црквених Дела и извештава Духовни суд епархије нишке да Коста Глигоријевић није крив (фотокопија у прилогу).

Другу пријаву Господину Министру Просвете и Црквених Дела шаље председник Духовног суда епархије нишке, Р.Илић, на жалбу породице, да јереј Коста Глигоријевић, парох стрелачки у срезу лужничком округа пиротског није записао у књигу умрлих Милана Николића из Александровца који је умро 15 августа 1897. године, већ је уписан после две године, 1899. године. Тражи од Г. Министра “да би изволео јереја Косту Глигоријевића дати грађанском суду на осуду.”

(С Бр. 5462/ 2 Децембар 1900.год.) / МПс -Ц-ф.1-р.25/1901/.

Поп Коста је у подјармљеном српству био чувар православља, имена српског и лепих српских обичаја. Турци су га зато мрзели и задавали му грдне јаде. Без иједне седе власи до краја живота, младолик за своје године, слободан и одважан није се бојао од Турака. Као слободоуман и одважан пркосио је Турцима јашући лепе и скупоцене коње. О њему се чуло и ван Лужнице. Због његове популарности и пркоса, једном га је позвао злогласни “Бели Мемед” и запретио му да ће га “тако испребијати да неће моћи ни у постељи лежати, а то ли добре коње јахати”.

Поп Коста није чекао да то Бели Мемед и оствари већ пресавије табак и пожали се нишком Паши. Укорен од Паше, “Бели Мемед” није више претио поп Кости, већ га је једном при сусрету молио за опроштај:

-Попе, ево руке. Од данас смо ја и ти добри пријатељи и опрости оно……знаш и ја сам мало џенабет, па тако…*

*/ Из некролога о поп Кости /

Бели Мемед је био заљубљен у Кату поп Костину најмалађу кћерку. Укућани су морали да је крију од Турчина Мемеда кад је посећивао или пролазио кроз Стрелац. И она је један од разлога што је Мемед претио поп Кости. О Мемедовој заљубљености постоји и песма:

 

Поред свештеничке дужности поп Коста је био и верни сарадник Аранђелу Станојевићу Трнском из села Бабе код Трна (Бугарска) организатору устанка против Турака, као што су били и поп Адам Јовановић из Злокучана (поп Костин брат од тетке), поп Раденко из Стрелца и Раденкови синови: поп Григорије и поп Ђорђе.

 

Антанасије (Атанасије-поп Таса ( 1852/1853, 1857—191?.)

Рођен је у Стрелцу од оца Косте Глигоријевића, свештеника и мајке Веле, домаћице 1857*. године. Према Кондуитном списку за 1907.год., тек. бр. 147, поп Таса је рођен 1852/1853. године. Свршио је основну школу. Са 17.год. би ђак код Цон8 учителја

.(Љ: Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. В, Ср.Карловци 1925, стр. 314., бр.9307

*/Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1900, стр.121./

Рукоположен је за ђакона 23 јануара 1877 године, а за свештеника 3 марта исте године. Иако је имао само основну школу и припрему за свештеника, био је добар свештеник.

(Према Конд. листу Еп.Н.за 1913, т.бр.230)

( Овде убацити фотокопију Извештаја пиротске гимназије: „ Антанас поп Костин от Стрелац 1877, лето ануарија 23. Прими свештенство на 1877, лето март 13. Владика Евстатија. Поп Антанас поп Костин, село Стрелац)

Свој радни век провео је као парох у парохијској цркви храма „Свете Параскеве“ у Горчинцу. Служио је Богу и народу од 1877-1911./1880-1914?/ Храм Свете Параскеве је озидан на старом темељу 1868. године. Према Кондуитском листу свештенства Епархије нишке за 1913. г. поп Таса је био “добар проповедник, врло добар у посећивању цркве и знању чинодејстава”. Те године имао је приход 3.200. динара. Због неслужења Св.Литургије од Духовног суда у Нишу кажњен је са 20.дана епитимије. Био је члан Црвеног крста.

/ А.С.МПс-Ц-1913. Б 3302(7) Кондуитски списак ….Тек.бр. 230./

Горчинска парохија обухватала је пет села: Горчинци од 90 домова, Сурачево 50 домова, Извор 67 домова, Проваљеник 30 домова и Бабушницу од 12 дома. Цела парохија имала је 249 домова 1899 године.

(Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1899, стр. 121).

Горчинска парохија била је упражњена за време ратова од 1912-1919.

/МПс. Ц.Б 3302/1913/

По партијској припадности поп Таса је био радикал. Уписан је у Протоколу Радикалне партије под бројем 658 у Пироту.

Антанасије К. Поповић и супруга Живана, из Пирота имали су четири сина и две кћерке. Први син Алекса умро је 2.фебруара 1890. г. као ђак другог разреда пиротске гимназије у 14-ој години. Опело је вршио Панајот Павловић, парох ралински**

(Књига умрлих, страна 68, тек. Број 184).

Кћеркица Магдалена умрла је од великог кашља 16. јуна 1884. године. Имала је само два месеца.

Други поп Тасин син Чедомир и трећи Светомир -Тома били су учитељи (Детаљније о њима је у поглављу о учитељима).

Најмлађи поп Тасин син Димитрије-Вита Поповић (1897-1966), поред ниже гимназије у Пироту завршио је и трговачку академију у Нишу. Радио је у Штеднокредитној банци у Пироту. Када је Штедионица банкротирала прешао је у Београд и радио као књиговођа у Водоводу до пензије. Умро је 1966.г. и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Димитрије-Вита Поповић је ожењен са Милевом Марковић, из Крагујевца, професорком пиротске гимназије. Њихов син Драгослав Поповић, је доктор атомске физике и проф. Електротехничког факултета у Београду. Радио је у Институту у Винчи, у Норвешкој и био службеник ОУН у Комисији за атомску енергију у Бечу.

Зага поп Тасина кћи је удата за учитеља Блажу Гроздановића у Градашници крај Пирота.

Милунка С.Поповић, удата Манић, из поп Тасине фамилије, марта 1999.г., причала је аутору хронике:

“У селу Бољаре близу Власотинца смештена је једна јединица НОВ 1944. Известан број мобилисаних младића био је у школској згради у којој је становала учитељица са супругом. У једном тренутку учитељица је чула песму једног војника . Глас војника је подсећао на глас дивне пријатељице Загорке. Отишла је да упозна војника који је певао. Није је ухо преварило. Војник који је имао диван глас био је Драгиша, Загоркин син. Драгиша је данас лекар и живи у Берлину.

Поп Тасина супруга је имала у Пироту три куће. Син Димитрије-Вита их је продавао једну по једну и коцкао се.

О поп Кости и његовом сину поп Таси постоји анегдота коју казује њихов праунук и чукун унук Живојин С. Алексић:

“Дошао човек из Раков Дола, поп Костине парохије у Стрелац и зове поп Косту да иде у Раков Дол и опева једног покојниа. Било је зимско време па је поп Коста неколико дана проводио у родној кући у Стрелцу. Из Бабушнице је дошао и његов син поп Таса да се виде. Поп Кости се није ишло по снегу преко планине у Раков Дол па замоли сина поп Тасу да оде и опева покојника.. Син му напомене да је то његова парохија и његов посао. Слушао тај разговор Јованча-Ваца, земљорадник, други поп Костин син па позове своју жену Кату:

-Като, иди згреј воду да и’ оба обричим па чу ја да идем

** ралинска парохија припадала је стрелачкој цркви и обухватала је ова села: Ралин 53.дома, Валуниш (Валниш) 28 домова, и Камбелевац 56 домова, свега 137 домова и 1098 душа

(Православна српска црква у Кр.Србији 1895, стр.169).

/ Убацити фотокопију из Извештаја пиротске гимназије -Антанас поп Костин от Стрелац 1877, лето ануарија 23. Прими свештенство на 1877, лето март 13. Владика Евстатија. Поп Антанас поп Костин, село Стрелац/.

Године 1907 имао је годишњу плату 1.800 динара.

1884. г. школског одборника Стаменка Јовановића заменио је Антанасије Поповић, свештеник.

Председник школског одбора је Адам Стаменковић и са учом Димитријем Мелентијевићем пишу Министру просвете 9.02.1884.г. како радињинска и столска општина не уплаћују школској каси у Стрелцу паре за рад школе

/ИИИ 55, 1885, Арх.Србије/

 

Стеван Ђ. Поповић (1872-1936)

Свештеник Стеван рођен је у Стрелцу 5. марта 1872. године од мајке Велике и оца Ђорђа, свештеника. Умро је 13. 01. 1942. г. у Нишу. Унук је знаменитог стрелачког попа Раденка. Основну школу завршио је у родном селу, а пет разреда гимназије у Пироту. У први разред гимназије уписан је по одобрењу Господина Министра просвете и црквених дела Пбр.12138 од 21. септембра 1887. године, пошто је претходно положио пријемни испит са одличним успехом.

/Прилог фотокопија молбе и одобрења/.

По завршетку петог разреда гимназије уписао је Богословију у Београду и са успехом је завршио. Рукоположен је од Епископа Инокентија за ђакона 29, а за свештенка 30. 08. 1897. године у „Храму св.Тројице“ у Нишу. За свештенка је постављен у Мокрањској парохији, близу Беле Паланке. Парохија је имала пет села: Мокра 110 домова, Дивљана 23 дома, Доња Коритница 70 домова, Горња Коритница 25 домова и Ореовац 36 домова. Цела парохија имала је 264 дома и 2096 душа. Парохијска црква је манастир дивљански „Св. Димитрије“.

По молби је 1899.г. постављен за пароха александровског, протопрезвитерство топличко, округа нишког.

/ Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1900., стр.118 /; МПс.-Ц-1913., Б-3302, тек.бр.251./

Према архивским подацима и 1907 године био је свештеник у парохији Александровачкој у Намесништву топличком. Према извештајима надлежних Стеван је био добар свештеник и проповедник у цркви. Редовно и савесно обављао је своју дужност. Подједнако се опходио и са старим и младим парохијанима Био је доброг владања и одговорно вршио свештеничку службу.

Међутим, због венчавања неколико парохијана у белопаланачкој цркви, а не у манастиру дивљанском, који му је био парохијална црква, кажњен је од Архијереја једномесечним забраном епитрахиља и 10 дана епитимије, због изостанка са вечерње.

Поп Стеван је био члан свештеничког удружења и члан земљорадничке задруге. Имао је годишњи приход 2.200 динара, 1907., а 1913.г. 1.600. дин.

/Кондуитни списак свештенства мирског и монашког реда у епархији нишкој за 1907., т.бр. 235 /.

Године 1924 је парох 7. нишке парохије која је обухватала део Ниша, село Медошевац и село Поповац са укупно 2251 домом. Парохијални храм је „Св. Пантелејмон“ у Нишу

/Шематизам за 1924.г., стр. 199/

Поп Стеван је 1932 г. привремено био парох косанићски у срезу јабланичком Одлуком Њ.В.Пр.Митрополита загребачког и Адм. Епископа нишког г. Доситеја Е бр. 1677/1932.год. враћен је “у дејство своје парохије”

(Преглед цркве епархије нишке, бр.11 и 12, 1932., стр.220.)

За свој рад Стеван Ђ. Поповић одликован** је црвеним појасом и протском камилавком. Произведен је у чин протојереја као парох светопантелејски у Нишу (Исто: стр.22о, 223, 278).

**/ Шематизам источно-православне патријаршије из 1924., Ср.Ксрловци 1925., стр.199./

Поп Стеванова супруга Антица је умрла млада и оставила петоро деце: Веру, Надежду, Љубомира, Браниславу, Николу и Миодрага-Милета

Вера је умрла као девојка

Надежда се није удавала

Љубомир, економиста дипломирао је у Франкфурту на Мајни. Женио се. Нема децу.

Никола је умро као дете у Топличком устанку.

Миодраг је правник. Живео је у Нишу, нежења

Бранислава, најмлађа удата је за Целета- Светозара Потића. Имају кћерку Гордану удату за Славољуба Цветковића, историчара у Београду.

Стеван Поповић је написао чланак: “Говор о реду у цркви за време примања св. причешћа” који је објављен у Прегледу Цркве Епархије Нишке за фебруар-март 1936 године, страна 88-90.

/ У прилогу фотокопија/.

О Стевану Ђ. Поповићу, проти са службом у Нишу бележи и Преглед Цркве Епархије Нишке 1938. године у броју 10, на страни 348.

Одлуком Е. Бр. 2029 од 29-Џ-1941.г. протојереја Стеван Ђ. Поповић парох ВИИ нишке парохије постављен је за сталног пароха ЏИИ нишке парохије.

/Гласник српске православне цркве бр. 10. , 1. октобар (18. септембар) 1942., стр.72./

 

Славко Ђ. Поповић (1874-5)** 1877. – 20.12.1937 )

Славко Ђ. Поповић, свештеник рођен је у Стрелцу 1877 године од мајке Велике и оца Ђорђа, свештеника. Унук је знаменитог попа Раденка. Основну школу завршио је у родном селу, 5 разреда гимназије у Пироту, а Богословију у Призрену; (Београду према Кон.сп.из 1913./

(Преглед Цр.Еп.Нишке,бр.12, стр.353).

По завршетку Богословије и одслужења војног рока био је учитељ у основној школи у Студени и Стрелцу од 1901-1902 године.

Као учитељ основне школе у Стрелцу 15. јуна 1902 г.оцењен је од надзорника М.Лазаревића одличном оценом.

У Студени је радио као учитељ 1901.г. По молби ПБр.506 од 14.јануара 1902 г. премештен је из Студене у родни Стрелац.

Венчао се у Нишу 10. Новембра 1902 године са Јулијаном, кћерком Анке и Михаила -Миче (Димитрија Николића), свештеника из Ниша, родом из Прокупља. Јулијана је рођена 5.августа 1881.године (Књига венчаних у Месној канцеларији у Стрелцу).

Кумовао је Јован П. Дробњак, коњички поручник из Ниша. Венчао их Јован З. Поповић, нишки свештеник.

Славко Поповић је рукоположен за ђакона 29 децембра 1902., а за свештеника 14 јануара 1903 године* .

* (А.С.МПс.-Ц-Б-3287/1908 Кондуитни списак свештенства мирског и монашког реда у епархији нишкој за 1907 годину, ред.бр.оригинала 148, год.плата 1.500. дин.) и /*МПс-Ц-Б-3302/1913., тек.бр.231./.

Почетну свештеничку дужност обављао је у драгиначкој парохији, у цркви „Храм с. Тројице“. Црква је саграђена 1847 године. Свештеничку дужност је обављао од 1903 до 1914. године. Истовремено је био и учитељ у бабушничкој основној школи. Учитељске дужности разрешен* је 24 фебруара 1915 године.

/* Просветни гласник, бр. 3, 1915 г., стр.42/

У Драгинцу је служио и после Првог светског рата, а већ 1924 г. био је парох расничке парохије недалеко од Пирота. Расничка парохија обухватала је следећа села: Расницу, Барје Чифлик, Пољску Ржану и Пасјач са укупно 2650 домова. Парохијски храм за ова села био је „Свети Бесребреници Козма и Дамјан“ у Расници.**

**(Шематизам источно православне патријаршије за 1924 годину, Ср. Карловци 1925, страна 203).

Славко Ђ. Поповић је био одличан свештеник у вршењу своје дужности и врло добар проповедник у цркви. Његова сарадња и опхођење са парохијанима како са старима тако и са младима била је беспрекорна. Његов рад и понашање нису остали незапажени па је од црквених власти одликован црвеним појасом и златном медаљом за ревносну службу.

Средином марта 1926 године премештен је у Белу Паланку и постављен за вршиоца дужности намесника бело-паланачког среза

(Е.бр.729 од 4. марта по 1926 године по старом календару)***

***(Преглед Цркве Епархије Нишке, бр 3-4, 1926 г., страна 113).

У 1931.години поп Славко је био члан Управног одбора Епархије Нишке.

На св.Саву 27 јануара 1928 године, Славко Ђ. Поповић је одлуком Е. бр. 190 утврђен за намесника Бело-Паланачког среза, а на седници Св.Арх.Синода од 23/10. 03. 1932, зап. бр. 933 и извештаја Е бр. 684/1932 г. постављен је за Архијерејског намесника

/ Прег.Цр Еп.Нишке бр. 5,6 и 7, 1932., стр.97./

Године 1932 Славко Ђ. Поповић, протојереј Арх. намесништва Бело-Паланачког преузео је и Архиву намесништва среза Лужничког.****

**** (Пр. Цр. Еп. Нишке, 1932, бр. 5, 6 и 7. страна 97/98).

Славко Ђ. Поповић је умро 20.12.1937.године.

/Преглед Епархије Нишке, бр.12., 1937.г.,стр.353 /

Да ли је грешком наведено у Гласнику да је септембра 1938. Славко био протојереј у Белој Паланци???

Протојереј Славко Ђ.Поповић сарађивао је у црквеним гласилима. Има објављене запажене некрологе: о једном од најстаријих свештеника ново-ослобођених крајева од Турака, јереју Милану Ристићу (поп Мили Гачковцу) и јереју Живку Ристићу, пароху стрижевачком, рођеном стрижевчанину. Протојереј Славко Поповић био је члан свештеничког удружења, члан Српске књижевне задруге, земљорадничке задруге и Црвеног крста. Радио је на књижевном пољу. У 1913.г. имао је годишњи приход 1.800. дин.

 

Ђорђе Р. Поповић (1842, 1847-1917),

Ђорђе Р. Поповић (1842, 1847-1917), свештеник рођен је у Стрелцу 1842 или 1847 године у породици знаменитог попа Раденка. Основну школу завршио је у родном селу. За ђакона је рукополежен 26, а за свештеника 27 децембра 1872 године (по старом календару).* За свештеника је постављен у суседном селу Студена.

/ * Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1899, стр. 118/119 / и /Код.сп.,тек.бр.232. ,МПс.-Ц-Б-3302/ 1913 /

Према Конд.списку А.С., МПс-Ц-Б-3287/1908, за 1907.г., редни број 149., рођен је 1847. год.

Ђорђе је ожењен Великом, кћерком деда Станка из Попове махале од кога је настала фамилија Станковци. Драга Љубић, праунука деда Станкова казивала је аутору ових редова 31 јула 1986. године да је Велика побегуљља, побегла је за Ђорђа, а с’ њом је побегло и деда Станково куче које је Велику много волело. Велика је родила три сина: Стевана, Славка и Алексу и две кћери: Даринку и Босу.

Стеван и Славко су постали свештеници, а Алекса учитељ.

Даринка је удата за Александра Костића, из Власотинца, среског писара у Бабушници. Њихова деца су: Надежда, Миодраг, Живојин, Вера, Драгослав, Божидар и …?

Боса је удата за Симу трговца у Љуберађи. Њихова деца су: Петар, грађ. инжењер, радио и умро у Београду, Лепосава (удата за Добру „Торника“, трговца из с. Блата) и два близанца: Јовча и Јован.

Свештеник Ђорђе је своју дужност обављао веома савесно. Био је добар проповедник у цркви и изванредан човек. Његов однос према парохијанима како старима тако и младима, служио је за пример осталим свештеницима. Он је био сушта супротност старијем брату Григорију, такође свештенику, који је често својим парохијанима приређивао непријатна изненађења.

Према подацима из Шематизама поп Ђорђе је службовао у студенској парохији од 1858-1880.-1890.године и од 1896-1915 године. У међувремену место је било упражњеноБио је члан свештеничког удружења и члан Земљорадничке задруге.. Као проповедник није био запажен. Годишњи приход 1913. г. имао је 1.150. дин. Умро је од богиња у родном Стрелцу за време И светског рата 1917. године. Опело је вршио бугарски свештеник Петар.

Према епархијској подели студенска црква имала је 1895. године две парохије: студенску и валнишку. У студенској парохији била су села: Студена са 106 домова, и део Стрелца са 30 домова у којима је живело укупно 1144 душе, а валнишка парохија је обухватала следећа села: део Валниша са 24 дома, Кијевац са 23 дома и Пресеку са 23 дома. У овој парохији служио је јереј Миладин Ристић*, родом из Валниша.

(*Православна српска црква у Краљевини Србији 1895.год, стр.169).

Према новој подели села по парохијама 1899. године, студенска парохија је обухватала четири села: Пресеку са 20 домова, Студену са 120 домова, Валниш са 60 домова и Ралин са 60 домова. Цела парохија имала је 260 домова. Парохијална црква за поменута села је „Храм Св. Николе“ у Студени. Храм је 1867 г. обновио Раденко Гмитровић, свештеник, отац попа Ђорђа.

(*Глас Нишке Епархије, Ниш 1899.год.,стр. 118/119).

Милева М. Раденковић, из Стрелца казивала је осмог октобра 1987.године анегдоту о поп Ђорђи:

Суседно село Валниш славило је Спасовдан. У центру села на месту званом Крс(т) свако домаћинство донесе хлебни колач испечен у црепњи, кондир ракије и мало вина, тек толико да њиме свештеник прелије колач при сечењу. Поред хлебног колача ту су: мезе, готова јела у чврстом стању и печено јагње. По завршеном обреду свештеник од сваког домаћина добије плећку печеног јагњета. Један од домаћина није имао јагње и донео печено прасе. Када је поп Ђорђе стигао до њега да чита молитву и пресече колач, угледао је печено прасе и запевао: “Свети Спасе прими прасе, домаћин није имао јагњенце па заклао прасенце”.

 

Хаџи Григорије Поповић (1826 – 27.02.1911)

Рођен је у селу Стрелцу. Зписано је неколико датума и година његовог рођења. Према новоустројеној матичној књизи умрлих, која се налази у Месној канцеларији у Стрелцу, Григорије је рођен 1826.године

(М.књига умрлих, стр. 192, тек.бр. 24)

А, према „Гласу цркве епархије нишке“, Ниш 1899.год., стр.120/121, Григорије је рођен 1837.године.

Аутор монографије нашао је у стрелачкој цркви у књизи Мимиа општиа биографију Хаџи проте Григорија у којој пише: “Хаџи прота поп Григорије попа Раденка рођен 1836. год. у Стрелцу, 1856. год. рукоположен за свештеника 21. новембра у Нишу…,

/Према подацима Др. Илије Николића из Пирота Хаџи-Григорије Поповић рукоположен је за ђакона 12., а за свештеника 27.12. 1856. г./

Парох је стрелачки од 1856-1879

1879.год.дошао на љуберашку парохију у Љуберажди…”

Хаџи Григорије Поповић био је парох пресечки 1880/1881.

На крштењу је добио име Григорије. Тако се и потписивао иако је касније у народу преовладало име Глигорије, вероватно због лакшег изговора. Под именом Глигорије убележен је у шематизмима и као народни посланик у скупштинским стенографским белешкама. Једино у Календару са шематизмом Кнежевства Србије за годину 1880, на страни 159 уписно је његово крштено име “Григорије Поповић, свештеник љубераждски”.

Основну школу, коју је основао његов отац поп Раденко, свршио је у родном селу. Црквено словенско читање и тумачења као и црквена правила и појање научио је од оца Раденка. Изучивши све што се у то време могло научити, рукоположен је за ђакона 12 маја, а за свештеника три дана касније 15 маја 1856.године

/Конд. списак Еп. нишке за 1907.год, тек.бр.150./

(Проверити да ли су Хаџи поп Григорије и поп Коста били ђаци у с. Блату и да их је учио Дамњан,бивши секретар књаза Милоша ?)

Григорије се оженио Станом, сестром Косте Глигоријевића, свештеника из Стрелца. Имали су петоро деце, два сина: Јована (Јованчу) и Миту и три кћери: Станију, Младену и Божику.

“Био је добар свештеник, али слаб проповедник”*, наводи се у Кондуитном списку.

(*Кондуитни списак Епархије Нишке за 1907.годину)

Према парохијанима је често био незгодан и оштар човек. При обиласку парохијалних домова да свети водицу захтевао је да просторије буду чисте и да су све твари у просторији на своме месту. Неред и нечистоћу није трпео.

Зора „Ћерћеска“ прича да је због непометеног пода у ижама био веома љут, а дешавало се да домаћицу и удари и нареди да очисти под док он свети водицу у суседној кући. У прљавим просторијама није хтео да свети водицу.

„Ааџија“ је био економичан и добар парничар. Стекао је добру имовину у Стрелцу и Љуберађи, где је службовао више година. У стрелачком атару и данас у више потеса његове бивше њиве мештани зову скраћено „Поплигорино“: у Јасичју, у Орничју, испод Коњег кладенца.

Чедомир Пејчић Гачковац у својим казивањима тврди да је „Хаџија“ своје имање увећавао узимањем најбољих парцела од сељака на име дуговања за обављене свештеничке услуге: за крштење, венчање, опела и других свештеничких услуга.

У Љуберађи поред куће имао је и две воденице. Био је парничар до краја живота. Због имовине у Љуберађи водио више година спор са Драгомиром Јоцићем*, сином Миладина Николића из Стрелца. Миладин се око 1892.године одселио у Љуберађу на имање Хаџи Григорија Поповића и тамо живео до смрти (*А.С. МУД-П, ф.12, р2 / 1912).

Спор са „Хаџијом“ водио је и Глигорије Марковић, из Стрелца

/А.С.МПс-Ц-Б-3280, ф 11 (римско)-40-10 /

Државни тужилац Радисав Тодоровић оптужио је попа Григорија “због утаје и самовлашћа” приликом прикупљања милостиње од народа за зидање цркве у Љуберађи и да је “насилно преузео” село Радињинце, део парохије свога шурака Косте Глигоријевића. У судском процесу га је бранио Добросав Стојановић. Успео је да га ослободи од оптужбе, али је морао сведоцима исплати дангубу

(МПс.-Ц-Бр.1468, ф.ив, р. 110, К-10/85).

Није то једини спор који је Хаџија водио преко судова. Он је до своје смрти водио и спор око забрана* са смесничарима: Јованом Поповићем, Ранчом Глигоријевићем, Стеваном Јовановићем и Цветаном Адамовићем

(*А.С. МУД-П ф.16, р.13/1911).

Свештеничку дужност обављао је у стрелачкој, каланској, љуберашкој и злокућанској (драгиначкој) парохији. У каланској парохији је служио пет година. 1879. год. добија службу у Љуберажди.

У љубераждској парохији је служио пуних 20. година и стекао лепу имовину, поред куће и две воденице. Од 1899.године до 1903.године био је парох злокућанске (драгиначке) парохије, а после смрти шурака свештеника Косте Глигоријевића, Хаџи Григорије је постављен за свештеника стрелачке парохије. Од намесника среза лужничког дужност је у Стрелцу примио 13. фебруара 1903.године*.

(*Потписи о примопредаји мат.књига –Месна канцеларија)

При редовном прегледу стања цркве стрелачке Архијерејски намесник лужничког среза нашао је да у рачунима ове цркве за 1908 год. има неправилности. Формирана је комисија да испита пословање Хаџи Григорија Поповића за 1906, 1907 и 1908 годину.

Чланови комисије били су: Славко Ђ. Поповић, свешт. драгиначки (Хаџијин братанац), Јован А. Поповић, свешт. стрижевачки и Јосиф Динчић, полицијски писар начелства округа пиротског

/А.С. Б-3293, ф.3 (римско) -4-09 / . У току истраживања нисмо дошли до резултата комисије.

Хаџи Григорије Поповић кажњаван је више пута од црквеног Духовног суда у Нишу: два пута по 15 дана епитимије, једном 30 дана епитимије због неслужења свете литургије, затим три месеца забране епитрахиља, а 1908. године 20 дана епитимије.

Хаџија је био активни члан Радикалне партије. У више сазива народне скупштине биран је за народног посланика (опширније о овоме у одељку Политичке партије-Избори).

Априла 1882. Хаџија је осуђен и затворен 15. маја

/Протокол МУД, 1882, ПО VIII, 131- Архив Србије /

Умро је 27. фебруара 1911.године. Сутрадан је сахрањен на стрелачком гробљу. И данас стоји споменик који су му подигли захвални синови Јованча и Мита и снахе Марија и Краљица. На споменику време је учинило своје, али још увек могу слова да се прочитају.

/Снимак споменика/

Његова супуга Стана, умрла је 28. фебруара 1903. ; (19. фебруара од отока

О Хаџи Григорију постоје више анегдота. Једну од њих је пре тридесетак година испричала Цвета Џамћина. У лето 1996 казивала је исту причу Цветина праунука Љубка (1944-):

-Поп Григорија крстио дете једном сиромашку из Стрелца. Кућа сирмашка била је тамо где је сада кућа Љубе Наћинога. Овај сиромашак није имао пара да плати крштенку, али је обећао да ће платити по повратку из печалбе. Пошто сиромашак није платио ни после годину дана, то поп Григорије оде у Градиште, где је сиромашак са братом орао њиву и испрегне му једног брдског вочића из јарма, отера га и прода. Сав новац задржи за себе. Када је поп Григорије одвео вочића, два брата су сели у бразду, плакали и проклињали попа Григорију. Затим се наизменично упрезали у јарам да би са другим вочићем вукли ралицу и поорали њиву.

После Другог светског рата, наследници Владе Пашића продали су кућу која је била на месту поп Григоријине куће. Кућу је купио Бошко Пауновић, Милојћар. Баба Цвета Џамћина тада је рекла:

-Е, неје требало Бошко да купује туја кућу она је проклета. Тува се не заврчава мушка глава.

Обистинило се оно што је баба Цвета говорила. Убрзо од усељења у кућу умрли су и Бошко и његов син Ставра. Остала је само женска чељад.

( Иницијатори покрета против Турака из Лужнице били су поп Раденко и његови синови поп Григорије и поп Ђорђе. 1873.г. поп Раденко је био парох у Студени).

Биографија Хаџи проте Григорија

( Из књиге Мимиа обштиа у стрелачкој цркви, дословце преписана 02.маја 1998. год.)

„Хаџи прота поп Григорије попа Раденка рођен 1836. године у Стрелцу. 1856. године рукоположен за свештеника 21. новембра у Нишу Архиепископ и митрополит Јоаникије Грк. За проту произведен 1866. год. у Нишу. 1866. године ишао је у Рила манастир “св. отаца”( У Бугарској, прим. аутора). Био сам на поклоњење у Светој Гори 1890. године. У Јерусалиму био је 1895. године. Била је и попадија Стана поклоница кћи Глигорија поп Ранчића. За време Турака поповао је у селима: Прва нурија била је у Стрелцу, Пресеци и Масуровцима, свега 60 кућа. 1868. године попа Димитрија Станковића убили су Турци. Онда му је додељена парохија каланска привремено. Села: Кална, Јабуковик, Градско, Преслап, Вучи Дел, Јасенов Дел. Поповао је 5 (пет) година па је оставио. 1879. године дошао је у Љуберашку парохију у Љуберажди. Поповао сам до 1899. године.Онда је отишао у Злокућанску парохију. Када је отишао звало се село Злокућане и имало је цркву „Св. Тројице“ 1847.г подигнута. До 1899. није поправљана. Молио је да се поправи, али били су неки председници непослушни. Онда затвори цркву 6 (шест) месеци и опет отворио.

Х.Григорије Поповић с.р.

1903. год. вратио се у Стрелац и на стрелачку парохију 13. фебруара.

!906. год. свештенички бир је 2 динара

Умро поп Коста брат попадије Стане, поклонице 19.02.1903.( према другим подацима умро је 06.11.1902.)*

/*Из књиге Мимиа општиа / 1903 мца новембра (индикта ги мца новембра 1903. год.).

“Хаџи Григорије Поповић рукоположен 1857 новембра 21, родом из Стрелца, родитељи поп Раденко Митровић, православни христијанин, рукоположен за свештеника 1834. год. у Стрелцу. Поп Раденко подигао цркву у Стрелцу „Успеније Богоматере“ 1838. год. и школу. Хаџи прота поп Григорије подигао школу у Љуберађи, а тако је и у цркви књиге и одежде дао 1899. Преселио у Злокућане на парохију. Црква је била напуштена. Затворена је шест месеци. Поправи и поново отворио. Вратио се у Стрелац 1903, 15. фебруара.

Знати се ко је посадио тополу при цркву поп Григорије Поповић. 1862.год. посадио тополу до стрелачке цркве, до Баре и 3 (три) ора до Баре деда Станкове потес Палиградица. Дошао је на стрелачку парохију 1903.год. 13.фебруар, а пре 1899 био у Лужници”.

Ево још неколико записа у истој књизи:

“Покојни Богдан Петровић и Тоша његов син, Живко и Живана поклонише св. Богородици једно јагње.

15. августа 1906. г. Стрелац.

Покојни деда Радисав Бојић из Кијевца и Живана поклонише св. Богородици једно јагње.

15. августа 1906. г.Стрелац”

У књизи Триод цветни зеленим мастилом записао је Душан М. Ћирић, учитељ из Бабушнице, деда Вацин унук ( Прим. БМР.):

“Јованча Ваца Глигоријевић син поп Косте Глигоријевића свештеника из Стрелца умро 26. априла 1949. год. (трећи дан Ускрса). Сахрањен 27. априла 1949. год.

Душан М. Ћирић, с.р.”

“Живојин-Жика Гаврила Станишића и мајке Саре, студент агрономије из Стрелца умро 21. октобра 1949. год. у Београду. Сахрањен 27.октобра 1949 у Стрелцу.

Душан М. Ћирић, с.р.

О попу Григорију казивао је и Радосав-Рада М.Миладиновић, на св. Илију 2.08. 2.000. год. у Стрелцу:

“Поп Григорије је био незгодан човек. Када би секао груду сира при верским свечаностима секао је тако да већи део припадне њему.

Када сече колач о св.Николи пролетњем, а домаћица се извињава да нема да му плати динар или да га дарује руном он би је клео: “Да Бог да, да никада немаш”. Међутим, његов рођени брат поп Ђорђе би у таквој прилици рекао: “Добро, добро, ако сад немаш, даће Бог, па ћеш ми дати кад имаш”…

Због лошег поступања са парохијанима и дуплог наплаћивања услуга четрдесет сведока је из Стрелца ишло код Владике у Ниш да се жале на попа Григорија. До Беле Паланке су пешачили 31 км у једном правцу, а од Б.Паланке до Ниша путовали су возом. Лукав у одбрани поп Григорије би се увек одбранио код Владике на штету сељака…

За ненаплаћена два до три верска обреда поп Григорија је својим парохијанима узимао најбоље њиве и тако увећавао своју имовину.

Сечење колача уместо по динар, наплаћивао је по два динара”.

Поп Григорије је на свом имању између Лалешеваца и Масуроваца имао кладенац високо изнад пута Стрелац-Масуровци-испод саме шуме. Ту бистру и питку воду свео је земљаним ћунцима до пута укопаним 1, 5 м. Тако је вода задржала своју изворну температуру. Ту воду и данас користе људи у пролазу. Извор је ослабљен када су Милошеви из Лалешеваца одвели део воде у своје домове.

 

Панајот Павловић

Овај свештеник бистрога ума родио се у селу Валнишу, општине стрелачке (данас бабушничке), у бившем срезу лужничком, округу пиротском.

Према некрологу, који је написао Славко Ђ. Поповић, свештеник драгиначки, Панајот је рођен “око 1842.године у старој свештеничкој кући попа Андреје, који се кријући поповао тако да се ни по оделу, ни по коси и бради није разликовао од обичног сељака-иначе не би живео. Турци би га убили”. Данас потомке њихове фамилије зову поповци.

Према Кондуитном списку свештеника и монаха за 1907.г. Епархије Нишке, под тек.бр. 154. поп Панајот је рођен 1839. или 1840.г. Рукоположен је за ђакона 9., а за свештеника 11.априла 1871.године. Године 1907. био је на столској парохији. Према Конд.списку* из 1913. г.рођен је 1839.или 40.год, аза свешт. рукоположен 13. априла 1871.г., год приход 1.800.-дин. /*А.С.МПс-Ц-Б-3302/1913., тек.бр.256./.

Панајот је основну школу учио је у Стрелцу. Псалтир и Часловец изучио је код свога деде попа Андреје. Од деде је изучио и певање и црквена правила. Да би све то боље научио помогли су му и даскали школе у Стрелцу и Нишу.

По завршеном школовању оженио се и живео од земљорадње. Супруга му се звала Цана. Имали су два сина и три кћери. Због тешких животних услова под Турцима, био је принуђен са својим мештанима да иде у печалбу у Загорје* све до тридесетих година свога живота када је постао свештеник

(*Загорје је предео између Старе планине и Видина на Дунаву, данашња северозападна Бугарска)

Свештенички чин примио је 1871.године и поставњен за пароха у родном селу Валнишу. Валниш је припадао стрелачкој парохији, парохијском храму у Стрелцу „Успеније Пресвете Богородице“. У стрелачкој парохији служио је до 1899. године, а затим одлази на столску парохију. У њој је радио све до 1912. године, када га враћају на стрелачку парохију да поново буде парох у родном Валнишу. На дужности свештеника у родном месту и смрт га је задесила 27 јануара 1914.године. Био је добар (слаб, К.С.1913.) проповедник и члан свештеничког удружења.

Свештеник Панајот био је омиљен у народу. До вечне куће, поред најближих, отпратили су га велики број мештана и парохијана из оближњих села. Опело су извршили свештеници: Ђорђе Поповић, парох студенски, Антанасије Поповић, парох горчински, Ђура Вељковић, парох љуберађски и Славко Ђ. Поповић, парох драгиначки. Од учитеља испраћају посмртних остатака пок.Панајота, свештеника, присуствовали су Алекса Ђ. Поповић и Раша Р. Пејчић, оба из Стрелца. На гробљу су се од покојника опростили: у име Цркве и свештенства Славко Ђ. Поповић, а у име парохијана, школе, учитеља и пријатеља г. Чеда Поповић, управник основне школе у Бабушници.

Напомена: Сви поменути свештеници и учитељи на испраћају покојника родом су из Стрелца.

/Јереј Панајот Павловић: Весник српске цркве, 1914, март 1914, год 25., ст.249/

 

Милан Ристић-поп Мила (1812-1907)

Рођен је у Стрелцу у кући сиромашних родитеља. Отац му се звао Риста. Риста је имао још три сина Пејчу, чији потомци данас имају презиме Пејчић, Јована чији су се потомци одселили у Пирот и носе презиме Јовановић и Ћиру чији је син Коста носио презиме Ћирић.

Поп Мила није имао потомке. Тачан датум и година рођења поп Миле нису нам познати. На његовом надгробном споменику изнад олтара стрелачке цркве пише година рођења 1812., а у некрологу поводом поп Милине смрти, Славко Ђ. Поповић, свештеник пише: “…и јереј Милан Ристић, најстарији од најстаријих свештеника ново-ослобођених крајева, оде Богу на истину…..Рођен је у селу Стрелцу, среза лужничког, округа пиротског од сиромашних родитеља око 1815.године. Како школа у то време не беше , Милан се учаше основним знањима :читању, писању, црквеном певању и правилу код тадашњег свештеника у Стрелцу Раденка Митровића (оца садашњих свештеника Григорија и Ђорђа Поповића).. ..Изучивши код попа Раденка све што се у то време могло научити, Милан буде око 1839.године, рукоположен за свештеника и постављен за пароха у Црвеној Јабуци, где је до смрти остао”.

А, у „Гласу Нишке Епархије“ за 1900.годину, који даје податке за 1899. годину, на страни 125. пише да је: “Милан Ристић, свештеник рођен у Стрелцу, округу пиротском, стар 75 година. Рукоположен за ђакона 24, а за свештеника 29 маја 1848. године. Свршио основну школу у Трнову (Бугарска).

Најстарији члан поп Милине фамилије Чедомир Д. Пејчић Гачковац (1914-1998), казивао је аутору ове књиге 1992.године да је поп Мила, према казивању његове мајке Мике, доживео лепу старост 95. година. Тада је Рака Поповић синовац поп Милин ишао у Ниш да купи за сахрану нову мантију са црвеном поставом и нов црвени појас којим га је 1895. г.одликовао епископ нишки Инокентије за његов дугогодишњи и поштени рад.

Још један доказ иде у прилог рукоположења за свештеника око 1839., а не 1848. године, податак са надгробног споменика поп Милиног где стоји да је имао 70.година свештеничке службе. Ако би узели за тачну годину 1848, поп Мила би према годинама службе живео до 1918.године, а он је умро 21. Марта 1907.године.

Црвено-јабучка парохија у којој је служио поп Мила 1899.године састојала се из два села: Црвене Јабуке са 98 домова и Раков Дола са 53 дома. Цела парохија имала је 151 дом и 1290 житеља**. Парохијална црква је „Храм Цара Константина и Царице Јелене“ у Црвеној Јабуци, која је заузимљивошћу поп Миле подигнута 1868.године и која својом величином и монументалношћу претставља красно дело у том планинском, сиромашном и забаченом месту.**

**(Глас Нишке епархије за 1900.годину, Ниш 1899, стр.125).

Поп Мила је првих година свештеничке службе остао без брачног друга. Ускоро му је умрло и јединче Димитрије, те је остао сам да се бори са свим тешкоћама самачког живота. Присуство духа и здрав разум омогућили су му да превазиђе све невоље и искушења као удовац. Са тешким крстом своје судбине доживео је дубоку старост.

По природи био је “тихе и благе нарави, скроман и смирен, добар друг и пријатељ, покојни поп Милан бејаше прави типични стари српски патријархални свештеник”, написао је о њему Славко Ђ. Поповиић, свештеник, родом из Стрелца.

Милан Ристић је свештеничку дужност обављао савесно и марљиво. Поштовао је црквену и државну власт. Није никада кажњаван ни осуђиван. Због свог поштеног рада одликован је црвеним појасом од епископа Инокентија. Био је омиљен у народу, а као борац за национално ослобођење, велики противник турском зулуму. Често је, штитећи своје парохијане долазио у сукоб са Турцима, који су нерадо гледали на његов рад у парохији. Турци су га мрзели као и све српске свештенике, због буђења националне свести и просвећивање српског народа.

Једном приликом поп Мила дође у сукоб са Турчином који је по селу скупљао десетак. Том приликом Турчин је добио добре батине. Турци нису заборавили тај случај. Искористили су прилику када је поп Мила био код својих у Стрелцу. Чувени по злу, Бели Мемед (Мехмед) пролазио је кроз Стрелац и срео поп Милу. Одмах је наредио пандурима да га оборе, а сам је извукао колац из оближњег плота и немилосрдно га тако испребијао, да је поп Мила једва остао жив. Кад год би се каснијих година присетио батина од Белог Мемеда, говорио је: “Изеде ме то куче, чини ми се и сад ме боли”.*

(*Глас Епархије Нишке, бр. 8, Ниш, 18.април 1907.год, стр. 231.)

У дубокој старости, изнемогао 1902. године повукао се у миран живот код својих синоваца у родни Стрелац, где је провео остатак живота. Умро је 21 марта 1907.године. Опело су извршили шест свештеника. Петорица су рођени у Стрелцу: Хаџи-Григорије Поповић, парох стрелачки, Стеван Велковић, капелан црвено-јабучки, Ђорђе Поповић, парох студенски, Антанасије К. Поповић, парох горчински, Славко Ђ. Поповић, парох драгиначки. Шести је био Панајот Павловић, парох столски, родом из села Валниша.

Од покојника су се дирљивим речима опростили: у цркви Славко Ђ. Поповић, свештеник, а на гробу у име села и школе Алекса Ђ. Поповић, учитељ и Антанасије К. Поповић, свештеник.

( Глас Епархије Нишке, бр.8, 18 април 1907. год, стр. 231.)

Године 1895. Црвенојабучка црква имала је три парохије: црвено јабучку са 106 домова и 973 житеља у Црвеној Јабуци, (парох Милан Ристић), раковдолску са 45 домова у Раков Долу и 50 домова у Радосину са укупно 971 житеља, добровишка парохија са са селима Добровиш, 76 домова и Лесковица 37 домова. Свега 113 домова и 875 житеља. У овим двема парохијама био је јереј Коста Глигоријевић.

(Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд 1895, стр.173/174).

На споменику Милана Ристића, свештеника постављеног у брегу изнад олтара цркве стрелачке пише: „Овде почива мили родитељ Милан Ристић из Стрелца са супругом, јединчетом Димитријем који се пресели у вечност 21. ИИИ 1907.г. у 96-ој год. свога живота, а 70 год своје свештеничке службе. Подигоше споменик захвални синовци Алекса и Рака.

 

Ђура, Стевана, Вељковић, протојереј (1876-1941)

Рођен у свештеничкој породици у селу Стрелцу, бившем срезу Лужничком, данас Скупштини општине Бабушница. Ђурини учитељи у основној школи били су Димитрије Мелентијевић и Радоје Красић.

У родном селу завршио је основну школу, пет разреда гимназије у Пироту и богословију у Београду. Рукоположен је за ђакона 29 августа 1899. године, а за свештеника 14 октобра исте године. Као човек био је врло добар у свему и добар у проповедању. Био је члан свештеничког удружења, члан СКЗ, Црвеног крста. Годишњи приход 1907. године имао је 1600.динара, а 1913., 1.700.-динара

К.сп. из 1913.

Према истом списку МПс.-Ц-Б-3302/ 1913., рођен је 1873-4.г. , тек.бр. 25.7 Није кажњаван

/Кондуитски списак Епар.нишке за 1907.г., т.бр.155./

По добијању свештеничког чина постављен је 1901. године за капелана љуберашке цркве, а 1903. године званично је постављен* за пароха у Љуберађи. /1903-1912 и 1918, 1919/. Поред свештеничке вршио је неко време и учитељску дужност. Разрешен је учитељске дужности 24.фебруара 1915. г*

*ПБр. 23198, 21.11. 1913. /Пр.гласник бр.2 и 3. 1914, стр111/

*Просветни гласник, бр.3., март 1915.г/

Имао је супругу Роксанда (1877-1916), која му је родила пуно деце.

У току Првог светског рата поп Ђура је са многим свештеницима интерниран у Бугарску. Његова супруга Роксанда остала је са седморо ситне деце на милост и немилост бугарским окупаторима. Да би прехранила децу продавала је све што се у кући нашло и куповала храну да јој деца не помру од глади. И сама је гладовала само да би децу хранила. Најзад је морала да прода за 50-60 кг.кукуруза и “поповог омиљеног кончића… “Одвајајући од својих уста, само да децу сачува, она је толико ослабила да је најзад од гладовања и других недаћа преминула”, писао је о покојној презвитерки Роксанди, Димитрије Панић, свештеник.***

***(Преглед Цркве Епархије Нишке, бр.10. 1930.год., стр.333).

Даље г.Д.Панић пише: “3/16.септембра т.г.(1930.прим.БР) одржн је свечани парастос са освећењем надгробног споменика, код цркве Љуберађске , где се гроб и споменик налази, блаженопочившој Роксанди презвитерки, бившој супрузи г.Ђуре Вељковића, свештеника пароха крупачког. На парастосу су чинодејствовали свештеници: г.г. Милија Јанчић, Миливој Станковић, Димитрије Панић, Момир Ћирић, Александар Милић, Живојин С. Поповић и Милутин Крстић (Раденковић, прим. БР).

По повратку из ропства 1918 г. свештеник Ђура је са великим болом и тугом својој деци био и отац и мајка све док их није извео на прави родитељски пут и за живота збринуо.

Миливоје Станковић, из Стола полагао је испит зрелости у марту 1914.г. по одобрењу Г.Мин.Просв. и Цркв.Послова од 10 јануара 1914 г. П.Бр.30323 /1913, који због рата 1913 г. нису полагали кандидати/

Ђура је као свештеник радио у Љуберађи и 1918 и 1919. године, а од 1920-1925. је парох горчински и намесник за срез Лужнички****.

****(Шематизам источно православне патријаршије за 1924 год., , Ср. Карловци 1925, стр.205/206).

На дан св.Саве 14.јануара (по старом календару) 1923. године за ревносну службу владика нишки Доситеј одликовао га је протском камилавком*.

(*Преглед Цркве Епархије Нишке, 1923.год., бр. 1. и 2., стр. 30.)

Горчинска парохија обухватала је следећа села: Бабушницу, Сурачево, пола Горчинца (друга половина је припадала пароху љуберађском г. Миливоју Станковићу), Горње Крњино, Радешевац, Калуђерево, Извор и Драгинац, 3278. дома. Храм цркве је Света Параскева*.

*(Шематизам источно-православне патријаршије за 1924.годину, Срем. Карловци 1925, стр.205/206).

Године 1926 свештеник Ђура је парох раснички. Половином године премештен је за пароха крупачког под Е.бр.930, 1926. у округу пиротском решењем ЕБр.1701/27. У Крупцу је произведен у чин протојереја на дан 21.јула , односно 3.августа 1931.године Е.бр.327/31*.

(*Преглед Цркве Епархије Нишке 1931, бр.9, стр.226).

Са источне стране љуберашке цркве је споменик и гроб поп Ђуре, његове супруге Роксанде и деце.

Вељковић Ђура 1876-1941 свештеник

Роксанда 1877-1916  са преминулом децом:

Драгомиром, Владисавом, Велибором,

Радмилом, Ковиљком и Олгом

Њихови најмилији

Као што смо на почетку рекли, поп Ђура је рођен у кући сеског свештеника Стевана (Стефан крштено име) Велковића.

Поп Стеван је имао четворо деце, два сина: Славка и Ђуру и две кћери: Стану и Јелену( о њима ће бити опширније у одељку о фамилијама).

Поред деце која су поменута на споменику поп Ђура и Роксанда имали су: сина Бранимира, наставника у пиротској гимназији, кћерку Милунку, учитељицу, удату за учитеља Новицу Ђорђевића, из Великог Суводола код Пирота, Бору и Душанку-Душку…

Деца учитељице Милунке су: Проф. Др. Сци. мед. наука Мирослав Ђорђевић, живи у Београду, Драгослав Ђорђевић, наставник географије, живи и ради у Пироту и Олгица Момчиловић, проф., ради у библиотеци САНУ у Београду.

Према казивању пироћанаца када су се почетком априла 1941.године појавили на вратима цркве у Пироту наоружани непријатељски војници, поп Ђура се срушио и умро од страха.

Постоји анегдота о поп Ђури из крупачке парохије, објављена у “Кривом огледалу.

Поред протске камилавке Ђура је одликован и црвеним појасом.

 

Градимир, Славка, Поповић (1907-1941)

Рођен је у селу Стрелцу 1907.г., бившем срезу Лужничкм, округу пиротском. Отац Славко, бивши капетан прве класе у нишком дивизиону, а потом економ на свом имању у Стрелцу. Градимирова мајка Стојћа (Стојка-Стојна) је кћерка Давида Петковића, познатог трговца, из Црвене Јабуке, борца за ослобођење од Турака и народног посланика за срез Трнски 1878.године, када је Трн припао Србији.

Градимир је завршио је основну школу у Стрелцу, пет разреда гимназије у Нишу и Богословију у Призрену, Испит зрелости положио је у времену од 31 маја до 17 јуна закључно, под редним бројем 15*.

(*Српска Православна богословија у Призрену Извештај за школску 1929/30 годину, стр.30.)

/Богословија у Призрену поникла је 1871. год.,као творевина племенитог и пожртвованог Призренца Симе Андрејевића Игуманова, у најтежем времену наше црквене и националне борбе под Турцима

/Исти извор као и горе, стр. 4 /.

Са супругом Данком има сина који живи у Београду.

Градимир С. Поповић је рукоположен у манастиру Раковици крај Београда, од стране Преосвећеног епископа руског Г. Митрофана за ђакона 20/ 01 -02 /02 1932.год,, а за свештеника 21/01.-03/02.1932. год. по одобрењу нишког владике Доситеја*

*/Преглед Цркве Епархије Н, Нишке, Ниш 1932., бр 1.и 2., стр. 2./.

По рукоположењу за свештеника постављен је за вршиоца дужности пароха островичког у срезу нишком

(Е.бр.150 од 15/28.-И-1932.) /Исто, стр. 4 /

Убрзо је постављен за привременог пароха исте парохије у којој је радио до своје трагичне смрти у јесен 1941.г.. Партизани су га обесили на кућном праг у Светој Петки (данас Островици) испред Сићевачке клисуре.

/Е.Бр.1277/32 / ПЦЕН, бр. 8, 1932.,стр.145 /

Има сина који живи и ради у Београду

(Према Гласнику срп.прав.цркве, бр.5, 1942.год, Градимир Поповић, парох островички у Арх.намесн.нишком, умро 3/ 16 – 09. 1941. године.)

//Јереј Градимир је постављен за пароха 15/28 јануара 1932 г. у Островици крај Ниша (раније Света Петка)

Године 1938. 24.11. добио је девету групу, другог степена службовања /ПЦЕН, бр 8, 1932,стр.407/.

 

Милутин Б. Раденковић (1906.-1960.)

 

Рођен је 14.08.1906.год. у Стрелцу од оца Борисава (1880-1965.)) и мајке Даринке (1882.- 1954.) у сиромашној сеоској породици. Основну школу завршио је у Стрелцу, малу матуру у пиротској гимназији и пет година богословије у Призрену 12. јуна 1928. године. Оженио се 22. јула исте године са Милевом, кћерком општинског деловође Ђорђа Поповића, унуком деда Вацином и праунуком познатог свештеника Косте Глигоријевића.

Венчани су 22 јула 1928.г. у „Храму Успеније Богоматере“ у Стрелцу. Венчао их је парох Живојин С. Поповић. Кумовао је Алекса Ђ. Поповић, учитељ из Стрелца, а старојко је био Јован Вацић, трговац из Пирота.

/Протокол за упис венчаних цркве стрелачке ИИ )1927-1933), тек.бр. 30/

Изродили су петоро деце од којих је четворо у животу.

По одслужењу војног рока у нишкој болничкој чети произведен је у чин ђакона 25.11.(о8.12.).1929.год., а у чин свештеника 4/17.12.1929.године у Саборној цркви у Скопљу. Постављен је за пароха у Дубочици криво-паланачке парохије. На дужност је ступио 4 јануара 1930. год. Од првог.фебруара 1934.год. је у браничевској епархији парох у селу Дубочка и Старчево. У априлу исте године, тачније од шестог априла кратко време је парох у Петрељину. Браничевски парох је у Дубочки све до преласка у клир нишке епархије.

/Одлуком Ебр. 2468 од 23/10-12-1936.године.

„Одлуком Њ.Преосвештенства епископа браничевског г. др. Венијамина Бр. 1809 од 25. октобра (7.новембра ) 1936.г. презвитеру Милутину Раденковићу, пароху дубочком у Архијер. намесништву млавском, подарен је канонски отпуст за нишку епархију“.

/Гласник срп. православне патријаршије, Ср. Карловци, 1937, бр. 1-2, страна 4/5 /

На свештеничкој дужности у Кални, између Књажевца и Пирота, почетком априла 1941.г. доживео је пропаст Краљевине Југославије и бугарску окупацију.

У Кални је остао до првог октобра 1941, а онда се дошао у родни Стрелац, који је такође био под бугарском окупацијом. У Стрелцу добија извештај о постављењу на територији Недићеве Србије

„…Јереја Милутина Раденковића, бив. пароха каланског у Архијерејском намесништву пиротском, упутити за помоћника пароху брестовдолском у Архијеријском намесништву лужничком

/ ЦС Бр.12324-Р-213 од 4. ЏИ 1941.г. ГСПЦ, бр 5., 1942.г., стр.29/30 / ; /Е  Бр.1923 од 31. Џ. 1941.г-*“ (у Недићевој Србији) /.

На тој дужности опслуживао је следећа села: Љуберађу, Радињинце, Раков Дол и Црвену Јабуку до појаве партизана у пролеће 1942.

/*Гласник српске православне цркве, бр. 10, 1. октобра (18 септембра) 1942,г., стр. 72. /

Двапута су га Бугари затварали у бабушничком затвору, а јула месеца 1943. године отеран је из бабушничког у пиротски затвор, потом у софијски затвор. Из Софије је спроведен у бугарски логор у село Ножарово у Добруџи, у североисточној Бугарској. Из логора је пуштен почетком фебруара 1944. године (у прилогу свакодневни потписи, три пута на дан у логору).

Од 1. маја 1943.г. свештеник Милутин је обављао парохијску дужност на стрелачкој парохији у Стрелцу, Валнишу и Студени, а по позиву и у Звонцу до јула 1943. када су га Бугари отерали у логор. По доласку из логора обављао је свештеничку дужност у стрелачкој парохији од првог маја 1944. г. .до смрти на Бадње вече, шестог јануара 1960.године у пиротској болници.

По ослобођењу Србије и Београда и успоставњање народне власти, добија наређење да опслужује прекоридска села: Калну, Преслап, Градско, Црвену Јабуку, Раков Дол, Радосин, Јабуковик, Криви Дел и у Лужници Студену и Стрелац и то без наплате услуга, већ да сачињен списак услуга преда Среском народно-ослободилачком одбору у Бабушници.

(у прилогу фотокопија Наредбе).

Убрзо је због вршења дужности пароха у стрелачкој цркви. дошао у сукоб са представницима „народне власти.“ На Ускрс 1946. године долазе из Бабушнице два претставнка ОЗНЕ (Одењење заштите народа) Урош Андрејић, из Студене и Сретен Николић, из Стола, упадају за време богослужења у цркву и истерају га из цркве заједно са свим верницима. Касније подносе тужбу да се бави шверцом клинаца за поткивање говеда и да ноћу одржава верске зборове у „бугарским“ селима. Осудили су га на две године строгог затвора.

“Народне власти”(„Баја“ Урош) су претњом смрти наредили Стојану Ристићу, из Нашушковице да сведочи лажно. Божа Црнатовић, кафеџија, Будимир Манчић, трговац и Алекса Ћирић (Лека Калакурдија), сви из Бабушнице казивали су да им се Стојан после суђења Милутину у Среском суду у Бабушници плачући исповедао у кафани Боже Црнатовића, да је ОЗНИ (Баји) нудио једног од два своја вола само да не сведочи лажно. „Баја“ по наређењу надлежних није смео да прихвати понуду и Милутин је осуђен на две године строгог затвора, и одузимањем свих грађанских права.. Суђењу је председавао председник Среског народноослободилачког суда Милисав Андрејић, земљорадник из Студене са 4.разреда основне школе.

/Фотокопија писма из КПД/

После одлежаних шест месеци од средине октобра 1946. до средине априла 1947.год. и утврђивања невиности, пуштен је из нишког КП Дома и враћена му сва грађанска права.

Свештеничку дужност углавном је обављао по селима бугарске националне мањине. “Народне власти” дозвољавале су бугарској националној мањини да обављају верске обичаје. У Стрелцу и суседним селима, народ је био заплашен и није смео да зове свештеника да му крсти дете, опева умрлога или венча младенце. Због тога су сељаци и крсне славе славили у породичном кругу. Тек понеко новорођенче је крштено тајно.

Данас се многи одрасли крштавају да би могли своју децу да крсте. Атеистичка власт тада је учила пионире и омладинце да певају:

Петокрака са пет рога, она иде против Бога.

Против Бога, против Христа, то је значка комуниста.

Милутин Раденковић, свештеник служио се руским, латинским, грчким и немачким језиком. Поседовао је и пасивно знање француског језика. Због знања језика фебруара 1945. год. понуђено му је место професора за руски језик у новоотвореној Државној реалној нижој гимназији у Бабушници. Услов је био да се распопи и обрије браду. Није прихватио услов атеистичког НОО среза.

Да би заборавио све што је преживео у бугаским затворима и у затвору под “народном влашћу”, нашао је утеху у алкохолу, који је допринео нарушеном здрављу од последица хапшења да у 53.-ој години живота оде Господу на исповест. Умро је на Бадње вече у 17 сати и пет минута 1960. године у пиротској болници. Сахрањен је у породичној гробници на стрелачком гробљу на други дан Божића, по новом календару. Чинодејство су обавили Радисав Аранђеловић, свештеник из Беле Воде и Александар Милић, свештеник из Камбелевца.

Као човек свештеник Милутин је волео дружење, волео је народне изворне песме и народну музику. А, и сам је лепо певао. Посебно је волео да му блех музика (банде) свирају Коњички марш.

Поседовао је дар за графичке цртеже. Радио је портрете. Нажалост ниједан није сачуван. Волео је свако дете и радо им куповао слаткише или чашћавао ратлуком. Уживао је у добре коње. После Другог светског рата није био у могућности да их чува.

У местима у којима је службовао за време Краљевине Југославије остао је у доброј успомени, посебно у Дубочки код Петровца на Млави и Кални између Књажевца и Пирота.

О свештенику Милутину Новица В.Гроздановић (1930.), у присуству Живојина С.Алексића, казивао је јуна 1996. године:

“Моји родитељи нису имали новац да ми купе књиге за први разред основне школе, па сам позајмљивао Буквар од Бране поповог. А, кад свратим у попову кућу, нису ми дали да изађем без ручка.

Као одрастао човек требало је да купим краве. Поп Милутин чуо да немам довољно пара, па иако је и он тешко живео позајмио ми је колико ми је потребно, те сам их купио…

Једном сам био косач код поп Милутина. Косио сам у Ограњи где је гумно. Окосио сам све до пет по попдне и пређем у Тршевину да косим испод пута. Истерам три четири откоса, а онда ми се поломи коса. У том тренутку наиђе поп Милутин и види шта сам урадио, па рече: “Мени Огрању друге године косе по два косача цео дан, а ти си је сам окосио до поподне и прешао овде да косиш. Хајде идемо кући. Кад смо стигли у кућу нареди супрузи Милеви да ухвати пиле и испржи да вечерам. Заслужио сам, рече поп. Онда се обрати мени :”Ајде, самном” Одведе ме у задружну продавницу и купи ми нову косу, иако је моја кривица што се коса сломила”, завршио је своје казивање Новица.

Живојин је пажљиво слушао Новицино казивање и помагао му да натовари дрва на сане, а кад је завршио казивање, Жика рече:

-Теча (поп Милутин) и ја имамо наше тајне”. Није открио које су.

 

Хаџи поп-Адам Јовановић (1840-1877)

Рођен је у Стрелцу 1840. године. Његова мајка и поп Костина мајка су сестре. Адамова мајка је млада остала удовица и преудала се у селу Горчинци. Са собом је повела Адама и он је одрастао у Лужници. Кад је постао свештеник запослио се у злокућанској (драгиначкој) цркви. Обновио је драгиначку цркву и горчински манастир за време Турака 1868. године. Био је и свештеник и учитељ. Његови ђаци били су: поп Никола из Сурачева, поп Живко и Ђорђе из Стрижевца, поп Јован и поп Танча из Драгинца, затим Станко Петровић и Тодор Милошевић из Горчинца, Ћира Ранчић из Сурачева, Живадин Здравковић из Камбелевца, Славко Поповић из Стола и Радован Манић из Драгинца

./Из пожутеле свеске непотписаног аутора. Свеску ми је позајмио, ради података, Петар Д.Пејчић, учитељ из Стрелца./

По казивању старих Лужничана поп Адам је одржавао везе са хајдуцима, а преко њих и са Србијом. Мрзео је Турке и са поп Раденком, његовим синовима и братом од тетке поп Костом вршили су припреме за устанак против Турака Због тога су Турци Адама често затварали, малтретирали и претресали његову кућу. Једном су покушали и да га убију код Бежишког камена. На срећу остао је жив и побегао у Србију. Неко време живео је у Бољевцу као келнер под именом Ђорђе.

“Хаџи Адам Јовановић је припадао пиротском Одбору тајног завереничког комитета са седиштем у Нишу”

/Борислава Лилић: “Историја Пирота и околине 1804-1918., књ. И, стр. 201./

У то османлијско време Крста Јончић, из Драгинца, Адамов кум радио је за Турке и често прелазио у Србију. Лутајући по Србији дође и у Бољевац. Свратио је у кафану којој је Адам радио, али га није препозџнао. Адам је био обријан и потпуно променио изглед. Адам му се повери ко је, незнајући да је Крста турски доушник. По повратку у Лужницу Крста у договору са Турцима наговори Адамову мајку да од Турака тражи дозволу да се Адам врати.

Кад је добила дозволу и чврсто уверавање да Адама Турци неће дирати, пошаље абер сину да се врати кући . Адам поверује у турско обећање и врати се у Злокућане (Драгинац). Турци га извесно време нису дирали, али су вребали сваки згодан тренутак да га ликвидирају. Искористили су тужбу Крсте Јончића, септембра 1877. године да поп Адам у својој кући крије хајдуке. Војници са карауле “Турски камен” опколили су Адамову кућу и почели да врше претрес. Кад је поп Адам видео да нема куд сишао је у подрум и сакрио се међу бачвама. Турци су се плашили Адамових пиштоља и нису смели да сиђу у подрум, већ су послали слугу да га нађе. Слуга се неко време задржао у подруму, изашао је и саопштио Турцима да Адам није у подруму. Крста, доушник је посумњао у његове речи па је сишао у подрум да се увери. Кад је поп Адам угледао Крсту, бацио се на издајника и почело је рвање. Турци су чули рвање и кроз подрумски прозор убили Адама. Тако је поп Адам трагично завршио свој живот, непуна три месеца пре ослобођења од Турака. У овом случају потврђују се тумачења четири оцила у српском грбу да: Србин, Србина секиром сече. И није само то.

Злокућани су сутрадан опљачкали сву покретну имовину свога пароха Адама. Нису се потрудили ни да га сахране. Сахранио га је Петар Дак из Горчинаца уз сам горчински манастир са источне стране.

У једној црквеној књизи у горчинском манастиру записано је: „…1877.год.погинуо је Хаџи Адам Јовановић, свештеник, бивши старешина”.

Међу сељацима се причало да су га убили војници Кара Мемеда око Крстовдана 1877.г. Савременици попа Адама казивали су да је био одважан и веома предузимљив човек. Био је парох у својој парохији, обновитељ цркве и манастира, спремао је младе за учитељски и свештенички позив, био је одважни борац за буђење националне свести и борац за ослобођење нашега краја и саједињење са матицом Србијом. Поп Адам је био свестрано образован. Био је одличан пчелар, баштован, виноградар, трговац и по потреби лекар. Да пружа медицинску помоћ својим парохијанима, научио га је неки деда Љота из Врања. Деда Љота је поп Адама научио и да пелцује људе против великих богиња, а он је то знање несебично преносио и другима. Бавио се и повезивањем књига. Повезао је једну црквену књигу 1845.г. „за телесно здравље и душевно спасење и највише за опроштење грехова“

 

Живојин С. Поповић (1897-1937)

Рођен је у Стрелцу 1895 (1897) године од оца Славка и мајке Стојке. Основну школу завршио је у родном селу, а нижу гимназију у Пироту. Као свршени богослов Призренске богословије, рукоположен је у чин ђакона и свештеника 9/22.маја 1922 године.

(Преглед епархије нишке 1922., бр. 7 и 8. стр.35)

Постављен је за пароха у родном селу. Служио је од 22.маја 1922 до 25.маја 1937. године када је изгубио живот у предвечерје при повратку из села Студене. На коњу је загазио у набујалу Рајну реку. Набујала река оборила је коња, јереј Живојин Поповић се утопио. Коњ је испливао. Сахрањен је 27/14 маја 1937.г. на стрелачком гробљу

/Пр.ЕН, бр.12., 1937., стр.353/

Године 1933.одликован је црвеним појасом.

(Преглед епархије нишке, 1933.,бр.1, 2 и 3., стр. 6).

Као ђак гимназије ожењен је 1916. г. Јулијаном –Јулом (1893-1918), Насином сестром из Лалешеваца У браку су провели само две године. Добили су кћерку Дану. Дана је имала само годину ипо дана када је остала без мајке.. Малу Дану је чувала тетка Лепосава (деда Вацина снаха) док се Данин деда Славко удовац није оженио Евицом*, после првог светског рата. Евица је из претходног брака довела сина Тому.

По казивању Милунке, деда Вацине унуке, Евица је чувала Дану, њеног оца Живојина и стрица Градимира као рођену децу. Када је Славко отерао Евицу, Градимир је плакао. Славко је потом оженио Мару Хрватицу, коју је упознао у Нишу. Славко је оженио Мару са намером да сина попа Живојина одвоји од велике љубавне везе са Митом Адамовић и да Мара преузме бригу о унуки Дани. Међутим, Мара се одала алкохолу, Дану је занемарила, а често је и тукла. Ипак је Дана успела да заврши Учитељску школу у Пироту. Била је учитељица у Калуђереву до другог светског рата. После рата удала се за учитеља Светислава Милојковића. Службовали су у Љуберађи и Житковцу код Алексинца. У Житковцу су завршили радни век и животни пут. Сахрањени су на житковачком гробљу.

/*О Евици казивала тетка Милунка(1914.) 16.03.1999. у Београду/.

Стрелачку парохију чинила су села: Стрелац, Валниш, Студена, Ралин и Пресека. Прва класа. Дома 3153. Црква у Стрелцу.

(Шматизам источно-православне српске Патријаршије бр. 10., из 1924.г., стр. 206)

Од смрти јереја Живојина С. Поповћа 25/12 маја 1937. г. стрелачку и студенску парохију опслуживао је свештеник Мирослав Здравковић (поп Мирча) из Стола до 15. децембра 1937.г.

 

Монах Висарион

Монах Владимир Кубожа води порекло из Русије. Пребегао је у Србију за време октобарске револуције 1917.г. Био је сабрат манастира Сукова у коме је 9/23 маја 1935.године рукоположен за јерођакона

/Преглед Епархије нишке 1935.,бр.5.страна 172./.

После трагичне смрти свештеника Живојина С.Поповића маја 1937.г. Владимира Кубожу је уз помоћ нишког владике довео у Стрелац Славко поп Стеванов 15.12.1937. године да обавља свештеничку дужност у стрелачкој парохији. Од првог јануара 1938.год. Владимир Кубожа служи у стрелачкој парохији под именом јеромонах Висарион Иларион. За време окупације Бугари су довели свога свештеника, који је служио до првог партизанског напада 19.маја 1943.године. Висарион Иларион, јеромонах је 1942. отишао у сићевачки манастир у коме је после другог светског рата и завршио свој овоземаљски живот.

 

Др. Јован Илић

Рођен је у Дојкинцима /Стара планина/ 27.децембра 1883.г. по старом календару од мајке Маре и оца Апостола Илића

/ПЦЕН, бр. 6-7, 1933., стр.97 /

Основну школу и гимназију завршио у Пироту, а богословију у Београду. 1902,г.

На Светом арх. сабору* у Сремским Карловцима изабран је 31.маја, (13.јуна) 1933.г.за епископа Нишке епархије.

/*Преглед Еп. нишке 1933., бр.1.2.3.стр.97./

Септембра 1938.године владика је посетио Стрелац. У Стрелац је ушао из правца Студене и изнад школског зида на путу је прострто платно преко гога је владика газио и на крају прошао кроз славолук украшен разнобојном цвећем.

Владику су дочекали председник општине Љуба Раденковић, сеоски парох калуђер Јеримонах Иларион, учитељи Бранко и Мира Ценић, Станко Бошњак, командир жандармерије и угледни људи села: Мирко Пејчић (Гачков), Милош Марјановић, Борисав Раденковић, Славко поп Стеванов, Ставрија и Чедомир Китановић, Радисав Љубић, Настас Јевтић, Рака Петровић, Влајко Андрејић и многи други.

 

Радисав Аранђеловић*

Рођен је у Валнишу 1900. године од оца Ђуре и мајке Илинке. Као ђак 4. разреда Призренске богословије, венчао се са Драгињом (1893-)**, кћерком Стеве Јовановића Газде, из Стрелца. Венчао их је Ђура Велковић. Кумови: Алекса Нешић, из Валниша и Урош Маринкоић, ђак 2.разреда Призренске богословије, Славка поп Стевановог сестрић, из Модре Стене.

Радисав је био парох у Белој Води и за време другог св.рата. Сарађивао је са Југословенском војском у отаџбини Биран је за председника Равногорског покрета.

Радисав је 1923. био парох у Звонцу.

Сахрањен је на гробљу у Белој Води.

( *МКР, 1919-1925, стр.112., тек.бр. 35 Месна канц.у Стрелцу)

(**Мкв, 1879, стр.112, тек.бр.35 )

20. Статистички преглед- Годишњи извештај Епархије нишке за 1912.г.

У пиротском округу:

Богомоља на крају године било је: Цркава 57., капела 19., Свега 76.

Свештенства: мирских: протојереја 3., јереја 41., ђакона 1. Свега 45.

Умрлих свега један.

Новорукоположених: јереја 2., ђакона 1. , Свега 3.

Парохија 19. , Капеланија 2., Домова: 114. 742.

* * *

Занимљив је податак да римска црква у првим вековима хришћанстава својим свештеницима није забрањивала брак. Први који је покушао да им забрани брак био је папа Сергиј (385-398)*, али му у потпуности није успело. Међутим, Папа Григорије ВИИ /1073-1080/ “наредио је свим хришћанима да не присуствују богослужењу ожењених свештеника, јер ће бити строго кажњени. Тако је истерао свештенички брак.” Католички свештеници и данас немају право на брачну заједницу.

(* Б*лгарски старини, књ. В, стр. 134., БАН, Софија 1917.)

* * *

Тодор Дамњанук парох у Звонцу, намесник царибродски, (димитровградски) 1932. год. одликован је црвеним појасом.

(Пр.цр.еп.нишке бр.11 и 12, 1932., стр.223)

 

Јован Шушулић 15.10.1938. је парох каланско-црвенојабучки

Миливоје Станковић, свешт. рођен је 1892., а рукоположен 1920.

 

Миладин Ристић (1826-1894)

Миладин Ристић*, свештеник рођен је у Валнишу 1826. год. Умро је природном смрћу 25.12.1894.године.

Био је парох валунишки 1878/79

/*Мку-св.оца Николаја у Студени,1878-1923, стр.16, тек.бр.18 и 64/62/

Јереј Лазар Поповић, парох брестов-долски у намесништву лужничком, одлуком Архијерејске власти под Е.бр.1935 од 21-ВИИИ- 1939.г. постављен за привременог пароха столске парохије у истом намесништву

/Преглед-службени орган Епархије нишке бр. 8-9, Ниш, стр.263/

Напомена: За време ИИ светског рата на улазу у село Стол Бугари су га зверски убили (Аутор-БМР)

Календар са шематизмом Краљевине Србије за 1889-г-, бгд, стр.106

Пиротско протопрезвитерство

Протојереј: Димитрије Цветковић

Свештеници 1888.г.:

У Стрелцу…………………Стеван Велковић

У Студени…………………Ђорђе Р. Поповић

У Љуберажди…………….Григоријр Р. Поповић

У Горчинцу………………..Антанасије К. Поповић

У Црвеној Јабуци……….Милан Ристић

У Раков Долу………………Коста Глигоријевић

Сви ови свештеници рођени су у Стрелцу. У истим местима служили су и 1892 -и 1893. године.

 

Александар Т. Милић

Рођен је у Камбелевцу у Лужници у Знепољској фамилији. У народу је познат као поп Лека и као парничар.

Био је парох столски. Решењем Е Бр.518/1929 г. постављен је за пароха упражњене црвенојабучке парохије у намесништву власотиначком.

/Преглед Епархије Нишке 1929-1931, ниш, 1929-1931, бр. 3 и 4, 1929, стр.50/

 

У истом броју Прегледа на стр. 94 пише. „Смрт Војводе Степе Степановића-27.априла у десет и по часова увече умро је Војвода Степа Степановић (1929.г)…

Војвода родио се 28.фебруара 1856. г.као син једног земљорадника у селу Кумодражу у близини Београда….честит, поштен и чврста карактера. Лаж није трпео. Служио за пример и тражио службу изнад свега. Нарочиту пажњу поклањао је рањеницима и болеснима, брзо мисли и доноси решења. У одлукама јасан и прециза“.

Прота Ст.М. Димитријвић, проф. Универзитета: У спомен изгинулих и у ропству помрлих свештеника српских

„Реч је о страшној, па ни у историји вековима страдања под Турцима нечувеној погибији или боље рећи истребљењу српског становништва на територији од Бугара окупираној….број њихов иде на стотине….Побијени су без гробара и резерве: зајечарски, књажевачки, алексиначки, нишки, пиротски, врањски, гњилнски, кумановски и скопски.

Главна лобна места у којима су свештеници у местима убијани била су: Дубока Долина поред Врле реке, недалеко од Сурдулице. Ниже Јелашнице (Нишке) испод пута Ниш-Пирот, Големи камен у атару Јанкине Падине, два км. источно од Беле Паланке Ова убијања вршена су ноћу“.

-„Ко ти извади око?

Брат. Зато је тако дубоко“

/Преглед Епархије нишке 1929-1931, Ниш, бр.1-2, стр. 5 и 10

…Милија Јончић, свештеник из Пирота, један је из трагичне ноћи у јанковој Падини код Беле Паланке 10/11.11.1915., Исто, стр. 47

Прегледан фајл са 24.05.06 и 27.06.06

 

Славко Ђ. Поповић (1874-1937),

Славко Ђ. Поповић (1874-1937), свештеник рођен је у Стрелцу 1874 године од мајке Велике и оца Ђорђа, свештеника. Унук је знаменитог попа Раденка. Основну школу завршио је у родном Стрелцу и 5 разреда гимназије у Пироту, а Богословију у Призрену или у Београду према Кондуитском списку из 1913.г.

/Преглед Цр.Еп.Нишке, бр.12, год.?, стр.353/ ???

По завршетку богословије и одслужења војног рока постављен је 1901.г. за заступника учитеља у суседном селу Студена, а потом од 14 јануара 1902.г. у Стрелцу. За време службовања у Стрелцу од школског надзорника М. Лазаревића оцењен је одличном оценом.

Венчао се Јулијаном, кћерком Михаила-Миче (Димитрија Николића), свешт. и г-ђе Анке , из Ниша. Кум је био Јован П.Дробњак, коњ. поручник, из Ниша. Венчао их је Јован З. Поповић, свешт. нишки, 10.новембра 1902.године у Нишу.

/Књига венчаних у Месној канцеларији у Стрелцу/

Убрзо после венчања Славко Поповић је прихватио свештенички позив. Рукоположен је за ђакона 29 децембра 1902., а за свештеника 14 јануара 1903 године*.

* А.С.МПс.-Ц-Б-3287/1908 Кондуитни списак свештенства мирског и монашког реда у епархији нишкој за 1907 годину и МПс-Ц-Б-3302/1913., тек бр.231./

Почетну свештеничку дужност обављаљо је у драгиначкој парохији. Парохијска црква у Драгинцу је „Храм Свете Тројице“ саграђена 1847 године. У Драгиначкој парохији служио је све до почетка Првог светског рата. Истовремено је био и учитељ у бабушничкој основној школи.

/Пр.гл.бр.10.1914./.

Учитељске дужности је разрешен 24.фебруара 1915. год. /Пр.гласник бр. 3. 1915.год., стр.42./

Са службом у Драгинцу наставио је и после првог светског рата. На расничкој парохији недалеко од Пирота био је 1924. Расничка парохија обухватала је ова села: Расницу, Барје Чифлик, Пољску Ржану и Пасјач са укупно 2.650 домова. Парохијска црква био је „Храм св. Бесребреници Козма и Дамјан“ у Расници

/Шематизам источно-православне патријаршије за 1924.г., Сремски карловци 1925, стр. 203//

Према оцени надлежних Славко Ђ. Поповић је био одличан свештеник у вршењу своје дужности и врло добар проповедник у цркви. Његова сарадња и опхођење са парохијанима била је безпрекорна. Његов рад није остао незапажен па је од црквених власти одликован црвеним појасом и златном медаљом за ревносну службу.

Средином марта 1926 године премештен је у Белу Паланку и постављен за вршиоца дужности намесника Бело-Паланачког среза

(Е.бр.729 од 17. марта по новом и 4. по старом календару 1926 године.***

*** Преглед Цркве Епархије Нишке, 1926 бр. 3-4, страна 113.

На Светог Саву 27 јануара 1928. г. Славко Ђ. Поповић је одлуком Е. бр. 190 постављен за намесника у Бело-Паланачком срезу.

На годишњој скупштини Привредне задруге епархије нишке 1931.г. изабран је за члана Управног одбора.

Захваљујући ревносној служби и примерним односом са колегама и парохијанима унапређен је у чин протојереја 27.10/09.11.1931.године од стране Њ.П.Епископа Нишког Г.Доситеја (Преглед цркве епархије нишке бр.12. ,1931., стр.315).

На седници Светог Архијерејског Синода од 23 октобра 1932. свешт. Славко Ђ. Поповић постављен је за Архијерејског намесника. Тада је преузео и Архиву намесништва среза Лужничког.****

**** /Пр. Цр. Еп. Нишке, 1932, бр. 5, 6 и 7. страна 97/98 /

Архијерејски намесник Славко сарађивао је у црквеним гласилима и има објављене запажене некрологе о једном од најстаријих свештеника ново-ослобођених крајева од Турака, јереју Милану Ристићу-поп Мили, гачковцу и јереју Живку Ристићу, пароху стрижевачком. Ахијерејски намесник Славко Поповић није кажњаван ни осуђиван. Његов годишњи приход 1907.год.био је 1500.динара.

Умро је 20 децембра 1937 године у Белој Паланци./Преглед Еп.Н., бр.12, 1937, стр.353/

Проверити да ли је грешком наведено у „Гласнику“ да је септембра 1938.г. Славко био протојереј у Белој Паланци

 

Стеван Ђ. Поповић (1872-1936)

Рођен је у Стрелцу 5 марта 1872 године од мајке Велике и оца Ђорђа, свештеника. Унук је знаменитог стрелачког попа Раденка. Основну школу завршио је у родном селу, а пет разреда гимназије у Пироту. У први разред гимназије уписан је по одобрењу Господина Министра просвете и црквених дела Пбр.12138 од 21 септембра 1887 године, пошто је претходно положио пријемни испит са одличним успехом.

/Прилог фотокопија молбе и одобрења/.

По завршетку петог разреда гимназије уписао је Богословију у Београду и са успехом завршио. Рукоположен је од Епископа Инокентија за ђакона 29, а за свештенка 30 августа 1897 године у „Храму свете Тројице“ у Нишу и постављен у Мокрањској парохији код Беле Паланке.

Мокрањска парохија је 1899 године имала пет села: Мокра са 110 домова, Дивљана 23 дома, Доња Коритница 70 домова, Горња Коритница 25 домова и Ореовац 36 домова. Цела парохија имала је 264 дома и 2096 душа. Парохијска црква била је манастир Дивљански „Св. Димитрије“.

/ Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш 1899., стр.118 /

Као човек и он је за надлежног Архијереја погрешио што је неколико парохијана венчао у белопаланачкој цркви, а не у дивљанском манастиру, парохијалној цркви и кажњен је једномесечном забраном епитрахиља и 10 дана епитимије због изостанка са вечерње службе.

Према архивским подацима* по молби је премештен 1899.г. у Александровачку парохију, у Намесништву топличком, нишког округа.

/* Глас Цркве Епархије Нишке, Ниш, 1900, стр. 118 и МПс-Ц-1913, Б-3302, тек.бр.251/

По оцени надлежних Стеван Поповић је био добар свештеник и подједнако се опходио са старим и младим парохијанима, доброг владања и ревносно је вршио своју службу.

Био је члан свештеничког удружења и члан земљорадничке задруге, а у цркви добар проповедник. Имао је годишњи приход 2.200 динара године 1907.

/Кондуитни списак свештенства мирског и монашког реда у епархији нишкој за 1907., т.бр. 235 /.

Године 1924 свештеник Стеван је парох ВИИ нишке парохије, која је обухватала део Ниша, село Медошевац и село Поповац са укупно 2251 домом. Парохијални храм за ова села био је „Св. Пантелејмон“ у Нишу.

/Шематизам за 1924 г., стр.199/

Привремено је 1932.г. био парох косанићки у срезу Јабланичком, а онда је одлуком Њ.В.П. Митрополита загребачког и Адм.Еп.Н.Г.Доситеја враћен (Е бр.1667/1932. г.) “у дејство своје парохије”

Исте године Стеван Ђ. Поповић, парох ВИИ нишке парохије одликован** је црвеним појасом и протском камилавком, и као парох светопантелејски произведен у чин протојереја.

*/Преглед цркве Епарх. Нишке, бр.11-12. 1932., стр.220,223,278/

**/Шематизам источно-православне патријаршије из 1924, Ср.Кар.1925, стр.199/

Његов чланак “Говор о реду у цркви за време примања светог причешћа” објављен је у Прегледу Цркве Епархије Нишке за фебруар-март 1936 године, страна 88-90.

Стеван Поповић, свештеник и супруга Антица изродили су шесторо деце: Веру, Надежду, Љубомира, Браниславу, Николу и Миодрага-Милета.

Вера је умрла као девојка

Надежда се није удавала

Љубомир је био економиста. Дипломирао је у Франквурту на Мајни. Био је ожењен и није3 имао децу

Никола је умро као дете у Топличком устанку

Миодраг је правник. Живео је у Нишу. Нежења. Код њега је Града Јурук полагао испит

Бранислава је најмлађа. Удата за Светозара Потића Целета. Имају кћерку Гордану удату за Славољуба Цветковића историчара у Београду.

Стевана Ђ. Поповића, проту са службом у Нишу бележи и Преглед Цркве Епархије Нишке 1938. године у броју 10, на страни 348.

 

Стеван Велковић (1833-1908.)

Стеван Велковић (1833-1908.) свештеник рођен је у Стрелцу 1835. или 1833. године. Отац му се звао Велко. Имао је брата Анту, који је као овчар живео стално у планини у Дебелом Риду. Кад је Анта умро довезли су га на санкама да га сахране у сеоском гробљу.

Стеван је завршио основну школу и рукоположен за ђакона 15, а за свештеника 16. јуна 1857. године. Према оцени епархијског намесника био је “слаб свештеник иако је био приљежан у служби”. Често је претеривао са употребом алкохола, и једном је кажњен са 40. дана епитимије*. /*АС МПс-Ц-Б-3287/1908, Кон.сп.свештенства мирског и монашког реда у Епархији Нишкој за 1907. Архив Србије, фонд-МПс, Одељ.-Ц, Б 3287, год.1908., бр. 56/

По рукоположењу за свештеника неко време био је без службе. У Стрелцу је служио од 1880-1899. Од 1899. до 1902.служио је у љуберађској парохији

Услед старости и изнемоглости црвено-јабучки свештеник Милан Ристић-поп Мила добио је за капелана Стевана Велковића 1902.године. Црвено-јабучкој парохији припадало је и село Раков Дол са 53 дома. Поп Стефан, (његово крштено име), радио је у црвенојабучкој парохији до своје смрти 1.априла 1908.године. Умро је од запаљења плућа и сахрањен на стрелачком гробљу. До вечне куће опело је вршио Хаxи-Григорије Поповић

/Књига умрлих у М.К. у Стрелцу, страна 152., тек. број 13./.

Стеван Велковић је имао петоро деце: два сина и три кћери. Деца су се звала: Славко, Ђура, Стана, Јелена и Јула ( Види Фамилије: Гачковци-Велкови)

 

Алекса П. Пејчић (1853-1912.)*

Алекса Пејчић бивши председник општине у Стрелцу крајем 19. и почетком 20. века рођен је у имућној породици 1853.године од оца Пејче Ристућа и мајке Стане. Имао је основно образовање. Као млад у родној кући отворио је кафану и поред кафане продавао суву говеђу кожу скројену за опанке.

Алекса се женио три пута. Прва жена, по казивању унука Чедомира Пејчића била је из Раките, која је убрзо после венчања умрла. Друга супруга била је Велика кћерка Ранче Глигоријевића из Глишинске фамилије. Венчао их је 25. маја 1879.године парох Стеван Велковић из Стрелца, Кум је био Андреја Манић. Убрзо је и Велика умрла, а Алекса заснива трећи брак са удовицом Ђурђијом (Ђургом) из Студене. Ђурга (1855-1910) је кћерка Петра и Стане из Крнчине фамилије у Студени, а супруг је био пок.Ђорђе, Василова, Ристић. Венчани су 18. јануара 1881. године. Од истог пароха и кума као и у претходном Алексином браку.

Из првог брака са Ђорђем Ђурга је у Стрелац довела и своју кћеркицу Ружицу коју је Алекса прихватио и очувао као своје дете и као девојку пристојно удомио за Душана Манчића у Бабушници.

Алекса и Ђурга изродили су: Стевана, Даринку, Драгомира (Мирка) и Славка (види фајле :Фамилије).

Алекса П. Пејчић је као председник стрелачке општине погинуо 24. децембра 1912. године. Убили су га Даринка Андрејић и њен зет Благоја из Брејанске мале у Даринкиној кући између гробља и куће Тозе „Жуметаће“ и бацили на пут испод гробља. За то свирепо убиство Даринка и Благоје су одлежали по десет година тешке робије.

/* Подаци узети из МК у М канцеларији у Стрелцу: мку: 156/4, мкв од 1878. и мкв: 8/2/

Алекса Пејчић, предсдник општине убијен је 24. децембра 1912. године.Убили су га Даринка Андрејић и њихов зет Благоје Божинсћи. Ево шта нам је о томе казивао Љубомир М. Станковић Вужда:

„Благоје Божинсћи био је ожењен Николијом, сестром Алексе Андрејића (Леке „гробара“) и швалерисао се са шурњајом Даринком женом Леке „Гробара“. Даринка је била лепушкаста жена, бистра и промућурна. Алекса председник био је богат човек. И он је био бацио око на Даринку. Он је више пута питао даринку да се негде састану и вод љубав. Даринка се тада похвали зету Благоју и они се договоре да га опљачкају и убију. Даринка тада по договору са Благојем намами Алексу у своју кућу, а Благоје се сакрије на тавану.

Алекса није ни слутио да му је спремљена замка, дође једно вече код Даринке и када су почели да „воде љубав“ Благоје скочи са тавана и тупим предметом удари Алексу у главу.

Пошто су га опљачкали однесу га и баце на пут испод гробља. Убрзо су откривени и осуђени по десет година тешке робије“, завршио је Љуба своје казивање маја месеца 1989. године.

 

Андон Ристић (1857-1922)

Андон, ковач по занату, трговац, народни посланик крајем 19. века и председник стрелачке општине, рођен је 1857 г. од оца Ристе Здравковића и мајкеМиланке. Андон се у почетку презивао Здравковић. Касније је презиме Ристић, по оцу Ристи. Андонови потомци и данас носе презиме Ристић, а праунук Војислав, пуковник у пензији презива се Андоновић.

Иако неписмен Андон је, трговином, занатом и добром женидбом, стекао солидну имовину и положај у друштву. Поред њива у стрелачком и пресечком атару, његово је било све од данашње куће Чедомира Аранђеловића до центра Селишта, тачније до пута, који пролази поред куће Градимира Панајотовића. На месту данашње куће Граде Јурука, била је кућа Андонове жене Милеве у којој је живела све до погибије од партизана 1943 г., због сарадње са Бугарима.

Андон је ковачки занат изучио у Црвеној Јабуци код мајстора Стаменка, ковача и трговца. Као доброг и послушног ученика мајстор Стаменко га, по завршетку заната, оженио Цветом, из Црвене Јабуке. Брак је склопљен 10.маја 1881.год.. Венчао их је Коста Глигоријевић, парох раковдолски, родом из Стрелца. Кумовао је Марко Живковић, из села Дучевци. Цвета је у првом браку била супруга Стоиљка Анђелковића у Црвеној Јабуци.

По изученом занату Андон се вратио у родни Стрелац и отворио ковачку радњу. Ковачницу је отворио у новоподигнутој кући, поред пута. Да би могао да се бави и кафанским послом, у ковачници је запослио мајстор Никодија из села Студене.

Године 1897.продао је плац да се подигне основна школа, која је захваљујући мештанима подигнута у рекордном року. Данас се на месту школе налази Здравствена станица.

Као трговац по селима “преко Рид” једне године накуповао је јариће и на чување оставио код пријатеља у селу Радосину, који је држао механу. У то време појавили се купци јарећих кожа из Власотинца. Андон је прихватио понуђену цену за чив, ангажује људе те покољу јариће, коже прода купцима, а месо раздели сељацима.

Андон и Марјан народни посланик из Масуроваца ортачки су трговали ситном и крупном стоком. Стока у Србији је морала по закону да буде жигосана при продаји, а бугарска не. Андонова мајка се била преудала у Ракиту , која је припадала Бугарској. Андон и Марјан преко Андоновог полубрата из Раките купе нежигосана говеда у Бугарској. Говеда су дотерали и сместили код Андона у Стрелцу. Но неко од мештана је о том послу известио среску власт у Бабушници да пошаљу жигаре у Стрелац и жигошу илегално дотерану стоку из Бугарске. Андона да казне и наплате прописану таксу.

Сазнавши за пријаву, Андон одмах обавести Марјана у Масуровцу да су пријављени среским властима и да дође ради договора шта да предузму. Марјан је одбио позив ради договора и поручио Андону да он нема никакав договор с њим о куповини говеда у Бугарској и да о томе незна ништа…

У то време у Стрелцу је било више кафана. Између осталих кафане су имали и Раденко Љубић и Јоца Николић. Они обавесте кума Андона да су жигари стигли. Свима је било познато да жигари кад дођу у село прво обиђу све кафане, па тек онда иду да жигошу стоку.

Андон је поручио кумовима да жигаре што дуже задрже у кафанама и да их добро напију, а он ће спремити печено јагње да их подмити и избегне казну и предвиђене таксе. Тако је и било. Жигари су цео дан провели по кафанама и тек увече код Андона дођу на јагњетину. Дошли су мртви пијани. Како су били сити и напити(пијани) легли су и одмах заспали.

Никодије ковач, Андонов радник искористи њихово спавање, украде им жиг и у току ноћи жигошу сва дотерана говеда из Бугарске.

Када се ујутру пробудили, један од жигара је рекао:

-Е, газда Андоне, пријатељ за пријатеља, али сада морамо да жигошемо стоку.

-Коју стоку! Чудио се Андон. Ја не узимам нежигосану стоку. Ено, па се сами уверите.

Прегледом стоке жигари видели срески жиг на роговима и схватили да су преварени.

Кад је Марјан сазнао за превару са жигом, јави се Андону да наставе ортаклук. Андон није хтео да настави сарадњу са Марјаном и “ту се они закаче”, казивао је Андонов унук Арса Ристић, пензионер.

Андон је припадао Напредњачкој странци и као народни посланик те странке добио је од Краља Милана позив за свечану вечеру.

Марјан је био истакнути вођа и народни посланик Радикалне странке у срезу Лужничком.

Те две партије нису се трпеле, створена је завера од напредњака и Марјан је убијен у предвечерје, при повратку из Стрелца у родни Масуровац. Из ловачке пушке убили су га, у месту Страње (испред кладенца Коњи Кладенац), Петар Дарда из Камбелевца и Петров партијски друг.

Тада су многи осумњичени затворени и осуђени на тешку робију, а међу њима из Лужнице били су: Стеван Миленковић, Алекса Златановић Брка и Андон Ристић из Стрелца, Денча Гуљарски из Ралина, Филип Станковић, из Студене, Петар Дарда из Камбелевца и други.

“Андон не би био осуђен, али су два циганина из Пирота под заклетвом сведочила у суду да је Андон убицама дао качицу сира за Марјанову главу”, казује Арса Ристић.

Осуђенима за Марјаново убиство, продавана је имовина на лицитацији за казну и намиривање судских трошкова.

Андонова супруга Цвета имала је довољно пара за откуп своје имовине, али јој власт није дозвољављла. Зато се договорила са Цветком Аранђеловићем да он њеним парама у њено име лицитира и откупи кућу.

Цветко је на лицитацији откупио кућу са Цветиним парама и у њу уселио свога сина Стевана. Цвета ту превару није могла да преболи и од туге умрла је после неколико дана.

Андон је умро од запљења плућа 22.10.1922.године у 65-ој години живота /Мку: 33/70-Месна канцеларија у селу/

/Казивао је о своме деди Андону, Арса Б. Ристић 29 09. 1997.године./

 

Арса Б. Ристић (1914-2.005.)

Кршено име му је Арсеније, али је свуда вођен и познат као Арса Богољубов. Рођен је 1914. године у Стрелцу од оца Богољуба ковача и мајке Роске рођене у Костадиновској фамилији. Са непуне две године остао је без мајке.

Пошто су за време првог светског рата уништене матичне књиге, отац га после рата пријави да је рођен 1912. године како би га раније оженио.

Основну школу завршио је у селу код учитеља Алексе Поповића и Славка „Лафа“. Код оца је учио ковачки занат и радио, а бавио се и трговином стоке. Оженио се Давинком из Тамње мале и изродили три сина и две кћери: Војислав, Драгомир, Станка, Јорданка-Дака и Живојин.

За време другог светског рата Арса је сарађивао са партузанима. Неко време се са многим мештанима склонио у видински округ у Бугарској. Једно време је провео у Звонцу. У Звонцу су Аца Милић учитељ из Кмбелевца и Арса од попа Тодора, рушњака добијали податке о покретима бугарских јединица и обавештавали Предрага Бошковића Павла, партизанског команданта.

На једном тајном састанку у Стрелцу у Шопи у колиби Светозара Ранчића (Тозе шефа) 1943. г. када је формиран Народноослободилачки одбор (НОО) Арса је изабран за секретара НОО-а. За члана КП изабран је маја 1944. г.

По ослобођењу Арса је био председник комисије за процену ратне штете при Среском народном одбору (СНО), а потом референт за набавку и продају у Среском задружном савезу. Био је одборник среза у Обласном одбору, одборник општине и делегат. Два пута је био председник Земљ. Задруге „Борац“ у Стрелцу и један од оснивача фарме оваца у Баћов Долу.

Као пензионер био је веома активан друштвено политички радник у оквиру Месне заједнице у решавању сеоских проблема.

За свој рад на друштвено-политичком плану Председништво СФРЈ одликовало је Арсу Ристића Орденом заслуге за народ са сребрним зрацима.

Умро је у 91. г. 25. јануара 2.005. године.

Арса Б. Ристић (1914-2.005)

Арса је унук Андона Ристића, ковача и народног посланика у Обреновићевој Србији и син Богољуба, ковача и председника стрeлачке општине. Рођен је 1914. године. Књиге су Бугари за време I светског рата уништили или однели. У новим књигама је убележен да је рођен 1912. г. ради раније женидбе. Основну школу завршио је у Стрелцу код учитеља Славка „Лафа“ I и II разред и Момира Марковића III и IV разред. Арса се сећа да су се учитељи Славко и Момир такмичили у бацању камена са рамена. Учитељу Момиру храну је спремала Наталија-Тала Балабанска.

И Арса је учио и радио ковачки занат код оца Богољуба. Војску је служио у Краљевини Југославији у шестом артиљеријском пуку у Загребу.

У току рата Арса је повремено боравио у Звонцу и Видинском округу у Бугарској, а касније је почео да сарађује са партизанима.

После другог светског рата по наредби Окружног комитета комунистичке партије објдињује све околне сеоске задруге у стрелачку задругу у којој је у два мандата био директор Задруге.

После резолуције ИБ-а, активисти су, међу њима и Арса, дежурали на Таламбасу и чекали бугарске диверзанте и шпијуне.

Арса је 16. јануара 1965. г. добио јавно признање за залагање у раду школског одбора Основне школе „Добринка Богдановић“ у Стрелцу. Председник савета био је Стојан Младеновић из Вел. Боњинца.

Трећег јула 1978. г. у част 4. јула- Дана борца добио је Захвалницу Општин. одбора СУБНОР-а у Бабушници „за активност и оживотворење политике СКЈ на јачању и учвршћењу организације Савеза бораца, неговању и развијању револуционарних традиција НОБ-а. Председник СУБНОР-а био је Н. Вељковић.

/Арсино казивање 10.09.2.000 год у Стрелцу/

 

Бора Јанковић

Крајем 1944. мобилисан је од НОБ-е. Био је борац осме бригаде 22. дивизије до Дрине. У Херцеговини је био кнојевац, потом у Новом саду, а 1947. г. у Београду на Бањици до демобилизације 1950 године. Демобилисан је као старији водник.

Прво зашослење било му је у Комитету партије у Бабушници. Радио је годину дана, а потом је радио пола године као извршитељ у пореској управи у Бабушници. После тога постављен је за матичара у Стрелцу и радио до 1955. г. У Раков Долу био је годину ипо дана шеф Месне канцеларије, а потом шеф Месне канцеларије у Студени до пензионисања 1963. г.

Божидар В. Миладиновић (1910-2001)

Рођен је 26 октобра 1910. године у селу Стрелцу, у сиромашној сеоској породици од оца Владимира и мајке Видосаве, рођене Поповић. Основну четворо- разредну школу завршио је у родном селу са одличним успехом 1922.г. и шест разреда гимназије у Пироту 1928. године. Као гимназијалац примао је благодејани-је (помоћ).

У 56. класу Ниже војне академије ступио је 12 октобра 1928 године. Заврши-о је са одличним успехом и положио испит за чин активног артилериског потпоручника 1. октобра 1931. године*. У чину активног артилериског потпоручника служио је у Алексинцу.

У току школовања у Нижој војној академији произведн је у каплара Указом од 12.априла 1929. године, у поднаредника Указом од 1. октобра 1929.г. и наредника Указом од 1. октобра 1930. године.

У чину артилеријског п. поручника од првог јуна 1934. г. становао је у у улици Поенкарова 12 у Београду код станодавца Софије Димитријевић. Од трећег марта до 28 марта 1936. год. сановао је у улици Стојана Протића 20 код станодавца Олге Ракин, а онда је премештен у Алексинац.

У Војно-географском институту у Београду завршио је специјални топографски курс 1934. године. Исте године 10 октобра положио је усмену заклетву у 26-ом артилериском пуку, а писмену заклетву предао командиру шестог батаљона 26-ог артилериског пука 16 октобра 1934. године.

Становао је од 1. јуна 1934.г. у улици Поенкарова 12 (данас Македонска) код г-ђе Димитријевић Софије, а од 3. марта 1936.г. у улици Стојана Протића 20 код г-ђе Ракин Олге. Од 28. марта 1936. г. је у Алексинцу.

У чин активног артилериског поручника произведен је 1. октобра 1935. г**., а чин капетана ИИ класе добио је 1. октобра 1939.г***.

Божидар Миладиновић у чину капетана ИИ класе у 1940-ој години завршио је допунски течај Више школе Војне академије. А, 5. маја 1940 г. венчао се са госпођицом Надом Стејић, кћерком Ђорђа и Катице Стејић из једне угледне београдске породице. Свечано венчање обављено је у цркви Светог Саве на Врачару.

Ђорђе Стејић, син Јована и Ане, рођен 1882.г.у Пешти, био је Виши технички саветник Министарства поште и телеграфа у Београду, православне вере, са станом од 19.09.1924.г у Далматинској улици бр.69. Од 7. маја 1929.г. становали су у улици Венизалосова 39 (данас Ђуре Ђаковића), а од 9.јула 1941.г. у истој улици броју 12.

Ђорђе и супруга Катица (1890-?) изродили су две кћерке и сина: Видосаву (1918), Наду (1920-) и Момчила (1923-).

Видосава је рођена у Загребу, Нада у Београду, а Момчило у Сомбору.

О Божи Миладиновићу као човеку и официру најбоље говори оцена ђенерал штабног бригадног ђенерала М. Тешановића:****

„Божидар В. Миладиновић је чврстог и постојаног карактера, енергичан, истрајан и искрен, поверљив, скроман, лако схватљив. Обуку је извео са одличним успехом. Према старијима врло пажљив, према младима строг и правичан. Пази на своје достојанство. Лепо друштвено образован. Марљиво ради на своме усавршавању. У дискусијама узима учешћа са успехом. Здрав и способан за службу у миру и рату“.

За ревносну службу у чину активног ђенералштабног капетана ИИ класе одликован је златном медаљом на Видовдан 28. јуна 1940. године./Ађ.Бр.15257/40 /

Слом Краљевине Југославије 1941.г. доживео је у чину ђенералштабног капетана И класе за пољску хаубицу. Успео је да избегне заробљеништво и преобучен у сељака склонио се у родни Стрелац окупиран од Бугара. Није хтео да станује у родној кући и оптерећује тетку Десанку, али је скоро свакодневно посећивао. Изнајмио је собу на спрату код Милисава Ц. Алексића у центру села. Свакодневно се дружио са свештеником Милутином Раденковићем, чији је отац Борисав кумовао породици Божиног деде Миладина.

Божидара су укућани и мештани звали Бошко. Бошко је био стасит, лепо грађен и свестрано образован. Подједнако је разговарао о историји, географији, медицини, ветерини, музици, вери, привреди. Јдном речи, Бошко је био ерудита.

Када су се с пролећа 1942.г. појавили „шумци“-партизани, звали су га да им се прикључи. Бошко је категорички одбио њихов позив и поручио да је као ђенерал-штабни официр Краљевине Југославије положио заклетву Краљу и Отаџбини иако ће по његовој процени комунисти доћи на власт.

Када су Бугари открили његов идентитет намеравали су да га ухапсе и отерају у заробљеништво. Да би избегао хапшење склонио се код рођака Петра Гаљинога у суседном селу Камбелевцу. После три дана Драган Д. Ћирић***** га тајно преведе преко демаркационе линије код села Проваљеника, у Недићеву Србију, у Белу Воду. У суседном селу Реснику Бошко се придружио јединицама Југословенске војске у Отаџбини. Ту је изабран и за члана Среског лужничког начелства.

Од Команде ЈВУО добије задатак да пређе на књажевачки терен. Према подацима Слободана Илића Хавија, које ми је доставио Зоран М. Јовановић, из Радио Књажевца, Божа Миладиновић са групом официра октобра 1942. г. формира Књажевачки корпус Југословенске војске у Отаџбини, који је регистрован у Главном Равногорском штабу Горски штаб 190.

Ради заједничке борбе против окупатора са партизанима је договорен састанак у селу Старо Корито за 16. 12. 1942.г. После неуспелог састанка на повратку између села Јелашнице и Јаковца дочекала их је партизанска заседа у којој је погинуо капетан Добривоје Милановић, а Божа Миладиновић тешко рањен. Убрзо после рањавања наишао је воловским колима Миодраг Миловановић из села Горњег Зунича и рањеног Божу пребацио у Андријевац, где му је испред апотеке прву помоћ указао Иван Синдик са супругом Љубинком и организовао хитан превоз у зајечарску болницу. Као опасном непријатељу Немци му стављају окове на ногама и постављају даноноћну стражу.

Ослобађање и одвођење Боже из зајечарске болнице организовали су Радомир Пантић Кент и Др. Милан Шијачки са сарадницима. После његовог излечења „Књажевачки корпус Југословенске војске у Отаџбини потпуно је организован почетком 1943. године“/Хави/.

Божа Миладиновић је унапређен у чин мајора 1943.г., а у чин потпуковника 1944.г. За време његовог боравка на књажевачком терену „на темељима разорене цркве од Турака, подигнута је нова црква-брвнара без иједног металног дела“/Хави/ После освештења почетком априла 1944.г. окупљеном народу говорили су Божа Миладиновић, командант корпуса и Мирко Ћирковић командант, Сврљишке брига-де.

Трећег септембра 1944. г. Божа Миладиновић је одржао опроштајни говор књажевчанима у центру Књажевца и кренуо према Дунаву. Уз њега је „остало десетак старешина и војника“/Хави/. После потуцања преко бивше Краљевине Југославије успео је да се пребаци у Немачку, а из Немачке 1948.г. у Америку, у Милвоки (Милњаукее). Успео је да преко познанства помогне супрузи Нади да му се придружи 1953. године. Умро је у болници у Милвокију 11.фебруара 2001 године.

Божина мајка Вида била је стасита, висока и енергична жена. Да би преживела после другог светског рата радила је у Пироту код баштована Бошка „Луле“. Божа је из Америке писмима преко Драгутина Манића, службеника поште успоставио везу са мајком, слао јој писма и пакете из Милвокија (Милњаукее). У једном писму Драгутину Манићу, стрелачком зету молио је да му пошаље мало наше српске земље. Драги му је испунио жељу. У следећем писму Божа пише да је над оно мало земље што је примио у коверти плакао и да је ставио у кревет „ и сада спавам на југословенској земљи“ писао је Божа.

Средином осамдесетих година 20 века натурализовани американац из села Радосина казивао је Стојану Јевтићу у Бабушници како се сваке суботе виђа са Божом Миладиновићем у цркви у Милвокију, да стално носи свето писмо у џепу и да је у Милвокију подигао цркву.

/Фотографије/

Из телеграма пешадијском капетану г. Стојановићу-Милојковићу Бори село Вина код Књажевца види се Божино велико родољубље и верност заклетви коју је положио за Краља и Отаџбину, знање, величина и образовање југословенског краљевог генералштабног официра.

Телеграм је послат из Штаба Књажевачког корпуса, Горски штаб Бр.190, Ђ. Бр. Службено- 2. септембра 1943.г., Положај

/ Копија телеграма/

*/ VII, К 1058/ 163, Ађ. Бр.23340/31

**/ VII, К 1058/ 163, Ађ.Бр. 24001/35

***/ VII, К 1058/ 163, Ађ.Бр. 31886/39

****/ VII, К 1058/163, Пов.Бр. 1028 од 31.XИИ 1940. г.

*****/Др. Драган Д.Ћирић као пензионер живи у Нишу /казивање аутору ——септембра 2005./

Бошко

 

Божидара П. Адамовић

Рођен је у селу Стрелцу, Скупштна општине Бабушница, 29.11.1920.године од оца Панајота(Поте) и мајке Зорице. У раном детињству остао је без мајке. Бригу о њему преузела је баба по оцу Буда(Будимка).Основну школу, четири разреда по старом систему образобања, Бошко језавршио у родном месту код учитеља Славка Танчића Лафа. По завршетку основне школе наставио је школовање у пољопривредној школи у Прокупљу и исту завршио 1938. године.

Подносио је молбе за запослење на више места. Између осталих конкурисао је и у Дуванској индустрији у Нишу у складу за завршеном школом. У међувремену чува стоку у Стрелцу. Пошто није могао да се запосли у струци, запошљава се у стрелачкој пошти код управника Драгомира Манића и ради до априлског слома Краљевине Југославије 1941.године.

Наш крај окупирали су Бугари. Неколико другова из села пребегли су на тзв. “слободну територију” у Белу Воду да би избегли бугарску мобилизацију у радне чете, Трудоваке. На Белој Води су биле јединице Драже Михајловића и један сељак им је саветовао да се врате одакле су дошли.

Крајем априла Бугари су покуплили наколико годишта и отерали у Бугарску у Јамболијско, близу турске границе. Под војном стражом градили су пругу десет месеци, а онда су пуштени кућама.

Крајем 1942.године Бошко ступа у везу са Ђуром Златковићем и Живојином Николићем Брком, партизанским руководиоцима у нашем крају. У партизане одлази 13.августа 1943.године и учествује у борбама за ослобођење Југославије до краја рата. Од обичног борца крај рата је дочекао као командант другог батаљона седме српске ударне бригаде.

У току рата рањаван је двапута. Први пут је рањен на Дрини, а другипут у Босни крајем 1944.године. После рањавања и лечења добио је задатак од команданта дивизије Миладина Јовановића да формира батаљон за везу у 23.дивизији. Батаљоном је командовао до краја рата, који га је затекао у Цељу.

По окончању рата одлази у Београд у школу војних старешина за везу. Школу је завршио 1946.год. и постављен за началника везе дивизије у Струмици. Те године среће своју животну сапутницу Савку личанку, партизанку и склапају брак у Месном народном одбору у Стрелцу.

У Струмици је службовао седам година, затим у скопском гарнизону две године, а потом у Лесковцу до пензионисања из здравсвених разлога 1965.године.

У току рада добио је: орден за храброст, орден за заслуге народа другог реда, орден партизанске звезде четвртог реда и орден за војне заслуге четвртог реда.

Био је друштвено активан и у грађанству у местима службовања. У Месним заједницама био је командант штаба народне одбране.

Са супругом Савком има сина Зорана и кћерку Гордану. Обоје су завршили факултете и основали своје породице. Имају по два детета. Настањени су у Нишу.

 

Божидар В. Миладиновић (1910-2001)

Рођен је 26 октобра 1910. г. по новом календару у селу Стрелцу, тада Срезу лужнич-ком, Округу пиотском у сиромашној сеоској породици од оца Владимира, Миладина, Стојановића и мајке Виде. Отац му је рано умро. Мајка Вида из Ћерћеске фамилије била је стасита, висока и енергична жена.

Основну четвороразредну школу завршио је 1922.г. у родном селу са одлич-ним успехом и шест разреда гимназије у Пироту 1928. године. Као гимназијалац примаао је благодејаније (помоћ, стипендију)

У 56. класу Ниже Војне Академије ступио је 12.октобра 1928. г. у Београду, коју је успешно завршио и положио испит за чин активног артилериског потпоручника првог октобра 1931.године. Био је међу 25 најбољих у класи. Као активни артилериски потпоручник извесно време служио је у Алексинцу.

У Београду је завршио специјални Топографски курс у Војногеографском институту 1934. године.. Исте године 10. октобра положио је усмену заклетву у 26. артилериском пуку, аписмену заклетву предао је командиру шестог батаљона, 26. артилериског пука 16 октобра 1934. године.

У чин активног артилериског поручника произведен је 1 октобра 1935. год., а чин капетана друге клае добио је 1.октобра 1939. године.

Као генералштабни официр у Београду, у цркви св. Саве 5 маја 1940. године склопио је брак са госпођицом Надеждом-Надом Стејић, која је потицала из угледне и старе београдске породице. У току те исте године Божидар Миладиновић је слушалац допунског течаја Више школе Војне академије.

Какав је био Божидар В. Миладиновић као ђенералштабни капетан ИИ класе артилериски, најбоље се види из оцене коју је 31. децембра 1940.г. дао Помоћник за Вишу школу ђенералштабни бригадни ђенерал М. Тешановић, а она гласи: „Божидар В. Миладиновић је карактера чврстог и постојаног, енергичан, истрајан и искрен, поверљив, скроман, лако схватљив. Обуку извео са одличним успехом. Врло добар стројев официр.Владања увек примерног. Према старијима врло пажљив, према млађима строг и правичан. Пази на своје достојанство.Службу врши примерно из сопствених побуда, са великом вољом и рзумевањем. Лепо друштвено образован. Марљиво ради на своме усавршавању. У дискусијама узима учешћа са успехом. Није кажњаван. Здрав и способан за службу у миру и рату. Заслужује препоруку за виши положај или звање“

Занимљиво је да напоменемо да је Божидар био велики југословенски родољуб.. У персоналном картону у Војној академији у рубрици народност пише Југословен.

На Видовдан 28.јуна 1940.г.Божидар В. Миладиновић активни ђенералштабни капетан ИИ класе одликован је: „Медаљом златном за ревносну службу“

/ Копија персоналног картона)

Слом Краљевине ЈугославијеБожидар је доживео у чину ђенералштабног капетана И класе за пољску хаубицу.Успео је да с извуче из ратног вихора и преобућен у сељака дође у родни Стрелац, који је био под бугарском окупацијом. Није становао у рођеној кући код деде Миладина и тетке по оцу Десанке, већ је изнајмио собу на спрату код Миисава Ц. Алексића на Селишту. Свакодневно се дружио са свештени-ком Милутином Б. Раденковићем, сином свога крштеног кума. Борисава.

Божидар В. Миладиновић је био свестрано образован.Подједнако је водио разговоре о историји, географији, медицини, ветерини, музици као и о сточарству и земљорадњи. Једном речи Божа је био ерудита.

Партизани су га позивали да им се прикључи. Међутим Божа је одбио њихов позив са образложењем да је као ђенералштабни официр Краљевине Југославије положио заклетву Краљу и Отаџбини, да ће партизани победити и да ће Југославијом завладати Комунистичка партија.

Када су Бугари открили ко је Божа Миладиновић ноћу је отишао у суседно село Камбелевац и склонио се код рођака Петра „Гаљинога“. После три дана Драган Д.Ћирићга је из села Горчинцатајно превео преко демаркационе линије код села Проваљеника и одвео у Белу Воду. У суседном селу Реснику придружио се јединица-ма Југословенске војске у Отаџбини под командом пуковника Драже Михаиловића Ту је изабран и за члана Среског лужничког начелстава у оквиру Ндићеве Србије.

По задатку претпостављених Божа одлази на Сврљишки терен и у Књажевцу са колегама официрима формира Књажевачки четнички корпус, који је у Главном Равногорском штабу регистрован као Горски штаб 190..* (*Из материјала о Божидару Миладиновићу који сам добио од г. Зорана Јовановића из Радио „Књажевца“ у Кња-жевцу-БМР)

/Снимак Боже као команданта корпуса ЈВуО/

У сарадњи са капетаном Добривојем Милановићем прикупљају сараднике и истомишљенике „инсистирајући на сарадњи са партизанима“ за борбу против заједничког непријатеља и како би се зауставио братоубилачки рат и ликвидација „угледних и невиних људи“. Зато је договорен састанак са партизанима у селу Старо Корито за 16 децембар 1942.г..Неуспелом састанку присуствовали су Божа, капетан И класе и Добривоје, капетан ИИ класе са по два пратиоца.

У повратку са састанка између села Јелашнице и Јаковца дочекала их је партизанска заседа. Добривоје Милановић је убијен на лицу места, а Божа тешко рањен.. Одговором на ватру рањени су партизани Драгољуб Радисављевић и Станко „Бели“.

Божа је пребачен у Андрејевац и после указане прве помоћи пребачен у Зајечарску болницу. Када су Немци сазнали за Божу стављају му окове на ногама у болници и даноноћно стражаре да не побегне. Да га Немци не би стрељали почели су планови за његово ослобађање. Главни организатор у томе био је Радомир Петровић Кент. Божа је срећно извучен из болнице и пребачен у село Татрасницу. По опоравку прешао је у Алдинац, где је формирао свој штаб. Др. Шијачки који је учествовао и у ослобађању, био је са Божом до потпуног оздрављења.

За званични датум формирања Корпуса узет је октобар 1942.г, а датум њего-вог распадања октобар 1944.године.

Као командант Корпуса Божа је са својим саборцима подигао цркву брвнару без иједног металног дела у селу Радичевци. Црква је освештена крајем марта, почетком априла 1944.г.“уз општенародно весеље…Окупљеним људима први се обратио командант корпуса Божидар Миладиновић…“

Пред одлазак са књажевачког терена Божа је у ценрту Књажевца одржао говор окупљеним Књажевчанима и објаснио зашто одлази. Код села Горњана распустио је свој Корпус. Уз њега је остало десетак старешина и војника добро наоружанихи кренулу према Равној Гори. Пошто није усдпео да дође до свог команданта са осталом Југословенском војском повлаче се према Словенији. Успели су да се пребаце у Аустрију, а затим у немачку, где су смечтени у логор Бајдаблинг.. Ту ступа у контакт са америчким војним властима и добија усељеничку дозволу за Америку. Из Америке уз помоћ сенатора Вејлија омогућава супрузи Нади да дође у америку.1953. године

У Америци им се родила кћерка.

Умро је природном смрћу у болници у Милвокију 11 децембра 2001.године.

Давид Пековић трговац из Црвене Јабуке жалио се Минист. Народне привреде 1883. год. на бугарски ђумрук због наплате беглука на ситну стоку.

/Архив Србије МНП Т 1883 А-Ш, Регистар за 1883. год., стр. 16, тек.бр.37., ПНО 920, 1038, 1285; ф.I, р.252.(фасцикла празна) 24.03.1999./

Беглик је врста кулука у обради имања

 

деда Филип из Студене

Једна од знаменитих личности села Студене свакако је популарнни деда Вилип. Потиче из угледне старе српске породице. Његов прадеда Петар, негде почетком 19.века имао је кућу изнад села у месту званом Грабадићино. Петар је био одважан и храбар човек. Турци су га избегавали, нису волели да се с њим сретну очи у очи.

Петар је имао сина Станка, а Станко је имао сина Пејчу. Њихови потомци су Станковићи и Пејчићи.

Пејча и Гајтана имали су три сина: Филипа, Станка и Влајка.

Филип (познат као деда Вилип) рођен је давне 1868.године У осамнаестој години оженио се Станком, кћерком Стане и Петра Спасића.

Као млад припадао је Напредњачкој странци, која је у то време била на власти у пиротском округу. Поред њега истакнути чланови те странке у Лужници били су Тодор Милић, из Камбелевца, Цветко Матејић, из Пресеке и (Андон Ристић, из Стрелца?).

Због убиства народног посланика радикала Марјана Вељковића, из Масуроваца, 1903.године Филип и други осумњичени напредњаци из Стрелца и Камбелевца осуђени су на тамновање. Али то није сметало Филипу да између два светска рата постане познат и признат домћин и један од најбољих кафеxија у Лужници. “Говорило се тада да код деда Вилипа треба отићи на кафу, па осетити мирис и укус овог напитка”, казује његов унук Душан С. Ристић, професор у пензији, из Бабушнице.

Код њега су сабајле на коњима долазили из Бабушнице срески начелници и писари, лекари, учитељи и друге угледне личности из Лужнице да попију кафу. Један од сталних абонената код деда Вилипа био је учитељ у Студени Душан М. Ћирић, знаменити лужничанин и хроничар лужничког и пиротског краја. Чести гости били су поп Жика и учитељ Славко “Лаф”, из Стрелца.

У једној забелешци о “Лафу” учитељ Душан наводи како је “Лаф” у друштву поп Жике дочекао школског надзорника испред кафане Раке Гачковскога у Стрелцу и замолио деда Раку да скува за господина надзорника “најбољу кафу на свету, као што кува деда Вилип у Студени.”

Филип и његова супруга Станка оставили су велики број потомака од којих су већина познати интелектуалци. Има их по Србији, али и по белом свету.

Најстарији њихов син био је грађевинар. Купио је кућу у Пироту и тамо се одселио. Имао је три кћерке: Косу, Цвету, Наду и два сина Ђорђа и Радисава.

Ђорђе (1923-1942) је био познат као један од најбољих ђака пиротске гимназије од њеног постанка. Као одличан ученик са широким спектром знања, спремао је децу угледних пиротских лекара и трговаца.

У младости, у току школовања, понет идејом за бољи друштвени поредак, определио се за напредни покрет. Пропаст Краљевине Југославије априла 1941.године затекао га је као студента друге године Правног факултета у Београду.

Вратио се у Пирот и од првог дана био је учесник у партизанским јединицама на територији Пирота. Један је од најближиих и најбољих сарадника Предрага Бошковића Павла (1921-1944), из села Блата.

Неким пироћанцима није се допала његова активност, издали су га. Бугари су га ухватили у винограду и ухапсили. Исцрпљен и оболео од мучења у пиротском затвору, Ђорђе је пребачен у Софијску болницу у којој је и умро. У једној његовој књизи записао је:”Боље је бити жив међу мртвима, него мртав међу живима”.

Његов брат Радисав био је познати професор хемије у пиротској гимназији. Умро је у напону своје професорске способоноси 1970.године у педесетој години живота. Кћерка и један његов син су познати технолози, а други син је угледни лекар ендокринолог у пиротској болници. Он носи име свога прадеде Филипа.

Друга два деда Вилипова сина Андон и Алекса после Другог свет. рата одселили су се у Марковац. О њима и њиховим потомцима који су напустили село Студену биће речи другом приликом.

Кћерка деда Филипа Мара у младости је имала велику љубав у родном месту. Био је то Стојан (Стојко)* Ристић. Разне околности и ратне године почетком друге деценије 20. века поиграли су се са њима да се не узму. Судбина је ипак хтела да се по завршетку Првог свет. рата њихова велика љубав крунише браком. Мара удова и Стојко удовац венчали су се седмог јануара 1919.године у Храму св. пророка Илије у Љуберађи. Венчао их је познати парох љуберашки Ђура Вељковић, из Стрелца. Кум је био Милутин Радојић, а старојко (стари сват) Мирко Милутиновић, оба из Студене.

Друга деда Филипова кћерка Боса била је удата за Димитрашка у селу Валнишу.

Послератни услови и миграција становништва допринели су да нам се села полако гасе. То се нарочито последњих година види по великом броју старачких домаћинстава.

Од многобројних потомака деда Вилипових, тешко се одваја од родне груде само још унук Мирко Алексе Пејчић. Он се преселио у Пољску Ржану, али лето са супругом проводи у Студени, у Големој Шиби. У једном разговору о свом наврндеди Петру, који је живео у Грабадићино, испричао је:

Једнога дана сиђе деда Петар у село неким послом, па сврати у механу. Видели га Турци, па тројица похитају у Грабадићино код бабе да узму злато. Баба није хтела да им да злато нити да каже где је сакривено. Турци су тада почели да ложе ватру у огњишту, да угреју вериге и муче бабу. Нису се надали да ће деда Петар брзо да се врати. Али деда Пера је већ дошао до Досине падине где су биле три врбе до долине и по обичају испали метак из пушке, од које се није одвајао, да се јави баби да долази. Кад су Турци чули пуцањ изашли су из куће и почели да беже преко Тавњанице у Влаовац. Деда Пера их је приметио, па брзо изађе на брдо, сачека их и убије. То место због чекања и данас се зове Почекајно.

Бранимир. М. Раденковић

Почеком марта 1999.

У Београду.

НАПОМЕНА: Објављено у Лужничким новинама, број 20.,јун 1999.г.

*Стојко Ристић (1895-), син Косте Костадиновића и Ранче, писмен.

Мара (1894.-), кћи Филипа и Станке, из Студене, неписмена

Фамилија: Пејча Станковић и жена Гајтана. Деца су:

1. Филип (Вилип) 1868-?). Супруга Станка (1868.-?)
2. Станко (1874.-?). Супруга Таска (1876.-?)
3. Влајко (1878.-?. Супруга Параскева

 

Филип (Вилип) Пејчић и Станка:

Мара (1894.-?)

Андон (1900.-?)

Алекса (?????)

Мара је други брак склопила са Стојаном (Стојком) Ристићем.

Андон и Алекса одселили су се после другог св. рата у Марковац.

Алексини синови су: Мирко, Славко и Јанко. Кћерка Даница-Дана.

 

Ђорђе В.Ристић, шнајдер

Рођен је у селу Студени 2 јануара 1921 г. од оца Василија К.Ристића и мајке Лепосаве из Стрелца, из фамилије (Илијинци) Xевгало. Од осморо деце остали су само Ђорђе и сестра Нада.

После смрти супруга Василија, Лепосава се преудала у Стрелцу за Јованчу Веселиновића у Мутијинску фамилију. Са собом је довела Ђорђа и Наду.

Основну школу завршили су у Стрелцу. После основне школе Ђорђе је учио занат код Јове Илића, кројача две године. За учење су Јови платили 800 динара. Запослио се код Ђорђа Тричковића, кројача у Студени и радио годину дана за плату од 350 дин. за годину дана. Из Студене одлази у Црвену Јабуку код мајстора Светислава Видановића. Код њега је радио пуне три године. По казивању Ђорђа Ристића, Светислав је био добар мајстор и што је важније добар човек.

Уочи другог св.рата Ђорђе се призетио за Борисавку код Бранимира Ивковог (фамилија Балабанци). У Ивковој кући радио је као шнајдер све до првог маја 1942 год. када је од Бугара моболисан у тзв.трудоваке. Поред Ђорђа били су мобилисани и: Љобомир Станковић Вужда, Владимир Станковић Кона, Богољуб Љ.Раденковић, Бранимир Игњатовић (Синадинов), Божидар П. Адамавић (Бошко Потин), Борисав Ристић (Борко Видин), Сава Ранчић, Драгослав Ранђеловић, Момир Ранђеловић, Томислав Раденковић Томаш, Љубисав Ђ.Адамовић, Живојин Ранчић (Благојин), Душан Ранчић (Стојин), Ивко Ћирић (Денчин), Ђорђе В.Маринковић, Велимир Јевтић, Божидар Марјановић, Александар Гроздановић, Јован Ранчић (Ђувезин)…

У Бугарској су шест месеци градили пут (18 км.) од Скалица до Овчијег кладенца (Градеца).

Радили су под веома тешким условима голи и боси. На себи су имали само шорцеве. / Види снимак /. За време рада били су стално под контролом наоружаних бугарских војника.

За време радова на путу Душан Ранчић, Ђорђу Ристићу брат од тетке, се нешто замерио бугарском војнику-стражару и стражар му опсовао српску мајку. Када је Ђорђе ово чуо приђе еврету и опали му два три шамара. Бугарски војник по чину еврето се уплашио од побуне трудовака и покуњене главе се удаљио.

Када су 1943 год. Бугари поново хтели да их мобилишу Ђорђе је побегао у Округ видински у печалбу.

Др. Божа

 

Др. Божидар Г. Станишић

Рођен је у селу Стрелцу, среза лужничког, округа пиротског 1927. год. у кући сиромашних родитеља, од мајке Саре и оца Гаврила као девето дете. Кум Петар Xамћин дао му је име по своме сину Божидару. Мајка му је била домаћица, а отац Гаврило ћурчија. По политичком опредељењу Гаврило је био демократа.

Основну школу Божидар је завршио у родном селу. Учили су га учитељи Славко Лаф у првом и другом разреду, а Бранко Ценић у трећем и четвртом. Био је одличан ђак и један од најбољих у целој школи.

Напад на Југославију шестог априла 1941.год. затиче га у трећем разреду гимназије (по данашњем систему школства у седмом основне школе). За време рата похађа гимназију у Белој Паланци и са одличним успехом до краја јуна 1944.год. завршава још три разреда гимназије. Почетком новембра месеца 1944.год. је мобилисан и са својим вршњацима одлази у новоформирану 37.дивизију, у пету бригаду. Његов ратни пут био је ратни пут пете бригаде у сталним борбама кроз Босну. По демобилизацији школске 1945/46 наставља школовање у пиротској гимназији и матурира јуна 1948.год. са одличним успехом Био је један од најбољих у својој генерацији, ослобођен је полалагања усмених испита. Исте године, по савету мајке уписује медицински факултет и завршава га као најбољи у генерацији 1954.године.

При крају студија жени се са студенткињом Лепицом и добија сина, који је данас правник у Београду.

Прву службу као лекар опште праксе, Др. Божа добија у селу Рашанцу између Пожаревца и Петровца на Млави, а село у историји свога постојања први пут добија лекара.

После неколико година проведених у Рашанцу као лекар опште праксе, уписао је специјализацију и са одл;ичним успехом постаје специјалиста педијатрије. Вратио се у Рашанац као специјалиста и убрзо је добио радно место у Петровцу на Млави, а потом у Пожаревцу. Из Пожаревца 1971.год. долази у Београд и запошљава се у Дому здравља на Умци. Почетком деведесетих година је пензионисан. Живи на Бановом Брду у Београду са супругом Лепицом, која се са успехом бави поезијом. Ево како је песникиња Лепица и супруга Др. Божидара Станишића у стиховима сажето и осећајно приказала Божину биографију:

 

НЕЖНА БИОГРАФИЈА

Хиљаду деветсто двадесет седме,

Августа месеца, у лето,

У скромном дому Гаврила и Саре,

Роди се дете девето.

У планинском селу Стрелцу,

Крај Мурговице, плахе реке,

Проведе своје босоноге дане,

Сав саткан од чежње неке.

Младог га у рат испрати мати

И срећно свог сина дочека,

А онда изненада умре,

Бољци јој не беше лека.

На гробу мајке у болу

Изрече тужне речи,

Обећа да ће постати лекар

Да болне вида и лечи.

И дође у далеки велики град

У неслућене светове нове,

Заврши медицински факултет,

Оствари своје снове.

Постаде дечији лекар

И у срце му се попут цвета

Населише деца рођене земље

И деца целога света.

 

Ову песму примио сам у руке у стану Др.Боже од његове супруге Лепице другога јуна 1998.год. у 20 часова (на Бановом Брду) у Београду.

За Божидара Станишића, школски друг из клупе у Пиротској гимназији и на факултету, данас примаријус неуропсихијатрије Др. Драган Ћирић казује да професори ни у гимназији ни на факултету нису могли да му нађу слабо место ни из једног предмета.. А, из анатомије на првој години је својим асистентима “држао лекцију”.

 

Лекари у Лужници

До 1941.године Лужница је имала лекаре: у Бабушници Др. Миомир Дамјановић, из Улциња, у Љуберађи Др.Стефановић, из Цариброда /имао је и своју апотеку/, и у Студени Др. Данковић, из Костура.

Данс су сви лекари у Бабушници. У Стрелцу је на месту срушене основне школе подигнута амбуланта са два конфорна стана, али ни један лекар неће да живи и ради у селу. Радије таксира или се бави другим пословима, најчешће недозвољеном трговином, која цвета.

 

Драгутин (Драган) Ж. Пејчић – Гута

Рођен је у селу Стрелцу у земљорадничкој породици од оца Живојина Т. Пејчића и мајке Наде. Од три брата у породици најстарији је Божидар-Боћа, затим Драган и Мирко.

По старом систему школовања Драган је четири разреда основне школе завршио је у селу код познатог учитеља Славка Танчића Лафа. Нижу гимназију од три разреда завршио је у Бабушници у јулу месецу 1950.године. Вишу гимназију са Великом матуром завршио је у Пироту 1955.године. Као гимназијалац активно је играо фудбал за ФК “Раднички”у Пироту, а 1954 год. прешао је у ФК “Лужница” у Бабушници.

По завршетку гимназије родитељи нису имали средства за даље школовање те се уз помоћ ФК “Лужнице” запошљава у у Осмогодишњој школи у Стрелцу. Предавао је математику и фискултуру два ипо месеца. У децембру добија стипендију и редовним студирањем на ВПШ у Нишу, група математика-физика дипломирао је јуна 1957 године.

Као наставник математике радио је у Осмогодишњој школи у Бабуш

ници четири године и као директор школе 18.година (01.09.1957-31.12.1979).

У току редовног рада ванредно је студирао математику на Природно- математичком факултету, Новосадског универзитета. Дипломирао је 1978 год. и као професор математике радио у Економској школи у Нишу од 01.01.1980 год. После две ипо године изабран је за помоћника директора школе. Дужност помоћника директора обављао је пуне четири године, а од 01.09.1985 год па све до пензионисања 31.08.2.000 године био је директор Економске школе.

За време службовања у Бабушници и Нишу био је друштвено-политички активан. У мандату 1969-1974 био је одборник СО Бабушница и у исто време народни посланик културно просветног већа Савезне скупштине СФРЈ.

За рад у струци добио је звање Просветни саветник, а за друштвено-политички рад одликован је Орденом рада са сребрним зрацима.

Породицу је засновао 1960. године склапањем брака са Љиљаном из Драгинца. Љиљана је завршила Медицинску школу и радила у Дому здравља у Бабушници.

Живе у Нишу у породичној кући. Имају сина Сашу, снаху Злату и унуку Ану.

/ Обрађена биографија Гуте Пејчића, коју је он сам написао и потписао у Нишу 25.12.2.000 године/

 

Игор Д. Миладиновић

Игор Д. Миладиновић је рођен 25. јануара 1974. године у Нишу од оца Душана и мајке Драгице, обоје родом из Стрелца. Отац Душан је из фамилије Цврчковци, а мајка Драгица из фамилије Донинци. Основну школу Игор је завршио у Нишкој бањи, где су му родитељи настањени, а средњу економску школу ванредно у Нишу.

Шах је почео да игра са 4,5 године. Као талентованог дечака у шаху многи шаховски кллубови су желели да буде њихов члан.

Играо је за шаховски клуб “Напредак” из села Доња Студена, потом је као дечак играо Омладинску шаховску таблу за шаховски клуб гумарске индустрије “Вулкан” у Нишу. Играо је за шаховски клуб “Железничар” у Нишу, а за ЈИК банку играо је Омладинску и сениорку таблу.

Неколико пута је био првак Ниша, региона и републике Србије и на крају постао је Омладински првак света 1993.године.

Оженио се шахисткињом из грчке Ана Маријом Батсеари. Живе у Кавали /Грчка/.

/ фотографија/

/ Податке дао Душан А.Миладиновић 01.10.2002.год. у Стрелцу/

 

Др. Јанко В. Јанковић

Др. Јанко В. Јанковић, специјалиста интерне медицине рођен је 1933. год. од оца Владимира и мајке Русе у сеоској породици у Поповој мали. Основну школу свршио је у рдном Стрелцу, нижу гимназију у Бабушници школске 1946/47 год., вишу гимназју у Пироту школске 1950/51 године. Ослобођен је усмених испита на Малој и Великој матури. Меицински факултет завршио је у Београду. Био је војни стипендиста и по одслужењу војног рока постављен је за војног лекара у Бања Луци.

Из Бања Луке је по потреби службе премештен у Сарајево где је специјализирао интерну медицину. У сарајеву је радио до пензионисања…. Последњи братоубилачки рат избегао је на два –три месеца пре његовог почетка заменивши стан у Сарајеву за стан у Београду.

Брачну заједницу је засновао са Мирјаном, наставницом дефектологије кћерком знаменитог учитеља Славка Танчића Лафа из Стрелца. У Сарајеву су добили кћерку Жељку, која је попут оца завршила медицину, али у Сарајеву Др. Жељка је данас лкар у дому здравља у Бабушници. Засновала је породицу са Чаславом из села Валниша, службеником бабушничке општине. Имају кћерку Сузану и настањени су у Бабушници.

Своје слободно време Јанко и Мирјана проводе у родном Стрелцу.

 

Лазар В. Цветковић

Рођен је 8.октобра 1918. године у Масуровцима од оца Влајка и мајке Владе. Деда му је знаменити лужничанин Марјан Вељковић, радикалски првак и народни посланик. Потиче из угледне и добростојеће породице и фамилије.

Основну школу завршио је у Стрелцу Учили су га Момир Марковић и Славко Танчић Лаф. Ђаци из Масуроваца свакодневно су пешали до школе у Стрелцу и назад око седам километара. У то време ђаци су морали, враћајући се из школе, да иду путем у ред по два и два и да пролазнике и друге при сусрету поздарављлу скидањем капе.

Пошто се нису увек држали учитељеве наредбе, учитељ Славко Лаф их је једном кришом пратио све до Масуроваца и бележио све њихове несташлуке. Због кршења учитељеве нардбе пред осталим ученицима добили су укор и батине.

Лазар је у Пироту завршио четири разрда гимназије са Малом матуром. У то време старији Лазаров брат Зарија био је управник поште у Страцену, између Куманова и Кратова. Лазар је боравећи код брата изучио поштанску службу.

У родном селу је боравио до одласка на одслужење војног рока 1939.године. Служио је у Београду у другом коњичком пуку Краљеве гарде. У гарди га је затекао и априлски рат 1941.год.

При одступању према југу заробљаван је од Немаца четири пута и увек је успео да побегне. Први пут је побегао из Љига, другипут из Горњег Милановца, Трећи пут из Крагујевца и четврти пут из Алексинца. Кретао се ван главних саобраћајница и успео да се врати у родно село.

По успостављању демаркационе линије брат Зарија је постављен за управника поште у Доњем Душнику, у Заплању. Лазар одлази код њега и усавршава се у поштанској служби. Тамо је упознао Живојина Николића Брку, који је са Драгољубом-Драшком Вељковићем, из Масуроваца, у Недићевој Србији, био финансиста-аксизни.

По доласку у Масуровцима Бугари су га принудили да”добровољно” ради у стрелачкој пошти. Радио је до првог напада партизана 19/20 маја 1943.год.

У јесен 1944.г. добровољно је мобилисан у партизане. У почетку је био у команди места у Бабушници, затим у Пироту, а када је основана бригада за везу био је у бригади за везу Министарства народне одбране око 15. месеци. Демобилисан је 30.новембра1945.године.

Децембра исте године запослен је у Љуберађи. Поштански достављач који није знао да обавља потребну поштанску администрацију и да води благајну, премештен је за достављача у Лесковцу, а за упрвника поште у Љуберађи постављен је Лазар Цветковић.

У Љуберађи је радио три године. У то време среске власти за управника среске поште поставиле су неког Аризана, који није био способан да води среску пошту, па је Дирекција поште и телеграфа из Београда(Анђелка) преместила Аризана у Љуберађу, а Лазара у Бабушницу. Но, срески политички руководиоци нису волели Лазара, унука радикалсог првака Марјана и човека који потиче из познате и уважаване ситуиране породице и бившег војника Краљеве гарде, па су сваки свој одлазак у Београд користили да га тужакају у Дирекцији код Анђелке.

После 3-4 године Анђелки досаде неоснована тужакања партијских радника из Бабушнице и једнога дана позове упраника среске поште Лазара и кажму да изабере једну од четири поште у околини Ниша. Лазар је изабрао село Јелашницу. У Јелашници је био управник поште пуних 10.година, од 1952-1962.

У 1962-ој години Драгољуб-Драшко, директор Осмогодишњ школе у Јелашници преузима Лазара В. Цветковића да у школи води комплетну администрацију са благајном. Као управник поште примао је 20.000 динара, а у школи је добио 26.000. дин месечно. У школи је радио до пензионисања 1980. године.

Лазар В. Цветковић данас живи у својој кући у Нишу са сином Љубомиром-Бубијем. Кћерка Надица са супругом живи у Београду, а други син Зоран са породицом се настанио у Марибору. Лазарева супруга Десанка, родом из Љуберађе преминула је 9.10.2.000.године.

 

Милисав Ц. Алексић

Рођен је у Стрелцу ……………………. Завршио је основну школу. Пре 2.светског рата био је претежно грађевинац-зидар све до 1940. године када је мобилисан. Из области грађевинарства обављао је све послове, а од 1937. па до мобилизације 1940. успео је да код Драгомира Јанковића из Стрелца, главног предузимача Душана Стојадиновића, из Крушевца буде и пословођа. Најпре је радио, као пословођа, у Ћуприји, потом у Крушевцу, а затим на десетој деоници пруге Ваљево-Градац према мору. Новембра месеца 1940. године је мобилисан и био војник све до десетог априла 1941. године, када се вратио кући и довео једну кобилу. Многи су се тада војници, при распаду и окупирању Краљевине Југославије, враћали својим кућама на мобилисаним коњима. На коњима су лакше бежали ван главних комуникационих саобвраћајница да не буду заробљени од непријарељских снага. По његовом казивању и казивању многих мобилисаних и активних војника, Немци су углавном заробљавали официре, а мање обичне војнике.

Највећи део лужнничке територије добили су Бугари. Успоставњена је и граница са Недићевом Србијом, која је у почетку била поред саме Бабушнице, а касније померена иза Доњег Стрижевца.

Милисав је живео у родном селу и бавио се земљорљдњом. Али како се није могло живети само од земњорадње у печалбарском селу, то је успостављањем бугарске власти проценио да би отварањем кафане могао да код куће ради и нешто заради. Бугари су у почетку прихватали већину захтева и жеља окупираних крајева како би лакше спроводили бугаризацију.

Да би добио дозволу за отварање угоститељског простора, Милисав је илегално прешао српско-бугарску границу код села Проваљеника и на српској територији Беле Паланке у Трговачкој комори полагао стручни испит за вођење угоститељства. Са дипломом угоститељског радника, маја месеца 1942. године отвара кафану у Стрелцу у својој кући.

Кафану је водио све до маја 1948. године са прекидима у току окупаторских потера за партизанима, паљења многих села и убијања недужног и голоруког становништва. Маја месеца 1948. Кафана је национализована и сав инвентар преузет, а онда је угоститељско предузеће “Црни Врх” из Бабушнице образовало кафану и запослило бившег власника Милисава. Милисав је радио од 1948-1952, а од 1952 бавио се пољопривредом. По одласку Милисава долазе млађи људи, Станко из Љуберађе и Аца Живковић, келнер и кафана убрзо престаје са радом 1953. године.

/Казивања Градимира Алексића забележена 28.02.1998. на гробљу Лешће/.

 

Алексић М. Градимир

Рођен је 26. маја 1925. године у Стрелцу од мајке Наде и оца Милисава. Основну школу завршио је 1936. године у Стрелцу. Учитељи су му били Милица-Мица Вучковић, из Крагујевца и Славко Танчић Лаф из Стрелца. По завршетку основне школе примљен је на волонтерској пракси у општинској управи у Стрелцу. Тада је председник општине био Драгомир Пејчић- Мирко Гачков, а деловођа Љубисав Станковић-Љуба Ћата.

Године 1938. на изборима у лужничком срезу добио је посланик Радикалне странке Веља Маринковић, учитељ. Мења се управа и у општини стрелачкој, одлазе демократе, а долазе радикали. Пошто је Градимиров отац Милисав гласао за демократског кандидата Ацу Станковића, такоће учитеља, Градимир је отеран са друге године волонтерског учења. Заузимањем жандармеријског наредника Стевана Козине, који је становао у кући Милисава Алексића и био велики демократа, а општинска управа у Студени остала је у рукама демократа, Градимир је примљен у Студени. Као волонтер тамо радио је још годину дана, до 1939. године. У то време председник општинске управе у Студени био је Стојан Тодоровић, а деловођа Алекса Златановић*

• Алексу су убили војници Југословенске војске у Отаxбини-Дражићевци.

Пошто није било места за полагање и пријем волонтера у општини стрелачкој, то је Градимира отац као пословођа повукао код себе у Ваљево, где је радио све до 6.априла 1941. године. Пошто је пре тога учио за млађег писара, а имао је и леп рукопис, то је код фирме радио као службеник. Водио је радничке наднице и осигурање радника и чланова њихових породица.

/ У генерацији са Градимиром били су волонтери Бранислав А. Антић-Бранча Митин и Живојин Г. Станишић- Жика Гарин. Живојин Живковић, из Раљина је старији и остао је у Стрелцу као млађи писар./.

Дошао је распад Краљевине Југославије и Градимир се враћа кући. При повратку из Ваљева, пут од Сталаћа до Беле Паланке прешао је пешице априла 1941. године. Окупаторске дане провео је у родном селу све до децембра 1943 када је једна група потерана у једну врсту полуинтернације када су многи могли да се издвоје из групе и побегну, јер није било јако обезбеђење. Тако су стигли до села Радошевца и вратили се назад у Стрелац. После тога, јануара 1944 после Божића, у групи из Стрелца били су: браћа Пејчићи Чедомир, Тодор-Тоћа и Жика, Будимир Момчиловић, Тома Ранчић, Арса Ристић, Градимир Алексић Тома Љубић и његов син Арса и други. Сви су били у Видинском крају у селу Шиподу Радили су као слуге код бугарских породица Момир Зарков син из Лалећевца замало да се тамо ожени. Није хтео, а желели су да га призете. Врати се кући са нама и мобилисан је ујесен 1944. Погинуо је у Босни као борац 37. дивизије.

Сви су се вратили септембра 1944. До Сукова су дошли возом, а од Сукова до Стрелца пешице преко Сиње Главе и Валниша Лужница још није била цела ослобођена. У нашим планинским селима није било ни окупаторске војске ни полиције.

Већ у јесен 1944 у Стрелцу се формирају месни и опшински народни одбор. Месни народни одбор решавао је све привредне проблеме у селу и скупљао помоћ за пострадале у току рата и за борце на фронту, а Општинси одбор је координирао месне народне одборе у Стрелцу, Валнишу и Раљину. Светозар Ранчић-Тоза шеф био је председник општинског одбора, а Арса Ристић секретар. Председник месног одбора био је ……………………………., а секретар Тома Ранчић. Градимир је као писмен ангажован у општински одбор у коме је радио два месеца, а онда је повучен у Бабушницу у Срески народни одбор. До априла 1945. године био је секретар среског одбора црвеног крста Председник Среског народног одбора био је Чедомир Митровић из Студене-Чеда Мрдач, а председник Среског народног суда Милисав Андрејић из Студене, земљорадници са основном школом.

Једно време у том периоду 1948-49 председник Месног одбора у Стрелцу био је Крста Илић, грнчар, из Стрелца. И сада се препричава његова наредба: “Ко не изврши место, врши увреду части народне власти” То време док је рат још беснео у западним деловима Југославије и непосредно после ратног стања у Лужници, обиловало је разним акцијама, кулуцима, прилозима за фронт итд.

Од априла 1945. године Градимир је радио у Среском народном одбору у Повереништву за трговину и снабдевање са Радивојем Милићем, правником из Камбелевца. Градимир је радио у Среском одбору све до 1955. године када се укидају срезови и он са места секретара Среског одбора, аутоматски постаје секретар бабушничке општине. Радећи на разним дужностим у Среском одбору од 1951-1955 доспео је до секретара среза. Као секретар општине радио је до 1958. године.

Неколико способних и отреситих младих људи из бившег Среског одбора тражи да иде на студије у Вишу управну школу. Бабушнички руководиоци и политичари Бошко Богдановић, Десимир Вацић, Стојан Гроздановић и други, немају слуха и недозвољавају им даље усавршавање и школовање. Због тога они дају отказе и одлазе у унутрашњост Србије где ће имати услове за даљи рад у служби. Градимир Алексић долази у Умку крај Београда.

/ Казивање Градимира Алексића дана 28.02.1998. год. забележио Бранимир М. Раденковић/.

 

Милован С. Ђорић

Милован С. Ђорић је рођен 6.августа 1943.године од оца Стевана и мајке Гвозденије у Биоски код Ужица. Стеван, Т. Ђорић, поднаредник жандармерије у Краљевини Југославији, рођен је 8.јануара 1910.године, на Стеванов дан, трећи дан Божића у лепом планинском селу Стрелцу, у југоисточној Србији од оца Танче и мајке Јелке.

Гвозденија је рођена 30.јула 1921.године у другом лепом планинском селу Биоски, у западној Србији, од оца Димитрија Кнежевића и мајке Савке.

Стеван је уочи другог св.рата премештен у Биоску, где је и засновао своју породицу. Први њихов син умро је као мали. Стеван је био је велики противник комунизма. Због тога су га партизани /специјана Крцунова јединица/ заклали 16. августа 1943.године, када је други њихов син Милован имао само десет дана.

Милован је основну школу и школу ученика у привреди завршио у Ужицу, а Вишу трнерску школу у Београду. Ожењен је Весном, др. медицине из Књажевца. Имају две кћерке: Милену и Милицу. Настањени су у Београду.

Још као дете заволео је лопту, почео је активно да се дружи с њом и играо за многе тимове. Између осталих играо је: за “Јединство” у Ужицу од 1958-1963 године, а од 1963 до 1967 год. био је фудбалер “Слободе” у Ужицу. Запажен као чврст и одличан одбранбени играч. прелази у “Црвену звезду” и игра незаменљивог бека до 1973. године.

Из “Црвене звезде” одлази у Шпанију и игра за “Овједо”. У то време тренер “Овједа” био је југословенски играч Антић.

Од 1975. до 1983. године поново је у “Црвеној звезди”, али сада тренира пионирски, затим омладинси и потом први Звездин тим.

Као фудбалер играо је за фк.: “Сутјеску”, “Напредак”, “Будућност”, “Југославију” у Приштини, затим “Радничком” у Нишу, “Борцу” у Чачку….

Милован С.Ђорић био је два пута селектор Салвадорске репрезентације, два пута селектор младе репрезентације и једанпут „А“ репрезентације Југославије.

Сада је на дужности директора Фудбалског савеза Југославије.

28. марта 2002 г. Податке је дао лично Милован С.Ђорић

тел у ФСЈ: 32 30 310

 

Момчило М. Јојић (1914-1968)

Рођен је 27. јула 1914. године у Ђаковици (Метохија-БМР), где му је отац Милан био официр. Учио је гимназију у Беранама, Ваљеву и Призрену. Студирао је права у Београду.

Још као гимназијалац показао је дар за литературне радове. Учествовао је на конкурсима и добијао награде.

После једне репортаже објављене у “Политици” 1937. године примљен је одмах за сталног новинара. Говорио је енглески, руски и бугарски језик и преводио многа дела и чланке.

Био је дописник из Вашингтона и дао извештај са првог Рузвелтовог разговора са новинарима. Том приликом га је Рузвелт запазио.

Уочи II светског рата дописник је из Софије. Пише о свему у Бугарској у својим “Писмима из Софије”.

Године 1940. оженио се филмском глумицом Љиљаном Попоивановом. С њом је добио две кћерке: Мирјану, арх. у Београду и Милену, ликовног уметника у Софији. О њему је писао Душан Славковић у низу чланака, почев од 13. децембра 1993. године.

Бомбардовање Београда затекло га је у Београду ујутру 6. априла 1941. године на жељезничкој станици пред полазак за Букурешт, по задатку “Политике”. Враћа се хитно у “Политику” да пише репортажу о стравичном бомбардовању Београда, која на жалост није никад објављена.

По упостављању немачке власти у Београду хапси га Гестапо и спроводи у Грац, у Аустрију. На интервенцију бугарских власти Момчило је ослобођен, враћа се у Софију и живи са женом и децом.

После извесног времена хапсе га у Софији и спроводе у нишки затвор. На интервенцију рођака из Недићеве владе ослобођен је и одмах бежи назад у Софију и крије се код жениних рођака и пријатеља све до ослобођења Бугарске почетком септембра 1944. године.

У ослобођеној Бугарској постаје председник Друштва за сарадњу са Југославијом. Крајем 1944. год. из Софије долази депеша лично Маршалу Титу да је Момчило Јојић велики антикомуниста, а налази се на челу Друштва за сарадњу са Југославијом. Даље о њему се пише све најгоре и да је “један пробисвет и хохштаплер” и да треба ОЗНА да га испита. Наводи се и то да га је од Немаца спашавао Риста Јојић, бивши министар у Недићевој влади, а касније члан Дражиног националног комитета и агент Гестапоа. По свему судећи депешу-писмо послао је Владимир Поповић, тада шеф Војне мисије (аташеа) у Софији.

Васко Ивановић је писао о М. Јојићу у “Политици”, па је Ђилас “нашао” себе у том чланку, те је телефоном објаснио В. Ивановићу да је он само на интервенцију неког Моминог рођака интервенисао да ОЗНА пусти Момчила на слободу…

Момчило се вратио у Београд и почео да пише, али га ОЗНА опет хапси и после годину ипо дана пушта из затвора без суђења. Као новинару забрањено му је свако писање. Запошљава се у Народном музеју као дактилограф, уатим у издавачком предузећу “Рад” и “Нолиту” као коректор.

Момчило Јојић је превео око педесетак књига са енглеског, руског и бугарског језика. Христа Ботева је скоро целог препевао. Но, одбачен од друштва налазио је утеху по кафанама.

Умро је у Београду с пролећа у 54-ој години живота 13. априла 1968. године.

Напомена: Депеша-писмо се налази у Архив ЦККПЈ, сигн. 1944/726

Милован Ђилас 4. јуна 1991. године у телефонском разговору објашњава новинару Душану Славковићу да он и радован Зоговић нису наредили ОЗНИ да ухапси Момчила Јојића, већ да га је ОЗНА ухапсила под сумњом да има тајне везе са иностранством, да је шпијун и живео у Софији.

Један од моћника у то време рекао је Јојићу:”Ти, бре никад више” (да пише- БМР)…

Др. Драгослав (Драган) Д. Ћирић, примаријус неуропсихијатрије казивао ми је јуна 2002. год. у Нишу да је Момчило Јојић припадао Обавештајној служби 2. , одељењу 6. у северној Африци и да га је Радисав Р. Љубић, из Стрелца за време ИИ светског рата из Софије пребацио на Белу Воду код Бабушнице у Недишеву Србију и повезао са Дражиним официрима. Радисав је изгледа био троструки шпијун. Радио је за партизане, Бугаре и Енглезе.

18.09.2004. у БеоградуБранимир М. Раденковић, дипл. инж.

 

Никодије-Кода Поповић (1911-1981)

Никодије-Кода Поповић, капетан И класе ЈНА, рођен је 30 јула 1911. године у селу Стрелцу, лужничком срезу (данас општина Бабушница) од оца Богољуба и мајке Лепосаве, у богатом сеоском домаћинству. Богоуб је погинуо 1914. године у одбрани Београда. Сахрањен је у костурници на Новом гробљу у Београду.

О Никодији и сестри Милунки (1914) бригу су поред мајке преузели деда Ваца и стриц Ђорђе.

Оновну четвороразредну школу завршио је у родном селу и два разреда гимназије у Пироту. Због ломљења ноге на шљичугама, на реци Нишави, прекинуо је школовање.

После опоравка уписао је трговачку школу у Власотинцу. Истовремено је и радио код Луке Андријевића, трговца.

По завршетку трговачке школе деда Ваца и стриц Ђорђе малолетног су га оженили старијом девојком Стевком, кћерком Стеве Газде. Средином дведесетих година 20. века отворили су му дућан у селу. Робу је набављао у Пироту. За време његовог одсуства у дућану га је замењивала сестра Милунка. Кућу до реке Равне са два одељења и подрумом у којој је била бакалница, стари мештани села и данас зову Кодино.

Од 1929. до 1931. г. радио је у стрелачкој потрошачкој задрузи као магационер. После тога га зет Драги Манић,, управник поште у Стрелцу спреми те положи поштански испит.

Од 1932-1944. године Никодије-Кода ради као службеник поште у Стрелцу, Печењевцу, Скопљу, Злетову и Рибарској Бањи.

У Рибарској Бањи повезује се фебруара 1942. године са расинским партизанским одредом, илегално ради све до првог маја 1944. године када постаје борац Пете српске бригаде, 21. дивизије.

У 1.чети 2. батаљона 5. српске ударне бригаде био је комесар чете од 5. августа до 18. октобра 1944.године. На тој дужности рањен је у борби за ослобођење Београда код села Лештана.

По ослобођењу завршио је Интенданску официрску школу. Као официр ЈНА служио је у Београду, Новом Саду, Осијеку, Вараждину и Бјеловару, где је пензионисан крајем јуна 1956.године.

/ За време службовања у Бјеловару упознао је штрикерку xемпера, сестричину Евице. Евица је била удата за Славка поп Стевановог у Стрелцу. Евицин син Тома живео је у Загребу. Службене посете Загребу Кода је користио за сусрете са Томом/.

Никодије и Стевка нису имали децу. Као официр ЈНА по други пут се оженио 23.новембра 1946. године са Емилијом Кекић, из Старог Бечеја.

Из другог брака има две кћерке: Мирјану, дипл.инж. технологије и Лепосаву-Бебу, дипл . археолога.

Преко официрске задруге купио је стан у Београду и по пензионисању преселио се у Београд. Обе су му кћерке удате и живе у Београду. Мирјана има два сина: Александра и Филипа, а Лепосава-Беба јединца Немању. Емилија је живела са млађом кћерком.

Никодије Поповић је умро 1981.год. и сахрањен са свим војним почастима у гробници стрица Димитрија-Вите Поповића на Новом гробљу у Београду. Супруга Емилија умрла је 31.марта 2000 год и сахрањена поред супруга.

Карактеристика Никодије Поповића, која осликава његову личност и време у коме је издата.

Карактеристика

За друга Поповића Никодије на раду у покрајинском отсеку главне војне болнице у Београду.

Друг је одан, храбар, дисциплинован и по природи бистар, схвата ствари правилно.

На дужности комесара чете у 2. батаљону 5. бригаде, друг је задовољавао, има вољу за рад, и смисла за развијање, агилан у раду. Карактерне особине има добре, прилично је поприроди тих и миран. Однос према борцима и руководиоцима има правилан.

Друг је члан К.П.Ј. од августа 1944., примила га партијска ћелија 1.чете 2.батаљона, 5.бригаде 21.дивизије. Као члан партије осећао се одговоран пред Партијом, схвата улогу Партије, теорецки прилично добро стоји.

Карактеристику дао тада помоћник комесара 2.батаљона 5.бригаде а сада у персоналном одељење 1. Армије.

С. Ф.  –  С.Н.Капетан

22.10.1945. год.Бран. Стефановић

(Преписао од речи до речи БМР)

 

Влајко Маринковић, посилни војводе Степе

Мали број мештана Лужнице зна да је посилни Војводе Степе Степановића, познатог ратника и војсковође из балканских и Првог светског рата био наш лужничанин Влајко Маринковић, студенац.

Влајко је рођен у селу Студени, бившем срезу Лужничком, данас бабушничкој општини, давне 1875.године. Отац му се звао Миљко, а мајка Стојна. Умро је у 86. години као мештанин села Стрелца и сахрањен на стрелачком гробљу.

Као удовац напустио је родно село и призетио се у Стрелцу, у Милојћинској фамилији. Оженио се Босом, женом покојног Драгомира(Мирка) Пауновића, који је погинуо 1914. године на Гучеву. Влајко је са собом довео троје деце: сина Ђорђа и две кћерке Насту и Наталију, а затекао је Босиног сина из првог брака Божидара (Бошка) Маљу.

Да пишем о Деда Влајку подстакла ме забелешка у мојој старој свесци, која носи датум: 10.август 1956. године. Ево шта сам тада забележио:

Лепо и топло августовско јутро и ведро небо обећавају још један врели летњи дан. Корачам сеоским узаним путем уз Долину према селу Ралину и уживам у природним лепотама и појању птица. Идем да нађем деда Влајка, који напаса овце на потесу између Дрме и ралинског атара.

Мештани Стрелца кажу да од деда Влајка нико боље у Лужници не чува овце. Деда Борко Крстин, солунац казивао ми је тог јутра пред полазак да Влајко овце и јагањце чува као своју децу. Свако његово јагње и овца имају име и кад их позива по имену, оглашавају се блејањем и прилазе му као деца, а он их награђује залогајем хлеба.

Влајко своје стадо не тера прутом као остали чобани, наставља казивање деда Борко. Он иде испред свога стада и непрестано зове овце и јагањце по имену. А, овце и јагањци као добра и послушна деца која прате родитеље, прате свога чувара Влајка, завршио је деда Борко казивање о Влајку.

Пут ме водио до имања Влајка Панајотинога и ту се завршава. Даље воде две врвине (стазе). Једна скреће на север, пролази поред Панајоткине колибе и између Рида и Стрелачког Дела води у Ралин, а друга стаза иде на исток преко Гуштерице и излази уз падину на бановински друм, који повезује Бабушницу и Звоначку Бању.

Кренуо сам стазом према друму. Кад сам му се приближио чујем деда Влајков глас како мами овце. Пређем преко друма и спазим га како полако корача по страништу и подштапа се овчарском тојагом. Овце су се тромо, збијене у гомилу кретале за њим. Завлачиле су главе у сопствене сенке да би избегле јако летње сунце. Ветрић је помало пирио,овце су се дахћући окретале према њему и чупкале преосталу траву у страништу.

-Помози Бог, деда Влајко!

-Бог ти помогал синко, одговори ми он и упита:

-Која те мука, дете, накара по овуј жегу да одиш?

-Никаква мука, деда Влајко, одавно желим да се видимо и да ми причаш о твом војничком животу. Знам да си био посилни Војводе Степе Степановића. Било је скоро подне. Он се окрену према истоку и пођосмо до оближње шуме. За нама су овце без позива, као по команди, кренуле. Уђосмо у хладовину. Овце полегаше да мратују и преживају, а деда Влајко и ја седосмо испод једног храста и одпоче прича. Причао је са застојем и неповезано.

-Превалил сам, бре дете, осамдесету годину. Млого сам доживил и преживил. Гоџа сам и заборавил. Одавна је това било. Али, нешто и пантим. Кад сам одслужил војни кадар у буквицу ми написали да се у случају рата јавим Степи Степановићу……

Први пут смо се сретли у Пожаревац. Чул сам да је Степа бил баштованџија. Родил се у Кумодраж, код Београд. Пред његову кућу у Кумодраж је чешма. И тамо смо се, бре дете, борили……

Прво сам бил ордонанс. Имал сам коња. Е, да си видел каквог коња сам јашал, неје му бил раван ни шарац Краљевића Марка. Ама, нели ми пођину коњат на Кумодраж. Ја остадо читав. Спасим седло и ћебе и врнем газди. Он ме за това награди с 25 банће и тагај постадо посилни. Бил сам делија. Имал сам снагу да по пет војника оборим…. Е, мој Војвода, так’ в човек нема више……

Паде команда да се цела Друга армија укрца у воз. Преко Пирот и Софију дојдемо на Марицу код Шукри пашу у Бугарску. Да помогнемо на Бугари да савладају Турчина. Шес’ месеци смо били на Једрене. За това време оставили смо 10.000 војника. Какви мужје изђинуше да бугарску ослободимо од Турчина. Мужање, бабачко. Али и’ победимо и Шукри пашу заробимо. Мој Војвода Степа му је узел сабљу. Паша му је признал да је бољи војсковођа од њега и срећан је што су га Степини војници заробили. Рек’ л: “Радујем се што су ме Срби заробили”. Одвели су га у Београд. Какво је после било с њег незнам……..

Паде команда да се пакујемо и да се врнемо у Србију. Бугари ночу постурали затвараче на наши топови. Кад сам рапортирал Војводи бил је млого љут. Одма позва главне официре и издаде наредбу да се понашамо као да се неје ништа десило и да се по редоследу укрцавамо у вагоне…….

Кад смо дошли у Пирот мој Војвода одма је тражил од Врховне команде да му испрате затвараче и почел је да распоређује војску према Бугарима. Тел је да и’ нападне и освети им се за затварачити што су постурали. Врховна команда је испратила затвараче, али неје Војводи дозволила да нападне Бугарску. Опростили им краџу.

Сместили смо у Барје под шатори. Девојће пирочанће нас дочекаше. Сас венци. ћите и нас и коњи. Голема радос што смо се врнули у Србију.

Седели смо у Барје једно недељу д’ на, а онда поново рат…….. Одступали смо преко Ниш, Лесковац……. Албанију. Имали смо 40 конака до море. Мој, Војвода је викал(плакао) за сваког погинулог војника. “Ђинул” је за војнока. Официре, који су јурили војнике неје волел.

Е, мој Војвода, това добро нема више.

Кад смо одступали често сам га носил и по два километара. Тежак је бил. Љути ми се што га носим, а ја га молим да га носим кад приметим да се уморил …… млого ме је чувал и волел, за това сам га и носил. Нес’ м морал да га носим…. млого ме је волел, мој Војвода…

Бил сам сас мога Војводу до краја рата. Кад се рат заврши нудил ми је да останем код њега у војску, али нес’ м тел. Требе увек да будем како зајак, увек да сам спреман…..

За Велигден си из Сарајево дома дојдо.

У буквицу сам забележил сва места куде смо прошли сас мога Војводу. Дал сам ју на Алексу Златановића, деловођу у Студену. Он сирома пођину. Утепали га Дражићевци. Причал ми је мој студенац да га утепал некакав Спира из Сурачево, али никој не смеје јавно да прича. Плаше се…..Буквицата кој знаје куде је, а у њу имам све записано…

Е, дете, гледаш ме са оваквог. А, када бе посилни имал сам беле рукавице, беле папуче, белу блузу, лаковане ципеле. Дојде покојни краљ Александар,Бог душу да му прости, да се с мог Војводу нешто договоре. Ја им скувам каву, а покојни Александар ми вели:

”Влајо, попи ти прво!”. Ја станем мирно, поздравим га војнички и кажем:

“Ваше Величанство, Ви сумњате у мене. Мислите да чу да Ви отрујем. Ако сам отрул мог Војводу и Вас чу отрујем”.

Краљ се тада насмеја па рече:

“Влајо, не љути се. Ја се само шалим. Седи са нама да попијеш кафу, јер и ти са нама делиш добро и зло на фронту”. И ја седнем и пијем каву с краља и с мог Војводу. Пијем каву и гледам мог Војводу како расте од милос што сам убаво одговорил краљу……..

С мог Војводу сам се дописувал до његове смрти. Кад је умрл добил сам депешу да идем на сахрану. Нес’ м отиш’ л. Да су ме звали док је бил жив, отиш’ л би………

Гоџа, бре дете, има за причање, али остаре и млого сам позаборављал, а време је да искарујем овце из ладовину да пасу…..

Деда Влајко подиже главу и баци поглед према сунцу. Устаде, пође преко страништа у правцу колибе и поче да позива овце по именима: Карабашка, Кочка, Белуша, Калуша јелем ја!, јел ја

Јануара 1999. године.Бранимир М.Раденковић

/ Текст објављен у “Лужн. новинама”, у бр. 21 и 22 на страни 11/

 

Анегдоте о Војводи Степи

Војвода Степа и случајни пролазник

У свом дворишту на “магарету” Војвода Степа ручном тестером секао дрва за огрев. Тада сокаком наиђе један пролазник, који није познавао Степу. Застао је за тренутак и упитао га шта ради.

-Зар не видиш шта радим, сечем дрва!

-А, за кога то сечеш?, интересовао се љубопитљиви намерник.

-Сечем за Војводу Степу.

_Ако, брате, ако, помогни му да се човек греје, заслужио је, рекао је намерник и наставио пут.

(Испричао Љуба Вужда, а прибележио Брана М.Раденковић).

 

Крађа коња

Одступила српска војска у Првом светском рату до мора. Прихватили је Грци и савезници. Кад се мало одморила и средила почели неки војници и официри да продају грцима државне коње.

Једнога дана дође то до ушију Војводи Степи Степановићу. Он се преобуче у цивилно одело и пође кроз војску да сам испита да ли се заиста то ради.

И, уверио се. Лако купи државног коња за сто динара од једног војника. Војника казни са тридесет дана апсе, а неколико официра отера у тринаести пук

После месец дана Војвода Степа се опет преобуче у цивилно одело и пође да испита да ли се државни коњи још продају. Наиђе на једног војника који води коња на појило, па га упита: ”Војниче, да ли би продао ову рагицу?” Војник га је мерио од пете до увета и препознао је Војводу и у цивилном оделу и каже:

“Извините, пријатељу, ја би продао лако и паре вам узео, али загледајте боље. Ово није рагица, него кобилица исувише млада за вас. Видим да сте човек зашли у године. Није она за вас. Она је за младог човека који лако на њу може да скочи”.

Одушевљен духовитим одговором Војвода Степа је прекинуо Пазар.

/ Испричао Борисав К. Раденковић, солунац, пионерски наредник (данашња инжењерија). Забележио унук Бранимир М.Раденковић, 7. јула 1951.године./.

ПРИМЕДБА: Исту анегдоту чуо сам 02.06.1991.г. на Мачковом Камену у Западној Србији од Мића Т. Матића, из села Мрштице. 15.314 Крупањ. (БМР).

/ Анегдоте објављене у “ Л.Н.” бр.21 и 22 на страни13/

 

О Војводи Степи Степановићу

/Подаци из књиге: Др.Борислав Ратковић, Први Балкански рат 1912-1913, друга књига, Београд 1975./

Страна 382.

Да би од Турака освојила тврђаву Једрене Бугарска Врховна команда је 23.октобра 1912. Затражила хитну помоћ српске војске /22/

/22/ Саво Скоко, Други балкански рат 1913., 1.Војноисторијски институт, Бгд.,1968, стр.176

…..”српска влада је 25.октобра (1912. Б.М.Р.) одлучила да Бугарској упути своју Другу армију, састава: две дивизије,јачине преко 47.000 људи, под командом генерала Степе Степановића /23/

/23/ Архив војноисторијског института (АВИИ), к.(кутија) 10.,гр.(група)1 стр.221 и 213/

27.октобра за Једрене је, преко Криве Паланке, кренула Тимочка дивизија 1., док је Дунавска дивизија 2. Кренула 31.октобра (1912. примед. Б.М.Р.)”.

Стр.386.

У Једренској тврђави било је турске војске. ….”.укупно бројно стање износило је око 53.000 војника и официра” /37/

/37/ Миленковић Добросав, Друга српска армија у првом балкан. рату 1912-1913, изд. Војно дело, Бгд.1963./

….Сматра се да је једренска посада бројала највише око 60.000 људи /38/, под командом Мехмед Шукри-паше”.

/38/ Мондесиер, Сиеже ет при д* Адрианополе, Парис,1914.,п.182. /Снеге ет при д’ Адрианополе, Парис, 1914, п.182/ Страна 387.

…………”Одбрана Једрена је располагала са 77 батерија и 430 оруђа различите врсте и калибара највише старих спорометних топова (242 оруђа)”……..

Тимочка дивцизија 1.српске Друге армије 27.октобра 1912. У три сата добила је наређење да истога дана крене преко Криве Паланке у Ћустендилу стави се на располагању бугарској Врховној команди /42/

/42/ АВИИ, к.42, гр.7; к.70, гр.1/

Стр.393. ….. Осећање бугарског народа, који је топло поздравио долазак

српских дивизја “изразио је у својој заповести командант Друге армије 03.11.1912. обраћајући се својим старешинама и војницима: “Долазе наши мили и драги гости, Тимочка дивизија бтатске нам савезничке српске војске…Дочекајте једни друге у загрљају….Наше братске размирице у ранијим столећима дозволили су непријатељу да скрнави вековима нашу заједничку отаџбину; нека сада братском једнодушношћу исправимо грехе наших прадедова и протерамо непријатеља онамо одакле је дошао..” /58/ AVII, к.82, гр.1.

Стр.404/405

04.12.1912. закључено је примирје /102/ АВИИ, к.39, гр.1/; В.Поповић, Источно питање, Бгд 1928, стр168.

Преговори за мир у Лондону 13.децембра.

Стр.413.

Трећег фебруара 1913. Прекид примирја и наставак борбе за Једрене /132/

/132/ АВИИ, к.39, гр.1.

Стр. 414/415 На молбу бугарске владе, српска влада шање на Једрене хаубичку артиљерију купљену у Француској. Упућене су 4 хаубичке батерије калибра 120.мм.и 2 батерије калибра 150.мм., као и 5 опсадних батерија (10 дугачких опсадних оруђа) /140/ АВИИ, к.10, гр.2, стр.489; 527.

Двадесетог фебруара формирана је Српска артиљеријска опсадна група, под командом српских официра. Било је 34 оруђа , од тога 24 хаубице најмодернијег типа са гранатама веома разорног дејства.

Стр.418. Општи напад је извршен 24.03.1913.по директиви буг.Врх.команде од 23.марта у 23,30 сати.

Стр.423. …….” на северозападном сектору Тимочка дивизија 1. Прешла је у напад 25.03. у 3 сата, са 20., 15. и 13. пешадијским пуком у првом и са 7. пешадијским пуком у другом борбеном ешалону”….

Стр. 438. ….Командант опсаде је послао наређење генералу Степи Степановићу “да се не упушта ни у какве преговоре са командантом тврђаве Шукри-пашом”. Наредио је да се српске трупе задрже и не улазе у град, с мотивацијом да у Једрену владају заразне болести /211/. А, управо прави разлог био је да у Једрене не уђе прва српска, већ бугарска војска. /211/ АВИИ,к.175., гр.39; к.39, гр.3.

Стр.440. …..у тродневним борбама за Једрене Дунавска дивизија 2. имала је198 мртвих, 768 рањених и 5 несталих војника. Заробњена су 63 турска официра и 2.544 војника /218/ Д.Миленковић, н.д., стр.327.

Стр.441 ….”Око 10 часова неколико пукова из састава трупа источног сектора и Коњички одред у чијем су се саставу налазили коњички пук Тимочке дивизије 1.и коњички дивизион Дунавске дивизије 2., ушли су у Једрене. Око 12.часова бугарским снагама предао се и командант турских снага у Једрену Шукри-паша./220/ Д.Миленковић, стр.375

НЗ. У бугарској и српској штампи водила се полемика ко је заробио Шукри-пашу.

…..Тога дана је командант Друге српске армије генерал Степа Степановић честитао команданту опсаде Једрена (Иванову) заузеће тврђаве. Генерал Иванов је одговорио:”Ваша братска честитања трупама источног сектора врло су ми драга и ја Вам особито благодарим.Пробијање оклопа извршено је при истинском садејству трупа осталих сектора. Тај ће акт служитинепријатељима словенства за то да знају шта се може постиши сагласношћу искреног савеза међу словенским народима.”. /221/ Д.Миленковић, н.д.,стр.378; АВИИ, к.44,гр.39.

(Једрене је пало 26.марта 1913. – Б.М.Р).

Стр.442. …..”Сутрадан по паду Једрена, т.ј.27.марта командант опсаде је упутио авузо-наређење српској Другој армији: да се припреми за повратак у домовину, с тим да превожење железницом почне 29.марта./223/

/223/ АВИИ,к.73, гр.32.

….Пре укрцавања из сваког пука формирана је по једна конбинована чета ратног састава и из артиљеријских пукова по једна батерија, а из Коњичког пука и дивизиона по један ескадрон и на челу са генералом Степом и командантима дивизија и пукова свечано, уз звуке маршева, носећи своје ратне заставе продефиловале главном улицом Једрена и поздравиле команданта опсаде генерала Иванова.

Стр.444. Према турским подацима њихови губици су: око 13.000 људи, четвртина укупне одбране Једрена. Заробљене су све снаге које су браниле тврђаву: 14 генерала, око 2.000 официра и око 60.000 војника.

Стр.449 …..Настао је спор око поделе Македоније. Србија је тражила корекцију граница због пружене помоћи око Једрена, а Бугари су нудили новчану накнаду. Највише су томе допринели новинари преко штампе. Дошло је дотле да су неки бугарски листови тражили да српске војнике који су освајали Једрене интернирају/240/

/240/Д.Јелинић, Нова Србија и Југославија, Бгд,1923.,стр.304.

Због тога је одмах сутрадан по освајању Једрена наређено српској Другој армији да напусти бугарску територију. Степа је сав ратни плен предао Бугарима. Врховна команда је наредила да се Тимочка дивизија 1. , пртевезе у Пирот, а Дунавска дивизја2., у Врање. Бугарске војне власти су отежавале на сваки начин повратак српске војске у отаџбину. Бугари су још захтевали да се последња транспортује артиљерија. Наша Врховна команда то није дозволила, те је опсадни парк превезен 23, 24. и 25 априла./249/ Д.Миленковић,н.д.,стр.387.

…….Тимочка дивизија прикупљена је у рејону Пирота. Друга Пољска болница са рањеницима и болесницима стигла је последња у Пирот 10.маја1913.г. Остали су у саставу Друге армије.

Уместо да заједнички успех бугарскиг и наших снага у ослобођењу Једрена допринесе међусобном зближавању наших народа и политике, усијане буржоаске главе око поделе Македоније, довеле су до нагомилавање трупа на граници и међусобног рата. Рат је отпочео 30.јуна 1913.г. /250/ Дим.Поповић, Борба за народно уједињење 1908-1914., Геца Кон, Бгд., стр.143.

Бројно стање српске Друге армије у операцији на Једрене: виших официра 76, нижих 605, подофицира 2080, музиканата и сигналиста 623, чиновника 144, војника и каплара 37.275, коморџија 5.481 и небораца 991. Свега је било 47.275. људи. Коња је било 8.300, волова 4142.и кола 3.046.

ГУБИЦИ: погинулих: официра 6, подофицира и војника 447.

рањених: официра 15, подофицира и војника 1848.

умрлих особа: официра 4, попдофицира и војника 506.

несталих: официра 0, подофицирта и војника 20.

Први балкански рат коштао је Србију преко 590.милиона франака. Србија је изгубила око 22.000 људи око 21.000 инвалида неспособних за привређивање

Стр.489. УГОВОР О МИРУ, Закључен у Лондону 17/30.маја 1913. између Турске и балканског савеза.

Члан 1.

Од дана измене ратификација овог Уговора владаће вечити мир (подвукао Б.М.Р.) и пријатељство између Његовог Величанства Цара Отомана, с једне стране, и Њихових Величанстава Суверена савезника, с друге стране, као и између њихових наследника и поданика.

Члан 4.

Његово Величанство Цар Отомана изјављује да уступа Њиховим Величанствима Суверена савезника острво Крит и да се одриче свих суверења и других права које је имао над овим острвом…….

……У Лондону, у Сен-Џемској Палати, 17/30.маја 1913., у 12.часова и 35. минута.

( м.п.) Стојан Новаковић

“   Андра Николић

Радисав Р. Љубић

 

Радисав је био веома загонетна личност. Родио се у Стрелцу од мајке Кате и оца Раденка Љубића. Завршио је само основну школу. По природи је био веома бистар и сналажљив. Отац Раденко је писао молбу министру војном да Радисава пусте са одслужења војног рока као храниоца.

Између два светска рата Радисав је помагао свештеницима и често водио црквене протоколе рођења, венчања и смрти. У општини је био писар за све. Сељацима је писао тужбе, жалбе, молбе, једном речју био је њихов адвокат.

О Радисаву Часлав А.Поповић Аxијин казује: “Мој деда Живојин Влацег насече дрва за кубе. Комшија преко пута Радисав то види па позове Бранчу и мене (били смо деца), да нам по динар да сва насечена дрва пренесемо у његову кућу и сложимо испод кревета, али, да добро пазимо да нас деда Живојин не види. У противном добили би добре батине”…

“Уместо чичо ми смо Радисава звали личо. Једном код њега у кући скиде ми гаће и примакне ми дупенце кубету и мало ме изгори. Почео сам да плачем, болело ме. Баба Стаменка његова жена га онда изгрди:”Радисаве, читав ли си, куде ти је памет, зашто детето изгоре”. Ја плачем, а он се смеје па каже: “Овак има да ме запамти и да ме се сеча док је жив”...

О Радисаву Љубићу деда Вацина унука Милунка казивала је 16.марата 1997.г.: “За време 1.св.рата у Стрелцу је бугарском начелнику полиције Приставу умрла жена. Пристав је био родом из Трна. Пошто је добро знао пут Радисав је на коњу пренео њено тело у Трн ради сахране и стекао велико поверење код начелника. Тада је од Пристава добио потврду да се слободно креће по окупираној територији и по Бугарској”.

За време 2.св рата Бугари су опет окупирали наше крајеве. Милункин супруг Драги Манић, упоравник поште у Стрелцу није хтео да ради за Бугаре. Ухапсили су га у Стрелцу и по великом снегу почетком 1942.г спровели у Бабушницу. Са њим је пошла и супруга Милунка, али због великог снега дошла је до куће Синишка и Боже у Камбелевцу. Даље није могла. Да би могао да се креће по великом снегу, Драги се држао за реп једног полицијског коња.

Из Бабушничког затвора пребачен је у Пирот, а из Пирота у Софијски затвор. У затвору је био два месеца. На молбу Радисава Љубића и даровања у злату ослободио га је Пристав из Трна, бивши начелник полиције у Стрелцу из 1.св.рата.

Пре него што су Драгог Манића ослободили, доведен је код управника Софијског затвора.

Зашто си арестован?,

Зато што нисам хтео да радим за вас, одговорио је Драги.

-Да ли си Србин или Б6лгарин?, било је друго питање.

– Србин.

На тај одговор управник затвора је сочно опсовао и наредио да се под стражом врати у Бабушницу.

Према казивању примаријуса Др. Драгана Ћирића, из Ниша, Радисав је био вишеструки шпијун. Имао је од Бугара дозволу да се креће слободно како по Бугарској тако и по, од Бугара, окупираној територији. У току 1943 год. Радисав је из Софије преко демаркационе линије у Недићеву Србију пребацио Момчила Јојића новинара “Политике” дописника из Америке и Енглеске и повезао га са Југословенском војском у отаџбини Драже Михајловића.

И поред потврде о слободном кретању убио га је бугарски полицајац Цена Керамидски јануара 1944 год. на средини Сипа, на месту званом Плоче. Бачен је у плазину.

А, по казивању Љубомира М. Станковића Вужде Радисав није волео Бугаре, а повремено је „по задатку“ био са њима и слободно се кретао по Бугарској и по територији окупираној од Бугара док га нису убили на средини Сипа.

Радисав Љубић и Славко Алексић воловском запрегом одселили су ствари учитељице Мире Ценић у Књажевац 1941/42. године.

 

Раша Р.Пејчић (1889-1921)

Рођен је 31. јануара 1889. год у Стрелцу у богатој сеоској породичној задрузи од оца Раке Поповића и мајке Севдалине. Основну четвороразредну школу завршио је у родном селу, пет разреда гимназије у Пироту и четвороразредну учитељску школу у Јагодини 1910. године. Војни ђачки рок од шест месеци служио је од 1.августа 1910.год. у ђачком ескадрону у Београду.

По одслужењу војног рока постављен је за учитеља у Црвениј Јабуци. Почетком школске 1911/12 год. премештен је у родни Стрелац. Управитељ школе у Стрелцу био је Алекса Ђ. Поповић, први школовани учитељ из Стрелца. Учитељ Алекса је радио са трећим и четвртим разредом а учитељ Раша са првим и другим разредом. Учили су децу до почетка Првог балканског рата 1912. г., када су и учитељи мобилисани.

Од 20. септембра 1912.г. до 6.априла 1913. г. Раша Пејчић је био водник митраљеског одељења, а од 6.априла 1913.г до 13. новембра 1913. ађутант пука. Дужност ађутанта обављао је до првог фебруара 1915. г.када поново преузима дужност водника у ескадрону и Митраљеском одељењу све до 10.априла 1915.г. Од 10.априла 1915 до 15. марта 1916.г. поново је постављен за ађутанта пука. Од 15.марата 1916.г. до свршетка Првог светског рата на служби је у Штабу дивизије. По свршетку рата био је ађутант Другог коњичког пука “Цар Душан”. За командира Првог ескадрона 4. коњичког пука постављен је 26.фебруара 1921.године. и на тој дужноси га затиче смрт 31.октобра 1921.године.

Раша Пејчић учитељ и официр поред матерњег језика говорио је и писао немачки и француски језик.

У српско-бугарском рату 1913. г.одликован је “Сребрном медаљом за храброст”, а за ревносну службу у српско-аустријском рату 1914. г. добио је “Златну медаљу за ревносну службу”. Године 1915. за заслуге добио је “Белог орла са мачевима петог реда”.

Раша Пејчић, учитељ служио је у Моравском дивизијском коњичком пуку “Цар Душан”, првог позива.

Према оцени Ивана С. Јовановића, команданта ИИ коњичког пука “Цар Душан”, од првог новембра 1920.г., Раша је био „карактеран, отворен, поуздан, интелегентан. Предано и савесно је вршио службу са потпуним разумевањем и заслужује чин“.

Умро је 31. октобра 1921. године у Београду као активни капетан прве класе. Посмртно је добио чин мајора.

По казивању Рашиног синовца Чедомира Д.Пејчића непажњом железничара, Рашино посмртно тело у путу за родно село лежало је два дана у вагону негде на прузи између Београда и Ниша.

Раша Р.Пејчић сахрањен је на стрелачком гробљу у породичној парцели.

/Подаци о Раши из Војно историјског инситута К-1309/ 355 у Београду/

 

Божидар В. Миладиновић (1910-2001)

Рођен је 26.октобра 1910.год. у Стрелцу у сиромашној сеоској породици од оца Владимира и мајке Виде. Основну четвороразредну школу свршио је 1922.г. у родном месту са одличним успехом и шест разреда гимназије у Пироту 1928.године. Као гимназијалац примао је благодејанине. Ступио је 12. октобра 1928.год. у 56. класу Ниже Школе Војне Академије, коју је са успехом завршио и положио испит за чин активног артилериског потпоручника првог октобра 1931. године.

Божидар се у Београду и оженио са Надеждом кћерком Ђорђа и Катице Стејић.

Као активни артилериски потпоручник служио је у Алексинцу. Завршио је специјални Топографски курс у Војногеографском институту у Београду 1934. године. Исте године 10. октобра положио је усмену заклетву у 26.артилериском пуку, а писмену заклетву предао је 16. октобра 1934.год. командиру 6. батаљона, 26. артилериског пука.

У чин активног артилеријског поручника произведен је 1.октобра 1935.године. Чин капетана 2. класе добио је 1.октобра 1939.године. У 1940. години Божидар Миладиновић је слушалац допунског течаја Више школе Војне академије.

О Божи официру оцену је 31. децембра 1940. год. дао ђенералштабни бригадни ђенерал М. Тешановић да је:” чврстог и постојаног карактера, енергичан, истрајан и искрен, поверљив, скроман, лако схватљив. Обуку извео са одличним успехом. Према старијима врло пажљив, према младима строг и правичан. Пази на своје достојанство. Лепо друштвено образован. Марљиво ради на своме усавршавању. У дискусијама изима учешћа са успехом. Здрав и способан за службу у миру и рату”.

Божидар В. Миладиновић је био велики југословенски родољуб. У његовом персоналном картону у Војној академији, у рубрици народност, не пише Србин, већ Југословен.

Божидар Миладиновић је у чину капетана 2. класе одликован “Медаљом златном за ревносну службу” 28. јуна 1940. године.

Слом Краљевине Југославије доживео је у чину ђенералштабног капетана 1. класе за пољсу хаубицу. У борби са Немцима био је заробљен. Успео је да се извуче из спровода и преобучен у сељака дође у родни Стрелац, који су окупирали Бугари. Није одсео у родној кући код тетке Десанке, да је не оптерећује, како је говорио, већ је изнајмио собу на спрату код Милисава Ц. Алексића на Селишту. Свакодневно се дружио са Милутином Раденковићем, свештеником, чји је отац Борисав крстио Божидара. Био је у сељачком оделу, али његов ход, држње и разговор одавали су веома интелегентног и високо образованог човека. Он је подједнако водио разговор о историји као и о ветерини, музици, медицини, географији, сточарству или земљорадњи. Једном речју био је ерудит.

Партизани су му слали поруке да им се придружи. Божидар је одбио њихов позив са образложењем да је као ђенералштабни официр Југословенске војске положио заклетву Краљу и Отаџбини, али је још онда предвидео да ће они победити и доћи комунисти на власт.

Да га Бугари не би ухапсили и отерали у ропство склонио се код рођака Петра Гаљинога у Камбелевцу. После три дана Драган Ћирић * је Божидара тајно превео преко демаркационе линије код села Проваљеника у Недићеву Србију. У селу Реснику се придружио јединицама Југословенске војске у отаџбини и изабран за члана Среског лужничког начелства.

Касније је прешао на сврљишки терен и по казивању учитељице Мире Ценић у току 1944. год. био је командант Свљишког четничког корпуса. По казивањима неких партизана Б. Миладиновић је при одступању са својим јединицама водио борбе око Сокобање са 7.српском бригадом у којој су били борци његови Лужничани…

У одступању успео је да остане жив и пређе у Америку. Живео је у Милвокију. Успео је да и супрузи Надежди обезбеди одлазак у Америку. У Америци су добили кћерку…  Божа је умро је 11. фебруара 2001 год.

О Божи Миладиновићу казује Милунка Поповић Манић да је прво писмо из Америке од Боже добио њен супруг Драгутин- Драги Манић, родом из Великог Јовановца код Пирота и преко њега успоставио везу са мајком Видом. Из Америке је мајци слао пакете и писма да би се одржавала у животу. У једном писму Божа је молио да му Драги у коверту стави мало наше земље. Драги му је испунио жељу, а у одговору Божа, велики југословенски родољуб, пише како је плакао кад је добио мало српске земље. Земљу је ставио у кревет ” и сада спавам на југословенској земљи” писао је Божа.

Први пакет који је послао мајци уместо своје име као пошиљаоца ставио је име Борисава Раденковића, крштеног кума из Стрелца, да му мајка не би имала проблема са комунистима. Мајка Вида је радила код баштована Бошка “Луле”из Пирота да би преживела. Умрла је почетком педесетих година прошлога века и сахрањена на пиротском старом гробљу, близу капеле.

Божин млађи брат Ратко после основне школе учио је опанчарски занат, али се убрзо разболео и уочи ИИ св.рата умро је млад од туберкулозе. Сахрањен је на делу стрелачког гробља према Конопништу.

У првом писму Драгутину Манићу управнику поште Божа наводи шта је све изучио у Краљевини Југославији, а да је сада у Милвокију нико и ништа. Зато је уписао да студира медицину. У једном од писама касније пише да је завршио медицину и сада ради као лекар.

* Примаријус Др.Драган Ћирић живи у Нишу.

/ Подаци о Божи В.Миладиновићу из ВИИ К-1058/163, казивања мештана и моје лично памћење /

„Отац Славко“ (Славко поп Стеванов 1872-1943)

Славко С. Поповић, капетан I класе у пензији у селу познат као „Отац Славко“ рођен је 18 маја 1872. г. у Стрелцу од оца поп Стевана Велковића и мајке Стојанке. Завршио је четвороразредну основну школу у родном селу и три разреда гимназије у Пироту.

Био је општински писар и деловођа у Стрелцу. Учесник је у балканским ратовима и рату од 1914-1918. год. и био официр у нишком Дивизону. С њим је у Нишу била и кћерка Борисавка.

По занимању земљоделац увек се потписивао као „економ на свом имању“.

Првог септембра 1933. г. ступио је у школу за резервне пешадијске официре на ђачки рок од девет месеци. Положио је испит за пешадијског потпоручника 28. маја 1934.г. у школи за за резервне пешадијске официре.

Чин каплара добио је наредбом команданта школе 1. марта 1934.г., чин поднаредника 30. маја 1934. г., а чин наредника 1. маја 1935. године.

Пре производства за резервног официра двомесечну вежбу издржао је 1935.г. у III пешадијском пуку. Произведен је за официра Указом Ат. бр. 29236 од 1. децембра 1935.г. у чин резервног пешадијског поручника.

У личном картону Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије о даљем напредовању Славка С. Поповића до капетана I класе нема података. Постоји само податак да је у својој 68-ој години био две недеље на војној вежби, од 17. децембра до 31. децембра 1940. године.у пешадијском пуку на дужности водника.

/ ВИИ-Војни архив, К-1411/35/

Редакцији “Лужничких новина”

СО Бабушница

 

Светомир-Тома Љубић

Син је Тодора Љубића и Стане, кћерке попа Стевана из Стрелца. Био је граничар у Ђаковици и општински писар у Стрелцу тридесеттих година 20.в. и после другог св.рата.

Оптужен код бугара да сарађује са партизанима, побегао је са сином Арсом у Бугарску у село Мошина(ц)-Орехово (Загорје) . Радили су у млину код газда Јакова у коме је Тома радио и за време првог св.рата. У млину је радио и Мирко Стојин.

А, ево како је Тома одлучио да побегне у Бугарску.

Једнога дана Тома је пошао са воловском запрегом-санкама у планину по дрва. Код Шопе га сретне бугарска војска и пита да ли зна каде се намира к’шта на Тома Љубич. Он их је упутио на други крај села. У страху да га неко не препозна оставио је ушивена говеда у јарам и побегао у планину, а после неколико дана отишли су са сином Арсом у Загорје. (Казивао син Арса, јануара 1998. у Овчи код Београда)

 

Светомир-Тома Ранчић

Рођен је у селу Стрелцу у Глишинској фамилији у Поповој мали од оца Светозара и мајке Љубице Пауновић, родом из прекоридског села Раков Дола. Основну школу завршио је у родном селу. Био је солидним оценама и лепим рукописом.

Пре другог светског рата био је печалбар. Као кадровик заробљен је1941. године у Урошевцу /Феризовићу/. Са осталим заробљеницима спроведен је преко Албаније до Јадранског мора, а потом у Италију.После три месеца проведених у логору, дошао је представник бугарске амбасаде из Рима и прочитао имена села у Југославији која су Бугари “ослободили”. Све заробље-нике, који су родом из прочитаних села позвао је да се јаве и да ће бити враћени кућама. У читању случајно је прескочено село Стрелац и Тома се није пријавио надлежнима.

Са Томом је у логору био и Власта из села Звонца (бугарска национална мањина), син познатог и угледног домаћина газда Санде. Власта натера Тому да се пријави иако село Стрелац није прочитано. И Тома се захваљујући Власти пријави.

Све пријављене заробљенике из „ослобођених крајева“ од Бугара итали-јански војници су возом спровели до Ниша. У Нишу су их преузели бугарски војници и спровели до Пирота.

Од првог дана појаве партизана у пролеће 1942.г., Тома је био њихов сарадник. Учествовао је на свим тајним партизанским састанцима у селу и радио на омасовљењу партизанског покрета ради ослобођења од бугарских окупационих трупа и власти.

По ослобођењу Лужнице укључен је у друштвено политички поредак

У успостављеном комунистичком систему радио је као општински службеник у Стрелцу, Бабушници и Раков Долу.

У селу је познат као Тома Глишинац, пчелар.

/Из Томиног казивања 22 јула 2001. у Стрелцу/

 

Светозар Р. Ранчић (Тоза шеф)

Светозар је рођен крајем 1912. године у Стрелцу од оца Рашка и мајке Виде у Мишинској фамилији. Рашко Ранчић је призетко. У време Тозиног рођења отац Рашко је био у рову у првом балканском рату. Писмо о рођењу сина неписменом Рашку прочитао је његов ратни друг у рову Војин Јанковић, стрелчанин. И уместо да се обрадује Рашко је заплакао и рекао: „Боље да се родило женско“.

По завршетку рата уписан је школске 1919/1920 у први разред основне школе код учитеља Алексе Ђ. Поповића и завршио 1923. године. Основна школа се налазила у кући Стевана Ранђеловића кмета. Пошто је кућа била далеко од школе Рашко је сина прве две године водио до школе и враћао кући.

Када је мало ојачао одлазио је са печалбарима у печалбу. Од 1929. године до пропасти Краљевине Југославије почетком априла 1941.г радио је у Бору, у топионици на трећој фуруни.

За време другог светског рата живео је у Стрелцу. Бугари су га поставили за десетара. Десетари су имали задатак да праве спискове за одузимање вуне и свиње. Од пролећа 1942. организовали су сељаке да ноћу дежурају у центру села.

Пошто је била оскудација у животним намирницама са Стојаном „Лулом“ су из пиротских села на коњима преносили пшеницу и кукуруз. Продавали су ради-њинчанима, а они су преносили преко демаркационе линије и продавали по Заплању. Из бугарског пограничног градића Трна доносили су зејтин, гас (петролеј), со и друго. Жито и кукуруз продавали су и у Раков Долу и Радосину. Бавили су се, како чика Тоза каже котробаном (недозвољеном трговином, шверцом). Од окупаторске бугарске власти су крили и зато су путовали углавном ноћу.

Почетком 1943. г. била је нека свадба код цркве и Тоза се појави са шајкачом на глави. Волео је да носи шајкачу. Бугарски кмет Иван се ту десио и због шајкаче казнио 500 лева. Од тада са шајкачом није силазио на Селиште до задруге или општине. А, када је одлазио у Трн по еспап, шајкачу је носио до Дашчаног кладенца. Од кладенца до Трна и назад до кладенца носио је у џепу.

Једнога дана с пролећа 1943. године са Стојаном су однели кукуруз код Момира Дејановог у Дејановој мали у селу Радосин. Изнад првих радосинских кућа наишли су на стражара са пушком и шајкачом. Када је угледао шајкачу Тоза је загрлио стражара и пољубио због шајкаче. Уопште нису знали ко је он: партизан или дражићевац.

Када их је стражар саслушао, рекао им да се после истовара кукуруза код Момира обавезно да јаве команданту „Брки“ у кући Светозара Јанићијевића. Са „Брком“ је био и Ђура Златковић из Радињинца. Обојица си имали пртене панталоне са закрпама на коленима. „Брка“ је имао бугарски копоран на себи. Морали су да му испричају чиме се баве. Када их је саслушао „Брка“ им је саопштио да то више не раде и не пљачкају народ, јер ће их партизани казнити. „Брка“ име је том приликом дао повећу суму бугарских пара (левове) да купе жито (пшеницу) и донесу код Светозара у Радосин.

То је био први Тозин сусрет са партизанима. Било их је око 14. Када су партизани стекли поверње код Тозе, почела је сарадња. Тако је Тоза по задатку пронашао поверљиве мештане и организовао први састанак са партизанима у кући Тодора Марковића, црепара. Састанак није одржан иако је дошло око 15 људи. Нада Тодорова снаха толико се уплашила од Бугара, који су имали полицајце и општинску власт у селу, и почела је гласно да кука.

После три дана Тоза је организовао нови састанак код Драгољуба-Гоге Мијалковића. Увече састанку су присуствовала само четири сељака и два партизана.

У новембру 1943. г. партизански комесар Аца „Шипа“ из Свођа у Тозиној кући основао је сеоски НОО (Наросно-ослободилачки одбор) за село. За председника је поставио Светозара-Тозу, а Светомира-Тому Ранчића глишинца и Будимира Момчиловића Коциног за чланове.

Када је Бабушница ослобођена 6.09.1944. године Светозар је у Бабушници постављен за шефа Привредног одсека и члана Планске комисије. А, када је председник Планске комисије Андоновић, родом из власотиначке Калне у току 1946. колонизиран у Бачку Тоза је постављен за шева Планске комисије. Убрзо је постао и повереник за финансије. Тада је имао три функције и добио надимак „Тоза шеф“. На овим фунцијама је био до хапшења 1951, г. и одвођења на Голи оток. У то време био је и секретар комунистичке партије (четврта функција).

На једном партијском састанку, коме је присуствовала испред ЦККПС жена Сретена Жујовића, Тоза је због изјаве: „да је Тито требало да иде на састанак ИБ-а у Букурешту, јер га је сазвао Стаљин“, осумњичен да је за ИБ, а против КПЈ.

Као предигра за слање на Голи оток уследила је кривична пријава да је као председник планске комисије радио на просицању путева преко имања без дозволе њихових власника. Срески суд у Бабушници чији је председник био Стојан Стојилковић, из Црвене Јабуке, човек са основном школом као и Светозар, а председник кривичног већа Драги Стојановић, судија из Линова, осудио је 1951. г. Светозара-„Тозу шефа“ на 18. г. строгог затвора са принудним радом. На Тозину жалбу Окружни суд у Пироту није утврдио кривично дело и ослободио га сваке одговорности. Суспендован са свих функција Тоза се повукао у село. И онда је почело „паковање“ за Голи оток. Удба је слала разне провокаторе како би имала „чврсте доказе“ да је Тоза ИБ-еовац. „Мој живот је зависио од мојих тамничара“.

На Голом отоку „васпитаван“ је две године и два месеца без судског решења и временске казне.

Почетком августа 1965.г. секретар партијског комитета у Бабушници Стојан Младеновић из Боњинца саопшава му да је на седници комитета 2. августа ове године пензионисан. Имао је 53. године.

Светозар Ранчић илити „Тоза шеф“ данас живи у Бабушници као пензионер са најдужим стажом (11.10.2003.)

 

Војислав А. Андоновић

Војислав А. Андоновић рођен је …1932. године од оца Арсенија (Арсе) Б. Ристића и мајке Давинке. Основну школу свршио је у родном селу. У први разред Државне реалне гимназије у Бабушници уписан је жколске 1946/47 године. По завршетку Мале матуре уписан је у средњу војну школу, коју је са успехом завршио, а потом и Војну академују.

Служио је у тузланском гарнизону. Бавио се фотографијом и новинарством. Као фоторепортер пратио је све спортске омладинске приредбе и фотографије са текстовима објављивао у војном листу „Фронт“. Током времена у „Фронту“ је напредовао и премештајем у Београд догурао до главног и одговорног уредника фотографије у „Фронту“. У истом часопису објавио је и више репортажа од ширег друштвеног значаја. Био је сарадник и новина „Народна армија“.

Као фоторепортер часописа „Фронт“ пратио је маршала Тита на путу у Индију. У Бугојну је од маршала Тита добио и један интервју.

Као војно лице засновао је брачни однос са Јованком, девојком (фам. Кушини) из села Горчинца и добили сина Бобана и кћерку Бранку. Бранка је као удата живела у Ваљеву. Покојна је. Бобан је као фотограф живео у Бабушници, Књажевцу и Београду. Опет је у Београду.

Војислав је пензионисан у чину пуковника. Из здравствених разлога купио је у центру села плац испод Чуке (део шљивара Бранче Антића сајџије) и саградио кућу. Ту је провео неколико година са супругом Јованком. Умро је на ВМА у Београду првог новембра 2004. године и сахрањен на Бежанијском новом гробљу.

 

Јовица Ивановић

Јовица Ивановић је рођен 20.марта 1971.г. у селу Стрелцу од оца …………..и мајке Стојанке. Осмогодишњу школу заврчио је у родном селу и два разреда у Бабушници. Средњу електротехничку школу (IV степен) завршио је у Нишу и годину дана Војне академије у Крушевцу. По завршетку школе у Крушевцу, радио је у Приштини и оженио се Јелицом, по струци је педагог из Приштине. После повлачења наше војске из К и М Јовица ради код војске Југославије у Прокупљу.

 

Вукадин-Вука Милошевић

Стрелачки зет, родом је из села Блата недалоко од Пирота.Супруга Зора је унука познатог домаћина Ваце и Давида Петковића, познатог трговца из Црвене Јабуке и борца за ослобођење Србије од Турака. Вукадин се бавио касапским и кафанским пословима.

Пре другог св. Рата држао је касапницу и кафану у Забрешћу и Загребу до 3.јула 1938.године. После тога радио је у Ракити, познатој по руднику „Јерми“ до 1940. год.када је мобилисан. У току распада Краљевине Југославије заробљен је од немачке војске. Успео је у току спровода успео је да побегне и око Крушевца Немцима украде коња и на том коњу дође кући. Бугари су били већ окупирали пиротски округ и одмах по Вукадиновом доласку узели коња. „Како дошао, тако је отишао“, говорио је Вука.

По ослобођењу од Бугара септембра 1944.г., након једног одласка у суседно село Гњилан, угледао је свога коња код једног сељака.

Када је створена нова држава Вука се вратио старом занату. Отворио је касапницу и кафану у Сталаћу., а потом у Равни у Ресави.

Вукадин је био ошттар и енергичан човек, сналажљив у свакој ситуацији. И само име га карактерише. Волео је са друштвом да седне, попије, па и запева. Држање му је било усправно и достојанствено и када је добијао и када је губио..О њему има велики број анегдота. Његове доживљаје слушао сам лично од њега у више наврата приликом мога гостовања у његовој кући у с.Блату и Пироту.

Приликом посете Београду 16. новембра 1995. г.и гостовања у мом стану Живота, син Вукадинов и ја обновили смо део Вукадинових доживљаја.

Ево некојико које сам забележио:

1. Непосредно после II светског рата Вукадин је кренуо чезом у Пирот. Пред полазак је мало попио и био је весео. У јеном тренутку близу Садиковог бунара запевао је:“На сред горе Романије, чика Дража вино пије…“. Новопечени активисти су га пријавили народној власти. Сутрадан му дође у посету Бранко „Б’клица“ из Озне да га ухапси. Вукадин је Бранка добро познавао иенергично се успротивио хапшењу, рекавши му да због песме нема права да га хапси. А, уосталом он није певао ништа што би вређало народну власт. „Ја сам певао, али ову песму: На врх горе Романије Дражина се кожа вије…“ Бранко му је том приликом само опсовао мајку и отишао.

2.Кренуо Вука да обиђе виноград. У путу сретне цигане чергаре. Седну поред пута да мало попричају као стари знанци. Циганке су селе мало даље. У том трену-тку наишао је Здравко Ристић са женом Боном и свастиком. Бона је прихватила молбу једне циганке да јој из длана предскаже судбину. Тада се циганка обрати своме мужу на циганском језику да му Вука казије све што зна о Бони и њеној породици. Вука прича циганину, а он на циганском преноси циганки и као да се љути што се задржавају на своме путу. Убаци и неку псовку на српском да она „пожури“ са врачањем. Вука је циганину испричао све о Бони и њенима па чак и имена. Бона не слутећи на подвалу, била је запрепашћена са каквом јој је прецизношћу циганка читала на длану, богато је частила.

3.Сељак Лака из суседног села Понора купи од Вуке покошену детелину и после погодбе и увида на лицу места замоли Вукадина да преврне детелину и добро осуши и скупи на пластетија. Вука је пристао и после сушења поручио Лаки да дође, отера детелину и ослободи њиву да друга расте. У међувремену један други потенцијални купац детелине, који је нудио Вукадину нижу цену, па љут што је он није купио оде код лаке и каже му како му је Вука подвалио и продао покошену детелину са трњем.. Лака поверује сељаку иако је видео покошену детелину и не одлази да је превезе.

Незнајући зашто Лака не превезе детелину, Вукадин му је поручио да ако је у року од недељу дана не превезе запалиће је. Пошто Лака није превезао детелину у одређеном року, Вука је запали.

Лака је касније сазнао да га је мештанин насамарио и тако је изгубио и дете-лину и новац.

Вукадин је своју њиву са детелином испод самог села оградио тарабама и жицом са три стране, а са четврте трњем. Комшија из куће близу њиве на једном месту склони ограду од трња и пусти свињу са прасићима у детелину. Вукадин узме прут и отера свињу са прасићима домаћину у двор, али овај каже да то то нису његови прасићи. Вука узме нож, ухвати једно прасе, закоље га и однесе кући за опомену. Комшија власник прасића није реаговао, јер му је претходно рекао да нису његови прасићи. Убрзо је цело село Блато сазнало за тај догађај. Од тада у Вукину деетелину ни кокошка није ушла.

Забележио БМР 16. новембра 1995. г.у Београду.

Портрет  ( није ревидирано)

 

Живојин-Жикица из Ралина

Један од познатих лужничана који је својим марљивим и поштеним радом отишао у заслужену пензију 1.јула 1983. године је Живојин-Жикица Живковић. Рођен је 12.новембра 1923. године у селу Ралину од оца Славка, војног инвалида из првог светског рата и мајке Таске, рођене Димитријевић, из фамилије Ђонинци.

По завршетку основне школе 1934. године примљен је у стрелачкој општини да учи за писара. Председник општине био је Мирко Гачков, из Стрелца демократа, деловођа Сава Стојановић, из Дучевца, благајник Борисав К.Раденковић, из Стрелца, радкал, а на место писара Љубисава С. Станковића (Љубе Ћате), који је био на одслужењу војног рока у Битољу, радио је Драгољуб-Драшко Вељковић, из Масуровца. На власти је била Демократска партија, а како је Мирко Гачков, председник општине био један ов водећих демократа у Лужници, а и Жикицин отац Славко је био демократа, није било проблема да Жикица буде примљен у Стрелцу.

Као дете које је тек завршило основну четвороразредну школу слушао је све запослене у општини који су били много старији. Као основац имао је лош рукопис. За његов и данас леп рукопис захвалан је учитељу Славку Лафу. Лаф је једнога дана свратио у општину и видео како Жикица лоше пише, па је замолио председника Мирка да детету да динар да из Задруге донесе шпартане табаке.

Лаф је узео један табак и својим познатим лепим рукописом исписао писана велика и мала слова целе азбуке, од а-ш и рекао Жикици да преписује слова све док не испуни све листове. Недељу дана Жикица је писао док није испунио све листове и тако научио да лепо пише.

Као волонтери за писаре у то време са Жикицом су били, старијим лужничанима добро познат Градимир М. Алексић, затим покојни Живојин Станишић (Жика Гарин) и Бранислав Антић (Бранча Митин, сајџија).

Победом радикала на изборима 1938. год. у стрелачкој општини долази до смене општинске управе. За председника општине постављен је Љуба Раденковић, из Тамње махале. Жикица је остао да ради иако су сада владали радикали. Као писар радио је све до пропасти Краљевине Југославије. И данас се добро сећа како су немачки авиони летели и бомбардовали Белу Паланку и Ниш.

“Шестога априла 1941. год.ујутру, каже ми чика Љуба (председник): “Ајде си ти дете иди дома и седи тамо”и ја уз Долину по врвину преко Стрел’чћи Дел право дома. Зарати се и пропаде држава. Бугари нас окупираше. Успоставише бугарску власт.

Августа 1941.г. добијем позив да се јавим општини у Стрелцу. Можда је грешка што сам отишао. Био сам млад, неискусан”, каже Жикица.

У то време у општини су радили: бугарски председник Иван и секретар Трајко, Љуба Ћата, из Стрелца, Алекса Златановић, из Студене и Никола Митић, из Звонца. И Жикицу су тада запослили. Радили су у општини све до 19.маја 1943.год., до напада партизана. У том нападу погинула су два бугарска полицајца. Један је рањен. Партизани су запалили задружну зграду са општинском архивом. Од сеоских стражара погинуо је Сада из Дрме”.

Сутрадан су Бугари отерали преко 70. стрелчана у бабушнички затвор. Међу њима били су и учитељ Славко Лаф, поп Милутин, Мирко Гачковац и многи други виђенији људи. Стрелачки кмет Иван Стојанов, кога су сеоски стражари спасили у Бабушници је бранио затворене стрелчане од оптужбе да дању ору и копају, а ноћу нападају бугарске општине: “Хората несу нападали, това је работила Шумкарска војска (партизани).

Жикица је све до августа 1944.год у родном Ралину обављао све пољопривредне и сточарске послове. Једнога дана позван је да оде у Стојково браниште. Отишао је са Мирком Ђокићем и Стојаном Петровићем, из махале Трешњино дрво. Тамо су их чекали претставници новофомиране власти под називом Народно ослободилачки одбор среза, иако Бабушница још није била ослобођена: НовицаЂикић, из Калне и Благоје Андоновић. Са њима је био и Љуба Ћата, из Стрелца, члан НОО у Стрелцу.

После краћег разговора формиран је НОО за Ралин. За председника одбора одређен је Стојан Петровић, за секретара Жикица Живковић, за благајника Арса Петровић, из махале Трешњино дрво и Мирко Ђекић за Народни фронт.Том приликом су им уручени партизански билтени. Све је то рађено у строгој тајности, да се не открије.

Једне вечери Жикици је Богомил Павловић, из Студене донео белешку да хитно сазна јачину бугарских полицајаца у Столу. Задужен је Арса Петровић. Још исте вечери он је од Пере Ранчића, ралинца, који се призетио у Дучевцу, сазнао да у рововима изнад школе у Столу има тачно 42. бугарска полицајца.

Убрзо после тога једне вечери код данашње задружне продавнице дошли су Брка и Ђура са својим јединицама. После распореда по кућама и вечере, окупили су се поред присада и одатле по распореду отишли и напали Стол. После успешног напада и много погинулих полицајаца, партзани су се повукли у правцу Валниша и Студене. Напад је извршен у строгој тајноси. Ни чланови НОО села нису знали за тај напад…

Почетком септембра ослобођена је Бабушница и успостављена нова народна власт. Чланови народног одбора у Ралину извршавали су постављене задатке. Жикица је као секретар био задужен да одређује жене које ће да транспортују жито и друге намирнице у пострадале крајеве у току рата. У то време се још ратовало за ослобођење Србије и читаве југославије, а већина мушкараца се још није вратила из интернације, из Бугарске.

У новембру месецу преко курира Жикица је позван да се јави председнику Среског народноослободилачког одбора у Бабушници. “Није ми било свеједно. Незнам зашто ме траже. А, када ми један драгинчанин, курир ОЗН-е рече: -Ти ли си тај што одређује жене да терају жито и намирнице?, ноге ми се одсекоше”, казује Жикица. Помислио је да га је неко неоправдано оптужио, а у тим данима људски живот био је јефтин. За сваки случај с њим је пошао и председник НОО села Стојан Петровић.

Код председника СНОО Славка Живковића, родом из Раков Дола, нестао је сваки страх кад је сазнао да треба да остане у Бабушници да ради, јер су им потребни писмени људи. За секретара НОО у Ралину поставиће другога.

Жикица је радио у Среском народно-ослободилачком одбору у Бабушници до средине новембра1946.године. Као члан Партије од 1945. регрутован је у гарду иако је био мали растом. Међутим командант подручја из Пирота је ставио до знања комисији да је престарео за гарду и да може да бира било који други род војске. Плашећи се да га због малог раста не огласе неспособним, Жикица је препустио комисији да му они одреде род војске. Добио је КНОЈ (Корпус народне одбране Југославије) три године. Крајем новембра 1946. г. из Пирота је кренуло возом 280.регрута. Нису знали одредиште. Тек испред загреба од спроводника воза сазнали су да иду у Лику, у Госпић да служе војску.

У Госпићу касарна није имала ниједан здрав просор. Усташе су их све поломиле, а зидови су били избушени као да су их бушиле жл’не (детлићи). Обука је трајала шест месеци, а потом је прекомандован у Загреб. У Загребу је остао свега 15.дана, а потом упућен у Карловац у шесту личку дивизију. Из дивизије је упућен у село Шарке у батаљон. После недељу дана поново је у Загребу, сад у команди Армије. Са друговима је два дана славио Први мај, а треће ноћи им је саопштено да иду у школу резервних официра у Нови Сад.

Школа је била у Петроварадину. Све је било у рушевинама. Није било ни светла. Обновљено је све и школовање је трајало девет месеци. По завршетку школовања крајем јануара 1948.г. по распореду за стажирање добио је Књажевац. У граду на Тимоку провео је три месеца. Демобилисан је првог маја 1948.године.

Пред сам одлазак на одслужење војног рока Жикица је радио у Председништву среза. Правник Рата Антић, из Пирота му је обећао да ће опет радити у срезу само да прикупи потребна документа. Љуба Ћата је тада радио у Одсеку унутрашњих послова. Начелник је био Брана Анђелковић, а његов помоћник Божа Ракочевић. Са њима јке радио и Власта из Звонца. Они су хтели да Жикица ради са њима, јер им је добро познат његов рад од раније.

И док је Жикица писао молбу Министарству унутрашњих послова, дошао је милиционар да му каже да се одмах јави шефу ОЗН-е. “Шта ли сам згрешио Боже, знам да нисам правио никакве глупости ни у војсци. Покушавам да се сетим да се нисам нешто излајао по доласку из војске”, размишљао је Жикица успут корачајући према озниној згради.

У ОЗН-и су радили Урош Баја из Студене и Сретен из Стола. Шеф ОЗН-е био је Божа из села Блата, леп и висок човек. У разговору са Божом, Жикица му је ипричао цео до тада животни пут.

Првога јула 1948. године Жикица је почео да ради у Одсеку унутрашњих послова. После пет дана дошло је решење отпушта се Љуба Станковиш Ћата, јер није био члан Партије. Као искусни деловођа Љуба је потражио Жикицино решење о постављењу и утврдио да носи исти датум и деловодни број као и његово решење о отказу.

У Одсеку унутрашњих послова радио је 5,5 година, затим као судија за прекршаје две године. У Заводу за социјално осигурање тадио је две године. Највећи део времена провео је у служби Народне одбране, пуних 14,5 година. У партијском Комитету је радио две године, у Тужилаштву три године и у Територијалној одбрани девет година.

Пензионисан је 1.јула 1983.године. Живи у Бабушници. Супруга му је кћерка познатог трговца Мике Вељковића, из Масуровца, из фамилије знаменитог првака и посланика за лужнички срез Марјана Цветковића. Имају два сина Драгана и Зорана, који са породицама такође живе у Бабушници.  /13. јуна 1998.г./-Б.М.Раденковић