August 22, 2016

Znamenite ličnosti

Sveštenici

 

Vreme službovanja sveštenika u Strelcu:

 Radenko G.(M.) Popović (1811-1879) bio je paroh strelački i studenski (1833-1879.) U Studeni: 1833, 1838, 1843, 1858, 1859, 1868, 1872, 1875, 1876, 1878,

Grigorije R.Popović, paroh kalanski, ljuberaški, zlokućanski, strelački

Andreja Sojlović, 4.marta paroh strelački, 1853.

Đorđe R.Popović, paroh strelački i studenski (1858-1913.)

Cvetko Popović, paroh zvonački:1889.,1909,1918.

Miladin Ristić, paroh iz Valniša 1883, 1868. ,1880.

Andreja Ristić, valnišanin, paroh strelački 1853.

Panajot Pavlović, valnišanin 1880, 1894.

Stevan Velković, u Strelcu (1879-1897.), Ljuberađi i Crvenoj Jabuci (1902-1907), 1908 Ljuberađi

Kosta Gligorijević, 1878; (1882-1891).u Rakov Dolu i (1892-1893) u Strelcu.

Antanasije K.Popović, (1879-1890., u Gorčincu (1879-1897)

Antonije Popović, sv. iz Trna (Bugarska) 24.01.1882.

Bugarski sveštenik Petar za vreme Prvog svet.rata

Živojin S. Popović od 1922-1937.

Jrimonah Ilarion od 1937-1941.

Bugarski sveštenik od 1941 do 19.maja 1943.godine

Milutin Radenković od 1944-1960

Antanasije K. Popović (1857-1911)

Antanasije Popović je rođen 1857 godine* u Strelcu od oca Koste Gligorijevića, sveštenika i majke Vele, domaćice. Osnovnu školu je svršio u Strelcu. „Sa 17.god. bi đak kod Conu učitelja“

(LJ. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. V, Sr.Karlovci 1925, str. 314, br. 9307 )

/*Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1900, str 121/

Antanasije je rukopoložen za đakona 23 januara 1877 godine i za sveštenika 3 marta iste godine* po starom kalendaru. Iako je imao samo osnovnu školu i pripremu za sveštenika bio je bistar, oštrouman i veoma cenjen kao sveštenik.

/Konduitski list svešt.Eparh. niške za 1913.g., t.b. 230./

/Ovde ubaciti fotokopiju Izveštaja pirotske gimnazije:…“Antanas pop Kostin ot Strelac1877, leto anuarija 23.Primi sveštenstvo na 1877, leto mart 13. Vladika Evstatija. Pop Antanas pop Kostin, selo Strelac/

Sveštenik Antanasij je svoj radni vek proveo kao paroh u parohijskoj crkvi „Hrama Svete Paraskeve“ u Gorčincima. Služio je Bogu i narodu od 1877-1911. U narodu je poznat kao pop Tasa, a u administraciji kao Atanasij K.Popović.

„Hram Svete Paraskeve“ u Gorčincima je ozidan na starom temelju 1868 godine. Za vreme pop Tase gorčinska parohija obuhvatala je pet sela: Gorčinci od 90 domova, Suračevo 50 domova, Izvor 67 domova, Provaljenik 30 domova i Babušnicu 12 doma. Parohija je imala 249 domova 1899 godine.

(Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1899, str. 121).

Prema oceni arhijerejskog namesnika iako samo sa osnovnom školom i pripremom za sveštenika, pop Tasa je bio dobar kao sveštenik, vrlo dobro se vladao i ophodio prema parohijanima, “dobar propovednik, vrlo dobar u posećivanju crkve i znanju činodejstva”. Bio je član svešteničkog udruženja i član Crvenog krsta. Godine 1907* imao je godišnju platu 1800 dinara, a 1913**.g. prihod mu je bio 3.200 dinra

/*Kond. spisak,t.br.147. iz 1908.g.,

/** Kond. spisak…tek.broj.230., A.S. MPs-C-1913, B 3302 (7) /

Pop Tasa je bio član Radikalne partije, upisan u Protokolu radikalne partije pod br. 658 u Pirotu. Bio je osumnjičen sa Hadži Grigorijem Popovićem, sveštenikom i drugim radikalima da su povezani sa Timočkpm bunom 1883 i da su pripremali bunu u pirotskom okrugu. Zbog te sumnjivosti stalno su bili pod prismotrom policije.

Kasnije je prešao u Narodnu liberalnu stranku. Na izborima 11 juna 1906 godine kandidovan je za narodnog poslanika, ali je izgubio.

Za vreme balkanskih i prvog svetskog rata gorčinska parohija bila je upražena (1912-1919) /MPs.C.B. 3302/1913/

Antanasije K. Popović i supruga Živana, iz bogate pirotske porodice, imali su četiri sina i dve kćerke: Aleksu, Magdalenu, Čedomira, Svetomira, Dimitrija i Zagorku.

Aleksa je umro kao đak drugog razreda pirotske gimnazije (po starom sistemu školovanja) u 14-oj godini drugog februara 1890 godine. Opelo je izvršio Panajot Pavlović, paroh ralinski**

(Knjiga umrlih, strana 68, tek. broj 184).

Kćerkica Magdalena je umrla od velikog kašlja 16. juna 1884. Imala je samo dva meseca.

Čedomir učitelj u miru, poručnik Prvog konjičkog puka “Obilić” u ratu, poginuo je u prvom svetskom ratu u selu Glušci u Mačvi

/D.Ćirić, rukopis u Muzeju ponišavlja, inv.25 u Pirotu/

Svetomir-Toma učitelj u početku prvog svetskog rata oboleo je od pegavog tifusa. Iz jedinice se vratio se Babušnicu. Umro je 1915 godine. (O Čedomiru i Svetomiru biće opširnije u odeljku: Učitelji)

Najmlađi sin Dimitrije, zvani „Vita“ završio je osnovnu školu u Babušnici i trgovačku akademiju u Nišu. Radio je u Pirotu u Šedionici. Kada je štedionica bankrotirala prešao je u Beograd. U Beogradu je radio kao finansijski činovnik u „Vodovodu“ do penzije. Umro je pedesetih godina 20 veka i sahranjen na Novom groblju.

Iz prvog braka sa profesorkom Milevom, iz pirotske gimnazije ima sina Dragoslava Popovića, profesora Elektrotehničkog fakulteta i dotora atomske fizike. Dr.Dragoslav je radio u institutu u Vinči, u Norveškoj i kao službenik OUN u kmisiji za atomsku energiju u Beču.

Zagorka pop Tasina kći je udata za Blažu Grozdanovića, iz Poljske Ržane, učitelja u selu Gradašnica kod Pirota.

Milunka S. Popović udata Manić marta 1999.g. kazivala je autoru ove hronike: „U selu Boljare blizu Vlasotinca u osnovnoj školi s jeseni 1944.g. smeštena je jedna jedinica NOV. U školi je stanovala učiteljica sa suprugom. U jednom trenutku učiteljica je čula pesmu jednog vojnika. Glas vojnika je podsećao na divan glas prijateljice Zagorke. Otišla je da upozna vojnika koji je tako divno pevao kao njena prijateljica. I nije je uho prevarilo. Vojnik koji je lepo pevao bio je Dragiša, sin njene prijateljice Zage.

Dragiša je danas lekar i živi u Berlinu.

O pop Kosti i njegovom sinu pop Tasi postoji anegdota koju kazuje njihov praunuk i čukununuk Živojin S. Aleksić:

„Došao seljak iz Rakov Dola, iz pop Kostine parohije u Strelac i poziva pop Kostu u Rakov Dol da mu opeva oca i sahrani po hrišćansom običaju. Bilo je zimsko vreme, pao je veliki sneg i pop Kosta je nameravao da nekoliko dana provede u rodnoj kući u Strelcu sa sinom pop Tasom. Pop Kosti se nije išlo po velikom snegu preko planine u Rakov Dol i zamoli Tasu da ode i izvrši opelo. Ni pop Tasi se nije išlo usred zime preko planine pa napomene ocu da je to njegova parohija i da treba on da ode. Slušao taj razgovor drugi pop Kostin sin Jovanče-Vaca, zemljoradnik pa pozove svoju ženu Katu i naredi joj: “Kato, idi zgrej vodu da i’ oba obričim pa ču ja da idem!”

Pop Tasina supruga je iz bogate pirotske porodice. Imala je tri kuće u Pirotu. Sin Dimitrije-Vita je prodavao jednu po jednu i kockao se.

**/Ralinska parohija pripadala je strelačkoj crkvi i obuhvatala ova sela: Ralin sa 53 doma, Valuniš (Valniš) 28 domova i Kambelevac 56 domova. Svega 137 domova i 1098 duša (Pravoslavna srpska crkva u Kraljevini Srbiji 1895, str. 169)

 

Stamenka Jovanovića školskog odbornika u Strelcu 1884.g. zamenio je Antanasije K. Popović, sveštenik.

Predsednik školskog odbora Adam stamenković sa učom Dimitrijem Melentijevićem pišu Ministru prosvete 9.02. 1884.g. kako radinjinska i stolska opština ne uplaćuju školskoj kasi u Strelcu pare za rad škole.

/III, 55, 1885, Arhiv Srbije/

 

 

Đorđe R. Popović (1842-1917)

Rođen je u Strelcu 1842 godine u porodici znamenitog popa Radenka Gmitrovića. Osnovnu školu završio je u rodnom selu. Za đakona je rukopoležen 26, i za sveštenika 27 decembra 1872 godine (po starom kalendaru).*

*(Glas Crkve Eparhije niške, Niš 1899, strana 118/119) i Kond.spisak, tek.br.232, MPs.-C-B-3302/1913./

Prema Konduitskom spisku u AS:MPs.-C-B-3297/1908, za 1907.g. red.br. 149, pop Đorđe je rođen 1847.godine

Svešteničku dužnost obavljao je veoma savesno. Bio je dobar propovednik u crkvi i izvanredan čovek. Njegov odnos prema parohijanima služio je za primer ostalim sveštenicima. Bio je član svešteničkog Udruženja i član Zemljoradničke zadruge. Godine 1907. godišnji prihod imao je 1500 dinara.

Pop Đorđe je sušta suprotnost starijem bratu Grigoriju, takođe svešteniku, koji je često svojim parohijanima priređivao neprijatna iznenađenja. Prema podacima iz Šematizama pop Đorđe je službovao u studenskoj parohiji od 1880 do 1890 godine i od 1895 do 1914 godine. Umro je u rodnom selu 1917. g odine. Opelo je vršio bugarski sveštenik Petar.

Prema eparhijskoj podeli studenska crkva imala je 1895.godine dve parohije: studensku i valnišku. U studenskoj parohiji bila su sela: Studena sa 106 domova i deo Strelca sa 30 domova u kojima je živelo ukupno 1144 duše, a valniška parohija je obuhvatala sela: deo Valniša sa 24 doma, Kijevac 23 doma i Preseku 23 doma. U valniškoj parohiji služio je jerej Miladin Ristić*rodom iz Valniša

(*Pravoslavna srpska crkva u Kraljevini Srbiji 1895.god, str.169)

Prema novoj podeli sela po parohijama 1899.godine, studenska parohija je imala četiri sela: Preseku sa 20 domova, Studenu sa 120 domova, Valniš sa 60 domova i Ralin sa 60 domova. Cela parohija je imala 260 domova.

Parohijalna crkva za ova sela bio je „Hram Sv. Nikole“ u Studeni, obnovljen i ozidan 1867 godine,*zahvaljujući Đorđevom ocu Radenku, znamenitom svešteniku i prosvetaru.

(*Glas Niške Eparhije, Niš 1899.god.,str. 118/119)

Prema matičnoj knjizi umrlih crkve strelačke Hrama Uspenije Bogomatere, na strani 7, tek.broja 63 Đorđe Popović, sveštenik star 75 godina umro je od boginja 1917 godine. Opevao ga bugarski sveštenik Petar.

Mileva M. Radenković, iz Strelca kazivala je osmog oktobra 1987 godine ovu anegdotu o pop Đorđi:

„Susedno selo Valniš slavi Spasovdan. U centru sela na mesto zvanom Krs domaćinstva iznesu hlebni kolač iz crepnje (crepulje), kondir rakije i malo vina tek da se prelije kolač. Pored kolača je razno meze, zatim gotova jela u čvrstom stanju i obavezno pečeno jagnje. Sveštenik Đorđe čita molitvu, blagosivlja i preseče kolač. Od svakog domaćina dobija polovnicu (pola kolača) i plećku pečenog jagnjeta. Jedan od domaćina umesto jagnjeta doneo je pečeno prase. Kada je pop Đorđe stigao do njega da čita molitvu i preseče kolač, video je pečeno prase i zapevao:”Sveti Spase primi prase domaćin nije imao jagnjence pa zaklao prasence”.

Đorđe je oženjen Velikom kćerkom deda Stanka od koga je nastala familija Stankovci. Draga Ljubić praunuka deda Stankova kazivala nam je 31 jula 1986.g. da je Velika ustvari pobegla za Đorđa Popovića, a sa njom je pobeglo i deda Stankovo kuče koje je Velika posebno volela.

Đorđe i Velika izrodili su petoro dece, tri sina i dve kćeri: Stevana, Slavka, Aleksu, Darinku i Bosu.

Stevan i Slavko su završili bogosloviju i postali sveštenici, a Aleksa je izučio za učitelja.

Darinka je udata za Aleksandra Kostića, rođenog u Vlasotincu, sreskog pisara u Babušnici. Njihova deca su: Nadežda, Miodrag, Živojin, Vera, Dragoslav, Božidar i……?

Bosa je udata za Simu trgovca u Ljuberađi. Njihova deca su: Petar, građevinski inženjer, radio i umro u Beogradu, Leposava udata za Dobrosava (Dobru Tornika) iz sela Blato i Jovča i Jovan (blizanci)

 

Đura S.Veljković (1876-1941)

Đura S. Veljković protojerej rođen je 20 oktobra 1876. god. u selu Strelcu, od oca sveštenika Stefana Velkovića i majke Stojanke. Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja. Učitelji su mu bili: Dimitrije Melentijević, Radoje Krasić i Mihailo Veselinović. Kao đak osnovne škle pokazivao je naklonost prema svešteničkom pozivu i kao osnovac redovno je čitao Apostol u stelačkoj crkvi.

Po završetku petog razreda pirotske gimnazije 1894 godine upisao se u Beogradsku bogosloviju, koju 1898.godine svršio sa odličnim uspehom.

Za đakona je rukopoložen 29. avgusta 1899 godine, a za sveštenika 14 oktobra iste godine. Kao sveštenik postavljen je 1901. god. za kapelana svome ostarelom ocu u Ljuberađi i služio je godinu ipo dana a onda je zvanično postavljen za stalnog paroha u Ljuberaške parohije. Bio je vrlo dobar u svemu i dobar u propovedanju. Godišnji prihod 1907. g. bio je 1.600 dinara, a 1913. 1.7oo dinara. Nije kažnjavan

/Kond.sp. za 1907., t.br. 155 i Kond.sp. iz 1913./; MPs.-C-B-3302/ 1913

Pored svešteničke dužnosi vršio je i učiteljku dužnost do 24.februara 1915.

/Prosv.glasnik br.3, mart 1915.g, str.42./; PBr.23198, 21.11.1913 /Pr.gl. br.2 i 3, 1914.,str.111/

Đura je u toku Prvog svetskog rata sa mnogim sveštenicima 1915. interniran u Bugarsku. Prvo je bio u Trnu a posle u Džumaji. U Džumaji je sa Njegovim Preosveštenstvom Vladikom Dositejem bio pune tri godine. Đurina supruga Roksanda ostala je sa sedmoro sitne dece na milost i nemilost bugarskim okupatorima. Da bi prehranila decu prodavala je sve što se u kući našlo i kupovala hranu. I sama je gladovala samo da bi decu hranila. Na kraju je morala da proda i pop Đurinog konja za 60 kg.kukuruza.

„…Odvajajući od svojih usta, samo da decu sačuva, ona je toli9ko oslabila da je najzad od gladovanja i drugih nedaća preminula“ pisao je o pokojnoj prezviterki Roksandi, Dimitrije Panić, sveštenik*

*/Pregled Crkve eparhije niške, br.10, 1930 god., str.333 /

Dalje g. D. Panić piše:…3/16 septembra t.g. (1930.-prim.BMR) održan je svečani parastos sa osvećenjem nadgrobnog spomenika ,kod crkve ljuberađske, gde se grob i spomenik nalazi, blaženopočivšoj Roksandi prezviterki, bivšoj supruzi g. Đure Veljkovića, sveštenika paroha krupačkog. Na parastosu su činodejstvovali sveštenici: g.g. Milija Jončić, Milivoj Stanković, Dimitrije Panić, Momir Ćirić, Aleksandar Milić, Živojin S. Popović i Milutin Krstić (Radenković-prim.BMR)

Iscrpljena gladovanjem i brigom za decu preminula je 1916. godine.ne dočekavši supruga da se vrati iz ropstva.

/Pregled crkve Eparhije Niške, br.10, 1930. , str. 333./

Po povratku iz ropstva 1918.g. u Ljuberađu, sveštenik Đura slomljen od tuge i bola, sam je preuzeo brigu o preživeloj deci. Bio im je i otac i majka. Nastavio je svoju svešteničku dužnost u Ljuberađi do 1920.g. Od 1920 do 1925 bio je paroh gorčinski i namesnik za srez Luižnički.

/Šematizam istočno-pravoslavne patrijaršije za 1924.god., str.205/206. /

Na dan sv Save 14/ 27 .januara 1923.g. za revnosnu službu i širenje pravoslavlja u svojoj parohiji odlikovan je od vladike Dositeja protskom kamilavkom. /Pregled Crkve Epar.Niške , br.1. i 2. 1923,g, str. 30. /

Gorčinska parohija u vreme njegovog služenja obuhvatala je sledeća sela: Babušnicu, Suračevo, pola Gorčinca (druga polovina je pripadala ljuberaškom parohu Milivoju Stankoviću, svešt.), Gornje Krnjino, Radoševac, Kaluđerevo, Izvor i Draginac, ukupno 3.278 doma. „Hram sv.Paraskeva“

/Šematizam istočno-pravoslavne patrijaršije za 1924. g., Sr. Karlovci 1925, str. 205/206 /

Godine 1926 i u prvoj polovini 1927. god. sveštenik Đura je bio paroh rasnički, a zatim je po molbi premešten na krupačku parohiju. U čin protojereja proizveden je 3.avgusta 1931.god po novom kalendaru

/Pregled C.E.N., broj 9. 1931.g., str. 226./

Iz krupačke parohije premešten je u Pirot, gde ga je za vreme bogosluženja zatekla smrt, početkom aprila 1941.g., ugledavši neprijateljske vojnike pod punom ratnom opremom na ulaznim vratima crkve.

Đura Veljković je bio dobar čovek, uzorni pastir i energičan paroh. Za vreme službovanja u Ljuberađi podigao je zvonaru i zidom ogradio crkvenu portu. Ta ograda se održala i posle drugog svetskog rata.

( Pregled crkve eparhije niške, br.9, 1931., str.226.).

Bio je član svešteničkog udruženja, član SKZ i član Crvenog krsta. Sahranjen je pored supruge i dece sa istočne strane ljuberaške crkve. Na spomeniku piše:

Veljković Đura 1876-1941 sveštenik

Roksanda 1877-1916 sa preminulom decom:

Dragomirom, Vladisavom, Veliborom,

Radmilom, Koviljkom i Olgom

Njihovi najmiliji

 

Pored upokojene dece pop Đura i supruga Roksanda imali su:

Branimira Đ. Popovića, nastavnika pirotske gimnazije

Milunku učiteljicu udatu za učitelja Novicu Đorđevića iz Vel.Suvodola kod Pirota

Boru i

Dušanku-Dušku

 

Milunkina i Novicina deca:

Prof.Dr.Sci.med. nauka Miroslav Đorđević, živi sa porodicom u Beogradu.

Dragoslav Đoršević, nastavnik geografije, živi sa porodicom u Pirotu

Prof. Olgica Đorđević-Momčilović, radi u biblioteci SANU

 

Hadži Grigorije Popović (1826, 1837-27.02.1911) Strelac, 02.05.1998 god

( Iz knjige „Minia opštia“, indikta gi mca novembra )

Biografija Haxi prote Grigorija: „Haxi prota pop Grigorije, popa Radenka (sin, primedba B.R) rođen 1836.godine u Strelcu. 1856 godine rukopoložen za sveštenika 21.novembra u Nišu. Arhiepiskop i mitropolit Joanikije grk. Za protu proizveden 1866 godine u Nišu. 1866.godine išao je u Rila manastir “Sv.otaca”. Bio sam na poklonjenju Svetoj Gori 1890.godine. U Jerusalimu bio je 1895 godine. Bila je i popadija Stana poklonica kći Grigorija pop Rančića.

Za vreme turaka popovao je u selima: Prva nurija bila je u selu Strelcu, Preseci i Masurovcima od (1856-1868-BMR), svega 60 kuća. 1868 godine popa Dimitrija Stankovića ubili su Turci. Onda mu je dodeljena parohija kalanska privremeno. Sela: Kalna, Jabukovik, Gradsko, Preslap, Vuči Del, Jasenov Del. Popovao je pet godina pa je ostavio. 1879 godine došao je u Ljuberaždu. Popovao sam do 1899 godine. Onda je otišao u Zlokućansku parohiju (Draginac). Kada je otišao zvalo se selo Zlokućane i imalo je crkvu Sv.Trojice (1847-8) podignuta. Do 1899 nije popravljana. Molio je da se popravi, ali bili su neki predsednici neposlušni. Onda zatvori crkvu 6 meseci i opet otvorio.

H. Grigorije Popović 1903 godine vratio se u Strelac i na strelačku parohiju 13 februara.

Umro pop Kosta ( 6.11.1902. B.R.) brat popadije Stane, poklonice 19.02.1903.god.

Iz knjige: „Mimia opštia“ /1903 mca novembra 1903.god/

Haxi Grigorije Popović rukopoložen 1857.god. novembra 21.,(u prethodnoj biografiji je godina 1856.), rodom iz Strelca, roditelji pop Radenko Mitrović, pravoslavni hristijan rukopoložen za sveštenika1834.god. u Strelcu. Pop Radenko podigao crkvu u Strelcu Uspenije Bogomatere 1838 godine i školu.

Haxi prota pop Grigorije podigao školu u Ljuberaždi, a tako je u crkvi knjige i odežde dao 1899. Preselio u Zlokućane na parohiju Crkva je bila napuštena. Zatvori je šest meseci. Popravi i ponovo otvorio. Vratio se u Strelac 1903. 15 februara kupio knjigu.

“Znati se ko je posadio topolu 1862. godine topolu pri crkvu do baru pri crkvu strelačku pop Grigorije Popović i tri ora do Baru deda Stankovu Paligradicu. Došao sam na strelačku parohiju 1903.godine 13. Februar, a bio sam pre toga otišao u Lužnicu pre 1899. godine”.

/ Gornji Zapis, original je u strelačkoj crkvi/.

/ Ove reči sam prepisivao iz crkvene knjige u strelačkoj crkvi u prisustvu potomka Haxi Grigorija, po majci maturantkinje Gordane Savić iz Zaječara, unuke Časlava A. Popovića, Axijinog/.

Haxi-Gligorije Popović, sveštenik bio je slabog zdravsvenog stanja 1907.godine. Rođen je u Strelcu, star 70.godina, rukopoložen je za đakona 12, a za sveštenika 15.maja 1856.godine.

NAPOMENA: Velika je razlika u datumu između Zapisa u strelačkoj crkvi i ovog podatka.

Haxi-Gligorije je završio osnovnu školu . Kažnjavan* je dva puta po 15.dana epitimije i jedanput 30.dana epitimije. Zbog nesluženja sv. liturgije kažnjen je i tri meseca zabrane epitrahilja. U posećivanju crkve i činodejstva bio je dobar. Bio je slab propovednik Godišnji prihod mu je bio 800.dinara.

/*MPs.-C-B-3287/1908, za 1907., tek.br.protokola 150 Konduitni spisak sveštenstva mirskog i monaškog reda u eparhiji niškoj za 1907.godinu/.

Sledeći zapisi iz strelačke crkve glase:

Pokojni Bogdan Petrović i Toša njegov sin i Živko i Živana pokloniše Sv. Bogorodici jedno jagnje.

15 avgusta 1906. god.Strelac

Pokojni deda Radisav Bojić iz Kijevca i Živana pokloniše Sv. Bogorodici jedno jagnje.

15 avgust 1906.god.Strelac

  1. kažnjen je 20 dana epitimije od niškog duhovnog suda

.Knjiga „Triod cvetni“ (Zapis zelenim mastilom)

Jovanča Vaca Gligorijević sin pokojnog Koste Gligorijevića, sveštenika iz Strelca umro 26 aprila 1949. godine (treći dan Uskrsa). Sahranjen 27 aprila 1949. godine.

Dušan M. Ćirić s.r.

Živojin sin Gavrila Stanišića i majke Sare, student agronomije iz Strelca umro 21 oktobra 1949. god. u Beogradu. Sahranjen 27 oktobra 1949.god. u Strelcu.

DMĆ (paraf) s.r.

Gornje zapise u strelačkoj crkvi prepisao sam u prisustvu:

Gordane Savić, maturantkinje iz Zaječara i potomka Haxi Grigorija Popovića, Čedomira Dimitrijevića Zebeca iz Strelca i njegovog sina Nenada Dimitrijevića 2.maja 1998.godine.

3 maja 1998. godine u strelačkoj crkvi prelistavamo knjige: Nenad Dimitrijević, Mile Radosavljević i moja malenkost Branimir Radenković, svi rodom iz Strelca.

Časoslov, pečaten v Belgrade v knigapečatnik knjaževstva Serbie. Na prvom listu knjige, na unutrašnjoj strani napisana su imena: Marija, Mara, Stanko Angelina….

Na drugoj strani rukopis: selo Strelac prodado popa Kosta prodade na Sv. Bogorodicu (nečitka reč) kupi ju (opet nečitka reč) Evta i psaltir i časlovec za groša 49 godina beše 1860.

U knjizi na praznom listu nalaze se imena: Mijail, Ćira, Jovanka, Stana, Ljubica, Desku, Mita.

1912 godina, avgust 15. Selo Kijevac. Priložio je Todor Bojić za svoji osmoglasnik crkvi strelačkoj na Sv. Bogorodicu za zdravlje sviju ukućani Todor Bojić, Pejča Bojić Svetozar, Nikola, Dragutin, Branko, Radivoje, Živana, Daca, Krsjana, Ilinka, Taska, Mara, Todora, Natalija. Naplatena 13 dinara ( Oktoih sirječ osmoglasnik koji je poklonio Todor Bojić iz Kijevca, štampan je u Moskvi).

 

Kosta Gligorijević, sveštenik (1830-1902)

Kosta Gligorijević sveštenik rođen je u selu Strelcu 1830 ili 1831.godine u mahali Ravna (Popova mala) od oca Gligorija i majke Stanke. Kosta je svršio osnovnu školu zahvaljujući roditeljima kod učitelja Đorđa Nikolića Gače u Strelcu. Kad je savladao osnovno obrazovanje, Kosta je izučio Psaltir i Časlovec. To je bilo dovoljno da u dvadesetoj godini postane sveštenik. Za đakona je rukopoložen 13., i za sveštenika 14. septembra 1851 godine po starom kalendaru. Rukopoloženje je obavio niški vladika Joanikije u crkvi Dušničkoj. /Iz nekrologa pop Kosti/.

Svešteničku dužnost obavljao je u strelačkoj parohiji od rukopoloženja 1851 do 1879 i od 1899 do smrti 6. novembra 1902. godine.

/Mat.knj.umr., 1878-1902, str.135, t.b. 20., živeo 72.g., u braku 37.g./

Rakovdolsku parohiju ustupio mu je deda pop Genča u kojoj je služio od 1880 do 1897.godine. Rakovdolska parohija pripadala je „Hramu Ravno Apostoli sv. Konstantin i Jelena“ u Crvenoj Jabuci. Crkva je ozidana 1868. g. od tvrdog materijala i imala je tri parohije: crvenojabučku, rakovdolsku i dobrovišku.

Tih devedesetih godina 19 veka rakovdolska parohija sastojala se iz dva sela: Rakov Dola i Radosina. Rakov Dol je imao 45 domova, a Radosin 50 domova u kojima je živelo ukupno 971 duša. Sveštenik Kosta je jedno vreme bio paroh i dobroviške parohije, koja se sastojala od sela Dobroviša sa 76 domova i sela Leskovice sa 37 domova, svega 113 domova u kojima je živelo 875 duša.*

(*Pravoslavna srpska crkva u Kraljevini Srbiji, Beograd 1895.godine, strana 173/174 )-Biblioteka Patrijaršije.

Iz rakovdolke parohije pop Kosta je premešten u zlokućansku parohiju u kojoj je služio od 1897 do 1899.godine. Zlokućanska parohija satojala se iz šest sela: Zlokućana (Draginca) od 50 domova, Kaluđereva 50 domova, Vezuli čiflika (Aleksandrovca) 10 domova, Radoševca 30 domova, Vave 65 domova i Gornjeg Krnjina 30 domova. Parohijska crkva za ova sela bio je „Hram Svete tžTrojice“ u Zlokućanima, ozidan 1847.godine**

( **Glas crkve niške eparhije, Niš 1899.godine, strana 120 ).

Zbog narušenog zdravlja i starosti pop Kosta je po molbi premešten u rodni Strelac u kome je služio do smrti 6. novembra 1902 godine.Strelačka parohija 1899 godine imala je 173 doma.

(Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1889, strana 119).

U traganju za što više podaraka o pop Kosti naišao sam na njegov svojeručni zapis u knjizi strelačke crkve koji glasi: “Da se znae koga sam zapopil ja pop Kosta beše vreme svetoga Krstovdan beše godine 1851.god.”

Sa suprugom Velom (1825-1885) imali su tri kćeri: Stojnu, Maru, Katu i dva sina: Antanasija (pop Tasu) i Jovanču (Vacu). Stojna je bila prva pismena žena iz Strelca. U kćerku Katu bio je zaljubljen zloglasni Turčin Beli Me(h)med i o tome postoji pesma:

/ Vidi Familije: Glišinci-Vacini /

Iako sveštenik Kosta u ono vreme nije mogao da stekne obrazovanje koje imaju sveštenici danas. Svojim trudom besprekorno je obavljo svešteniču službu u narodu i parohijskim hramovima.

Pa ipak protiv njega su dva puta podnosili tužbe koje su išle i do Ministra Prosvete i Crkvenih Dela. Prva tužba bila je povodom dostave Milosava Popovića učitelja u Crvenoj Jabuci da je pop Kosta oženio i venčao mladog unuka Đorđa J.Popovića, umesto nadležnog paroha i to starijom devojkom Stojankom iz Crvene Jabuke ( faksimil u prilogu), i da se ovaj brak može smatrati kao ukraden (“svetotatstvo”). Pregledom potrebnih crkvenih protokola i dokumenata, sam Arhijerer je ustanovio da nema falsifikata pa je Ministar Prosvete i Crkvenih dela izvestio Duhovni sud Eparhije niške da Kosta Gligorijević, sveštenik nije kriv (fotokopija u prilogu).

Drugu prijavu Gospodinu Ministru Prosvete i Crkvenih Dela šalje predsednik Duhovnog suda Eparhije niške, R.Ilić da jerej Kosta Gligorijević, paroh strelački u srezu lužničkom okruga pirotskog nije zapisao u knjigu umrlih Milana Nikolića iz Aleksandrovca koji je umro 15 avgusta 1897.godine po starom kalendaru, već je upisan posle dve godine, 1899.godine. Predsednik Duhovnog suda traži od G. Ministra “da bi izvoleo jereja Kostu Gligorijevića dati građanskom sudu na osudu” (S Br. 5462/ 2 Decembar 1900.god.) / MPs -C-f.1-r.25/1901/. Istraživanjem nisam došao do podataka o odluci G.Ministra.

Kostu Gligorijevića, sveštenika meštani su zapamtili kao odvažnog i hrabrog čoveka, koji je prkosio Turcima bez ikakvog straha. U podjarmljenom srpstvu bio je pravi čuvar srpskog imena, običaja i pravoslavlja. I u poznim godinama bio je mladolik i bez ijedne sede vlasi. Kao slobodouman i odvažan bio je poznat i van Lužnice.

Zbog popularnosti u narodu i prkosa Turcima posebno se zamerio zloglasnim Turčinu Belom Me(h)medu, koji mu je povremeno zagorčavao život, jer je pop Kosta jahao lepšeg i skupocenijeg konja. Jednom mu je Memed zapretio da će ga “tako isprebijati da neće moći ni u postelji ležati, a to li dobre konje jahati”.

Pop Kosta nije čekao da Beli Me(h)med ostvari svoju želju, već presavije tabak i požali se niškom Paši kako mu Memed preti. Pošto je Paša ukorio Memeda, ovaj prestane sa pretnjama. Pri prvom susretu posle Pašinog ukora “Beli Memed” je molio pop Kostu za oproštaj: “Pope, evo ruke. Od danas smo ja i ti dobri prijatelji i oprosti ono…znaš i ja sam malo dženabet, pa tako…”. /Iz nekrologa pop Kosti/

Pop Kosta je taj događaj iskoristio da se još čvršće poveže sa Aranđelom Stanojevićem Trnskim, iz sela Babe (Bugarska) u organizovanju ustanka protivu Turaka. Sa pop Kostom verni Aranđelovi saradnici bili su i: pop Adam Jovanović, pop Kostin brat od tetke, pop Radenko iz Strelca, njegovi sinovi pop Grigorije i pop Đorđe i David Petković, trgovac iz Crvene Jabuke.

Kosta Gligorijević, sveštenik umro je od zapaljenja pluća 6.novembra 1902* godine u porodičnom domu u Strelcu. Sahraljen je između ulaska u crkvu i zvonare 7. novembra 1902 godine. Činodejstvovali su i do večne kuće ga otpratili sveštenici : suprug njegove sestre Stane Hadži Grigorije Popović, paroh draginački, Panajot Pavlović, paroh stolski, Đorđe Popović, paroh studenski i Đura Veljković, paroh ljuberađski. /* mku (1878-1902), str.135, tek.br.20 /

Kćerku Stojnu je udao u selu Blato ispred Pirota, a Maru u susednom selu Studena. Da udobnije živi kćerki Mari je kupio imanje u selu Blato i preselio je sa porodicom. A, treća kćerka Kata je mimo volje oca pobegla za siromaška Radenka Ljubića, ćurčiju u Strelcu. Pop Kosta je bio veoma ljut i nesrećan zbog Katinog bekstva. Do kraja života nije ni jednom nogom kročio u kćerkin novi dom. Katin brat Jovanča u selu poznat kao Vaca krišom je posećivao sestru i nosio životne namirnice da ne gladuju sve dok nisu ekonomski malo ojačali,

Između ulaza u strelačku crkvu i zvonare je spomenik Koste Gligorijevića, sveštenika. Podigli su ga zahvalni sinovi pop Antanasije (Tasa) i Jovanča. Na spomeniku piše:“Ovde počiva naš dobri i mili roditelj Kosta Gligorijević paroh strelački koji se preseli u večnost 6.11.1902. god. u 72-oj godini života, a 52 godine svoje svešteničke službe. Zahvalni sinovi pop Tasa i Jovanča“

/Snimak/

U matičnoj knjizi umrlih u Mesnoj kamcelariji u Strelcu zabeleženo je: „pop Kosta umro od zapaljenja pluća 6 novembra 1902 g. posle ponoći“.*Opelo je obavio Grigorije R. Popović, paroh draginački umesto Đorđa R. Popovića, paroha studenskog

/*Knjiga umrlih, str. 53, tek. br. 51 i Prva knjiga umrlih, str. 135, tek. br. 20/

Prema nekrologu koji je objavio pop Kostin sin, pop Tasa u „Vesniku Srpske Crkve“, sv.3, mart 1903.g., str.284 na opelu pop Kosti su:“…činodejstvovali i do večne kuće otpratili sveštenici g.g. Hadži grigorije Popović, draginački, Panajot Pavlović, stolski, Đorđe Popović, studenski i Đura Veljković ljuberađski“. Osim sveštenika Panajota iz Valniša ostali su rođeni u Strelcu.

Strelačka parohija je 1899.g. imala 173. doma.

/Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1900., str.119/

 

KOSTA GLIGORIJEVIĆ (1831-1902.), sveštenik rođen je 1831.godine u selu Strelcu u mahali Ravna (danas Popova mahala) od roditelja Gligorja i Stanke. Kosta je svršio osnovnu školu, zahvaljujući roditeljima koji su ga dali učitelju Gači(Gadži) da ga nauči da čita i piše. Kad je savladao osnovno obrazovanje, pošto u to vreme nije bilo bogoslovskih škola, Kosta je izučio Časlovac i Psaltir i u svojoj dvadesetoj godini rukopoložen za đakona 13-og a za sveštenika 14-og septembra 1851. godine. Rukopoloženje je obavio vladika niški Joanikije u crkvi Dušničkoj ( iz Nekrologa pop Kosti). Umro je od zapaljenja pluća u Strelcu 6.11.1902.godine.

Prvu službu po rukopoloženju za sveštenika pop Kosta je dobio u Rakov dolskoj parohiji, “koju je njegov ded, pop Genča obsluživao”. U ovoj parohiji služio je do 1895. godine, a onda je premešten u zlokućansku (danas draginačku) parohiju u kojoj je služio četiri godine. Po molbi je dobio strelačku parohiju sa sedištem u Strelcu. U rodnom mestu služio je do svoje smrti šestog novembra 1902.godine.

Rakov-dolski paroh je od 1851-1895.godine. Devedesetih godina 19. veka rakovdolska parohija pripadala je hramu”Ravno Apostoli sv.Konstantin i Jelena” i sastojala se iz dva sela: Rakov Dola i Radosina. Rakov Dol je imao 45 domova, a Radosin 50 domova u kojima je živelo ukupno 971 duša. Pop Kosta je jedno vreme bio paroh i dobroviške parohije, koja se sastojala od sela Dobroviša sa 76 domova i sela Leskovice sa 37 domova, svega 113 domova u kojima je živelo 875 duša.*

(*Pravoslavna srpska crkva u Kraljevini Srbiji, Beograd 1895.godine, strana 173/174 ).

Svešteničku dužnost u zlokućanskoj parohiji vršio je od 1897-1899.godine. Tada se zlokućanska parohija satojala iz šest sela: Zlokućana(Draginca) od 50 domova, Kaluđereva 50 domova, Aleksandrovca 10 domova, Radoševca 30 domova, Vave 65 domova i Gornjeg Krnjina 30 domova. Parohijska crkva za ova sela bio je hram Svete trojice u Zlokućanu, ozidana 1847.godine.**( **Glas crkve niške eparhije, Niš 1899.godine, strana 120 ).

Pop Kostina supruga je Vela (1825-1885). (Umrla je od velike bolesti 23 marta 1885. godine*). Njihova deca su kćeri: Stojna, prva pismena žena iz Strelca, i Lužnice, Marija i Kata* i sinovi: Jovanča, poznat u selu kao deda Vaca i Atanasije (kršteno Antanasije), poznat kao pop Tasa, paroh gorčinski.

*/U Katu je bio zaljubljen Beli Me(h)med, čuven po zlu i o tome postoji pesma.

Stojna je udata u selu Blato, blizu Pirota, a Mara u selu Studena. Da mu kćerka Marija bolje živi, pop Kosta kupi imanje u s. Blatu i preseli je sa porodicom. Kćerka Kata se udala u Strelcu za Radenka Ljubića, siromaška mimo volje svoga oca, pop Koste. Umro je, a od tuge nijednom je nije posetio. Jovanča-Vaca pop Kostin sin bez očevog znanja posećivao je sestru i nosio životne namirnice da ne gladuju.

Iznad zapadnog dela strelačke crkve prema zvonari je spomenik Koste Gligorijevića, sveštenika koji su podigli zahvalni sinovi Jovanča i pop Tasa. Na njemu piše: “Ovde počiva naš dobri i mili roditelj Kosta Gligorijević, paroh strelački koji se preseli u večnost 6.11.1902.god.u 72.-oj godini života, a 52.godine svoje svešteničke službe.. Zahvalni sinovi pop Tasa i Jovanča“.

U matičnoj knjizi umrlih u Mesnoj kancelariji u Strelcu zabeleženo je: “pop Kosta umro od zapaljenja pluća* 6 novembra 1902. godine posle ponoći”. Opelo je obavio umesto Đorđa R. Popovića paroha studenskog, njegov stariji brat Grigorije R. Popović, paroh draginački, rodom iz Strelca.

*(Knjiga umrlih, strana 53, tekući broj 51 i Prva knjiga umrlih, strana 135, tek. Broj 20).

Prema nekrologu koji je pop Kostin sin pop Tasa objavio u „Vesniku Srpske Crkve“, sveska 3. Mart 1903. god.,str.284, na opelu su “činodejstvovali i do večne ga kuće otpratili sveštenici g. g. hadži Gligorije Popović, draginački, Panajot Pavlović, stolski, Đorđe Popović, studenski i Đura Veljković, ljuberađski”. Sem sveštenika Panajota, iz Valniša, pomenuti sveštenici su rođeni u Strelcu.

Strelačka parohija 1899. godine imala je 173 doma. Paroh crkvenog hrama „Uspenije Presvete Bogorodice“ u Strelcu je Kosta Gligorijević,

(Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1900, strana 119).

Međutim prema šematizmu Državnog kalendara Kraljevine Srbije za 1899.god. Kosta je bio paroh zlokućanski, strana 96.

Iako sveštenik Kosta u ono vreme nije mogao da stekne obrazovanje kao sveštenici danas, on je svojim zalaganjem veoma dobro i besprekorno obavljao svešteničku službu kako u parohijskim hramovima, tako i van njih.

I pored toga protiv Koste Gligorijevića sveštenika dva puta su podnosili tužbe koje su išle i do Ministra Prosvete i Crkvenih Dela. Prva tužba bila je povodom dostave Milosava Popovića, učitelja da je pop Kosta oženio i venčao svog mladog unuka Đorđa, umesto nadležnog paroha, sa starijom devojkom Stojankom iz Crvene Jabuke ( faksimil u prilogu), i da se ovaj brak može smatrati kao ukraden (“svetotatstvo”).

Pregledom crkvenih protokola Arhijerej je našao da nema krivice, što je potvdio uvidom u dokumenta i spise i sam g. Ministar Prosvete i Crkvenih Dela i izveštava Duhovni sud eparhije niške da Kosta Gligorijević nije kriv (fotokopija u prilogu).

Drugu prijavu Gospodinu Ministru Prosvete i Crkvenih Dela šalje predsednik Duhovnog suda eparhije niške, R.Ilić, na žalbu porodice, da jerej Kosta Gligorijević, paroh strelački u srezu lužničkom okruga pirotskog nije zapisao u knjigu umrlih Milana Nikolića iz Aleksandrovca koji je umro 15 avgusta 1897. godine, već je upisan posle dve godine, 1899. godine. Traži od G. Ministra “da bi izvoleo jereja Kostu Gligorijevića dati građanskom sudu na osudu.”

(S Br. 5462/ 2 Decembar 1900.god.) / MPs -C-f.1-r.25/1901/.

Pop Kosta je u podjarmljenom srpstvu bio čuvar pravoslavlja, imena srpskog i lepih srpskih običaja. Turci su ga zato mrzeli i zadavali mu grdne jade. Bez ijedne sede vlasi do kraja života, mladolik za svoje godine, slobodan i odvažan nije se bojao od Turaka. Kao slobodouman i odvažan prkosio je Turcima jašući lepe i skupocene konje. O njemu se čulo i van Lužnice. Zbog njegove popularnosti i prkosa, jednom ga je pozvao zloglasni “Beli Memed” i zapretio mu da će ga “tako isprebijati da neće moći ni u postelji ležati, a to li dobre konje jahati”.

Pop Kosta nije čekao da to Beli Memed i ostvari već presavije tabak i požali se niškom Paši. Ukoren od Paše, “Beli Memed” nije više pretio pop Kosti, već ga je jednom pri susretu molio za oproštaj:

-Pope, evo ruke. Od danas smo ja i ti dobri prijatelji i oprosti ono……znaš i ja sam malo dženabet, pa tako…*

*/ Iz nekrologa o pop Kosti /

Beli Memed je bio zaljubljen u Katu pop Kostinu najmalađu kćerku. Ukućani su morali da je kriju od Turčina Memeda kad je posećivao ili prolazio kroz Strelac. I ona je jedan od razloga što je Memed pretio pop Kosti. O Memedovoj zaljubljenosti postoji i pesma:

 

Pored svešteničke dužnosti pop Kosta je bio i verni saradnik Aranđelu Stanojeviću Trnskom iz sela Babe kod Trna (Bugarska) organizatoru ustanka protiv Turaka, kao što su bili i pop Adam Jovanović iz Zlokučana (pop Kostin brat od tetke), pop Radenko iz Strelca i Radenkovi sinovi: pop Grigorije i pop Đorđe.

 

Antanasije (Atanasije-pop Tasa ( 1852/1853, 1857—191?.)

Rođen je u Strelcu od oca Koste Gligorijevića, sveštenika i majke Vele, domaćice 1857*. godine. Prema Konduitnom spisku za 1907.god., tek. br. 147, pop Tasa je rođen 1852/1853. godine. Svršio je osnovnu školu. Sa 17.god. bi đak kod Con8 učitelja

.(LJ: Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. V, Sr.Karlovci 1925, str. 314., br.9307

*/Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1900, str.121./

Rukopoložen je za đakona 23 januara 1877 godine, a za sveštenika 3 marta iste godine. Iako je imao samo osnovnu školu i pripremu za sveštenika, bio je dobar sveštenik.

(Prema Kond. listu Ep.N.za 1913, t.br.230)

( Ovde ubaciti fotokopiju Izveštaja pirotske gimnazije: „ Antanas pop Kostin ot Strelac 1877, leto anuarija 23. Primi sveštenstvo na 1877, leto mart 13. Vladika Evstatija. Pop Antanas pop Kostin, selo Strelac)

Svoj radni vek proveo je kao paroh u parohijskoj crkvi hrama „Svete Paraskeve“ u Gorčincu. Služio je Bogu i narodu od 1877-1911./1880-1914?/ Hram Svete Paraskeve je ozidan na starom temelju 1868. godine. Prema Konduitskom listu sveštenstva Eparhije niške za 1913. g. pop Tasa je bio “dobar propovednik, vrlo dobar u posećivanju crkve i znanju činodejstava”. Te godine imao je prihod 3.200. dinara. Zbog nesluženja Sv.Liturgije od Duhovnog suda u Nišu kažnjen je sa 20.dana epitimije. Bio je član Crvenog krsta.

/ A.S.MPs-C-1913. B 3302(7) Konduitski spisak ….Tek.br. 230./

Gorčinska parohija obuhvatala je pet sela: Gorčinci od 90 domova, Suračevo 50 domova, Izvor 67 domova, Provaljenik 30 domova i Babušnicu od 12 doma. Cela parohija imala je 249 domova 1899 godine.

(Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1899, str. 121).

Gorčinska parohija bila je upražnjena za vreme ratova od 1912-1919.

/MPs. C.B 3302/1913/

Po partijskoj pripadnosti pop Tasa je bio radikal. Upisan je u Protokolu Radikalne partije pod brojem 658 u Pirotu.

Antanasije K. Popović i supruga Živana, iz Pirota imali su četiri sina i dve kćerke. Prvi sin Aleksa umro je 2.februara 1890. g. kao đak drugog razreda pirotske gimnazije u 14-oj godini. Opelo je vršio Panajot Pavlović, paroh ralinski**

(Knjiga umrlih, strana 68, tek. Broj 184).

Kćerkica Magdalena umrla je od velikog kašlja 16. juna 1884. godine. Imala je samo dva meseca.

Drugi pop Tasin sin Čedomir i treći Svetomir -Toma bili su učitelji (Detaljnije o njima je u poglavlju o učiteljima).

Najmlađi pop Tasin sin Dimitrije-Vita Popović (1897-1966), pored niže gimnazije u Pirotu završio je i trgovačku akademiju u Nišu. Radio je u Štednokreditnoj banci u Pirotu. Kada je Štedionica bankrotirala prešao je u Beograd i radio kao knjigovođa u Vodovodu do penzije. Umro je 1966.g. i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

Dimitrije-Vita Popović je oženjen sa Milevom Marković, iz Kragujevca, profesorkom pirotske gimnazije. Njihov sin Dragoslav Popović, je doktor atomske fizike i prof. Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Radio je u Institutu u Vinči, u Norveškoj i bio službenik OUN u Komisiji za atomsku energiju u Beču.

Zaga pop Tasina kći je udata za učitelja Blažu Grozdanovića u Gradašnici kraj Pirota.

Milunka S.Popović, udata Manić, iz pop Tasine familije, marta 1999.g., pričala je autoru hronike:

“U selu Boljare blizu Vlasotinca smeštena je jedna jedinica NOV 1944. Izvestan broj mobilisanih mladića bio je u školskoj zgradi u kojoj je stanovala učiteljica sa suprugom. U jednom trenutku učiteljica je čula pesmu jednog vojnika . Glas vojnika je podsećao na glas divne prijateljice Zagorke. Otišla je da upozna vojnika koji je pevao. Nije je uho prevarilo. Vojnik koji je imao divan glas bio je Dragiša, Zagorkin sin. Dragiša je danas lekar i živi u Berlinu.

Pop Tasina supruga je imala u Pirotu tri kuće. Sin Dimitrije-Vita ih je prodavao jednu po jednu i kockao se.

O pop Kosti i njegovom sinu pop Tasi postoji anegdota koju kazuje njihov praunuk i čukun unuk Živojin S. Aleksić:

“Došao čovek iz Rakov Dola, pop Kostine parohije u Strelac i zove pop Kostu da ide u Rakov Dol i opeva jednog pokojnia. Bilo je zimsko vreme pa je pop Kosta nekoliko dana provodio u rodnoj kući u Strelcu. Iz Babušnice je došao i njegov sin pop Tasa da se vide. Pop Kosti se nije išlo po snegu preko planine u Rakov Dol pa zamoli sina pop Tasu da ode i opeva pokojnika.. Sin mu napomene da je to njegova parohija i njegov posao. Slušao taj razgovor Jovanča-Vaca, zemljoradnik, drugi pop Kostin sin pa pozove svoju ženu Katu:

-Kato, idi zgrej vodu da i’ oba obričim pa ču ja da idem

** ralinska parohija pripadala je strelačkoj crkvi i obuhvatala je ova sela: Ralin 53.doma, Valuniš (Valniš) 28 domova, i Kambelevac 56 domova, svega 137 domova i 1098 duša

(Pravoslavna srpska crkva u Kr.Srbiji 1895, str.169).

/ Ubaciti fotokopiju iz Izveštaja pirotske gimnazije -Antanas pop Kostin ot Strelac 1877, leto anuarija 23. Primi sveštenstvo na 1877, leto mart 13. Vladika Evstatija. Pop Antanas pop Kostin, selo Strelac/.

Godine 1907 imao je godišnju platu 1.800 dinara.

  1. g. školskog odbornika Stamenka Jovanovića zamenio je Antanasije Popović, sveštenik.

Predsednik školskog odbora je Adam Stamenković i sa učom Dimitrijem Melentijevićem pišu Ministru prosvete 9.02.1884.g. kako radinjinska i stolska opština ne uplaćuju školskoj kasi u Strelcu pare za rad škole

/III 55, 1885, Arh.Srbije/

 

Stevan Đ. Popović (1872-1936)

Sveštenik Stevan rođen je u Strelcu 5. marta 1872. godine od majke Velike i oca Đorđa, sveštenika. Umro je 13. 01. 1942. g. u Nišu. Unuk je znamenitog strelačkog popa Radenka. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Pirotu. U prvi razred gimnazije upisan je po odobrenju Gospodina Ministra prosvete i crkvenih dela Pbr.12138 od 21. septembra 1887. godine, pošto je prethodno položio prijemni ispit sa odličnim uspehom.

/Prilog fotokopija molbe i odobrenja/.

Po završetku petog razreda gimnazije upisao je Bogosloviju u Beogradu i sa uspehom je završio. Rukopoložen je od Episkopa Inokentija za đakona 29, a za sveštenka 30. 08. 1897. godine u „Hramu sv.Trojice“ u Nišu. Za sveštenka je postavljen u Mokranjskoj parohiji, blizu Bele Palanke. Parohija je imala pet sela: Mokra 110 domova, Divljana 23 doma, Donja Koritnica 70 domova, Gornja Koritnica 25 domova i Oreovac 36 domova. Cela parohija imala je 264 doma i 2096 duša. Parohijska crkva je manastir divljanski „Sv. Dimitrije“.

Po molbi je 1899.g. postavljen za paroha aleksandrovskog, protoprezviterstvo topličko, okruga niškog.

/ Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1900., str.118 /; MPs.-C-1913., B-3302, tek.br.251./

Prema arhivskim podacima i 1907 godine bio je sveštenik u parohiji Aleksandrovačkoj u Namesništvu topličkom. Prema izveštajima nadležnih Stevan je bio dobar sveštenik i propovednik u crkvi. Redovno i savesno obavljao je svoju dužnost. Podjednako se ophodio i sa starim i mladim parohijanima Bio je dobrog vladanja i odgovorno vršio svešteničku službu.

Međutim, zbog venčavanja nekoliko parohijana u belopalanačkoj crkvi, a ne u manastiru divljanskom, koji mu je bio parohijalna crkva, kažnjen je od Arhijereja jednomesečnim zabranom epitrahilja i 10 dana epitimije, zbog izostanka sa večernje.

Pop Stevan je bio član svešteničkog udruženja i član zemljoradničke zadruge. Imao je godišnji prihod 2.200 dinara, 1907., a 1913.g. 1.600. din.

/Konduitni spisak sveštenstva mirskog i monaškog reda u eparhiji niškoj za 1907., t.br. 235 /.

Godine 1924 je paroh 7. niške parohije koja je obuhvatala deo Niša, selo Medoševac i selo Popovac sa ukupno 2251 domom. Parohijalni hram je „Sv. Pantelejmon“ u Nišu

/Šematizam za 1924.g., str. 199/

Pop Stevan je 1932 g. privremeno bio paroh kosanićski u srezu jablaničkom Odlukom NJ.V.Pr.Mitropolita zagrebačkog i Adm. Episkopa niškog g. Dositeja E br. 1677/1932.god. vraćen je “u dejstvo svoje parohije”

(Pregled crkve eparhije niške, br.11 i 12, 1932., str.220.)

Za svoj rad Stevan Đ. Popović odlikovan** je crvenim pojasom i protskom kamilavkom. Proizveden je u čin protojereja kao paroh svetopantelejski u Nišu (Isto: str.22o, 223, 278).

**/ Šematizam istočno-pravoslavne patrijaršije iz 1924., Sr.Ksrlovci 1925., str.199./

Pop Stevanova supruga Antica je umrla mlada i ostavila petoro dece: Veru, Nadeždu, Ljubomira, Branislavu, Nikolu i Miodraga-Mileta

Vera je umrla kao devojka

Nadežda se nije udavala

Ljubomir, ekonomista diplomirao je u Frankfurtu na Majni. Ženio se. Nema decu.

Nikola je umro kao dete u Topličkom ustanku.

Miodrag je pravnik. Živeo je u Nišu, neženja

Branislava, najmlađa udata je za Celeta- Svetozara Potića. Imaju kćerku Gordanu udatu za Slavoljuba Cvetkovića, istoričara u Beogradu.

Stevan Popović je napisao članak: “Govor o redu u crkvi za vreme primanja sv. pričešća” koji je objavljen u Pregledu Crkve Eparhije Niške za februar-mart 1936 godine, strana 88-90.

/ U prilogu fotokopija/.

O Stevanu Đ. Popoviću, proti sa službom u Nišu beleži i Pregled Crkve Eparhije Niške 1938. godine u broju 10, na strani 348.

Odlukom E. Br. 2029 od 29-DŽ-1941.g. protojereja Stevan Đ. Popović paroh VII niške parohije postavljen je za stalnog paroha DŽII niške parohije.

/Glasnik srpske pravoslavne crkve br. 10. , 1. oktobar (18. septembar) 1942., str.72./

 

Slavko Đ. Popović (1874-5)** 1877. – 20.12.1937 )

Slavko Đ. Popović, sveštenik rođen je u Strelcu 1877 godine od majke Velike i oca Đorđa, sveštenika. Unuk je znamenitog popa Radenka. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, 5 razreda gimnazije u Pirotu, a Bogosloviju u Prizrenu; (Beogradu prema Kon.sp.iz 1913./

(Pregled Cr.Ep.Niške,br.12, str.353).

Po završetku Bogoslovije i odsluženja vojnog roka bio je učitelj u osnovnoj školi u Studeni i Strelcu od 1901-1902 godine.

Kao učitelj osnovne škole u Strelcu 15. juna 1902 g.ocenjen je od nadzornika M.Lazarevića odličnom ocenom.

U Studeni je radio kao učitelj 1901.g. Po molbi PBr.506 od 14.januara 1902 g. premešten je iz Studene u rodni Strelac.

Venčao se u Nišu 10. Novembra 1902 godine sa Julijanom, kćerkom Anke i Mihaila -Miče (Dimitrija Nikolića), sveštenika iz Niša, rodom iz Prokuplja. Julijana je rođena 5.avgusta 1881.godine (Knjiga venčanih u Mesnoj kancelariji u Strelcu).

Kumovao je Jovan P. Drobnjak, konjički poručnik iz Niša. Venčao ih Jovan Z. Popović, niški sveštenik.

Slavko Popović je rukopoložen za đakona 29 decembra 1902., a za sveštenika 14 januara 1903 godine* .

* (A.S.MPs.-C-B-3287/1908 Konduitni spisak sveštenstva mirskog i monaškog reda u eparhiji niškoj za 1907 godinu, red.br.originala 148, god.plata 1.500. din.) i /*MPs-C-B-3302/1913., tek.br.231./.

Početnu svešteničku dužnost obavljao je u draginačkoj parohiji, u crkvi „Hram s. Trojice“. Crkva je sagrađena 1847 godine. Svešteničku dužnost je obavljao od 1903 do 1914. godine. Istovremeno je bio i učitelj u babušničkoj osnovnoj školi. Učiteljske dužnosti razrešen* je 24 februara 1915 godine.

/* Prosvetni glasnik, br. 3, 1915 g., str.42/

U Dragincu je služio i posle Prvog svetskog rata, a već 1924 g. bio je paroh rasničke parohije nedaleko od Pirota. Rasnička parohija obuhvatala je sledeća sela: Rasnicu, Barje Čiflik, Poljsku Ržanu i Pasjač sa ukupno 2650 domova. Parohijski hram za ova sela bio je „Sveti Besrebrenici Kozma i Damjan“ u Rasnici.**

**(Šematizam istočno pravoslavne patrijaršije za 1924 godinu, Sr. Karlovci 1925, strana 203).

Slavko Đ. Popović je bio odličan sveštenik u vršenju svoje dužnosti i vrlo dobar propovednik u crkvi. Njegova saradnja i ophođenje sa parohijanima kako sa starima tako i sa mladima bila je besprekorna. Njegov rad i ponašanje nisu ostali nezapaženi pa je od crkvenih vlasti odlikovan crvenim pojasom i zlatnom medaljom za revnosnu službu.

Sredinom marta 1926 godine premešten je u Belu Palanku i postavljen za vršioca dužnosti namesnika belo-palanačkog sreza

(E.br.729 od 4. marta po 1926 godine po starom kalendaru)***

***(Pregled Crkve Eparhije Niške, br 3-4, 1926 g., strana 113).

U 1931.godini pop Slavko je bio član Upravnog odbora Eparhije Niške.

Na sv.Savu 27 januara 1928 godine, Slavko Đ. Popović je odlukom E. br. 190 utvrđen za namesnika Belo-Palanačkog sreza, a na sednici Sv.Arh.Sinoda od 23/10. 03. 1932, zap. br. 933 i izveštaja E br. 684/1932 g. postavljen je za Arhijerejskog namesnika

/ Preg.Cr Ep.Niške br. 5,6 i 7, 1932., str.97./

Godine 1932 Slavko Đ. Popović, protojerej Arh. namesništva Belo-Palanačkog preuzeo je i Arhivu namesništva sreza Lužničkog.****

**** (Pr. Cr. Ep. Niške, 1932, br. 5, 6 i 7. strana 97/98).

Slavko Đ. Popović je umro 20.12.1937.godine.

/Pregled Eparhije Niške, br.12., 1937.g.,str.353 /

Da li je greškom navedeno u Glasniku da je septembra 1938. Slavko bio protojerej u Beloj Palanci???

Protojerej Slavko Đ.Popović sarađivao je u crkvenim glasilima. Ima objavljene zapažene nekrologe: o jednom od najstarijih sveštenika novo-oslobođenih krajeva od Turaka, jereju Milanu Ristiću (pop Mili Gačkovcu) i jereju Živku Ristiću, parohu striževačkom, rođenom striževčaninu. Protojerej Slavko Popović bio je član svešteničkog udruženja, član Srpske književne zadruge, zemljoradničke zadruge i Crvenog krsta. Radio je na književnom polju. U 1913.g. imao je godišnji prihod 1.800. din.

 

Đorđe R. Popović (1842, 1847-1917),

Đorđe R. Popović (1842, 1847-1917), sveštenik rođen je u Strelcu 1842 ili 1847 godine u porodici znamenitog popa Radenka. Osnovnu školu završio je u rodnom selu. Za đakona je rukopoležen 26, a za sveštenika 27 decembra 1872 godine (po starom kalendaru).* Za sveštenika je postavljen u susednom selu Studena.

/ * Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1899, str. 118/119 / i /Kod.sp.,tek.br.232. ,MPs.-C-B-3302/ 1913 /

Prema Kond.spisku A.S., MPs-C-B-3287/1908, za 1907.g., redni broj 149., rođen je 1847. god.

Đorđe je oženjen Velikom, kćerkom deda Stanka iz Popove mahale od koga je nastala familija Stankovci. Draga Ljubić, praunuka deda Stankova kazivala je autoru ovih redova 31 jula 1986. godine da je Velika pobeguljlja, pobegla je za Đorđa, a s’ njom je pobeglo i deda Stankovo kuče koje je Veliku mnogo volelo. Velika je rodila tri sina: Stevana, Slavka i Aleksu i dve kćeri: Darinku i Bosu.

Stevan i Slavko su postali sveštenici, a Aleksa učitelj.

Darinka je udata za Aleksandra Kostića, iz Vlasotinca, sreskog pisara u Babušnici. Njihova deca su: Nadežda, Miodrag, Živojin, Vera, Dragoslav, Božidar i …?

Bosa je udata za Simu trgovca u Ljuberađi. Njihova deca su: Petar, građ. inženjer, radio i umro u Beogradu, Leposava (udata za Dobru „Tornika“, trgovca iz s. Blata) i dva blizanca: Jovča i Jovan.

Sveštenik Đorđe je svoju dužnost obavljao veoma savesno. Bio je dobar propovednik u crkvi i izvanredan čovek. Njegov odnos prema parohijanima kako starima tako i mladima, služio je za primer ostalim sveštenicima. On je bio sušta suprotnost starijem bratu Grigoriju, takođe svešteniku, koji je često svojim parohijanima priređivao neprijatna iznenađenja.

Prema podacima iz Šematizama pop Đorđe je službovao u studenskoj parohiji od 1858-1880.-1890.godine i od 1896-1915 godine. U međuvremenu mesto je bilo upražnjenoBio je član svešteničkog udruženja i član Zemljoradničke zadruge.. Kao propovednik nije bio zapažen. Godišnji prihod 1913. g. imao je 1.150. din. Umro je od boginja u rodnom Strelcu za vreme I svetskog rata 1917. godine. Opelo je vršio bugarski sveštenik Petar.

Prema eparhijskoj podeli studenska crkva imala je 1895. godine dve parohije: studensku i valnišku. U studenskoj parohiji bila su sela: Studena sa 106 domova, i deo Strelca sa 30 domova u kojima je živelo ukupno 1144 duše, a valniška parohija je obuhvatala sledeća sela: deo Valniša sa 24 doma, Kijevac sa 23 doma i Preseku sa 23 doma. U ovoj parohiji služio je jerej Miladin Ristić*, rodom iz Valniša.

(*Pravoslavna srpska crkva u Kraljevini Srbiji 1895.god, str.169).

Prema novoj podeli sela po parohijama 1899. godine, studenska parohija je obuhvatala četiri sela: Preseku sa 20 domova, Studenu sa 120 domova, Valniš sa 60 domova i Ralin sa 60 domova. Cela parohija imala je 260 domova. Parohijalna crkva za pomenuta sela je „Hram Sv. Nikole“ u Studeni. Hram je 1867 g. obnovio Radenko Gmitrović, sveštenik, otac popa Đorđa.

(*Glas Niške Eparhije, Niš 1899.god.,str. 118/119).

Mileva M. Radenković, iz Strelca kazivala je osmog oktobra 1987.godine anegdotu o pop Đorđi:

Susedno selo Valniš slavilo je Spasovdan. U centru sela na mestu zvanom Krs(t) svako domaćinstvo donese hlebni kolač ispečen u crepnji, kondir rakije i malo vina, tek toliko da njime sveštenik prelije kolač pri sečenju. Pored hlebnog kolača tu su: meze, gotova jela u čvrstom stanju i pečeno jagnje. Po završenom obredu sveštenik od svakog domaćina dobije plećku pečenog jagnjeta. Jedan od domaćina nije imao jagnje i doneo pečeno prase. Kada je pop Đorđe stigao do njega da čita molitvu i preseče kolač, ugledao je pečeno prase i zapevao: “Sveti Spase primi prase, domaćin nije imao jagnjence pa zaklao prasence”.

 

Hadži Grigorije Popović (1826 – 27.02.1911)

Rođen je u selu Strelcu. Zpisano je nekoliko datuma i godina njegovog rođenja. Prema novoustrojenoj matičnoj knjizi umrlih, koja se nalazi u Mesnoj kancelariji u Strelcu, Grigorije je rođen 1826.godine

(M.knjiga umrlih, str. 192, tek.br. 24)

A, prema „Glasu crkve eparhije niške“, Niš 1899.god., str.120/121, Grigorije je rođen 1837.godine.

Autor monografije našao je u strelačkoj crkvi u knjizi Mimia opštia biografiju Hadži prote Grigorija u kojoj piše: “Hadži prota pop Grigorije popa Radenka rođen 1836. god. u Strelcu, 1856. god. rukopoložen za sveštenika 21. novembra u Nišu…,

/Prema podacima Dr. Ilije Nikolića iz Pirota Hadži-Grigorije Popović rukopoložen je za đakona 12., a za sveštenika 27.12. 1856. g./

Paroh je strelački od 1856-1879

1879.god.došao na ljuberašku parohiju u Ljuberaždi…”

Hadži Grigorije Popović bio je paroh presečki 1880/1881.

Na krštenju je dobio ime Grigorije. Tako se i potpisivao iako je kasnije u narodu preovladalo ime Gligorije, verovatno zbog lakšeg izgovora. Pod imenom Gligorije ubeležen je u šematizmima i kao narodni poslanik u skupštinskim stenografskim beleškama. Jedino u Kalendaru sa šematizmom Kneževstva Srbije za godinu 1880, na strani 159 upisno je njegovo kršteno ime “Grigorije Popović, sveštenik ljuberaždski”.

Osnovnu školu, koju je osnovao njegov otac pop Radenko, svršio je u rodnom selu. Crkveno slovensko čitanje i tumačenja kao i crkvena pravila i pojanje naučio je od oca Radenka. Izučivši sve što se u to vreme moglo naučiti, rukopoložen je za đakona 12 maja, a za sveštenika tri dana kasnije 15 maja 1856.godine

/Kond. spisak Ep. niške za 1907.god, tek.br.150./

(Proveriti da li su Hadži pop Grigorije i pop Kosta bili đaci u s. Blatu i da ih je učio Damnjan,bivši sekretar knjaza Miloša ?)

Grigorije se oženio Stanom, sestrom Koste Gligorijevića, sveštenika iz Strelca. Imali su petoro dece, dva sina: Jovana (Jovanču) i Mitu i tri kćeri: Staniju, Mladenu i Božiku.

“Bio je dobar sveštenik, ali slab propovednik”*, navodi se u Konduitnom spisku.

(*Konduitni spisak Eparhije Niške za 1907.godinu)

Prema parohijanima je često bio nezgodan i oštar čovek. Pri obilasku parohijalnih domova da sveti vodicu zahtevao je da prostorije budu čiste i da su sve tvari u prostoriji na svome mestu. Nered i nečistoću nije trpeo.

Zora „Ćerćeska“ priča da je zbog nepometenog poda u ižama bio veoma ljut, a dešavalo se da domaćicu i udari i naredi da očisti pod dok on sveti vodicu u susednoj kući. U prljavim prostorijama nije hteo da sveti vodicu.

„Aadžija“ je bio ekonomičan i dobar parničar. Stekao je dobru imovinu u Strelcu i Ljuberađi, gde je službovao više godina. U strelačkom ataru i danas u više potesa njegove bivše njive meštani zovu skraćeno „Popligorino“: u Jasičju, u Orničju, ispod Konjeg kladenca.

Čedomir Pejčić Gačkovac u svojim kazivanjima tvrdi da je „Hadžija“ svoje imanje uvećavao uzimanjem najboljih parcela od seljaka na ime dugovanja za obavljene svešteničke usluge: za krštenje, venčanje, opela i drugih svešteničkih usluga.

U Ljuberađi pored kuće imao je i dve vodenice. Bio je parničar do kraja života. Zbog imovine u Ljuberađi vodio više godina spor sa Dragomirom Jocićem*, sinom Miladina Nikolića iz Strelca. Miladin se oko 1892.godine odselio u Ljuberađu na imanje Hadži Grigorija Popovića i tamo živeo do smrti (*A.S. MUD-P, f.12, r2 / 1912).

Spor sa „Hadžijom“ vodio je i Gligorije Marković, iz Strelca

/A.S.MPs-C-B-3280, f 11 (rimsko)-40-10 /

Državni tužilac Radisav Todorović optužio je popa Grigorija “zbog utaje i samovlašća” prilikom prikupljanja milostinje od naroda za zidanje crkve u Ljuberađi i da je “nasilno preuzeo” selo Radinjince, deo parohije svoga šuraka Koste Gligorijevića. U sudskom procesu ga je branio Dobrosav Stojanović. Uspeo je da ga oslobodi od optužbe, ali je morao svedocima isplati dangubu

(MPs.-C-Br.1468, f.iv, r. 110, K-10/85).

Nije to jedini spor koji je Hadžija vodio preko sudova. On je do svoje smrti vodio i spor oko zabrana* sa smesničarima: Jovanom Popovićem, Rančom Gligorijevićem, Stevanom Jovanovićem i Cvetanom Adamovićem

(*A.S. MUD-P f.16, r.13/1911).

Svešteničku dužnost obavljao je u strelačkoj, kalanskoj, ljuberaškoj i zlokućanskoj (draginačkoj) parohiji. U kalanskoj parohiji je služio pet godina. 1879. god. dobija službu u Ljuberaždi.

U ljuberaždskoj parohiji je služio punih 20. godina i stekao lepu imovinu, pored kuće i dve vodenice. Od 1899.godine do 1903.godine bio je paroh zlokućanske (draginačke) parohije, a posle smrti šuraka sveštenika Koste Gligorijevića, Hadži Grigorije je postavljen za sveštenika strelačke parohije. Od namesnika sreza lužničkog dužnost je u Strelcu primio 13. februara 1903.godine*.

(*Potpisi o primopredaji mat.knjiga –Mesna kancelarija)

Pri redovnom pregledu stanja crkve strelačke Arhijerejski namesnik lužničkog sreza našao je da u računima ove crkve za 1908 god. ima nepravilnosti. Formirana je komisija da ispita poslovanje Hadži Grigorija Popovića za 1906, 1907 i 1908 godinu.

Članovi komisije bili su: Slavko Đ. Popović, svešt. draginački (Hadžijin bratanac), Jovan A. Popović, svešt. striževački i Josif Dinčić, policijski pisar načelstva okruga pirotskog

/A.S. B-3293, f.3 (rimsko) -4-09 / . U toku istraživanja nismo došli do rezultata komisije.

Hadži Grigorije Popović kažnjavan je više puta od crkvenog Duhovnog suda u Nišu: dva puta po 15 dana epitimije, jednom 30 dana epitimije zbog nesluženja svete liturgije, zatim tri meseca zabrane epitrahilja, a 1908. godine 20 dana epitimije.

Hadžija je bio aktivni član Radikalne partije. U više saziva narodne skupštine biran je za narodnog poslanika (opširnije o ovome u odeljku Političke partije-Izbori).

Aprila 1882. Hadžija je osuđen i zatvoren 15. maja

/Protokol MUD, 1882, PO VIII, 131- Arhiv Srbije /

Umro je 27. februara 1911.godine. Sutradan je sahranjen na strelačkom groblju. I danas stoji spomenik koji su mu podigli zahvalni sinovi Jovanča i Mita i snahe Marija i Kraljica. Na spomeniku vreme je učinilo svoje, ali još uvek mogu slova da se pročitaju.

/Snimak spomenika/

Njegova supuga Stana, umrla je 28. februara 1903. ; (19. februara od otoka

O Hadži Grigoriju postoje više anegdota. Jednu od njih je pre tridesetak godina ispričala Cveta Džamćina. U leto 1996 kazivala je istu priču Cvetina praunuka Ljubka (1944-):

-Pop Grigorija krstio dete jednom siromašku iz Strelca. Kuća sirmaška bila je tamo gde je sada kuća Ljube Naćinoga. Ovaj siromašak nije imao para da plati krštenku, ali je obećao da će platiti po povratku iz pečalbe. Pošto siromašak nije platio ni posle godinu dana, to pop Grigorije ode u Gradište, gde je siromašak sa bratom orao njivu i ispregne mu jednog brdskog vočića iz jarma, otera ga i proda. Sav novac zadrži za sebe. Kada je pop Grigorije odveo vočića, dva brata su seli u brazdu, plakali i proklinjali popa Grigoriju. Zatim se naizmenično uprezali u jaram da bi sa drugim vočićem vukli ralicu i poorali njivu.

Posle Drugog svetskog rata, naslednici Vlade Pašića prodali su kuću koja je bila na mestu pop Grigorijine kuće. Kuću je kupio Boško Paunović, Milojćar. Baba Cveta Džamćina tada je rekla:

-E, neje trebalo Boško da kupuje tuja kuću ona je prokleta. Tuva se ne zavrčava muška glava.

Obistinilo se ono što je baba Cveta govorila. Ubrzo od useljenja u kuću umrli su i Boško i njegov sin Stavra. Ostala je samo ženska čeljad.

( Inicijatori pokreta protiv Turaka iz Lužnice bili su pop Radenko i njegovi sinovi pop Grigorije i pop Đorđe. 1873.g. pop Radenko je bio paroh u Studeni).

Biografija Hadži prote Grigorija

( Iz knjige Mimia obštia u strelačkoj crkvi, doslovce prepisana 02.maja 1998. god.)

„Hadži prota pop Grigorije popa Radenka rođen 1836. godine u Strelcu. 1856. godine rukopoložen za sveštenika 21. novembra u Nišu Arhiepiskop i mitropolit Joanikije Grk. Za protu proizveden 1866. god. u Nišu. 1866. godine išao je u Rila manastir “sv. otaca”( U Bugarskoj, prim. autora). Bio sam na poklonjenje u Svetoj Gori 1890. godine. U Jerusalimu bio je 1895. godine. Bila je i popadija Stana poklonica kći Gligorija pop Rančića. Za vreme Turaka popovao je u selima: Prva nurija bila je u Strelcu, Preseci i Masurovcima, svega 60 kuća. 1868. godine popa Dimitrija Stankovića ubili su Turci. Onda mu je dodeljena parohija kalanska privremeno. Sela: Kalna, Jabukovik, Gradsko, Preslap, Vuči Del, Jasenov Del. Popovao je 5 (pet) godina pa je ostavio. 1879. godine došao je u Ljuberašku parohiju u Ljuberaždi. Popovao sam do 1899. godine.Onda je otišao u Zlokućansku parohiju. Kada je otišao zvalo se selo Zlokućane i imalo je crkvu „Sv. Trojice“ 1847.g podignuta. Do 1899. nije popravljana. Molio je da se popravi, ali bili su neki predsednici neposlušni. Onda zatvori crkvu 6 (šest) meseci i opet otvorio.

H.Grigorije Popović s.r.

  1. god. vratio se u Strelac i na strelačku parohiju 13. februara.

!906. god. sveštenički bir je 2 dinara

Umro pop Kosta brat popadije Stane, poklonice 19.02.1903.( prema drugim podacima umro je 06.11.1902.)*

/*Iz knjige Mimia opštia / 1903 mca novembra (indikta gi mca novembra 1903. god.).

“Hadži Grigorije Popović rukopoložen 1857 novembra 21, rodom iz Strelca, roditelji pop Radenko Mitrović, pravoslavni hristijanin, rukopoložen za sveštenika 1834. god. u Strelcu. Pop Radenko podigao crkvu u Strelcu „Uspenije Bogomatere“ 1838. god. i školu. Hadži prota pop Grigorije podigao školu u Ljuberađi, a tako je i u crkvi knjige i odežde dao 1899. Preselio u Zlokućane na parohiju. Crkva je bila napuštena. Zatvorena je šest meseci. Popravi i ponovo otvorio. Vratio se u Strelac 1903, 15. februara.

Znati se ko je posadio topolu pri crkvu pop Grigorije Popović. 1862.god. posadio topolu do strelačke crkve, do Bare i 3 (tri) ora do Bare deda Stankove potes Paligradica. Došao je na strelačku parohiju 1903.god. 13.februar, a pre 1899 bio u Lužnici”.

Evo još nekoliko zapisa u istoj knjizi:

“Pokojni Bogdan Petrović i Toša njegov sin, Živko i Živana pokloniše sv. Bogorodici jedno jagnje.

  1. avgusta 1906. g. Strelac.

Pokojni deda Radisav Bojić iz Kijevca i Živana pokloniše sv. Bogorodici jedno jagnje.

  1. avgusta 1906. g.Strelac”

U knjizi Triod cvetni zelenim mastilom zapisao je Dušan M. Ćirić, učitelj iz Babušnice, deda Vacin unuk ( Prim. BMR.):

“Jovanča Vaca Gligorijević sin pop Koste Gligorijevića sveštenika iz Strelca umro 26. aprila 1949. god. (treći dan Uskrsa). Sahranjen 27. aprila 1949. god.

Dušan M. Ćirić, s.r.”

“Živojin-Žika Gavrila Stanišića i majke Sare, student agronomije iz Strelca umro 21. oktobra 1949. god. u Beogradu. Sahranjen 27.oktobra 1949 u Strelcu.

Dušan M. Ćirić, s.r.

O popu Grigoriju kazivao je i Radosav-Rada M.Miladinović, na sv. Iliju 2.08. 2.000. god. u Strelcu:

“Pop Grigorije je bio nezgodan čovek. Kada bi sekao grudu sira pri verskim svečanostima sekao je tako da veći deo pripadne njemu.

Kada seče kolač o sv.Nikoli proletnjem, a domaćica se izvinjava da nema da mu plati dinar ili da ga daruje runom on bi je kleo: “Da Bog da, da nikada nemaš”. Međutim, njegov rođeni brat pop Đorđe bi u takvoj prilici rekao: “Dobro, dobro, ako sad nemaš, daće Bog, pa ćeš mi dati kad imaš”…

Zbog lošeg postupanja sa parohijanima i duplog naplaćivanja usluga četrdeset svedoka je iz Strelca išlo kod Vladike u Niš da se žale na popa Grigorija. Do Bele Palanke su pešačili 31 km u jednom pravcu, a od B.Palanke do Niša putovali su vozom. Lukav u odbrani pop Grigorije bi se uvek odbranio kod Vladike na štetu seljaka…

Za nenaplaćena dva do tri verska obreda pop Grigorija je svojim parohijanima uzimao najbolje njive i tako uvećavao svoju imovinu.

Sečenje kolača umesto po dinar, naplaćivao je po dva dinara”.

Pop Grigorije je na svom imanju između Laleševaca i Masurovaca imao kladenac visoko iznad puta Strelac-Masurovci-ispod same šume. Tu bistru i pitku vodu sveo je zemljanim ćuncima do puta ukopanim 1, 5 m. Tako je voda zadržala svoju izvornu temperaturu. Tu vodu i danas koriste ljudi u prolazu. Izvor je oslabljen kada su Miloševi iz Laleševaca odveli deo vode u svoje domove.

 

Panajot Pavlović

Ovaj sveštenik bistroga uma rodio se u selu Valnišu, opštine strelačke (danas babušničke), u bivšem srezu lužničkom, okrugu pirotskom.

Prema nekrologu, koji je napisao Slavko Đ. Popović, sveštenik draginački, Panajot je rođen “oko 1842.godine u staroj svešteničkoj kući popa Andreje, koji se krijući popovao tako da se ni po odelu, ni po kosi i bradi nije razlikovao od običnog seljaka-inače ne bi živeo. Turci bi ga ubili”. Danas potomke njihove familije zovu popovci.

Prema Konduitnom spisku sveštenika i monaha za 1907.g. Eparhije Niške, pod tek.br. 154. pop Panajot je rođen 1839. ili 1840.g. Rukopoložen je za đakona 9., a za sveštenika 11.aprila 1871.godine. Godine 1907. bio je na stolskoj parohiji. Prema Kond.spisku* iz 1913. g.rođen je 1839.ili 40.god, aza svešt. rukopoložen 13. aprila 1871.g., god prihod 1.800.-din. /*A.S.MPs-C-B-3302/1913., tek.br.256./.

Panajot je osnovnu školu učio je u Strelcu. Psaltir i Časlovec izučio je kod svoga dede popa Andreje. Od dede je izučio i pevanje i crkvena pravila. Da bi sve to bolje naučio pomogli su mu i daskali škole u Strelcu i Nišu.

Po završenom školovanju oženio se i živeo od zemljoradnje. Supruga mu se zvala Cana. Imali su dva sina i tri kćeri. Zbog teških životnih uslova pod Turcima, bio je prinuđen sa svojim meštanima da ide u pečalbu u Zagorje* sve do tridesetih godina svoga života kada je postao sveštenik

(*Zagorje je predeo između Stare planine i Vidina na Dunavu, današnja severozapadna Bugarska)

Sveštenički čin primio je 1871.godine i postavnjen za paroha u rodnom selu Valnišu. Valniš je pripadao strelačkoj parohiji, parohijskom hramu u Strelcu „Uspenije Presvete Bogorodice“. U strelačkoj parohiji služio je do 1899. godine, a zatim odlazi na stolsku parohiju. U njoj je radio sve do 1912. godine, kada ga vraćaju na strelačku parohiju da ponovo bude paroh u rodnom Valnišu. Na dužnosti sveštenika u rodnom mestu i smrt ga je zadesila 27 januara 1914.godine. Bio je dobar (slab, K.S.1913.) propovednik i član svešteničkog udruženja.

Sveštenik Panajot bio je omiljen u narodu. Do večne kuće, pored najbližih, otpratili su ga veliki broj meštana i parohijana iz obližnjih sela. Opelo su izvršili sveštenici: Đorđe Popović, paroh studenski, Antanasije Popović, paroh gorčinski, Đura Veljković, paroh ljuberađski i Slavko Đ. Popović, paroh draginački. Od učitelja ispraćaju posmrtnih ostataka pok.Panajota, sveštenika, prisustvovali su Aleksa Đ. Popović i Raša R. Pejčić, oba iz Strelca. Na groblju su se od pokojnika oprostili: u ime Crkve i sveštenstva Slavko Đ. Popović, a u ime parohijana, škole, učitelja i prijatelja g. Čeda Popović, upravnik osnovne škole u Babušnici.

Napomena: Svi pomenuti sveštenici i učitelji na ispraćaju pokojnika rodom su iz Strelca.

/Jerej Panajot Pavlović: Vesnik srpske crkve, 1914, mart 1914, god 25., st.249/

 

Milan Ristić-pop Mila (1812-1907)

Rođen je u Strelcu u kući siromašnih roditelja. Otac mu se zvao Rista. Rista je imao još tri sina Pejču, čiji potomci danas imaju prezime Pejčić, Jovana čiji su se potomci odselili u Pirot i nose prezime Jovanović i Ćiru čiji je sin Kosta nosio prezime Ćirić.

Pop Mila nije imao potomke. Tačan datum i godina rođenja pop Mile nisu nam poznati. Na njegovom nadgrobnom spomeniku iznad oltara strelačke crkve piše godina rođenja 1812., a u nekrologu povodom pop Miline smrti, Slavko Đ. Popović, sveštenik piše: “…i jerej Milan Ristić, najstariji od najstarijih sveštenika novo-oslobođenih krajeva, ode Bogu na istinu…..Rođen je u selu Strelcu, sreza lužničkog, okruga pirotskog od siromašnih roditelja oko 1815.godine. Kako škola u to vreme ne beše , Milan se učaše osnovnim znanjima :čitanju, pisanju, crkvenom pevanju i pravilu kod tadašnjeg sveštenika u Strelcu Radenka Mitrovića (oca sadašnjih sveštenika Grigorija i Đorđa Popovića).. ..Izučivši kod popa Radenka sve što se u to vreme moglo naučiti, Milan bude oko 1839.godine, rukopoložen za sveštenika i postavljen za paroha u Crvenoj Jabuci, gde je do smrti ostao”.

A, u „Glasu Niške Eparhije“ za 1900.godinu, koji daje podatke za 1899. godinu, na strani 125. piše da je: “Milan Ristić, sveštenik rođen u Strelcu, okrugu pirotskom, star 75 godina. Rukopoložen za đakona 24, a za sveštenika 29 maja 1848. godine. Svršio osnovnu školu u Trnovu (Bugarska).

Najstariji član pop Miline familije Čedomir D. Pejčić Gačkovac (1914-1998), kazivao je autoru ove knjige 1992.godine da je pop Mila, prema kazivanju njegove majke Mike, doživeo lepu starost 95. godina. Tada je Raka Popović sinovac pop Milin išao u Niš da kupi za sahranu novu mantiju sa crvenom postavom i nov crveni pojas kojim ga je 1895. g.odlikovao episkop niški Inokentije za njegov dugogodišnji i pošteni rad.

Još jedan dokaz ide u prilog rukopoloženja za sveštenika oko 1839., a ne 1848. godine, podatak sa nadgrobnog spomenika pop Milinog gde stoji da je imao 70.godina svešteničke službe. Ako bi uzeli za tačnu godinu 1848, pop Mila bi prema godinama službe živeo do 1918.godine, a on je umro 21. Marta 1907.godine.

Crveno-jabučka parohija u kojoj je služio pop Mila 1899.godine sastojala se iz dva sela: Crvene Jabuke sa 98 domova i Rakov Dola sa 53 doma. Cela parohija imala je 151 dom i 1290 žitelja**. Parohijalna crkva je „Hram Cara Konstantina i Carice Jelene“ u Crvenoj Jabuci, koja je zauzimljivošću pop Mile podignuta 1868.godine i koja svojom veličinom i monumentalnošću pretstavlja krasno delo u tom planinskom, siromašnom i zabačenom mestu.**

**(Glas Niške eparhije za 1900.godinu, Niš 1899, str.125).

Pop Mila je prvih godina svešteničke službe ostao bez bračnog druga. Uskoro mu je umrlo i jedinče Dimitrije, te je ostao sam da se bori sa svim teškoćama samačkog života. Prisustvo duha i zdrav razum omogućili su mu da prevaziđe sve nevolje i iskušenja kao udovac. Sa teškim krstom svoje sudbine doživeo je duboku starost.

Po prirodi bio je “tihe i blage naravi, skroman i smiren, dobar drug i prijatelj, pokojni pop Milan bejaše pravi tipični stari srpski patrijarhalni sveštenik”, napisao je o njemu Slavko Đ. Popoviić, sveštenik, rodom iz Strelca.

Milan Ristić je svešteničku dužnost obavljao savesno i marljivo. Poštovao je crkvenu i državnu vlast. Nije nikada kažnjavan ni osuđivan. Zbog svog poštenog rada odlikovan je crvenim pojasom od episkopa Inokentija. Bio je omiljen u narodu, a kao borac za nacionalno oslobođenje, veliki protivnik turskom zulumu. Često je, štiteći svoje parohijane dolazio u sukob sa Turcima, koji su nerado gledali na njegov rad u parohiji. Turci su ga mrzeli kao i sve srpske sveštenike, zbog buđenja nacionalne svesti i prosvećivanje srpskog naroda.

Jednom prilikom pop Mila dođe u sukob sa Turčinom koji je po selu skupljao desetak. Tom prilikom Turčin je dobio dobre batine. Turci nisu zaboravili taj slučaj. Iskoristili su priliku kada je pop Mila bio kod svojih u Strelcu. Čuveni po zlu, Beli Memed (Mehmed) prolazio je kroz Strelac i sreo pop Milu. Odmah je naredio pandurima da ga obore, a sam je izvukao kolac iz obližnjeg plota i nemilosrdno ga tako isprebijao, da je pop Mila jedva ostao živ. Kad god bi se kasnijih godina prisetio batina od Belog Memeda, govorio je: “Izede me to kuče, čini mi se i sad me boli”.*

(*Glas Eparhije Niške, br. 8, Niš, 18.april 1907.god, str. 231.)

U dubokoj starosti, iznemogao 1902. godine povukao se u miran život kod svojih sinovaca u rodni Strelac, gde je proveo ostatak života. Umro je 21 marta 1907.godine. Opelo su izvršili šest sveštenika. Petorica su rođeni u Strelcu: Hadži-Grigorije Popović, paroh strelački, Stevan Velković, kapelan crveno-jabučki, Đorđe Popović, paroh studenski, Antanasije K. Popović, paroh gorčinski, Slavko Đ. Popović, paroh draginački. Šesti je bio Panajot Pavlović, paroh stolski, rodom iz sela Valniša.

Od pokojnika su se dirljivim rečima oprostili: u crkvi Slavko Đ. Popović, sveštenik, a na grobu u ime sela i škole Aleksa Đ. Popović, učitelj i Antanasije K. Popović, sveštenik.

( Glas Eparhije Niške, br.8, 18 april 1907. god, str. 231.)

Godine 1895. Crvenojabučka crkva imala je tri parohije: crveno jabučku sa 106 domova i 973 žitelja u Crvenoj Jabuci, (paroh Milan Ristić), rakovdolsku sa 45 domova u Rakov Dolu i 50 domova u Radosinu sa ukupno 971 žitelja, dobroviška parohija sa sa selima Dobroviš, 76 domova i Leskovica 37 domova. Svega 113 domova i 875 žitelja. U ovim dvema parohijama bio je jerej Kosta Gligorijević.

(Pravoslavna srpska crkva u Kraljevini Srbiji, Beograd 1895, str.173/174).

Na spomeniku Milana Ristića, sveštenika postavljenog u bregu iznad oltara crkve strelačke piše: „Ovde počiva mili roditelj Milan Ristić iz Strelca sa suprugom, jedinčetom Dimitrijem koji se preseli u večnost 21. III 1907.g. u 96-oj god. svoga života, a 70 god svoje svešteničke službe. Podigoše spomenik zahvalni sinovci Aleksa i Raka.

 

Đura, Stevana, Veljković, protojerej (1876-1941)

Rođen u svešteničkoj porodici u selu Strelcu, bivšem srezu Lužničkom, danas Skupštini opštine Babušnica. Đurini učitelji u osnovnoj školi bili su Dimitrije Melentijević i Radoje Krasić.

U rodnom selu završio je osnovnu školu, pet razreda gimnazije u Pirotu i bogosloviju u Beogradu. Rukopoložen je za đakona 29 avgusta 1899. godine, a za sveštenika 14 oktobra iste godine. Kao čovek bio je vrlo dobar u svemu i dobar u propovedanju. Bio je član svešteničkog udruženja, član SKZ, Crvenog krsta. Godišnji prihod 1907. godine imao je 1600.dinara, a 1913., 1.700.-dinara

K.sp. iz 1913.

Prema istom spisku MPs.-C-B-3302/ 1913., rođen je 1873-4.g. , tek.br. 25.7 Nije kažnjavan

/Konduitski spisak Epar.niške za 1907.g., t.br.155./

Po dobijanju svešteničkog čina postavljen je 1901. godine za kapelana ljuberaške crkve, a 1903. godine zvanično je postavljen* za paroha u Ljuberađi. /1903-1912 i 1918, 1919/. Pored svešteničke vršio je neko vreme i učiteljsku dužnost. Razrešen je učiteljske dužnosti 24.februara 1915. g*

*PBr. 23198, 21.11. 1913. /Pr.glasnik br.2 i 3. 1914, str111/

*Prosvetni glasnik, br.3., mart 1915.g/

Imao je suprugu Roksanda (1877-1916), koja mu je rodila puno dece.

U toku Prvog svetskog rata pop Đura je sa mnogim sveštenicima interniran u Bugarsku. Njegova supruga Roksanda ostala je sa sedmoro sitne dece na milost i nemilost bugarskim okupatorima. Da bi prehranila decu prodavala je sve što se u kući našlo i kupovala hranu da joj deca ne pomru od gladi. I sama je gladovala samo da bi decu hranila. Najzad je morala da proda za 50-60 kg.kukuruza i “popovog omiljenog končića… “Odvajajući od svojih usta, samo da decu sačuva, ona je toliko oslabila da je najzad od gladovanja i drugih nedaća preminula”, pisao je o pokojnoj prezviterki Roksandi, Dimitrije Panić, sveštenik.***

***(Pregled Crkve Eparhije Niške, br.10. 1930.god., str.333).

Dalje g.D.Panić piše: “3/16.septembra t.g.(1930.prim.BR) održn je svečani parastos sa osvećenjem nadgrobnog spomenika, kod crkve Ljuberađske , gde se grob i spomenik nalazi, blaženopočivšoj Roksandi prezviterki, bivšoj supruzi g.Đure Veljkovića, sveštenika paroha krupačkog. Na parastosu su činodejstvovali sveštenici: g.g. Milija Jančić, Milivoj Stanković, Dimitrije Panić, Momir Ćirić, Aleksandar Milić, Živojin S. Popović i Milutin Krstić (Radenković, prim. BR).

Po povratku iz ropstva 1918 g. sveštenik Đura je sa velikim bolom i tugom svojoj deci bio i otac i majka sve dok ih nije izveo na pravi roditeljski put i za života zbrinuo.

Milivoje Stanković, iz Stola polagao je ispit zrelosti u martu 1914.g. po odobrenju G.Min.Prosv. i Crkv.Poslova od 10 januara 1914 g. P.Br.30323 /1913, koji zbog rata 1913 g. nisu polagali kandidati/

Đura je kao sveštenik radio u Ljuberađi i 1918 i 1919. godine, a od 1920-1925. je paroh gorčinski i namesnik za srez Lužnički****.

****(Šematizam istočno pravoslavne patrijaršije za 1924 god., , Sr. Karlovci 1925, str.205/206).

Na dan sv.Save 14.januara (po starom kalendaru) 1923. godine za revnosnu službu vladika niški Dositej odlikovao ga je protskom kamilavkom*.

(*Pregled Crkve Eparhije Niške, 1923.god., br. 1. i 2., str. 30.)

Gorčinska parohija obuhvatala je sledeća sela: Babušnicu, Suračevo, pola Gorčinca (druga polovina je pripadala parohu ljuberađskom g. Milivoju Stankoviću), Gornje Krnjino, Radeševac, Kaluđerevo, Izvor i Draginac, 3278. doma. Hram crkve je Sveta Paraskeva*.

*(Šematizam istočno-pravoslavne patrijaršije za 1924.godinu, Srem. Karlovci 1925, str.205/206).

Godine 1926 sveštenik Đura je paroh rasnički. Polovinom godine premešten je za paroha krupačkog pod E.br.930, 1926. u okrugu pirotskom rešenjem EBr.1701/27. U Krupcu je proizveden u čin protojereja na dan 21.jula , odnosno 3.avgusta 1931.godine E.br.327/31*.

(*Pregled Crkve Eparhije Niške 1931, br.9, str.226).

Sa istočne strane ljuberaške crkve je spomenik i grob pop Đure, njegove supruge Roksande i dece.

Veljković Đura 1876-1941 sveštenik

Roksanda 1877-1916  sa preminulom decom:

Dragomirom, Vladisavom, Veliborom,

Radmilom, Koviljkom i Olgom

Njihovi najmiliji

Kao što smo na početku rekli, pop Đura je rođen u kući seskog sveštenika Stevana (Stefan kršteno ime) Velkovića.

Pop Stevan je imao četvoro dece, dva sina: Slavka i Đuru i dve kćeri: Stanu i Jelenu( o njima će biti opširnije u odeljku o familijama).

Pored dece koja su pomenuta na spomeniku pop Đura i Roksanda imali su: sina Branimira, nastavnika u pirotskoj gimnaziji, kćerku Milunku, učiteljicu, udatu za učitelja Novicu Đorđevića, iz Velikog Suvodola kod Pirota, Boru i Dušanku-Dušku…

Deca učiteljice Milunke su: Prof. Dr. Sci. med. nauka Miroslav Đorđević, živi u Beogradu, Dragoslav Đorđević, nastavnik geografije, živi i radi u Pirotu i Olgica Momčilović, prof., radi u biblioteci SANU u Beogradu.

Prema kazivanju piroćanaca kada su se početkom aprila 1941.godine pojavili na vratima crkve u Pirotu naoružani neprijateljski vojnici, pop Đura se srušio i umro od straha.

Postoji anegdota o pop Đuri iz krupačke parohije, objavljena u “Krivom ogledalu.

Pored protske kamilavke Đura je odlikovan i crvenim pojasom.

 

Gradimir, Slavka, Popović (1907-1941)

Rođen je u selu Strelcu 1907.g., bivšem srezu Lužničkm, okrugu pirotskom. Otac Slavko, bivši kapetan prve klase u niškom divizionu, a potom ekonom na svom imanju u Strelcu. Gradimirova majka Stojća (Stojka-Stojna) je kćerka Davida Petkovića, poznatog trgovca, iz Crvene Jabuke, borca za oslobođenje od Turaka i narodnog poslanika za srez Trnski 1878.godine, kada je Trn pripao Srbiji.

Gradimir je završio je osnovnu školu u Strelcu, pet razreda gimnazije u Nišu i Bogosloviju u Prizrenu, Ispit zrelosti položio je u vremenu od 31 maja do 17 juna zaključno, pod rednim brojem 15*.

(*Srpska Pravoslavna bogoslovija u Prizrenu Izveštaj za školsku 1929/30 godinu, str.30.)

/Bogoslovija u Prizrenu ponikla je 1871. god.,kao tvorevina plemenitog i požrtvovanog Prizrenca Sime Andrejevića Igumanova, u najtežem vremenu naše crkvene i nacionalne borbe pod Turcima

/Isti izvor kao i gore, str. 4 /.

Sa suprugom Dankom ima sina koji živi u Beogradu.

Gradimir S. Popović je rukopoložen u manastiru Rakovici kraj Beograda, od strane Preosvećenog episkopa ruskog G. Mitrofana za đakona 20/ 01 -02 /02 1932.god,, a za sveštenika 21/01.-03/02.1932. god. po odobrenju niškog vladike Dositeja*

*/Pregled Crkve Eparhije N, Niške, Niš 1932., br 1.i 2., str. 2./.

Po rukopoloženju za sveštenika postavljen je za vršioca dužnosti paroha ostrovičkog u srezu niškom

(E.br.150 od 15/28.-I-1932.) /Isto, str. 4 /

Ubrzo je postavljen za privremenog paroha iste parohije u kojoj je radio do svoje tragične smrti u jesen 1941.g.. Partizani su ga obesili na kućnom prag u Svetoj Petki (danas Ostrovici) ispred Sićevačke klisure.

/E.Br.1277/32 / PCEN, br. 8, 1932.,str.145 /

Ima sina koji živi i radi u Beogradu

(Prema Glasniku srp.prav.crkve, br.5, 1942.god, Gradimir Popović, paroh ostrovički u Arh.namesn.niškom, umro 3/ 16 – 09. 1941. godine.)

//Jerej Gradimir je postavljen za paroha 15/28 januara 1932 g. u Ostrovici kraj Niša (ranije Sveta Petka)

Godine 1938. 24.11. dobio je devetu grupu, drugog stepena službovanja /PCEN, br 8, 1932,str.407/.

 

Milutin B. Radenković (1906.-1960.)

 

Rođen je 14.08.1906.god. u Strelcu od oca Borisava (1880-1965.)) i majke Darinke (1882.- 1954.) u siromašnoj seoskoj porodici. Osnovnu školu završio je u Strelcu, malu maturu u pirotskoj gimnaziji i pet godina bogoslovije u Prizrenu 12. juna 1928. godine. Oženio se 22. jula iste godine sa Milevom, kćerkom opštinskog delovođe Đorđa Popovića, unukom deda Vacinom i praunukom poznatog sveštenika Koste Gligorijevića.

Venčani su 22 jula 1928.g. u „Hramu Uspenije Bogomatere“ u Strelcu. Venčao ih je paroh Živojin S. Popović. Kumovao je Aleksa Đ. Popović, učitelj iz Strelca, a starojko je bio Jovan Vacić, trgovac iz Pirota.

/Protokol za upis venčanih crkve strelačke II )1927-1933), tek.br. 30/

Izrodili su petoro dece od kojih je četvoro u životu.

Po odsluženju vojnog roka u niškoj bolničkoj četi proizveden je u čin đakona 25.11.(o8.12.).1929.god., a u čin sveštenika 4/17.12.1929.godine u Sabornoj crkvi u Skoplju. Postavljen je za paroha u Dubočici krivo-palanačke parohije. Na dužnost je stupio 4 januara 1930. god. Od prvog.februara 1934.god. je u braničevskoj eparhiji paroh u selu Dubočka i Starčevo. U aprilu iste godine, tačnije od šestog aprila kratko vreme je paroh u Petreljinu. Braničevski paroh je u Dubočki sve do prelaska u klir niške eparhije.

/Odlukom Ebr. 2468 od 23/10-12-1936.godine.

„Odlukom NJ.Preosveštenstva episkopa braničevskog g. dr. Venijamina Br. 1809 od 25. oktobra (7.novembra ) 1936.g. prezviteru Milutinu Radenkoviću, parohu dubočkom u Arhijer. namesništvu mlavskom, podaren je kanonski otpust za nišku eparhiju“.

/Glasnik srp. pravoslavne patrijaršije, Sr. Karlovci, 1937, br. 1-2, strana 4/5 /

Na svešteničkoj dužnosti u Kalni, između Knjaževca i Pirota, početkom aprila 1941.g. doživeo je propast Kraljevine Jugoslavije i bugarsku okupaciju.

U Kalni je ostao do prvog oktobra 1941, a onda se došao u rodni Strelac, koji je takođe bio pod bugarskom okupacijom. U Strelcu dobija izveštaj o postavljenju na teritoriji Nedićeve Srbije

„…Jereja Milutina Radenkovića, biv. paroha kalanskog u Arhijerejskom namesništvu pirotskom, uputiti za pomoćnika parohu brestovdolskom u Arhijerijskom namesništvu lužničkom

/ CS Br.12324-R-213 od 4. DŽI 1941.g. GSPC, br 5., 1942.g., str.29/30 / ; /E  Br.1923 od 31. DŽ. 1941.g-*“ (u Nedićevoj Srbiji) /.

Na toj dužnosti opsluživao je sledeća sela: Ljuberađu, Radinjince, Rakov Dol i Crvenu Jabuku do pojave partizana u proleće 1942.

/*Glasnik srpske pravoslavne crkve, br. 10, 1. oktobra (18 septembra) 1942,g., str. 72. /

Dvaputa su ga Bugari zatvarali u babušničkom zatvoru, a jula meseca 1943. godine oteran je iz babušničkog u pirotski zatvor, potom u sofijski zatvor. Iz Sofije je sproveden u bugarski logor u selo Nožarovo u Dobrudži, u severoistočnoj Bugarskoj. Iz logora je pušten početkom februara 1944. godine (u prilogu svakodnevni potpisi, tri puta na dan u logoru).

Od 1. maja 1943.g. sveštenik Milutin je obavljao parohijsku dužnost na strelačkoj parohiji u Strelcu, Valnišu i Studeni, a po pozivu i u Zvoncu do jula 1943. kada su ga Bugari oterali u logor. Po dolasku iz logora obavljao je svešteničku dužnost u strelačkoj parohiji od prvog maja 1944. g. .do smrti na Badnje veče, šestog januara 1960.godine u pirotskoj bolnici.

Po oslobođenju Srbije i Beograda i uspostavnjanje narodne vlasti, dobija naređenje da opslužuje prekoridska sela: Kalnu, Preslap, Gradsko, Crvenu Jabuku, Rakov Dol, Radosin, Jabukovik, Krivi Del i u Lužnici Studenu i Strelac i to bez naplate usluga, već da sačinjen spisak usluga preda Sreskom narodno-oslobodilačkom odboru u Babušnici.

(u prilogu fotokopija Naredbe).

Ubrzo je zbog vršenja dužnosti paroha u strelačkoj crkvi. došao u sukob sa predstavnicima „narodne vlasti.“ Na Uskrs 1946. godine dolaze iz Babušnice dva pretstavnka OZNE (Odenjenje zaštite naroda) Uroš Andrejić, iz Studene i Sreten Nikolić, iz Stola, upadaju za vreme bogosluženja u crkvu i isteraju ga iz crkve zajedno sa svim vernicima. Kasnije podnose tužbu da se bavi švercom klinaca za potkivanje goveda i da noću održava verske zborove u „bugarskim“ selima. Osudili su ga na dve godine strogog zatvora.

“Narodne vlasti”(„Baja“ Uroš) su pretnjom smrti naredili Stojanu Ristiću, iz Našuškovice da svedoči lažno. Boža Crnatović, kafedžija, Budimir Mančić, trgovac i Aleksa Ćirić (Leka Kalakurdija), svi iz Babušnice kazivali su da im se Stojan posle suđenja Milutinu u Sreskom sudu u Babušnici plačući ispovedao u kafani Bože Crnatovića, da je OZNI (Baji) nudio jednog od dva svoja vola samo da ne svedoči lažno. „Baja“ po naređenju nadležnih nije smeo da prihvati ponudu i Milutin je osuđen na dve godine strogog zatvora, i oduzimanjem svih građanskih prava.. Suđenju je predsedavao predsednik Sreskog narodnooslobodilačkog suda Milisav Andrejić, zemljoradnik iz Studene sa 4.razreda osnovne škole.

/Fotokopija pisma iz KPD/

Posle odležanih šest meseci od sredine oktobra 1946. do sredine aprila 1947.god. i utvrđivanja nevinosti, pušten je iz niškog KP Doma i vraćena mu sva građanska prava.

Svešteničku dužnost uglavnom je obavljao po selima bugarske nacionalne manjine. “Narodne vlasti” dozvoljavale su bugarskoj nacionalnoj manjini da obavljaju verske običaje. U Strelcu i susednim selima, narod je bio zaplašen i nije smeo da zove sveštenika da mu krsti dete, opeva umrloga ili venča mladence. Zbog toga su seljaci i krsne slave slavili u porodičnom krugu. Tek poneko novorođenče je kršteno tajno.

Danas se mnogi odrasli krštavaju da bi mogli svoju decu da krste. Ateistička vlast tada je učila pionire i omladince da pevaju:

Petokraka sa pet roga, ona ide protiv Boga.

Protiv Boga, protiv Hrista, to je značka komunista.

Milutin Radenković, sveštenik služio se ruskim, latinskim, grčkim i nemačkim jezikom. Posedovao je i pasivno znanje francuskog jezika. Zbog znanja jezika februara 1945. god. ponuđeno mu je mesto profesora za ruski jezik u novootvorenoj Državnoj realnoj nižoj gimnaziji u Babušnici. Uslov je bio da se raspopi i obrije bradu. Nije prihvatio uslov ateističkog NOO sreza.

Da bi zaboravio sve što je preživeo u bugaskim zatvorima i u zatvoru pod “narodnom vlašću”, našao je utehu u alkoholu, koji je doprineo narušenom zdravlju od posledica hapšenja da u 53.-oj godini života ode Gospodu na ispovest. Umro je na Badnje veče u 17 sati i pet minuta 1960. godine u pirotskoj bolnici. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na strelačkom groblju na drugi dan Božića, po novom kalendaru. Činodejstvo su obavili Radisav Aranđelović, sveštenik iz Bele Vode i Aleksandar Milić, sveštenik iz Kambelevca.

Kao čovek sveštenik Milutin je voleo druženje, voleo je narodne izvorne pesme i narodnu muziku. A, i sam je lepo pevao. Posebno je voleo da mu bleh muzika (bande) sviraju Konjički marš.

Posedovao je dar za grafičke crteže. Radio je portrete. Nažalost nijedan nije sačuvan. Voleo je svako dete i rado im kupovao slatkiše ili čašćavao ratlukom. Uživao je u dobre konje. Posle Drugog svetskog rata nije bio u mogućnosti da ih čuva.

U mestima u kojima je službovao za vreme Kraljevine Jugoslavije ostao je u dobroj uspomeni, posebno u Dubočki kod Petrovca na Mlavi i Kalni između Knjaževca i Pirota.

O svešteniku Milutinu Novica V.Grozdanović (1930.), u prisustvu Živojina S.Aleksića, kazivao je juna 1996. godine:

“Moji roditelji nisu imali novac da mi kupe knjige za prvi razred osnovne škole, pa sam pozajmljivao Bukvar od Brane popovog. A, kad svratim u popovu kuću, nisu mi dali da izađem bez ručka.

Kao odrastao čovek trebalo je da kupim krave. Pop Milutin čuo da nemam dovoljno para, pa iako je i on teško živeo pozajmio mi je koliko mi je potrebno, te sam ih kupio…

Jednom sam bio kosač kod pop Milutina. Kosio sam u Ogranji gde je gumno. Okosio sam sve do pet po popdne i pređem u Trševinu da kosim ispod puta. Isteram tri četiri otkosa, a onda mi se polomi kosa. U tom trenutku naiđe pop Milutin i vidi šta sam uradio, pa reče: “Meni Ogranju druge godine kose po dva kosača ceo dan, a ti si je sam okosio do popodne i prešao ovde da kosiš. Hajde idemo kući. Kad smo stigli u kuću naredi supruzi Milevi da uhvati pile i isprži da večeram. Zaslužio sam, reče pop. Onda se obrati meni :”Ajde, samnom” Odvede me u zadružnu prodavnicu i kupi mi novu kosu, iako je moja krivica što se kosa slomila”, završio je svoje kazivanje Novica.

Živojin je pažljivo slušao Novicino kazivanje i pomagao mu da natovari drva na sane, a kad je završio kazivanje, Žika reče:

-Teča (pop Milutin) i ja imamo naše tajne”. Nije otkrio koje su.

 

Hadži pop-Adam Jovanović (1840-1877)

Rođen je u Strelcu 1840. godine. Njegova majka i pop Kostina majka su sestre. Adamova majka je mlada ostala udovica i preudala se u selu Gorčinci. Sa sobom je povela Adama i on je odrastao u Lužnici. Kad je postao sveštenik zaposlio se u zlokućanskoj (draginačkoj) crkvi. Obnovio je draginačku crkvu i gorčinski manastir za vreme Turaka 1868. godine. Bio je i sveštenik i učitelj. Njegovi đaci bili su: pop Nikola iz Suračeva, pop Živko i Đorđe iz Striževca, pop Jovan i pop Tanča iz Draginca, zatim Stanko Petrović i Todor Milošević iz Gorčinca, Ćira Rančić iz Suračeva, Živadin Zdravković iz Kambelevca, Slavko Popović iz Stola i Radovan Manić iz Draginca

./Iz požutele sveske nepotpisanog autora. Svesku mi je pozajmio, radi podataka, Petar D.Pejčić, učitelj iz Strelca./

Po kazivanju starih Lužničana pop Adam je održavao veze sa hajducima, a preko njih i sa Srbijom. Mrzeo je Turke i sa pop Radenkom, njegovim sinovima i bratom od tetke pop Kostom vršili su pripreme za ustanak protiv Turaka Zbog toga su Turci Adama često zatvarali, maltretirali i pretresali njegovu kuću. Jednom su pokušali i da ga ubiju kod Bežiškog kamena. Na sreću ostao je živ i pobegao u Srbiju. Neko vreme živeo je u Boljevcu kao kelner pod imenom Đorđe.

“Hadži Adam Jovanović je pripadao pirotskom Odboru tajnog zavereničkog komiteta sa sedištem u Nišu”

/Borislava Lilić: “Istorija Pirota i okoline 1804-1918., knj. I, str. 201./

U to osmanlijsko vreme Krsta Jončić, iz Draginca, Adamov kum radio je za Turke i često prelazio u Srbiju. Lutajući po Srbiji dođe i u Boljevac. Svratio je u kafanu kojoj je Adam radio, ali ga nije prepozdžnao. Adam je bio obrijan i potpuno promenio izgled. Adam mu se poveri ko je, neznajući da je Krsta turski doušnik. Po povratku u Lužnicu Krsta u dogovoru sa Turcima nagovori Adamovu majku da od Turaka traži dozvolu da se Adam vrati.

Kad je dobila dozvolu i čvrsto uveravanje da Adama Turci neće dirati, pošalje aber sinu da se vrati kući . Adam poveruje u tursko obećanje i vrati se u Zlokućane (Draginac). Turci ga izvesno vreme nisu dirali, ali su vrebali svaki zgodan trenutak da ga likvidiraju. Iskoristili su tužbu Krste Jončića, septembra 1877. godine da pop Adam u svojoj kući krije hajduke. Vojnici sa karaule “Turski kamen” opkolili su Adamovu kuću i počeli da vrše pretres. Kad je pop Adam video da nema kud sišao je u podrum i sakrio se među bačvama. Turci su se plašili Adamovih pištolja i nisu smeli da siđu u podrum, već su poslali slugu da ga nađe. Sluga se neko vreme zadržao u podrumu, izašao je i saopštio Turcima da Adam nije u podrumu. Krsta, doušnik je posumnjao u njegove reči pa je sišao u podrum da se uveri. Kad je pop Adam ugledao Krstu, bacio se na izdajnika i počelo je rvanje. Turci su čuli rvanje i kroz podrumski prozor ubili Adama. Tako je pop Adam tragično završio svoj život, nepuna tri meseca pre oslobođenja od Turaka. U ovom slučaju potvrđuju se tumačenja četiri ocila u srpskom grbu da: Srbin, Srbina sekirom seče. I nije samo to.

Zlokućani su sutradan opljačkali svu pokretnu imovinu svoga paroha Adama. Nisu se potrudili ni da ga sahrane. Sahranio ga je Petar Dak iz Gorčinaca uz sam gorčinski manastir sa istočne strane.

U jednoj crkvenoj knjizi u gorčinskom manastiru zapisano je: „…1877.god.poginuo je Hadži Adam Jovanović, sveštenik, bivši starešina”.

Među seljacima se pričalo da su ga ubili vojnici Kara Memeda oko Krstovdana 1877.g. Savremenici popa Adama kazivali su da je bio odvažan i veoma preduzimljiv čovek. Bio je paroh u svojoj parohiji, obnovitelj crkve i manastira, spremao je mlade za učiteljski i sveštenički poziv, bio je odvažni borac za buđenje nacionalne svesti i borac za oslobođenje našega kraja i sajedinjenje sa maticom Srbijom. Pop Adam je bio svestrano obrazovan. Bio je odličan pčelar, baštovan, vinogradar, trgovac i po potrebi lekar. Da pruža medicinsku pomoć svojim parohijanima, naučio ga je neki deda Ljota iz Vranja. Deda Ljota je pop Adama naučio i da pelcuje ljude protiv velikih boginja, a on je to znanje nesebično prenosio i drugima. Bavio se i povezivanjem knjiga. Povezao je jednu crkvenu knjigu 1845.g. „za telesno zdravlje i duševno spasenje i najviše za oproštenje grehova“

 

Živojin S. Popović (1897-1937)

Rođen je u Strelcu 1895 (1897) godine od oca Slavka i majke Stojke. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a nižu gimnaziju u Pirotu. Kao svršeni bogoslov Prizrenske bogoslovije, rukopoložen je u čin đakona i sveštenika 9/22.maja 1922 godine.

(Pregled eparhije niške 1922., br. 7 i 8. str.35)

Postavljen je za paroha u rodnom selu. Služio je od 22.maja 1922 do 25.maja 1937. godine kada je izgubio život u predvečerje pri povratku iz sela Studene. Na konju je zagazio u nabujalu Rajnu reku. Nabujala reka oborila je konja, jerej Živojin Popović se utopio. Konj je isplivao. Sahranjen je 27/14 maja 1937.g. na strelačkom groblju

/Pr.EN, br.12., 1937., str.353/

Godine 1933.odlikovan je crvenim pojasom.

(Pregled eparhije niške, 1933.,br.1, 2 i 3., str. 6).

Kao đak gimnazije oženjen je 1916. g. Julijanom –Julom (1893-1918), Nasinom sestrom iz Laleševaca U braku su proveli samo dve godine. Dobili su kćerku Danu. Dana je imala samo godinu ipo dana kada je ostala bez majke.. Malu Danu je čuvala tetka Leposava (deda Vacina snaha) dok se Danin deda Slavko udovac nije oženio Evicom*, posle prvog svetskog rata. Evica je iz prethodnog braka dovela sina Tomu.

Po kazivanju Milunke, deda Vacine unuke, Evica je čuvala Danu, njenog oca Živojina i strica Gradimira kao rođenu decu. Kada je Slavko oterao Evicu, Gradimir je plakao. Slavko je potom oženio Maru Hrvaticu, koju je upoznao u Nišu. Slavko je oženio Maru sa namerom da sina popa Živojina odvoji od velike ljubavne veze sa Mitom Adamović i da Mara preuzme brigu o unuki Dani. Međutim, Mara se odala alkoholu, Danu je zanemarila, a često je i tukla. Ipak je Dana uspela da završi Učiteljsku školu u Pirotu. Bila je učiteljica u Kaluđerevu do drugog svetskog rata. Posle rata udala se za učitelja Svetislava Milojkovića. Službovali su u Ljuberađi i Žitkovcu kod Aleksinca. U Žitkovcu su završili radni vek i životni put. Sahranjeni su na žitkovačkom groblju.

/*O Evici kazivala tetka Milunka(1914.) 16.03.1999. u Beogradu/.

Strelačku parohiju činila su sela: Strelac, Valniš, Studena, Ralin i Preseka. Prva klasa. Doma 3153. Crkva u Strelcu.

(Šmatizam istočno-pravoslavne srpske Patrijaršije br. 10., iz 1924.g., str. 206)

Od smrti jereja Živojina S. Popovća 25/12 maja 1937. g. strelačku i studensku parohiju opsluživao je sveštenik Miroslav Zdravković (pop Mirča) iz Stola do 15. decembra 1937.g.

 

Monah Visarion

Monah Vladimir Kuboža vodi poreklo iz Rusije. Prebegao je u Srbiju za vreme oktobarske revolucije 1917.g. Bio je sabrat manastira Sukova u kome je 9/23 maja 1935.godine rukopoložen za jerođakona

/Pregled Eparhije niške 1935.,br.5.strana 172./.

Posle tragične smrti sveštenika Živojina S.Popovića maja 1937.g. Vladimira Kubožu je uz pomoć niškog vladike doveo u Strelac Slavko pop Stevanov 15.12.1937. godine da obavlja svešteničku dužnost u strelačkoj parohiji. Od prvog januara 1938.god. Vladimir Kuboža služi u strelačkoj parohiji pod imenom jeromonah Visarion Ilarion. Za vreme okupacije Bugari su doveli svoga sveštenika, koji je služio do prvog partizanskog napada 19.maja 1943.godine. Visarion Ilarion, jeromonah je 1942. otišao u sićevački manastir u kome je posle drugog svetskog rata i završio svoj ovozemaljski život.

 

Dr. Jovan Ilić

Rođen je u Dojkincima /Stara planina/ 27.decembra 1883.g. po starom kalendaru od majke Mare i oca Apostola Ilića

/PCEN, br. 6-7, 1933., str.97 /

Osnovnu školu i gimnaziju završio u Pirotu, a bogosloviju u Beogradu. 1902,g.

Na Svetom arh. saboru* u Sremskim Karlovcima izabran je 31.maja, (13.juna) 1933.g.za episkopa Niške eparhije.

/*Pregled Ep. niške 1933., br.1.2.3.str.97./

Septembra 1938.godine vladika je posetio Strelac. U Strelac je ušao iz pravca Studene i iznad školskog zida na putu je prostrto platno preko goga je vladika gazio i na kraju prošao kroz slavoluk ukrašen raznobojnom cvećem.

Vladiku su dočekali predsednik opštine Ljuba Radenković, seoski paroh kaluđer Jerimonah Ilarion, učitelji Branko i Mira Cenić, Stanko Bošnjak, komandir žandarmerije i ugledni ljudi sela: Mirko Pejčić (Gačkov), Miloš Marjanović, Borisav Radenković, Slavko pop Stevanov, Stavrija i Čedomir Kitanović, Radisav Ljubić, Nastas Jevtić, Raka Petrović, Vlajko Andrejić i mnogi drugi.

 

Radisav Aranđelović*

Rođen je u Valnišu 1900. godine od oca Đure i majke Ilinke. Kao đak 4. razreda Prizrenske bogoslovije, venčao se sa Draginjom (1893-)**, kćerkom Steve Jovanovića Gazde, iz Strelca. Venčao ih je Đura Velković. Kumovi: Aleksa Nešić, iz Valniša i Uroš Marinkoić, đak 2.razreda Prizrenske bogoslovije, Slavka pop Stevanovog sestrić, iz Modre Stene.

Radisav je bio paroh u Beloj Vodi i za vreme drugog sv.rata. Sarađivao je sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini Biran je za predsednika Ravnogorskog pokreta.

Radisav je 1923. bio paroh u Zvoncu.

Sahranjen je na groblju u Beloj Vodi.

( *MKR, 1919-1925, str.112., tek.br. 35 Mesna kanc.u Strelcu)

(**Mkv, 1879, str.112, tek.br.35 )

  1. Statistički pregled- Godišnji izveštaj Eparhije niške za 1912.g.

U pirotskom okrugu:

Bogomolja na kraju godine bilo je: Crkava 57., kapela 19., Svega 76.

Sveštenstva: mirskih: protojereja 3., jereja 41., đakona 1. Svega 45.

Umrlih svega jedan.

Novorukopoloženih: jereja 2., đakona 1. , Svega 3.

Parohija 19. , Kapelanija 2., Domova: 114. 742.

* * *

Zanimljiv je podatak da rimska crkva u prvim vekovima hrišćanstava svojim sveštenicima nije zabranjivala brak. Prvi koji je pokušao da im zabrani brak bio je papa Sergij (385-398)*, ali mu u potpunosti nije uspelo. Međutim, Papa Grigorije VII /1073-1080/ “naredio je svim hrišćanima da ne prisustvuju bogosluženju oženjenih sveštenika, jer će biti strogo kažnjeni. Tako je isterao sveštenički brak.” Katolički sveštenici i danas nemaju pravo na bračnu zajednicu.

(* B*lgarski starini, knj. V, str. 134., BAN, Sofija 1917.)

* * *

Todor Damnjanuk paroh u Zvoncu, namesnik caribrodski, (dimitrovgradski) 1932. god. odlikovan je crvenim pojasom.

(Pr.cr.ep.niške br.11 i 12, 1932., str.223)

 

Jovan Šušulić 15.10.1938. je paroh kalansko-crvenojabučki

Milivoje Stanković, svešt. rođen je 1892., a rukopoložen 1920.

 

Miladin Ristić (1826-1894)

Miladin Ristić*, sveštenik rođen je u Valnišu 1826. god. Umro je prirodnom smrću 25.12.1894.godine.

Bio je paroh valuniški 1878/79

/*Mku-sv.oca Nikolaja u Studeni,1878-1923, str.16, tek.br.18 i 64/62/

Jerej Lazar Popović, paroh brestov-dolski u namesništvu lužničkom, odlukom Arhijerejske vlasti pod E.br.1935 od 21-VIII- 1939.g. postavljen za privremenog paroha stolske parohije u istom namesništvu

/Pregled-službeni organ Eparhije niške br. 8-9, Niš, str.263/

Napomena: Za vreme II svetskog rata na ulazu u selo Stol Bugari su ga zverski ubili (Autor-BMR)

Kalendar sa šematizmom Kraljevine Srbije za 1889-g-, bgd, str.106

Pirotsko protoprezviterstvo

Protojerej: Dimitrije Cvetković

Sveštenici 1888.g.:

U Strelcu…………………Stevan Velković

U Studeni…………………Đorđe R. Popović

U Ljuberaždi…………….Grigorijr R. Popović

U Gorčincu………………..Antanasije K. Popović

U Crvenoj Jabuci……….Milan Ristić

U Rakov Dolu………………Kosta Gligorijević

Svi ovi sveštenici rođeni su u Strelcu. U istim mestima služili su i 1892 -i 1893. godine.

 

Aleksandar T. Milić

Rođen je u Kambelevcu u Lužnici u Znepoljskoj familiji. U narodu je poznat kao pop Leka i kao parničar.

Bio je paroh stolski. Rešenjem E Br.518/1929 g. postavljen je za paroha upražnjene crvenojabučke parohije u namesništvu vlasotinačkom.

/Pregled Eparhije Niške 1929-1931, niš, 1929-1931, br. 3 i 4, 1929, str.50/

 

U istom broju Pregleda na str. 94 piše. „Smrt Vojvode Stepe Stepanovića-27.aprila u deset i po časova uveče umro je Vojvoda Stepa Stepanović (1929.g)…

Vojvoda rodio se 28.februara 1856. g.kao sin jednog zemljoradnika u selu Kumodražu u blizini Beograda….čestit, pošten i čvrsta karaktera. Laž nije trpeo. Služio za primer i tražio službu iznad svega. Naročitu pažnju poklanjao je ranjenicima i bolesnima, brzo misli i donosi rešenja. U odlukama jasan i preciza“.

Prota St.M. Dimitrijvić, prof. Univerziteta: U spomen izginulih i u ropstvu pomrlih sveštenika srpskih

„Reč je o strašnoj, pa ni u istoriji vekovima stradanja pod Turcima nečuvenoj pogibiji ili bolje reći istrebljenju srpskog stanovništva na teritoriji od Bugara okupiranoj….broj njihov ide na stotine….Pobijeni su bez grobara i rezerve: zaječarski, knjaževački, aleksinački, niški, pirotski, vranjski, gnjilnski, kumanovski i skopski.

Glavna lobna mesta u kojima su sveštenici u mestima ubijani bila su: Duboka Dolina pored Vrle reke, nedaleko od Surdulice. Niže Jelašnice (Niške) ispod puta Niš-Pirot, Golemi kamen u ataru Jankine Padine, dva km. istočno od Bele Palanke Ova ubijanja vršena su noću“.

-„Ko ti izvadi oko?

Brat. Zato je tako duboko“

/Pregled Eparhije niške 1929-1931, Niš, br.1-2, str. 5 i 10

…Milija Jončić, sveštenik iz Pirota, jedan je iz tragične noći u jankovoj Padini kod Bele Palanke 10/11.11.1915., Isto, str. 47

Pregledan fajl sa 24.05.06 i 27.06.06

 

Slavko Đ. Popović (1874-1937),

Slavko Đ. Popović (1874-1937), sveštenik rođen je u Strelcu 1874 godine od majke Velike i oca Đorđa, sveštenika. Unuk je znamenitog popa Radenka. Osnovnu školu završio je u rodnom Strelcu i 5 razreda gimnazije u Pirotu, a Bogosloviju u Prizrenu ili u Beogradu prema Konduitskom spisku iz 1913.g.

/Pregled Cr.Ep.Niške, br.12, god.?, str.353/ ???

Po završetku bogoslovije i odsluženja vojnog roka postavljen je 1901.g. za zastupnika učitelja u susednom selu Studena, a potom od 14 januara 1902.g. u Strelcu. Za vreme službovanja u Strelcu od školskog nadzornika M. Lazarevića ocenjen je odličnom ocenom.

Venčao se Julijanom, kćerkom Mihaila-Miče (Dimitrija Nikolića), svešt. i g-đe Anke , iz Niša. Kum je bio Jovan P.Drobnjak, konj. poručnik, iz Niša. Venčao ih je Jovan Z. Popović, svešt. niški, 10.novembra 1902.godine u Nišu.

/Knjiga venčanih u Mesnoj kancelariji u Strelcu/

Ubrzo posle venčanja Slavko Popović je prihvatio sveštenički poziv. Rukopoložen je za đakona 29 decembra 1902., a za sveštenika 14 januara 1903 godine*.

* A.S.MPs.-C-B-3287/1908 Konduitni spisak sveštenstva mirskog i monaškog reda u eparhiji niškoj za 1907 godinu i MPs-C-B-3302/1913., tek br.231./

Početnu svešteničku dužnost obavljaljo je u draginačkoj parohiji. Parohijska crkva u Dragincu je „Hram Svete Trojice“ sagrađena 1847 godine. U Draginačkoj parohiji služio je sve do početka Prvog svetskog rata. Istovremeno je bio i učitelj u babušničkoj osnovnoj školi.

/Pr.gl.br.10.1914./.

Učiteljske dužnosti je razrešen 24.februara 1915. god. /Pr.glasnik br. 3. 1915.god., str.42./

Sa službom u Dragincu nastavio je i posle prvog svetskog rata. Na rasničkoj parohiji nedaleko od Pirota bio je 1924. Rasnička parohija obuhvatala je ova sela: Rasnicu, Barje Čiflik, Poljsku Ržanu i Pasjač sa ukupno 2.650 domova. Parohijska crkva bio je „Hram sv. Besrebrenici Kozma i Damjan“ u Rasnici

/Šematizam istočno-pravoslavne patrijaršije za 1924.g., Sremski karlovci 1925, str. 203//

Prema oceni nadležnih Slavko Đ. Popović je bio odličan sveštenik u vršenju svoje dužnosti i vrlo dobar propovednik u crkvi. Njegova saradnja i ophođenje sa parohijanima bila je bezprekorna. Njegov rad nije ostao nezapažen pa je od crkvenih vlasti odlikovan crvenim pojasom i zlatnom medaljom za revnosnu službu.

Sredinom marta 1926 godine premešten je u Belu Palanku i postavljen za vršioca dužnosti namesnika Belo-Palanačkog sreza

(E.br.729 od 17. marta po novom i 4. po starom kalendaru 1926 godine.***

*** Pregled Crkve Eparhije Niške, 1926 br. 3-4, strana 113.

Na Svetog Savu 27 januara 1928. g. Slavko Đ. Popović je odlukom E. br. 190 postavljen za namesnika u Belo-Palanačkom srezu.

Na godišnjoj skupštini Privredne zadruge eparhije niške 1931.g. izabran je za člana Upravnog odbora.

Zahvaljujući revnosnoj službi i primernim odnosom sa kolegama i parohijanima unapređen je u čin protojereja 27.10/09.11.1931.godine od strane NJ.P.Episkopa Niškog G.Dositeja (Pregled crkve eparhije niške br.12. ,1931., str.315).

Na sednici Svetog Arhijerejskog Sinoda od 23 oktobra 1932. svešt. Slavko Đ. Popović postavljen je za Arhijerejskog namesnika. Tada je preuzeo i Arhivu namesništva sreza Lužničkog.****

**** /Pr. Cr. Ep. Niške, 1932, br. 5, 6 i 7. strana 97/98 /

Arhijerejski namesnik Slavko sarađivao je u crkvenim glasilima i ima objavljene zapažene nekrologe o jednom od najstarijih sveštenika novo-oslobođenih krajeva od Turaka, jereju Milanu Ristiću-pop Mili, gačkovcu i jereju Živku Ristiću, parohu striževačkom. Ahijerejski namesnik Slavko Popović nije kažnjavan ni osuđivan. Njegov godišnji prihod 1907.god.bio je 1500.dinara.

Umro je 20 decembra 1937 godine u Beloj Palanci./Pregled Ep.N., br.12, 1937, str.353/

Proveriti da li je greškom navedeno u „Glasniku“ da je septembra 1938.g. Slavko bio protojerej u Beloj Palanci

 

Stevan Đ. Popović (1872-1936)

Rođen je u Strelcu 5 marta 1872 godine od majke Velike i oca Đorđa, sveštenika. Unuk je znamenitog strelačkog popa Radenka. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Pirotu. U prvi razred gimnazije upisan je po odobrenju Gospodina Ministra prosvete i crkvenih dela Pbr.12138 od 21 septembra 1887 godine, pošto je prethodno položio prijemni ispit sa odličnim uspehom.

/Prilog fotokopija molbe i odobrenja/.

Po završetku petog razreda gimnazije upisao je Bogosloviju u Beogradu i sa uspehom završio. Rukopoložen je od Episkopa Inokentija za đakona 29, a za sveštenka 30 avgusta 1897 godine u „Hramu svete Trojice“ u Nišu i postavljen u Mokranjskoj parohiji kod Bele Palanke.

Mokranjska parohija je 1899 godine imala pet sela: Mokra sa 110 domova, Divljana 23 doma, Donja Koritnica 70 domova, Gornja Koritnica 25 domova i Oreovac 36 domova. Cela parohija imala je 264 doma i 2096 duša. Parohijska crkva bila je manastir Divljanski „Sv. Dimitrije“.

/ Glas Crkve Eparhije Niške, Niš 1899., str.118 /

Kao čovek i on je za nadležnog Arhijereja pogrešio što je nekoliko parohijana venčao u belopalanačkoj crkvi, a ne u divljanskom manastiru, parohijalnoj crkvi i kažnjen je jednomesečnom zabranom epitrahilja i 10 dana epitimije zbog izostanka sa večernje službe.

Prema arhivskim podacima* po molbi je premešten 1899.g. u Aleksandrovačku parohiju, u Namesništvu topličkom, niškog okruga.

/* Glas Crkve Eparhije Niške, Niš, 1900, str. 118 i MPs-C-1913, B-3302, tek.br.251/

Po oceni nadležnih Stevan Popović je bio dobar sveštenik i podjednako se ophodio sa starim i mladim parohijanima, dobrog vladanja i revnosno je vršio svoju službu.

Bio je član svešteničkog udruženja i član zemljoradničke zadruge, a u crkvi dobar propovednik. Imao je godišnji prihod 2.200 dinara godine 1907.

/Konduitni spisak sveštenstva mirskog i monaškog reda u eparhiji niškoj za 1907., t.br. 235 /.

Godine 1924 sveštenik Stevan je paroh VII niške parohije, koja je obuhvatala deo Niša, selo Medoševac i selo Popovac sa ukupno 2251 domom. Parohijalni hram za ova sela bio je „Sv. Pantelejmon“ u Nišu.

/Šematizam za 1924 g., str.199/

Privremeno je 1932.g. bio paroh kosanićki u srezu Jablaničkom, a onda je odlukom NJ.V.P. Mitropolita zagrebačkog i Adm.Ep.N.G.Dositeja vraćen (E br.1667/1932. g.) “u dejstvo svoje parohije”

Iste godine Stevan Đ. Popović, paroh VII niške parohije odlikovan** je crvenim pojasom i protskom kamilavkom, i kao paroh svetopantelejski proizveden u čin protojereja.

*/Pregled crkve Eparh. Niške, br.11-12. 1932., str.220,223,278/

**/Šematizam istočno-pravoslavne patrijaršije iz 1924, Sr.Kar.1925, str.199/

Njegov članak “Govor o redu u crkvi za vreme primanja svetog pričešća” objavljen je u Pregledu Crkve Eparhije Niške za februar-mart 1936 godine, strana 88-90.

Stevan Popović, sveštenik i supruga Antica izrodili su šestoro dece: Veru, Nadeždu, Ljubomira, Branislavu, Nikolu i Miodraga-Mileta.

Vera je umrla kao devojka

Nadežda se nije udavala

Ljubomir je bio ekonomista. Diplomirao je u Frankvurtu na Majni. Bio je oženjen i nije3 imao decu

Nikola je umro kao dete u Topličkom ustanku

Miodrag je pravnik. Živeo je u Nišu. Neženja. Kod njega je Grada Juruk polagao ispit

Branislava je najmlađa. Udata za Svetozara Potića Celeta. Imaju kćerku Gordanu udatu za Slavoljuba Cvetkovića istoričara u Beogradu.

Stevana Đ. Popovića, protu sa službom u Nišu beleži i Pregled Crkve Eparhije Niške 1938. godine u broju 10, na strani 348.

 

Stevan Velković (1833-1908.)

Stevan Velković (1833-1908.) sveštenik rođen je u Strelcu 1835. ili 1833. godine. Otac mu se zvao Velko. Imao je brata Antu, koji je kao ovčar živeo stalno u planini u Debelom Ridu. Kad je Anta umro dovezli su ga na sankama da ga sahrane u seoskom groblju.

Stevan je završio osnovnu školu i rukopoložen za đakona 15, a za sveštenika 16. juna 1857. godine. Prema oceni eparhijskog namesnika bio je “slab sveštenik iako je bio prilježan u službi”. Često je preterivao sa upotrebom alkohola, i jednom je kažnjen sa 40. dana epitimije*. /*AS MPs-C-B-3287/1908, Kon.sp.sveštenstva mirskog i monaškog reda u Eparhiji Niškoj za 1907. Arhiv Srbije, fond-MPs, Odelj.-C, B 3287, god.1908., br. 56/

Po rukopoloženju za sveštenika neko vreme bio je bez službe. U Strelcu je služio od 1880-1899. Od 1899. do 1902.služio je u ljuberađskoj parohiji

Usled starosti i iznemoglosti crveno-jabučki sveštenik Milan Ristić-pop Mila dobio je za kapelana Stevana Velkovića 1902.godine. Crveno-jabučkoj parohiji pripadalo je i selo Rakov Dol sa 53 doma. Pop Stefan, (njegovo kršteno ime), radio je u crvenojabučkoj parohiji do svoje smrti 1.aprila 1908.godine. Umro je od zapaljenja pluća i sahranjen na strelačkom groblju. Do večne kuće opelo je vršio Haxi-Grigorije Popović

/Knjiga umrlih u M.K. u Strelcu, strana 152., tek. broj 13./.

Stevan Velković je imao petoro dece: dva sina i tri kćeri. Deca su se zvala: Slavko, Đura, Stana, Jelena i Jula ( Vidi Familije: Gačkovci-Velkovi)

 

Aleksa P. Pejčić (1853-1912.)*

Aleksa Pejčić bivši predsednik opštine u Strelcu krajem 19. i početkom 20. veka rođen je u imućnoj porodici 1853.godine od oca Pejče Ristuća i majke Stane. Imao je osnovno obrazovanje. Kao mlad u rodnoj kući otvorio je kafanu i pored kafane prodavao suvu goveđu kožu skrojenu za opanke.

Aleksa se ženio tri puta. Prva žena, po kazivanju unuka Čedomira Pejčića bila je iz Rakite, koja je ubrzo posle venčanja umrla. Druga supruga bila je Velika kćerka Ranče Gligorijevića iz Glišinske familije. Venčao ih je 25. maja 1879.godine paroh Stevan Velković iz Strelca, Kum je bio Andreja Manić. Ubrzo je i Velika umrla, a Aleksa zasniva treći brak sa udovicom Đurđijom (Đurgom) iz Studene. Đurga (1855-1910) je kćerka Petra i Stane iz Krnčine familije u Studeni, a suprug je bio pok.Đorđe, Vasilova, Ristić. Venčani su 18. januara 1881. godine. Od istog paroha i kuma kao i u prethodnom Aleksinom braku.

Iz prvog braka sa Đorđem Đurga je u Strelac dovela i svoju kćerkicu Ružicu koju je Aleksa prihvatio i očuvao kao svoje dete i kao devojku pristojno udomio za Dušana Mančića u Babušnici.

Aleksa i Đurga izrodili su: Stevana, Darinku, Dragomira (Mirka) i Slavka (vidi fajle :Familije).

Aleksa P. Pejčić je kao predsednik strelačke opštine poginuo 24. decembra 1912. godine. Ubili su ga Darinka Andrejić i njen zet Blagoja iz Brejanske male u Darinkinoj kući između groblja i kuće Toze „Žumetaće“ i bacili na put ispod groblja. Za to svirepo ubistvo Darinka i Blagoje su odležali po deset godina teške robije.

/* Podaci uzeti iz MK u M kancelariji u Strelcu: mku: 156/4, mkv od 1878. i mkv: 8/2/

Aleksa Pejčić, predsdnik opštine ubijen je 24. decembra 1912. godine.Ubili su ga Darinka Andrejić i njihov zet Blagoje Božinsći. Evo šta nam je o tome kazivao Ljubomir M. Stanković Vužda:

„Blagoje Božinsći bio je oženjen Nikolijom, sestrom Alekse Andrejića (Leke „grobara“) i švalerisao se sa šurnjajom Darinkom ženom Leke „Grobara“. Darinka je bila lepuškasta žena, bistra i promućurna. Aleksa predsednik bio je bogat čovek. I on je bio bacio oko na Darinku. On je više puta pitao darinku da se negde sastanu i vod ljubav. Darinka se tada pohvali zetu Blagoju i oni se dogovore da ga opljačkaju i ubiju. Darinka tada po dogovoru sa Blagojem namami Aleksu u svoju kuću, a Blagoje se sakrije na tavanu.

Aleksa nije ni slutio da mu je spremljena zamka, dođe jedno veče kod Darinke i kada su počeli da „vode ljubav“ Blagoje skoči sa tavana i tupim predmetom udari Aleksu u glavu.

Pošto su ga opljačkali odnesu ga i bace na put ispod groblja. Ubrzo su otkriveni i osuđeni po deset godina teške robije“, završio je Ljuba svoje kazivanje maja meseca 1989. godine.

 

Andon Ristić (1857-1922)

Andon, kovač po zanatu, trgovac, narodni poslanik krajem 19. veka i predsednik strelačke opštine, rođen je 1857 g. od oca Riste Zdravkovića i majkeMilanke. Andon se u početku prezivao Zdravković. Kasnije je prezime Ristić, po ocu Risti. Andonovi potomci i danas nose prezime Ristić, a praunuk Vojislav, pukovnik u penziji preziva se Andonović.

Iako nepismen Andon je, trgovinom, zanatom i dobrom ženidbom, stekao solidnu imovinu i položaj u društvu. Pored njiva u strelačkom i presečkom ataru, njegovo je bilo sve od današnje kuće Čedomira Aranđelovića do centra Selišta, tačnije do puta, koji prolazi pored kuće Gradimira Panajotovića. Na mestu današnje kuće Grade Juruka, bila je kuća Andonove žene Mileve u kojoj je živela sve do pogibije od partizana 1943 g., zbog saradnje sa Bugarima.

Andon je kovački zanat izučio u Crvenoj Jabuci kod majstora Stamenka, kovača i trgovca. Kao dobrog i poslušnog učenika majstor Stamenko ga, po završetku zanata, oženio Cvetom, iz Crvene Jabuke. Brak je sklopljen 10.maja 1881.god.. Venčao ih je Kosta Gligorijević, paroh rakovdolski, rodom iz Strelca. Kumovao je Marko Živković, iz sela Dučevci. Cveta je u prvom braku bila supruga Stoiljka Anđelkovića u Crvenoj Jabuci.

Po izučenom zanatu Andon se vratio u rodni Strelac i otvorio kovačku radnju. Kovačnicu je otvorio u novopodignutoj kući, pored puta. Da bi mogao da se bavi i kafanskim poslom, u kovačnici je zaposlio majstor Nikodija iz sela Studene.

Godine 1897.prodao je plac da se podigne osnovna škola, koja je zahvaljujući meštanima podignuta u rekordnom roku. Danas se na mestu škole nalazi Zdravstvena stanica.

Kao trgovac po selima “preko Rid” jedne godine nakupovao je jariće i na čuvanje ostavio kod prijatelja u selu Radosinu, koji je držao mehanu. U to vreme pojavili se kupci jarećih koža iz Vlasotinca. Andon je prihvatio ponuđenu cenu za čiv, angažuje ljude te pokolju jariće, kože proda kupcima, a meso razdeli seljacima.

Andon i Marjan narodni poslanik iz Masurovaca ortački su trgovali sitnom i krupnom stokom. Stoka u Srbiji je morala po zakonu da bude žigosana pri prodaji, a bugarska ne. Andonova majka se bila preudala u Rakitu , koja je pripadala Bugarskoj. Andon i Marjan preko Andonovog polubrata iz Rakite kupe nežigosana goveda u Bugarskoj. Goveda su doterali i smestili kod Andona u Strelcu. No neko od meštana je o tom poslu izvestio sresku vlast u Babušnici da pošalju žigare u Strelac i žigošu ilegalno doteranu stoku iz Bugarske. Andona da kazne i naplate propisanu taksu.

Saznavši za prijavu, Andon odmah obavesti Marjana u Masurovcu da su prijavljeni sreskim vlastima i da dođe radi dogovora šta da preduzmu. Marjan je odbio poziv radi dogovora i poručio Andonu da on nema nikakav dogovor s njim o kupovini goveda u Bugarskoj i da o tome nezna ništa…

U to vreme u Strelcu je bilo više kafana. Između ostalih kafane su imali i Radenko Ljubić i Joca Nikolić. Oni obaveste kuma Andona da su žigari stigli. Svima je bilo poznato da žigari kad dođu u selo prvo obiđu sve kafane, pa tek onda idu da žigošu stoku.

Andon je poručio kumovima da žigare što duže zadrže u kafanama i da ih dobro napiju, a on će spremiti pečeno jagnje da ih podmiti i izbegne kaznu i predviđene takse. Tako je i bilo. Žigari su ceo dan proveli po kafanama i tek uveče kod Andona dođu na jagnjetinu. Došli su mrtvi pijani. Kako su bili siti i napiti(pijani) legli su i odmah zaspali.

Nikodije kovač, Andonov radnik iskoristi njihovo spavanje, ukrade im žig i u toku noći žigošu sva doterana goveda iz Bugarske.

Kada se ujutru probudili, jedan od žigara je rekao:

-E, gazda Andone, prijatelj za prijatelja, ali sada moramo da žigošemo stoku.

-Koju stoku! Čudio se Andon. Ja ne uzimam nežigosanu stoku. Eno, pa se sami uverite.

Pregledom stoke žigari videli sreski žig na rogovima i shvatili da su prevareni.

Kad je Marjan saznao za prevaru sa žigom, javi se Andonu da nastave ortakluk. Andon nije hteo da nastavi saradnju sa Marjanom i “tu se oni zakače”, kazivao je Andonov unuk Arsa Ristić, penzioner.

Andon je pripadao Naprednjačkoj stranci i kao narodni poslanik te stranke dobio je od Kralja Milana poziv za svečanu večeru.

Marjan je bio istaknuti vođa i narodni poslanik Radikalne stranke u srezu Lužničkom.

Te dve partije nisu se trpele, stvorena je zavera od naprednjaka i Marjan je ubijen u predvečerje, pri povratku iz Strelca u rodni Masurovac. Iz lovačke puške ubili su ga, u mestu Stranje (ispred kladenca Konji Kladenac), Petar Darda iz Kambelevca i Petrov partijski drug.

Tada su mnogi osumnjičeni zatvoreni i osuđeni na tešku robiju, a među njima iz Lužnice bili su: Stevan Milenković, Aleksa Zlatanović Brka i Andon Ristić iz Strelca, Denča Guljarski iz Ralina, Filip Stanković, iz Studene, Petar Darda iz Kambelevca i drugi.

“Andon ne bi bio osuđen, ali su dva ciganina iz Pirota pod zakletvom svedočila u sudu da je Andon ubicama dao kačicu sira za Marjanovu glavu”, kazuje Arsa Ristić.

Osuđenima za Marjanovo ubistvo, prodavana je imovina na licitaciji za kaznu i namirivanje sudskih troškova.

Andonova supruga Cveta imala je dovoljno para za otkup svoje imovine, ali joj vlast nije dozvoljavljla. Zato se dogovorila sa Cvetkom Aranđelovićem da on njenim parama u njeno ime licitira i otkupi kuću.

Cvetko je na licitaciji otkupio kuću sa Cvetinim parama i u nju uselio svoga sina Stevana. Cveta tu prevaru nije mogla da preboli i od tuge umrla je posle nekoliko dana.

Andon je umro od zapljenja pluća 22.10.1922.godine u 65-oj godini života /Mku: 33/70-Mesna kancelarija u selu/

/Kazivao je o svome dedi Andonu, Arsa B. Ristić 29 09. 1997.godine./

 

Arsa B. Ristić (1914-2.005.)

Kršeno ime mu je Arsenije, ali je svuda vođen i poznat kao Arsa Bogoljubov. Rođen je 1914. godine u Strelcu od oca Bogoljuba kovača i majke Roske rođene u Kostadinovskoj familiji. Sa nepune dve godine ostao je bez majke.

Pošto su za vreme prvog svetskog rata uništene matične knjige, otac ga posle rata prijavi da je rođen 1912. godine kako bi ga ranije oženio.

Osnovnu školu završio je u selu kod učitelja Alekse Popovića i Slavka „Lafa“. Kod oca je učio kovački zanat i radio, a bavio se i trgovinom stoke. Oženio se Davinkom iz Tamnje male i izrodili tri sina i dve kćeri: Vojislav, Dragomir, Stanka, Jordanka-Daka i Živojin.

Za vreme drugog svetskog rata Arsa je sarađivao sa partuzanima. Neko vreme se sa mnogim meštanima sklonio u vidinski okrug u Bugarskoj. Jedno vreme je proveo u Zvoncu. U Zvoncu su Aca Milić učitelj iz Kmbelevca i Arsa od popa Todora, rušnjaka dobijali podatke o pokretima bugarskih jedinica i obaveštavali Predraga Boškovića Pavla, partizanskog komandanta.

Na jednom tajnom sastanku u Strelcu u Šopi u kolibi Svetozara Rančića (Toze šefa) 1943. g. kada je formiran Narodnooslobodilački odbor (NOO) Arsa je izabran za sekretara NOO-a. Za člana KP izabran je maja 1944. g.

Po oslobođenju Arsa je bio predsednik komisije za procenu ratne štete pri Sreskom narodnom odboru (SNO), a potom referent za nabavku i prodaju u Sreskom zadružnom savezu. Bio je odbornik sreza u Oblasnom odboru, odbornik opštine i delegat. Dva puta je bio predsednik Zemlj. Zadruge „Borac“ u Strelcu i jedan od osnivača farme ovaca u Baćov Dolu.

Kao penzioner bio je veoma aktivan društveno politički radnik u okviru Mesne zajednice u rešavanju seoskih problema.

Za svoj rad na društveno-političkom planu Predsedništvo SFRJ odlikovalo je Arsu Ristića Ordenom zasluge za narod sa srebrnim zracima.

Umro je u 91. g. 25. januara 2.005. godine.

Arsa B. Ristić (1914-2.005)

Arsa je unuk Andona Ristića, kovača i narodnog poslanika u Obrenovićevoj Srbiji i sin Bogoljuba, kovača i predsednika strelačke opštine. Rođen je 1914. godine. Knjige su Bugari za vreme I svetskog rata uništili ili odneli. U novim knjigama je ubeležen da je rođen 1912. g. radi ranije ženidbe. Osnovnu školu završio je u Strelcu kod učitelja Slavka „Lafa“ I i II razred i Momira Markovića III i IV razred. Arsa se seća da su se učitelji Slavko i Momir takmičili u bacanju kamena sa ramena. Učitelju Momiru hranu je spremala Natalija-Tala Balabanska.

I Arsa je učio i radio kovački zanat kod oca Bogoljuba. Vojsku je služio u Kraljevini Jugoslaviji u šestom artiljerijskom puku u Zagrebu.

U toku rata Arsa je povremeno boravio u Zvoncu i Vidinskom okrugu u Bugarskoj, a kasnije je počeo da sarađuje sa partizanima.

Posle drugog svetskog rata po naredbi Okružnog komiteta komunističke partije objdinjuje sve okolne seoske zadruge u strelačku zadrugu u kojoj je u dva mandata bio direktor Zadruge.

Posle rezolucije IB-a, aktivisti su, među njima i Arsa, dežurali na Talambasu i čekali bugarske diverzante i špijune.

Arsa je 16. januara 1965. g. dobio javno priznanje za zalaganje u radu školskog odbora Osnovne škole „Dobrinka Bogdanović“ u Strelcu. Predsednik saveta bio je Stojan Mladenović iz Vel. Bonjinca.

Trećeg jula 1978. g. u čast 4. jula- Dana borca dobio je Zahvalnicu Opštin. odbora SUBNOR-a u Babušnici „za aktivnost i oživotvorenje politike SKJ na jačanju i učvršćenju organizacije Saveza boraca, negovanju i razvijanju revolucionarnih tradicija NOB-a. Predsednik SUBNOR-a bio je N. Veljković.

/Arsino kazivanje 10.09.2.000 god u Strelcu/

 

Bora Janković

Krajem 1944. mobilisan je od NOB-e. Bio je borac osme brigade 22. divizije do Drine. U Hercegovini je bio knojevac, potom u Novom sadu, a 1947. g. u Beogradu na Banjici do demobilizacije 1950 godine. Demobilisan je kao stariji vodnik.

Prvo zašoslenje bilo mu je u Komitetu partije u Babušnici. Radio je godinu dana, a potom je radio pola godine kao izvršitelj u poreskoj upravi u Babušnici. Posle toga postavljen je za matičara u Strelcu i radio do 1955. g. U Rakov Dolu bio je godinu ipo dana šef Mesne kancelarije, a potom šef Mesne kancelarije u Studeni do penzionisanja 1963. g.

Božidar V. Miladinović (1910-2001)

Rođen je 26 oktobra 1910. godine u selu Strelcu, u siromašnoj seoskoj porodici od oca Vladimira i majke Vidosave, rođene Popović. Osnovnu četvoro- razrednu školu završio je u rodnom selu sa odličnim uspehom 1922.g. i šest razreda gimnazije u Pirotu 1928. godine. Kao gimnazijalac primao je blagodejani-je (pomoć).

U 56. klasu Niže vojne akademije stupio je 12 oktobra 1928 godine. Završi-o je sa odličnim uspehom i položio ispit za čin aktivnog artileriskog potporučnika 1. oktobra 1931. godine*. U činu aktivnog artileriskog potporučnika služio je u Aleksincu.

U toku školovanja u Nižoj vojnoj akademiji proizvedn je u kaplara Ukazom od 12.aprila 1929. godine, u podnarednika Ukazom od 1. oktobra 1929.g. i narednika Ukazom od 1. oktobra 1930. godine.

U činu artilerijskog p. poručnika od prvog juna 1934. g. stanovao je u u ulici Poenkarova 12 u Beogradu kod stanodavca Sofije Dimitrijević. Od trećeg marta do 28 marta 1936. god. sanovao je u ulici Stojana Protića 20 kod stanodavca Olge Rakin, a onda je premešten u Aleksinac.

U Vojno-geografskom institutu u Beogradu završio je specijalni topografski kurs 1934. godine. Iste godine 10 oktobra položio je usmenu zakletvu u 26-om artileriskom puku, a pismenu zakletvu predao komandiru šestog bataljona 26-og artileriskog puka 16 oktobra 1934. godine.

Stanovao je od 1. juna 1934.g. u ulici Poenkarova 12 (danas Makedonska) kod g-đe Dimitrijević Sofije, a od 3. marta 1936.g. u ulici Stojana Protića 20 kod g-đe Rakin Olge. Od 28. marta 1936. g. je u Aleksincu.

U čin aktivnog artileriskog poručnika proizveden je 1. oktobra 1935. g**., a čin kapetana II klase dobio je 1. oktobra 1939.g***.

Božidar Miladinović u činu kapetana II klase u 1940-oj godini završio je dopunski tečaj Više škole Vojne akademije. A, 5. maja 1940 g. venčao se sa gospođicom Nadom Stejić, kćerkom Đorđa i Katice Stejić iz jedne ugledne beogradske porodice. Svečano venčanje obavljeno je u crkvi Svetog Save na Vračaru.

Đorđe Stejić, sin Jovana i Ane, rođen 1882.g.u Pešti, bio je Viši tehnički savetnik Ministarstva pošte i telegrafa u Beogradu, pravoslavne vere, sa stanom od 19.09.1924.g u Dalmatinskoj ulici br.69. Od 7. maja 1929.g. stanovali su u ulici Venizalosova 39 (danas Đure Đakovića), a od 9.jula 1941.g. u istoj ulici broju 12.

Đorđe i supruga Katica (1890-?) izrodili su dve kćerke i sina: Vidosavu (1918), Nadu (1920-) i Momčila (1923-).

Vidosava je rođena u Zagrebu, Nada u Beogradu, a Momčilo u Somboru.

O Boži Miladinoviću kao čoveku i oficiru najbolje govori ocena đeneral štabnog brigadnog đenerala M. Tešanovića:****

„Božidar V. Miladinović je čvrstog i postojanog karaktera, energičan, istrajan i iskren, poverljiv, skroman, lako shvatljiv. Obuku je izveo sa odličnim uspehom. Prema starijima vrlo pažljiv, prema mladima strog i pravičan. Pazi na svoje dostojanstvo. Lepo društveno obrazovan. Marljivo radi na svome usavršavanju. U diskusijama uzima učešća sa uspehom. Zdrav i sposoban za službu u miru i ratu“.

Za revnosnu službu u činu aktivnog đeneralštabnog kapetana II klase odlikovan je zlatnom medaljom na Vidovdan 28. juna 1940. godine./Ađ.Br.15257/40 /

Slom Kraljevine Jugoslavije 1941.g. doživeo je u činu đeneralštabnog kapetana I klase za poljsku haubicu. Uspeo je da izbegne zarobljeništvo i preobučen u seljaka sklonio se u rodni Strelac okupiran od Bugara. Nije hteo da stanuje u rodnoj kući i opterećuje tetku Desanku, ali je skoro svakodnevno posećivao. Iznajmio je sobu na spratu kod Milisava C. Aleksića u centru sela. Svakodnevno se družio sa sveštenikom Milutinom Radenkovićem, čiji je otac Borisav kumovao porodici Božinog dede Miladina.

Božidara su ukućani i meštani zvali Boško. Boško je bio stasit, lepo građen i svestrano obrazovan. Podjednako je razgovarao o istoriji, geografiji, medicini, veterini, muzici, veri, privredi. Jdnom reči, Boško je bio erudita.

Kada su se s proleća 1942.g. pojavili „šumci“-partizani, zvali su ga da im se priključi. Boško je kategorički odbio njihov poziv i poručio da je kao đeneral-štabni oficir Kraljevine Jugoslavije položio zakletvu Kralju i Otadžbini iako će po njegovoj proceni komunisti doći na vlast.

Kada su Bugari otkrili njegov identitet nameravali su da ga uhapse i oteraju u zarobljeništvo. Da bi izbegao hapšenje sklonio se kod rođaka Petra Galjinoga u susednom selu Kambelevcu. Posle tri dana Dragan D. Ćirić***** ga tajno prevede preko demarkacione linije kod sela Provaljenika, u Nedićevu Srbiju, u Belu Vodu. U susednom selu Resniku Boško se pridružio jedinicama Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Tu je izabran i za člana Sreskog lužničkog načelstva.

Od Komande JVUO dobije zadatak da pređe na knjaževački teren. Prema podacima Slobodana Ilića Havija, koje mi je dostavio Zoran M. Jovanović, iz Radio Knjaževca, Boža Miladinović sa grupom oficira oktobra 1942. g. formira Knjaževački korpus Jugoslovenske vojske u Otadžbini, koji je registrovan u Glavnom Ravnogorskom štabu Gorski štab 190.

Radi zajedničke borbe protiv okupatora sa partizanima je dogovoren sastanak u selu Staro Korito za 16. 12. 1942.g. Posle neuspelog sastanka na povratku između sela Jelašnice i Jakovca dočekala ih je partizanska zaseda u kojoj je poginuo kapetan Dobrivoje Milanović, a Boža Miladinović teško ranjen. Ubrzo posle ranjavanja naišao je volovskim kolima Miodrag Milovanović iz sela Gornjeg Zuniča i ranjenog Božu prebacio u Andrijevac, gde mu je ispred apoteke prvu pomoć ukazao Ivan Sindik sa suprugom Ljubinkom i organizovao hitan prevoz u zaječarsku bolnicu. Kao opasnom neprijatelju Nemci mu stavljaju okove na nogama i postavljaju danonoćnu stražu.

Oslobađanje i odvođenje Bože iz zaječarske bolnice organizovali su Radomir Pantić Kent i Dr. Milan Šijački sa saradnicima. Posle njegovog izlečenja „Knjaževački korpus Jugoslovenske vojske u Otadžbini potpuno je organizovan početkom 1943. godine“/Havi/.

Boža Miladinović je unapređen u čin majora 1943.g., a u čin potpukovnika 1944.g. Za vreme njegovog boravka na knjaževačkom terenu „na temeljima razorene crkve od Turaka, podignuta je nova crkva-brvnara bez ijednog metalnog dela“/Havi/ Posle osveštenja početkom aprila 1944.g. okupljenom narodu govorili su Boža Miladinović, komandant korpusa i Mirko Ćirković komandant, Svrljiške briga-de.

Trećeg septembra 1944. g. Boža Miladinović je održao oproštajni govor knjaževčanima u centru Knjaževca i krenuo prema Dunavu. Uz njega je „ostalo desetak starešina i vojnika“/Havi/. Posle potucanja preko bivše Kraljevine Jugoslavije uspeo je da se prebaci u Nemačku, a iz Nemačke 1948.g. u Ameriku, u Milvoki (Milnjaukee). Uspeo je da preko poznanstva pomogne supruzi Nadi da mu se pridruži 1953. godine. Umro je u bolnici u Milvokiju 11.februara 2001 godine.

Božina majka Vida bila je stasita, visoka i energična žena. Da bi preživela posle drugog svetskog rata radila je u Pirotu kod baštovana Boška „Lule“. Boža je iz Amerike pismima preko Dragutina Manića, službenika pošte uspostavio vezu sa majkom, slao joj pisma i pakete iz Milvokija (Milnjaukee). U jednom pismu Dragutinu Maniću, strelačkom zetu molio je da mu pošalje malo naše srpske zemlje. Dragi mu je ispunio želju. U sledećem pismu Boža piše da je nad ono malo zemlje što je primio u koverti plakao i da je stavio u krevet „ i sada spavam na jugoslovenskoj zemlji“ pisao je Boža.

Sredinom osamdesetih godina 20 veka naturalizovani amerikanac iz sela Radosina kazivao je Stojanu Jevtiću u Babušnici kako se svake subote viđa sa Božom Miladinovićem u crkvi u Milvokiju, da stalno nosi sveto pismo u džepu i da je u Milvokiju podigao crkvu.

/Fotografije/

Iz telegrama pešadijskom kapetanu g. Stojanoviću-Milojkoviću Bori selo Vina kod Knjaževca vidi se Božino veliko rodoljublje i vernost zakletvi koju je položio za Kralja i Otadžbinu, znanje, veličina i obrazovanje jugoslovenskog kraljevog generalštabnog oficira.

Telegram je poslat iz Štaba Knjaževačkog korpusa, Gorski štab Br.190, Đ. Br. Službeno- 2. septembra 1943.g., Položaj

/ Kopija telegrama/

*/ VII, K 1058/ 163, Ađ. Br.23340/31

**/ VII, K 1058/ 163, Ađ.Br. 24001/35

***/ VII, K 1058/ 163, Ađ.Br. 31886/39

****/ VII, K 1058/163, Pov.Br. 1028 od 31.XII 1940. g.

*****/Dr. Dragan D.Ćirić kao penzioner živi u Nišu /kazivanje autoru ——septembra 2005./

Boško

 

Božidara P. Adamović

Rođen je u selu Strelcu, Skupštna opštine Babušnica, 29.11.1920.godine od oca Panajota(Pote) i majke Zorice. U ranom detinjstvu ostao je bez majke. Brigu o njemu preuzela je baba po ocu Buda(Budimka).Osnovnu školu, četiri razreda po starom sistemu obrazobanja, Boško jezavršio u rodnom mestu kod učitelja Slavka Tančića Lafa. Po završetku osnovne škole nastavio je školovanje u poljoprivrednoj školi u Prokuplju i istu završio 1938. godine.

Podnosio je molbe za zaposlenje na više mesta. Između ostalih konkurisao je i u Duvanskoj industriji u Nišu u skladu za završenom školom. U međuvremenu čuva stoku u Strelcu. Pošto nije mogao da se zaposli u struci, zapošljava se u strelačkoj pošti kod upravnika Dragomira Manića i radi do aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941.godine.

Naš kraj okupirali su Bugari. Nekoliko drugova iz sela prebegli su na tzv. “slobodnu teritoriju” u Belu Vodu da bi izbegli bugarsku mobilizaciju u radne čete, Trudovake. Na Beloj Vodi su bile jedinice Draže Mihajlovića i jedan seljak im je savetovao da se vrate odakle su došli.

Krajem aprila Bugari su pokuplili nakoliko godišta i oterali u Bugarsku u Jambolijsko, blizu turske granice. Pod vojnom stražom gradili su prugu deset meseci, a onda su pušteni kućama.

Krajem 1942.godine Boško stupa u vezu sa Đurom Zlatkovićem i Živojinom Nikolićem Brkom, partizanskim rukovodiocima u našem kraju. U partizane odlazi 13.avgusta 1943.godine i učestvuje u borbama za oslobođenje Jugoslavije do kraja rata. Od običnog borca kraj rata je dočekao kao komandant drugog bataljona sedme srpske udarne brigade.

U toku rata ranjavan je dvaputa. Prvi put je ranjen na Drini, a drugiput u Bosni krajem 1944.godine. Posle ranjavanja i lečenja dobio je zadatak od komandanta divizije Miladina Jovanovića da formira bataljon za vezu u 23.diviziji. Bataljonom je komandovao do kraja rata, koji ga je zatekao u Celju.

Po okončanju rata odlazi u Beograd u školu vojnih starešina za vezu. Školu je završio 1946.god. i postavljen za načalnika veze divizije u Strumici. Te godine sreće svoju životnu saputnicu Savku ličanku, partizanku i sklapaju brak u Mesnom narodnom odboru u Strelcu.

U Strumici je službovao sedam godina, zatim u skopskom garnizonu dve godine, a potom u Leskovcu do penzionisanja iz zdravsvenih razloga 1965.godine.

U toku rada dobio je: orden za hrabrost, orden za zasluge naroda drugog reda, orden partizanske zvezde četvrtog reda i orden za vojne zasluge četvrtog reda.

Bio je društveno aktivan i u građanstvu u mestima službovanja. U Mesnim zajednicama bio je komandant štaba narodne odbrane.

Sa suprugom Savkom ima sina Zorana i kćerku Gordanu. Oboje su završili fakultete i osnovali svoje porodice. Imaju po dva deteta. Nastanjeni su u Nišu.

 

Božidar V. Miladinović (1910-2001)

Rođen je 26 oktobra 1910. g. po novom kalendaru u selu Strelcu, tada Srezu lužnič-kom, Okrugu piotskom u siromašnoj seoskoj porodici od oca Vladimira, Miladina, Stojanovića i majke Vide. Otac mu je rano umro. Majka Vida iz Ćerćeske familije bila je stasita, visoka i energična žena.

Osnovnu četvororazrednu školu završio je 1922.g. u rodnom selu sa odlič-nim uspehom i šest razreda gimnazije u Pirotu 1928. godine. Kao gimnazijalac primaao je blagodejanije (pomoć, stipendiju)

U 56. klasu Niže Vojne Akademije stupio je 12.oktobra 1928. g. u Beogradu, koju je uspešno završio i položio ispit za čin aktivnog artileriskog potporučnika prvog oktobra 1931.godine. Bio je među 25 najboljih u klasi. Kao aktivni artileriski potporučnik izvesno vreme služio je u Aleksincu.

U Beogradu je završio specijalni Topografski kurs u Vojnogeografskom institutu 1934. godine.. Iste godine 10. oktobra položio je usmenu zakletvu u 26. artileriskom puku, apismenu zakletvu predao je komandiru šestog bataljona, 26. artileriskog puka 16 oktobra 1934. godine.

U čin aktivnog artileriskog poručnika proizveden je 1 oktobra 1935. god., a čin kapetana druge klae dobio je 1.oktobra 1939. godine.

Kao generalštabni oficir u Beogradu, u crkvi sv. Save 5 maja 1940. godine sklopio je brak sa gospođicom Nadeždom-Nadom Stejić, koja je poticala iz ugledne i stare beogradske porodice. U toku te iste godine Božidar Miladinović je slušalac dopunskog tečaja Više škole Vojne akademije.

Kakav je bio Božidar V. Miladinović kao đeneralštabni kapetan II klase artileriski, najbolje se vidi iz ocene koju je 31. decembra 1940.g. dao Pomoćnik za Višu školu đeneralštabni brigadni đeneral M. Tešanović, a ona glasi: „Božidar V. Miladinović je karaktera čvrstog i postojanog, energičan, istrajan i iskren, poverljiv, skroman, lako shvatljiv. Obuku izveo sa odličnim uspehom. Vrlo dobar strojev oficir.Vladanja uvek primernog. Prema starijima vrlo pažljiv, prema mlađima strog i pravičan. Pazi na svoje dostojanstvo.Službu vrši primerno iz sopstvenih pobuda, sa velikom voljom i rzumevanjem. Lepo društveno obrazovan. Marljivo radi na svome usavršavanju. U diskusijama uzima učešća sa uspehom. Nije kažnjavan. Zdrav i sposoban za službu u miru i ratu. Zaslužuje preporuku za viši položaj ili zvanje“

Zanimljivo je da napomenemo da je Božidar bio veliki jugoslovenski rodoljub.. U personalnom kartonu u Vojnoj akademiji u rubrici narodnost piše Jugosloven.

Na Vidovdan 28.juna 1940.g.Božidar V. Miladinović aktivni đeneralštabni kapetan II klase odlikovan je: „Medaljom zlatnom za revnosnu službu“

/ Kopija personalnog kartona)

Slom Kraljevine JugoslavijeBožidar je doživeo u činu đeneralštabnog kapetana I klase za poljsku haubicu.Uspeo je da s izvuče iz ratnog vihora i preobućen u seljaka dođe u rodni Strelac, koji je bio pod bugarskom okupacijom. Nije stanovao u rođenoj kući kod dede Miladina i tetke po ocu Desanke, već je iznajmio sobu na spratu kod Miisava C. Aleksića na Selištu. Svakodnevno se družio sa svešteni-kom Milutinom B. Radenkovićem, sinom svoga krštenog kuma. Borisava.

Božidar V. Miladinović je bio svestrano obrazovan.Podjednako je vodio razgovore o istoriji, geografiji, medicini, veterini, muzici kao i o stočarstvu i zemljoradnji. Jednom reči Boža je bio erudita.

Partizani su ga pozivali da im se priključi. Međutim Boža je odbio njihov poziv sa obrazloženjem da je kao đeneralštabni oficir Kraljevine Jugoslavije položio zakletvu Kralju i Otadžbini, da će partizani pobediti i da će Jugoslavijom zavladati Komunistička partija.

Kada su Bugari otkrili ko je Boža Miladinović noću je otišao u susedno selo Kambelevac i sklonio se kod rođaka Petra „Galjinoga“. Posle tri dana Dragan D.Ćirićga je iz sela Gorčincatajno preveo preko demarkacione linije kod sela Provaljenika i odveo u Belu Vodu. U susednom selu Resniku pridružio se jedinica-ma Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Draže Mihailovića Tu je izabran i za člana Sreskog lužničkog načelstava u okviru Ndićeve Srbije.

Po zadatku pretpostavljenih Boža odlazi na Svrljiški teren i u Knjaževcu sa kolegama oficirima formira Knjaževački četnički korpus, koji je u Glavnom Ravnogorskom štabu registrovan kao Gorski štab 190..* (*Iz materijala o Božidaru Miladinoviću koji sam dobio od g. Zorana Jovanovića iz Radio „Knjaževca“ u Knja-ževcu-BMR)

/Snimak Bože kao komandanta korpusa JVuO/

U saradnji sa kapetanom Dobrivojem Milanovićem prikupljaju saradnike i istomišljenike „insistirajući na saradnji sa partizanima“ za borbu protiv zajedničkog neprijatelja i kako bi se zaustavio bratoubilački rat i likvidacija „uglednih i nevinih ljudi“. Zato je dogovoren sastanak sa partizanima u selu Staro Korito za 16 decembar 1942.g..Neuspelom sastanku prisustvovali su Boža, kapetan I klase i Dobrivoje, kapetan II klase sa po dva pratioca.

U povratku sa sastanka između sela Jelašnice i Jakovca dočekala ih je partizanska zaseda. Dobrivoje Milanović je ubijen na licu mesta, a Boža teško ranjen.. Odgovorom na vatru ranjeni su partizani Dragoljub Radisavljević i Stanko „Beli“.

Boža je prebačen u Andrejevac i posle ukazane prve pomoći prebačen u Zaječarsku bolnicu. Kada su Nemci saznali za Božu stavljaju mu okove na nogama u bolnici i danonoćno stražare da ne pobegne. Da ga Nemci ne bi streljali počeli su planovi za njegovo oslobađanje. Glavni organizator u tome bio je Radomir Petrović Kent. Boža je srećno izvučen iz bolnice i prebačen u selo Tatrasnicu. Po oporavku prešao je u Aldinac, gde je formirao svoj štab. Dr. Šijački koji je učestvovao i u oslobađanju, bio je sa Božom do potpunog ozdravljenja.

Za zvanični datum formiranja Korpusa uzet je oktobar 1942.g, a datum njego-vog raspadanja oktobar 1944.godine.

Kao komandant Korpusa Boža je sa svojim saborcima podigao crkvu brvnaru bez ijednog metalnog dela u selu Radičevci. Crkva je osveštena krajem marta, početkom aprila 1944.g.“uz opštenarodno veselje…Okupljenim ljudima prvi se obratio komandant korpusa Božidar Miladinović…“

Pred odlazak sa knjaževačkog terena Boža je u cenrtu Knjaževca održao govor okupljenim Knjaževčanima i objasnio zašto odlazi. Kod sela Gornjana raspustio je svoj Korpus. Uz njega je ostalo desetak starešina i vojnika dobro naoružanihi krenulu prema Ravnoj Gori. Pošto nije usdpeo da dođe do svog komandanta sa ostalom Jugoslovenskom vojskom povlače se prema Sloveniji. Uspeli su da se prebace u Austriju, a zatim u nemačku, gde su smečteni u logor Bajdabling.. Tu stupa u kontakt sa američkim vojnim vlastima i dobija useljeničku dozvolu za Ameriku. Iz Amerike uz pomoć senatora Vejlija omogućava supruzi Nadi da dođe u ameriku.1953. godine

U Americi im se rodila kćerka.

Umro je prirodnom smrću u bolnici u Milvokiju 11 decembra 2001.godine.

David Peković trgovac iz Crvene Jabuke žalio se Minist. Narodne privrede 1883. god. na bugarski đumruk zbog naplate begluka na sitnu stoku.

/Arhiv Srbije MNP T 1883 A-Š, Registar za 1883. god., str. 16, tek.br.37., PNO 920, 1038, 1285; f.I, r.252.(fascikla prazna) 24.03.1999./

Beglik je vrsta kuluka u obradi imanja

 

deda Filip iz Studene

Jedna od znamenitih ličnosti sela Studene svakako je popularnni deda Vilip. Potiče iz ugledne stare srpske porodice. Njegov pradeda Petar, negde početkom 19.veka imao je kuću iznad sela u mestu zvanom Grabadićino. Petar je bio odvažan i hrabar čovek. Turci su ga izbegavali, nisu voleli da se s njim sretnu oči u oči.

Petar je imao sina Stanka, a Stanko je imao sina Pejču. Njihovi potomci su Stankovići i Pejčići.

Pejča i Gajtana imali su tri sina: Filipa, Stanka i Vlajka.

Filip (poznat kao deda Vilip) rođen je davne 1868.godine U osamnaestoj godini oženio se Stankom, kćerkom Stane i Petra Spasića.

Kao mlad pripadao je Naprednjačkoj stranci, koja je u to vreme bila na vlasti u pirotskom okrugu. Pored njega istaknuti članovi te stranke u Lužnici bili su Todor Milić, iz Kambelevca, Cvetko Matejić, iz Preseke i (Andon Ristić, iz Strelca?).

Zbog ubistva narodnog poslanika radikala Marjana Veljkovića, iz Masurovaca, 1903.godine Filip i drugi osumnjičeni naprednjaci iz Strelca i Kambelevca osuđeni su na tamnovanje. Ali to nije smetalo Filipu da između dva svetska rata postane poznat i priznat domćin i jedan od najboljih kafexija u Lužnici. “Govorilo se tada da kod deda Vilipa treba otići na kafu, pa osetiti miris i ukus ovog napitka”, kazuje njegov unuk Dušan S. Ristić, profesor u penziji, iz Babušnice.

Kod njega su sabajle na konjima dolazili iz Babušnice sreski načelnici i pisari, lekari, učitelji i druge ugledne ličnosti iz Lužnice da popiju kafu. Jedan od stalnih abonenata kod deda Vilipa bio je učitelj u Studeni Dušan M. Ćirić, znameniti lužničanin i hroničar lužničkog i pirotskog kraja. Česti gosti bili su pop Žika i učitelj Slavko “Laf”, iz Strelca.

U jednoj zabelešci o “Lafu” učitelj Dušan navodi kako je “Laf” u društvu pop Žike dočekao školskog nadzornika ispred kafane Rake Gačkovskoga u Strelcu i zamolio deda Raku da skuva za gospodina nadzornika “najbolju kafu na svetu, kao što kuva deda Vilip u Studeni.”

Filip i njegova supruga Stanka ostavili su veliki broj potomaka od kojih su većina poznati intelektualci. Ima ih po Srbiji, ali i po belom svetu.

Najstariji njihov sin bio je građevinar. Kupio je kuću u Pirotu i tamo se odselio. Imao je tri kćerke: Kosu, Cvetu, Nadu i dva sina Đorđa i Radisava.

Đorđe (1923-1942) je bio poznat kao jedan od najboljih đaka pirotske gimnazije od njenog postanka. Kao odličan učenik sa širokim spektrom znanja, spremao je decu uglednih pirotskih lekara i trgovaca.

U mladosti, u toku školovanja, ponet idejom za bolji društveni poredak, opredelio se za napredni pokret. Propast Kraljevine Jugoslavije aprila 1941.godine zatekao ga je kao studenta druge godine Pravnog fakulteta u Beogradu.

Vratio se u Pirot i od prvog dana bio je učesnik u partizanskim jedinicama na teritoriji Pirota. Jedan je od najbližiih i najboljih saradnika Predraga Boškovića Pavla (1921-1944), iz sela Blata.

Nekim piroćancima nije se dopala njegova aktivnost, izdali su ga. Bugari su ga uhvatili u vinogradu i uhapsili. Iscrpljen i oboleo od mučenja u pirotskom zatvoru, Đorđe je prebačen u Sofijsku bolnicu u kojoj je i umro. U jednoj njegovoj knjizi zapisao je:”Bolje je biti živ među mrtvima, nego mrtav među živima”.

Njegov brat Radisav bio je poznati profesor hemije u pirotskoj gimnaziji. Umro je u naponu svoje profesorske sposobonosi 1970.godine u pedesetoj godini života. Kćerka i jedan njegov sin su poznati tehnolozi, a drugi sin je ugledni lekar endokrinolog u pirotskoj bolnici. On nosi ime svoga pradede Filipa.

Druga dva deda Vilipova sina Andon i Aleksa posle Drugog svet. rata odselili su se u Markovac. O njima i njihovim potomcima koji su napustili selo Studenu biće reči drugom prilikom.

Kćerka deda Filipa Mara u mladosti je imala veliku ljubav u rodnom mestu. Bio je to Stojan (Stojko)* Ristić. Razne okolnosti i ratne godine početkom druge decenije 20. veka poigrali su se sa njima da se ne uzmu. Sudbina je ipak htela da se po završetku Prvog svet. rata njihova velika ljubav kruniše brakom. Mara udova i Stojko udovac venčali su se sedmog januara 1919.godine u Hramu sv. proroka Ilije u Ljuberađi. Venčao ih je poznati paroh ljuberaški Đura Veljković, iz Strelca. Kum je bio Milutin Radojić, a starojko (stari svat) Mirko Milutinović, oba iz Studene.

Druga deda Filipova kćerka Bosa bila je udata za Dimitraška u selu Valnišu.

Posleratni uslovi i migracija stanovništva doprineli su da nam se sela polako gase. To se naročito poslednjih godina vidi po velikom broju staračkih domaćinstava.

Od mnogobrojnih potomaka deda Vilipovih, teško se odvaja od rodne grude samo još unuk Mirko Alekse Pejčić. On se preselio u Poljsku Ržanu, ali leto sa suprugom provodi u Studeni, u Golemoj Šibi. U jednom razgovoru o svom navrndedi Petru, koji je živeo u Grabadićino, ispričao je:

Jednoga dana siđe deda Petar u selo nekim poslom, pa svrati u mehanu. Videli ga Turci, pa trojica pohitaju u Grabadićino kod babe da uzmu zlato. Baba nije htela da im da zlato niti da kaže gde je sakriveno. Turci su tada počeli da lože vatru u ognjištu, da ugreju verige i muče babu. Nisu se nadali da će deda Petar brzo da se vrati. Ali deda Pera je već došao do Dosine padine gde su bile tri vrbe do doline i po običaju ispali metak iz puške, od koje se nije odvajao, da se javi babi da dolazi. Kad su Turci čuli pucanj izašli su iz kuće i počeli da beže preko Tavnjanice u Vlaovac. Deda Pera ih je primetio, pa brzo izađe na brdo, sačeka ih i ubije. To mesto zbog čekanja i danas se zove Počekajno.

Branimir. M. Radenković

Počekom marta 1999.

U Beogradu.

NAPOMENA: Objavljeno u Lužničkim novinama, broj 20.,jun 1999.g.

*Stojko Ristić (1895-), sin Koste Kostadinovića i Ranče, pismen.

Mara (1894.-), kći Filipa i Stanke, iz Studene, nepismena

Familija: Pejča Stanković i žena Gajtana. Deca su:

  1. Filip (Vilip) 1868-?). Supruga Stanka (1868.-?)
  2. Stanko (1874.-?). Supruga Taska (1876.-?)
  3. Vlajko (1878.-?. Supruga Paraskeva

 

Filip (Vilip) Pejčić i Stanka:

Mara (1894.-?)

Andon (1900.-?)

Aleksa (?????)

Mara je drugi brak sklopila sa Stojanom (Stojkom) Ristićem.

Andon i Aleksa odselili su se posle drugog sv. rata u Markovac.

Aleksini sinovi su: Mirko, Slavko i Janko. Kćerka Danica-Dana.

 

Đorđe V.Ristić, šnajder

Rođen je u selu Studeni 2 januara 1921 g. od oca Vasilija K.Ristića i majke Leposave iz Strelca, iz familije (Ilijinci) Xevgalo. Od osmoro dece ostali su samo Đorđe i sestra Nada.

Posle smrti supruga Vasilija, Leposava se preudala u Strelcu za Jovanču Veselinovića u Mutijinsku familiju. Sa sobom je dovela Đorđa i Nadu.

Osnovnu školu završili su u Strelcu. Posle osnovne škole Đorđe je učio zanat kod Jove Ilića, krojača dve godine. Za učenje su Jovi platili 800 dinara. Zaposlio se kod Đorđa Tričkovića, krojača u Studeni i radio godinu dana za platu od 350 din. za godinu dana. Iz Studene odlazi u Crvenu Jabuku kod majstora Svetislava Vidanovića. Kod njega je radio pune tri godine. Po kazivanju Đorđa Ristića, Svetislav je bio dobar majstor i što je važnije dobar čovek.

Uoči drugog sv.rata Đorđe se prizetio za Borisavku kod Branimira Ivkovog (familija Balabanci). U Ivkovoj kući radio je kao šnajder sve do prvog maja 1942 god. kada je od Bugara mobolisan u tzv.trudovake. Pored Đorđa bili su mobilisani i: Ljobomir Stanković Vužda, Vladimir Stanković Kona, Bogoljub LJ.Radenković, Branimir Ignjatović (Sinadinov), Božidar P. Adamavić (Boško Potin), Borisav Ristić (Borko Vidin), Sava Rančić, Dragoslav Ranđelović, Momir Ranđelović, Tomislav Radenković Tomaš, Ljubisav Đ.Adamović, Živojin Rančić (Blagojin), Dušan Rančić (Stojin), Ivko Ćirić (Denčin), Đorđe V.Marinković, Velimir Jevtić, Božidar Marjanović, Aleksandar Grozdanović, Jovan Rančić (Đuvezin)…

U Bugarskoj su šest meseci gradili put (18 km.) od Skalica do Ovčijeg kladenca (Gradeca).

Radili su pod veoma teškim uslovima goli i bosi. Na sebi su imali samo šorceve. / Vidi snimak /. Za vreme rada bili su stalno pod kontrolom naoružanih bugarskih vojnika.

Za vreme radova na putu Dušan Rančić, Đorđu Ristiću brat od tetke, se nešto zamerio bugarskom vojniku-stražaru i stražar mu opsovao srpsku majku. Kada je Đorđe ovo čuo priđe evretu i opali mu dva tri šamara. Bugarski vojnik po činu evreto se uplašio od pobune trudovaka i pokunjene glave se udaljio.

Kada su 1943 god. Bugari ponovo hteli da ih mobilišu Đorđe je pobegao u Okrug vidinski u pečalbu.

Dr. Boža

 

Dr. Božidar G. Stanišić

Rođen je u selu Strelcu, sreza lužničkog, okruga pirotskog 1927. god. u kući siromašnih roditelja, od majke Sare i oca Gavrila kao deveto dete. Kum Petar Xamćin dao mu je ime po svome sinu Božidaru. Majka mu je bila domaćica, a otac Gavrilo ćurčija. Po političkom opredeljenju Gavrilo je bio demokrata.

Osnovnu školu Božidar je završio u rodnom selu. Učili su ga učitelji Slavko Laf u prvom i drugom razredu, a Branko Cenić u trećem i četvrtom. Bio je odličan đak i jedan od najboljih u celoj školi.

Napad na Jugoslaviju šestog aprila 1941.god. zatiče ga u trećem razredu gimnazije (po današnjem sistemu školstva u sedmom osnovne škole). Za vreme rata pohađa gimnaziju u Beloj Palanci i sa odličnim uspehom do kraja juna 1944.god. završava još tri razreda gimnazije. Početkom novembra meseca 1944.god. je mobilisan i sa svojim vršnjacima odlazi u novoformiranu 37.diviziju, u petu brigadu. Njegov ratni put bio je ratni put pete brigade u stalnim borbama kroz Bosnu. Po demobilizaciji školske 1945/46 nastavlja školovanje u pirotskoj gimnaziji i maturira juna 1948.god. sa odličnim uspehom Bio je jedan od najboljih u svojoj generaciji, oslobođen je polalaganja usmenih ispita. Iste godine, po savetu majke upisuje medicinski fakultet i završava ga kao najbolji u generaciji 1954.godine.

Pri kraju studija ženi se sa studentkinjom Lepicom i dobija sina, koji je danas pravnik u Beogradu.

Prvu službu kao lekar opšte prakse, Dr. Boža dobija u selu Rašancu između Požarevca i Petrovca na Mlavi, a selo u istoriji svoga postojanja prvi put dobija lekara.

Posle nekoliko godina provedenih u Rašancu kao lekar opšte prakse, upisao je specijalizaciju i sa odl;ičnim uspehom postaje specijalista pedijatrije. Vratio se u Rašanac kao specijalista i ubrzo je dobio radno mesto u Petrovcu na Mlavi, a potom u Požarevcu. Iz Požarevca 1971.god. dolazi u Beograd i zapošljava se u Domu zdravlja na Umci. Početkom devedesetih godina je penzionisan. Živi na Banovom Brdu u Beogradu sa suprugom Lepicom, koja se sa uspehom bavi poezijom. Evo kako je pesnikinja Lepica i supruga Dr. Božidara Stanišića u stihovima sažeto i osećajno prikazala Božinu biografiju:

 

NEŽNA BIOGRAFIJA

Hiljadu devetsto dvadeset sedme,

Avgusta meseca, u leto,

U skromnom domu Gavrila i Sare,

Rodi se dete deveto.

U planinskom selu Strelcu,

Kraj Murgovice, plahe reke,

Provede svoje bosonoge dane,

Sav satkan od čežnje neke.

Mladog ga u rat isprati mati

I srećno svog sina dočeka,

A onda iznenada umre,

Boljci joj ne beše leka.

Na grobu majke u bolu

Izreče tužne reči,

Obeća da će postati lekar

Da bolne vida i leči.

I dođe u daleki veliki grad

U neslućene svetove nove,

Završi medicinski fakultet,

Ostvari svoje snove.

Postade dečiji lekar

I u srce mu se poput cveta

Naseliše deca rođene zemlje

I deca celoga sveta.

 

Ovu pesmu primio sam u ruke u stanu Dr.Bože od njegove supruge Lepice drugoga juna 1998.god. u 20 časova (na Banovom Brdu) u Beogradu.

Za Božidara Stanišića, školski drug iz klupe u Pirotskoj gimnaziji i na fakultetu, danas primarijus neuropsihijatrije Dr. Dragan Ćirić kazuje da profesori ni u gimnaziji ni na fakultetu nisu mogli da mu nađu slabo mesto ni iz jednog predmeta.. A, iz anatomije na prvoj godini je svojim asistentima “držao lekciju”.

 

Lekari u Lužnici

Do 1941.godine Lužnica je imala lekare: u Babušnici Dr. Miomir Damjanović, iz Ulcinja, u Ljuberađi Dr.Stefanović, iz Caribroda /imao je i svoju apoteku/, i u Studeni Dr. Danković, iz Kostura.

Dans su svi lekari u Babušnici. U Strelcu je na mestu srušene osnovne škole podignuta ambulanta sa dva konforna stana, ali ni jedan lekar neće da živi i radi u selu. Radije taksira ili se bavi drugim poslovima, najčešće nedozvoljenom trgovinom, koja cveta.

 

Dragutin (Dragan) Ž. Pejčić – Guta

Rođen je u selu Strelcu u zemljoradničkoj porodici od oca Živojina T. Pejčića i majke Nade. Od tri brata u porodici najstariji je Božidar-Boća, zatim Dragan i Mirko.

Po starom sistemu školovanja Dragan je četiri razreda osnovne škole završio je u selu kod poznatog učitelja Slavka Tančića Lafa. Nižu gimnaziju od tri razreda završio je u Babušnici u julu mesecu 1950.godine. Višu gimnaziju sa Velikom maturom završio je u Pirotu 1955.godine. Kao gimnazijalac aktivno je igrao fudbal za FK “Radnički”u Pirotu, a 1954 god. prešao je u FK “Lužnica” u Babušnici.

Po završetku gimnazije roditelji nisu imali sredstva za dalje školovanje te se uz pomoć FK “Lužnice” zapošljava u u Osmogodišnjoj školi u Strelcu. Predavao je matematiku i fiskulturu dva ipo meseca. U decembru dobija stipendiju i redovnim studiranjem na VPŠ u Nišu, grupa matematika-fizika diplomirao je juna 1957 godine.

Kao nastavnik matematike radio je u Osmogodišnjoj školi u Babuš

nici četiri godine i kao direktor škole 18.godina (01.09.1957-31.12.1979).

U toku redovnog rada vanredno je studirao matematiku na Prirodno- matematičkom fakultetu, Novosadskog univerziteta. Diplomirao je 1978 god. i kao profesor matematike radio u Ekonomskoj školi u Nišu od 01.01.1980 god. Posle dve ipo godine izabran je za pomoćnika direktora škole. Dužnost pomoćnika direktora obavljao je pune četiri godine, a od 01.09.1985 god pa sve do penzionisanja 31.08.2.000 godine bio je direktor Ekonomske škole.

Za vreme službovanja u Babušnici i Nišu bio je društveno-politički aktivan. U mandatu 1969-1974 bio je odbornik SO Babušnica i u isto vreme narodni poslanik kulturno prosvetnog veća Savezne skupštine SFRJ.

Za rad u struci dobio je zvanje Prosvetni savetnik, a za društveno-politički rad odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim zracima.

Porodicu je zasnovao 1960. godine sklapanjem braka sa Ljiljanom iz Draginca. Ljiljana je završila Medicinsku školu i radila u Domu zdravlja u Babušnici.

Žive u Nišu u porodičnoj kući. Imaju sina Sašu, snahu Zlatu i unuku Anu.

/ Obrađena biografija Gute Pejčića, koju je on sam napisao i potpisao u Nišu 25.12.2.000 godine/

 

Igor D. Miladinović

Igor D. Miladinović je rođen 25. januara 1974. godine u Nišu od oca Dušana i majke Dragice, oboje rodom iz Strelca. Otac Dušan je iz familije Cvrčkovci, a majka Dragica iz familije Doninci. Osnovnu školu Igor je završio u Niškoj banji, gde su mu roditelji nastanjeni, a srednju ekonomsku školu vanredno u Nišu.

Šah je počeo da igra sa 4,5 godine. Kao talentovanog dečaka u šahu mnogi šahovski kllubovi su želeli da bude njihov član.

Igrao je za šahovski klub “Napredak” iz sela Donja Studena, potom je kao dečak igrao Omladinsku šahovsku tablu za šahovski klub gumarske industrije “Vulkan” u Nišu. Igrao je za šahovski klub “Železničar” u Nišu, a za JIK banku igrao je Omladinsku i seniorku tablu.

Nekoliko puta je bio prvak Niša, regiona i republike Srbije i na kraju postao je Omladinski prvak sveta 1993.godine.

Oženio se šahistkinjom iz grčke Ana Marijom Batseari. Žive u Kavali /Grčka/.

/ fotografija/

/ Podatke dao Dušan A.Miladinović 01.10.2002.god. u Strelcu/

 

Dr. Janko V. Janković

Dr. Janko V. Janković, specijalista interne medicine rođen je 1933. god. od oca Vladimira i majke Ruse u seoskoj porodici u Popovoj mali. Osnovnu školu svršio je u rdnom Strelcu, nižu gimnaziju u Babušnici školske 1946/47 god., višu gimnazju u Pirotu školske 1950/51 godine. Oslobođen je usmenih ispita na Maloj i Velikoj maturi. Meicinski fakultet završio je u Beogradu. Bio je vojni stipendista i po odsluženju vojnog roka postavljen je za vojnog lekara u Banja Luci.

Iz Banja Luke je po potrebi službe premešten u Sarajevo gde je specijalizirao internu medicinu. U sarajevu je radio do penzionisanja…. Poslednji bratoubilački rat izbegao je na dva –tri meseca pre njegovog početka zamenivši stan u Sarajevu za stan u Beogradu.

Bračnu zajednicu je zasnovao sa Mirjanom, nastavnicom defektologije kćerkom znamenitog učitelja Slavka Tančića Lafa iz Strelca. U Sarajevu su dobili kćerku Željku, koja je poput oca završila medicinu, ali u Sarajevu Dr. Željka je danas lkar u domu zdravlja u Babušnici. Zasnovala je porodicu sa Časlavom iz sela Valniša, službenikom babušničke opštine. Imaju kćerku Suzanu i nastanjeni su u Babušnici.

Svoje slobodno vreme Janko i Mirjana provode u rodnom Strelcu.

 

Lazar V. Cvetković

Rođen je 8.oktobra 1918. godine u Masurovcima od oca Vlajka i majke Vlade. Deda mu je znameniti lužničanin Marjan Veljković, radikalski prvak i narodni poslanik. Potiče iz ugledne i dobrostojeće porodice i familije.

Osnovnu školu završio je u Strelcu Učili su ga Momir Marković i Slavko Tančić Laf. Đaci iz Masurovaca svakodnevno su pešali do škole u Strelcu i nazad oko sedam kilometara. U to vreme đaci su morali, vraćajući se iz škole, da idu putem u red po dva i dva i da prolaznike i druge pri susretu pozdaravljlu skidanjem kape.

Pošto se nisu uvek držali učiteljeve naredbe, učitelj Slavko Laf ih je jednom krišom pratio sve do Masurovaca i beležio sve njihove nestašluke. Zbog kršenja učiteljeve nardbe pred ostalim učenicima dobili su ukor i batine.

Lazar je u Pirotu završio četiri razrda gimnazije sa Malom maturom. U to vreme stariji Lazarov brat Zarija bio je upravnik pošte u Stracenu, između Kumanova i Kratova. Lazar je boraveći kod brata izučio poštansku službu.

U rodnom selu je boravio do odlaska na odsluženje vojnog roka 1939.godine. Služio je u Beogradu u drugom konjičkom puku Kraljeve garde. U gardi ga je zatekao i aprilski rat 1941.god.

Pri odstupanju prema jugu zarobljavan je od Nemaca četiri puta i uvek je uspeo da pobegne. Prvi put je pobegao iz Ljiga, drugiput iz Gornjeg Milanovca, Treći put iz Kragujevca i četvrti put iz Aleksinca. Kretao se van glavnih saobraćajnica i uspeo da se vrati u rodno selo.

Po uspostavljanju demarkacione linije brat Zarija je postavljen za upravnika pošte u Donjem Dušniku, u Zaplanju. Lazar odlazi kod njega i usavršava se u poštanskoj službi. Tamo je upoznao Živojina Nikolića Brku, koji je sa Dragoljubom-Draškom Veljkovićem, iz Masurovaca, u Nedićevoj Srbiji, bio finansista-aksizni.

Po dolasku u Masurovcima Bugari su ga prinudili da”dobrovoljno” radi u strelačkoj pošti. Radio je do prvog napada partizana 19/20 maja 1943.god.

U jesen 1944.g. dobrovoljno je mobilisan u partizane. U početku je bio u komandi mesta u Babušnici, zatim u Pirotu, a kada je osnovana brigada za vezu bio je u brigadi za vezu Ministarstva narodne odbrane oko 15. meseci. Demobilisan je 30.novembra1945.godine.

Decembra iste godine zaposlen je u Ljuberađi. Poštanski dostavljač koji nije znao da obavlja potrebnu poštansku administraciju i da vodi blagajnu, premešten je za dostavljača u Leskovcu, a za uprvnika pošte u Ljuberađi postavljen je Lazar Cvetković.

U Ljuberađi je radio tri godine. U to vreme sreske vlasti za upravnika sreske pošte postavile su nekog Arizana, koji nije bio sposoban da vodi sresku poštu, pa je Direkcija pošte i telegrafa iz Beograda(Anđelka) premestila Arizana u Ljuberađu, a Lazara u Babušnicu. No, sreski politički rukovodioci nisu voleli Lazara, unuka radikalsog prvaka Marjana i čoveka koji potiče iz poznate i uvažavane situirane porodice i bivšeg vojnika Kraljeve garde, pa su svaki svoj odlazak u Beograd koristili da ga tužakaju u Direkciji kod Anđelke.

Posle 3-4 godine Anđelki dosade neosnovana tužakanja partijskih radnika iz Babušnice i jednoga dana pozove upranika sreske pošte Lazara i kažmu da izabere jednu od četiri pošte u okolini Niša. Lazar je izabrao selo Jelašnicu. U Jelašnici je bio upravnik pošte punih 10.godina, od 1952-1962.

U 1962-oj godini Dragoljub-Draško, direktor Osmogodišnj škole u Jelašnici preuzima Lazara V. Cvetkovića da u školi vodi kompletnu administraciju sa blagajnom. Kao upravnik pošte primao je 20.000 dinara, a u školi je dobio 26.000. din mesečno. U školi je radio do penzionisanja 1980. godine.

Lazar V. Cvetković danas živi u svojoj kući u Nišu sa sinom Ljubomirom-Bubijem. Kćerka Nadica sa suprugom živi u Beogradu, a drugi sin Zoran sa porodicom se nastanio u Mariboru. Lazareva supruga Desanka, rodom iz Ljuberađe preminula je 9.10.2.000.godine.

 

Milisav C. Aleksić

Rođen je u Strelcu ……………………. Završio je osnovnu školu. Pre 2.svetskog rata bio je pretežno građevinac-zidar sve do 1940. godine kada je mobilisan. Iz oblasti građevinarstva obavljao je sve poslove, a od 1937. pa do mobilizacije 1940. uspeo je da kod Dragomira Jankovića iz Strelca, glavnog preduzimača Dušana Stojadinovića, iz Kruševca bude i poslovođa. Najpre je radio, kao poslovođa, u Ćupriji, potom u Kruševcu, a zatim na desetoj deonici pruge Valjevo-Gradac prema moru. Novembra meseca 1940. godine je mobilisan i bio vojnik sve do desetog aprila 1941. godine, kada se vratio kući i doveo jednu kobilu. Mnogi su se tada vojnici, pri raspadu i okupiranju Kraljevine Jugoslavije, vraćali svojim kućama na mobilisanim konjima. Na konjima su lakše bežali van glavnih komunikacionih saobvraćajnica da ne budu zarobljeni od neprijareljskih snaga. Po njegovom kazivanju i kazivanju mnogih mobilisanih i aktivnih vojnika, Nemci su uglavnom zarobljavali oficire, a manje obične vojnike.

Najveći deo lužnničke teritorije dobili su Bugari. Uspostavnjena je i granica sa Nedićevom Srbijom, koja je u početku bila pored same Babušnice, a kasnije pomerena iza Donjeg Striževca.

Milisav je živeo u rodnom selu i bavio se zemljorljdnjom. Ali kako se nije moglo živeti samo od zemnjoradnje u pečalbarskom selu, to je uspostavljanjem bugarske vlasti procenio da bi otvaranjem kafane mogao da kod kuće radi i nešto zaradi. Bugari su u početku prihvatali većinu zahteva i želja okupiranih krajeva kako bi lakše sprovodili bugarizaciju.

Da bi dobio dozvolu za otvaranje ugostiteljskog prostora, Milisav je ilegalno prešao srpsko-bugarsku granicu kod sela Provaljenika i na srpskoj teritoriji Bele Palanke u Trgovačkoj komori polagao stručni ispit za vođenje ugostiteljstva. Sa diplomom ugostiteljskog radnika, maja meseca 1942. godine otvara kafanu u Strelcu u svojoj kući.

Kafanu je vodio sve do maja 1948. godine sa prekidima u toku okupatorskih potera za partizanima, paljenja mnogih sela i ubijanja nedužnog i golorukog stanovništva. Maja meseca 1948. Kafana je nacionalizovana i sav inventar preuzet, a onda je ugostiteljsko preduzeće “Crni Vrh” iz Babušnice obrazovalo kafanu i zaposlilo bivšeg vlasnika Milisava. Milisav je radio od 1948-1952, a od 1952 bavio se poljoprivredom. Po odlasku Milisava dolaze mlađi ljudi, Stanko iz Ljuberađe i Aca Živković, kelner i kafana ubrzo prestaje sa radom 1953. godine.

/Kazivanja Gradimira Aleksića zabeležena 28.02.1998. na groblju Lešće/.

 

Aleksić M. Gradimir

Rođen je 26. maja 1925. godine u Strelcu od majke Nade i oca Milisava. Osnovnu školu završio je 1936. godine u Strelcu. Učitelji su mu bili Milica-Mica Vučković, iz Kragujevca i Slavko Tančić Laf iz Strelca. Po završetku osnovne škole primljen je na volonterskoj praksi u opštinskoj upravi u Strelcu. Tada je predsednik opštine bio Dragomir Pejčić- Mirko Gačkov, a delovođa Ljubisav Stanković-Ljuba Ćata.

Godine 1938. na izborima u lužničkom srezu dobio je poslanik Radikalne stranke Velja Marinković, učitelj. Menja se uprava i u opštini strelačkoj, odlaze demokrate, a dolaze radikali. Pošto je Gradimirov otac Milisav glasao za demokratskog kandidata Acu Stankovića, takoće učitelja, Gradimir je oteran sa druge godine volonterskog učenja. Zauzimanjem žandarmerijskog narednika Stevana Kozine, koji je stanovao u kući Milisava Aleksića i bio veliki demokrata, a opštinska uprava u Studeni ostala je u rukama demokrata, Gradimir je primljen u Studeni. Kao volonter tamo radio je još godinu dana, do 1939. godine. U to vreme predsednik opštinske uprave u Studeni bio je Stojan Todorović, a delovođa Aleksa Zlatanović*

  • Aleksu su ubili vojnici Jugoslovenske vojske u Otaxbini-Dražićevci.

Pošto nije bilo mesta za polaganje i prijem volontera u opštini strelačkoj, to je Gradimira otac kao poslovođa povukao kod sebe u Valjevo, gde je radio sve do 6.aprila 1941. godine. Pošto je pre toga učio za mlađeg pisara, a imao je i lep rukopis, to je kod firme radio kao službenik. Vodio je radničke nadnice i osiguranje radnika i članova njihovih porodica.

/ U generaciji sa Gradimirom bili su volonteri Branislav A. Antić-Branča Mitin i Živojin G. Stanišić- Žika Garin. Živojin Živković, iz Raljina je stariji i ostao je u Strelcu kao mlađi pisar./.

Došao je raspad Kraljevine Jugoslavije i Gradimir se vraća kući. Pri povratku iz Valjeva, put od Stalaća do Bele Palanke prešao je pešice aprila 1941. godine. Okupatorske dane proveo je u rodnom selu sve do decembra 1943 kada je jedna grupa poterana u jednu vrstu poluinternacije kada su mnogi mogli da se izdvoje iz grupe i pobegnu, jer nije bilo jako obezbeđenje. Tako su stigli do sela Radoševca i vratili se nazad u Strelac. Posle toga, januara 1944 posle Božića, u grupi iz Strelca bili su: braća Pejčići Čedomir, Todor-Toća i Žika, Budimir Momčilović, Toma Rančić, Arsa Ristić, Gradimir Aleksić Toma Ljubić i njegov sin Arsa i drugi. Svi su bili u Vidinskom kraju u selu Šipodu Radili su kao sluge kod bugarskih porodica Momir Zarkov sin iz Lalećevca zamalo da se tamo oženi. Nije hteo, a želeli su da ga prizete. Vrati se kući sa nama i mobilisan je ujesen 1944. Poginuo je u Bosni kao borac 37. divizije.

Svi su se vratili septembra 1944. Do Sukova su došli vozom, a od Sukova do Strelca pešice preko Sinje Glave i Valniša Lužnica još nije bila cela oslobođena. U našim planinskim selima nije bilo ni okupatorske vojske ni policije.

Već u jesen 1944 u Strelcu se formiraju mesni i opšinski narodni odbor. Mesni narodni odbor rešavao je sve privredne probleme u selu i skupljao pomoć za postradale u toku rata i za borce na frontu, a Opštinsi odbor je koordinirao mesne narodne odbore u Strelcu, Valnišu i Raljinu. Svetozar Rančić-Toza šef bio je predsednik opštinskog odbora, a Arsa Ristić sekretar. Predsednik mesnog odbora bio je ……………………………., a sekretar Toma Rančić. Gradimir je kao pismen angažovan u opštinski odbor u kome je radio dva meseca, a onda je povučen u Babušnicu u Sreski narodni odbor. Do aprila 1945. godine bio je sekretar sreskog odbora crvenog krsta Predsednik Sreskog narodnog odbora bio je Čedomir Mitrović iz Studene-Čeda Mrdač, a predsednik Sreskog narodnog suda Milisav Andrejić iz Studene, zemljoradnici sa osnovnom školom.

Jedno vreme u tom periodu 1948-49 predsednik Mesnog odbora u Strelcu bio je Krsta Ilić, grnčar, iz Strelca. I sada se prepričava njegova naredba: “Ko ne izvrši mesto, vrši uvredu časti narodne vlasti” To vreme dok je rat još besneo u zapadnim delovima Jugoslavije i neposredno posle ratnog stanja u Lužnici, obilovalo je raznim akcijama, kulucima, prilozima za front itd.

Od aprila 1945. godine Gradimir je radio u Sreskom narodnom odboru u Povereništvu za trgovinu i snabdevanje sa Radivojem Milićem, pravnikom iz Kambelevca. Gradimir je radio u Sreskom odboru sve do 1955. godine kada se ukidaju srezovi i on sa mesta sekretara Sreskog odbora, automatski postaje sekretar babušničke opštine. Radeći na raznim dužnostim u Sreskom odboru od 1951-1955 dospeo je do sekretara sreza. Kao sekretar opštine radio je do 1958. godine.

Nekoliko sposobnih i otresitih mladih ljudi iz bivšeg Sreskog odbora traži da ide na studije u Višu upravnu školu. Babušnički rukovodioci i političari Boško Bogdanović, Desimir Vacić, Stojan Grozdanović i drugi, nemaju sluha i nedozvoljavaju im dalje usavršavanje i školovanje. Zbog toga oni daju otkaze i odlaze u unutrašnjost Srbije gde će imati uslove za dalji rad u službi. Gradimir Aleksić dolazi u Umku kraj Beograda.

/ Kazivanje Gradimira Aleksića dana 28.02.1998. god. zabeležio Branimir M. Radenković/.

 

Milovan S. Đorić

Milovan S. Đorić je rođen 6.avgusta 1943.godine od oca Stevana i majke Gvozdenije u Bioski kod Užica. Stevan, T. Đorić, podnarednik žandarmerije u Kraljevini Jugoslaviji, rođen je 8.januara 1910.godine, na Stevanov dan, treći dan Božića u lepom planinskom selu Strelcu, u jugoistočnoj Srbiji od oca Tanče i majke Jelke.

Gvozdenija je rođena 30.jula 1921.godine u drugom lepom planinskom selu Bioski, u zapadnoj Srbiji, od oca Dimitrija Kneževića i majke Savke.

Stevan je uoči drugog sv.rata premešten u Biosku, gde je i zasnovao svoju porodicu. Prvi njihov sin umro je kao mali. Stevan je bio je veliki protivnik komunizma. Zbog toga su ga partizani /specijana Krcunova jedinica/ zaklali 16. avgusta 1943.godine, kada je drugi njihov sin Milovan imao samo deset dana.

Milovan je osnovnu školu i školu učenika u privredi završio u Užicu, a Višu trnersku školu u Beogradu. Oženjen je Vesnom, dr. medicine iz Knjaževca. Imaju dve kćerke: Milenu i Milicu. Nastanjeni su u Beogradu.

Još kao dete zavoleo je loptu, počeo je aktivno da se druži s njom i igrao za mnoge timove. Između ostalih igrao je: za “Jedinstvo” u Užicu od 1958-1963 godine, a od 1963 do 1967 god. bio je fudbaler “Slobode” u Užicu. Zapažen kao čvrst i odličan odbranbeni igrač. prelazi u “Crvenu zvezdu” i igra nezamenljivog beka do 1973. godine.

Iz “Crvene zvezde” odlazi u Španiju i igra za “Ovjedo”. U to vreme trener “Ovjeda” bio je jugoslovenski igrač Antić.

Od 1975. do 1983. godine ponovo je u “Crvenoj zvezdi”, ali sada trenira pionirski, zatim omladinsi i potom prvi Zvezdin tim.

Kao fudbaler igrao je za fk.: “Sutjesku”, “Napredak”, “Budućnost”, “Jugoslaviju” u Prištini, zatim “Radničkom” u Nišu, “Borcu” u Čačku….

Milovan S.Đorić bio je dva puta selektor Salvadorske reprezentacije, dva puta selektor mlade reprezentacije i jedanput „A“ reprezentacije Jugoslavije.

Sada je na dužnosti direktora Fudbalskog saveza Jugoslavije.

  1. marta 2002 g. Podatke je dao lično Milovan S.Đorić

tel u FSJ: 32 30 310

 

Momčilo M. Jojić (1914-1968)

Rođen je 27. jula 1914. godine u Đakovici (Metohija-BMR), gde mu je otac Milan bio oficir. Učio je gimnaziju u Beranama, Valjevu i Prizrenu. Studirao je prava u Beogradu.

Još kao gimnazijalac pokazao je dar za literaturne radove. Učestvovao je na konkursima i dobijao nagrade.

Posle jedne reportaže objavljene u “Politici” 1937. godine primljen je odmah za stalnog novinara. Govorio je engleski, ruski i bugarski jezik i prevodio mnoga dela i članke.

Bio je dopisnik iz Vašingtona i dao izveštaj sa prvog Ruzveltovog razgovora sa novinarima. Tom prilikom ga je Ruzvelt zapazio.

Uoči II svetskog rata dopisnik je iz Sofije. Piše o svemu u Bugarskoj u svojim “Pismima iz Sofije”.

Godine 1940. oženio se filmskom glumicom Ljiljanom Popoivanovom. S njom je dobio dve kćerke: Mirjanu, arh. u Beogradu i Milenu, likovnog umetnika u Sofiji. O njemu je pisao Dušan Slavković u nizu članaka, počev od 13. decembra 1993. godine.

Bombardovanje Beograda zateklo ga je u Beogradu ujutru 6. aprila 1941. godine na željezničkoj stanici pred polazak za Bukurešt, po zadatku “Politike”. Vraća se hitno u “Politiku” da piše reportažu o stravičnom bombardovanju Beograda, koja na žalost nije nikad objavljena.

Po upostavljanju nemačke vlasti u Beogradu hapsi ga Gestapo i sprovodi u Grac, u Austriju. Na intervenciju bugarskih vlasti Momčilo je oslobođen, vraća se u Sofiju i živi sa ženom i decom.

Posle izvesnog vremena hapse ga u Sofiji i sprovode u niški zatvor. Na intervenciju rođaka iz Nedićeve vlade oslobođen je i odmah beži nazad u Sofiju i krije se kod ženinih rođaka i prijatelja sve do oslobođenja Bugarske početkom septembra 1944. godine.

U oslobođenoj Bugarskoj postaje predsednik Društva za saradnju sa Jugoslavijom. Krajem 1944. god. iz Sofije dolazi depeša lično Maršalu Titu da je Momčilo Jojić veliki antikomunista, a nalazi se na čelu Društva za saradnju sa Jugoslavijom. Dalje o njemu se piše sve najgore i da je “jedan probisvet i hohštapler” i da treba OZNA da ga ispita. Navodi se i to da ga je od Nemaca spašavao Rista Jojić, bivši ministar u Nedićevoj vladi, a kasnije član Dražinog nacionalnog komiteta i agent Gestapoa. Po svemu sudeći depešu-pismo poslao je Vladimir Popović, tada šef Vojne misije (atašea) u Sofiji.

Vasko Ivanović je pisao o M. Jojiću u “Politici”, pa je Đilas “našao” sebe u tom članku, te je telefonom objasnio V. Ivanoviću da je on samo na intervenciju nekog Mominog rođaka intervenisao da OZNA pusti Momčila na slobodu…

Momčilo se vratio u Beograd i počeo da piše, ali ga OZNA opet hapsi i posle godinu ipo dana pušta iz zatvora bez suđenja. Kao novinaru zabranjeno mu je svako pisanje. Zapošljava se u Narodnom muzeju kao daktilograf, uatim u izdavačkom preduzeću “Rad” i “Nolitu” kao korektor.

Momčilo Jojić je preveo oko pedesetak knjiga sa engleskog, ruskog i bugarskog jezika. Hrista Boteva je skoro celog prepevao. No, odbačen od društva nalazio je utehu po kafanama.

Umro je u Beogradu s proleća u 54-oj godini života 13. aprila 1968. godine.

Napomena: Depeša-pismo se nalazi u Arhiv CKKPJ, sign. 1944/726

Milovan Đilas 4. juna 1991. godine u telefonskom razgovoru objašnjava novinaru Dušanu Slavkoviću da on i radovan Zogović nisu naredili OZNI da uhapsi Momčila Jojića, već da ga je OZNA uhapsila pod sumnjom da ima tajne veze sa inostranstvom, da je špijun i živeo u Sofiji.

Jedan od moćnika u to vreme rekao je Jojiću:”Ti, bre nikad više” (da piše- BMR)…

Dr. Dragoslav (Dragan) D. Ćirić, primarijus neuropsihijatrije kazivao mi je juna 2002. god. u Nišu da je Momčilo Jojić pripadao Obaveštajnoj službi 2. , odeljenju 6. u severnoj Africi i da ga je Radisav R. Ljubić, iz Strelca za vreme II svetskog rata iz Sofije prebacio na Belu Vodu kod Babušnice u Nediševu Srbiju i povezao sa Dražinim oficirima. Radisav je izgleda bio trostruki špijun. Radio je za partizane, Bugare i Engleze.

18.09.2004. u BeograduBranimir M. Radenković, dipl. inž.

 

Nikodije-Koda Popović (1911-1981)

Nikodije-Koda Popović, kapetan I klase JNA, rođen je 30 jula 1911. godine u selu Strelcu, lužničkom srezu (danas opština Babušnica) od oca Bogoljuba i majke Leposave, u bogatom seoskom domaćinstvu. Bogoub je poginuo 1914. godine u odbrani Beograda. Sahranjen je u kosturnici na Novom groblju u Beogradu.

O Nikodiji i sestri Milunki (1914) brigu su pored majke preuzeli deda Vaca i stric Đorđe.

Onovnu četvororazrednu školu završio je u rodnom selu i dva razreda gimnazije u Pirotu. Zbog lomljenja noge na šljičugama, na reci Nišavi, prekinuo je školovanje.

Posle oporavka upisao je trgovačku školu u Vlasotincu. Istovremeno je i radio kod Luke Andrijevića, trgovca.

Po završetku trgovačke škole deda Vaca i stric Đorđe maloletnog su ga oženili starijom devojkom Stevkom, kćerkom Steve Gazde. Sredinom dvedesetih godina 20. veka otvorili su mu dućan u selu. Robu je nabavljao u Pirotu. Za vreme njegovog odsustva u dućanu ga je zamenjivala sestra Milunka. Kuću do reke Ravne sa dva odeljenja i podrumom u kojoj je bila bakalnica, stari meštani sela i danas zovu Kodino.

Od 1929. do 1931. g. radio je u strelačkoj potrošačkoj zadruzi kao magacioner. Posle toga ga zet Dragi Manić,, upravnik pošte u Strelcu spremi te položi poštanski ispit.

Od 1932-1944. godine Nikodije-Koda radi kao službenik pošte u Strelcu, Pečenjevcu, Skoplju, Zletovu i Ribarskoj Banji.

U Ribarskoj Banji povezuje se februara 1942. godine sa rasinskim partizanskim odredom, ilegalno radi sve do prvog maja 1944. godine kada postaje borac Pete srpske brigade, 21. divizije.

U 1.četi 2. bataljona 5. srpske udarne brigade bio je komesar čete od 5. avgusta do 18. oktobra 1944.godine. Na toj dužnosti ranjen je u borbi za oslobođenje Beograda kod sela Leštana.

Po oslobođenju završio je Intendansku oficirsku školu. Kao oficir JNA služio je u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Varaždinu i Bjelovaru, gde je penzionisan krajem juna 1956.godine.

/ Za vreme službovanja u Bjelovaru upoznao je štrikerku xempera, sestričinu Evice. Evica je bila udata za Slavka pop Stevanovog u Strelcu. Evicin sin Toma živeo je u Zagrebu. Službene posete Zagrebu Koda je koristio za susrete sa Tomom/.

Nikodije i Stevka nisu imali decu. Kao oficir JNA po drugi put se oženio 23.novembra 1946. godine sa Emilijom Kekić, iz Starog Bečeja.

Iz drugog braka ima dve kćerke: Mirjanu, dipl.inž. tehnologije i Leposavu-Bebu, dipl . arheologa.

Preko oficirske zadruge kupio je stan u Beogradu i po penzionisanju preselio se u Beograd. Obe su mu kćerke udate i žive u Beogradu. Mirjana ima dva sina: Aleksandra i Filipa, a Leposava-Beba jedinca Nemanju. Emilija je živela sa mlađom kćerkom.

Nikodije Popović je umro 1981.god. i sahranjen sa svim vojnim počastima u grobnici strica Dimitrija-Vite Popovića na Novom groblju u Beogradu. Supruga Emilija umrla je 31.marta 2000 god i sahranjena pored supruga.

Karakteristika Nikodije Popovića, koja oslikava njegovu ličnost i vreme u kome je izdata.

Karakteristika

Za druga Popovića Nikodije na radu u pokrajinskom otseku glavne vojne bolnice u Beogradu.

Drug je odan, hrabar, disciplinovan i po prirodi bistar, shvata stvari pravilno.

Na dužnosti komesara čete u 2. bataljonu 5. brigade, drug je zadovoljavao, ima volju za rad, i smisla za razvijanje, agilan u radu. Karakterne osobine ima dobre, prilično je poprirodi tih i miran. Odnos prema borcima i rukovodiocima ima pravilan.

Drug je član K.P.J. od avgusta 1944., primila ga partijska ćelija 1.čete 2.bataljona, 5.brigade 21.divizije. Kao član partije osećao se odgovoran pred Partijom, shvata ulogu Partije, teorecki prilično dobro stoji.

Karakteristiku dao tada pomoćnik komesara 2.bataljona 5.brigade a sada u personalnom odeljenje 1. Armije.

S. F.  –  S.N.Kapetan

22.10.1945. god.Bran. Stefanović

(Prepisao od reči do reči BMR)

 

Vlajko Marinković, posilni vojvode Stepe

Mali broj meštana Lužnice zna da je posilni Vojvode Stepe Stepanovića, poznatog ratnika i vojskovođe iz balkanskih i Prvog svetskog rata bio naš lužničanin Vlajko Marinković, studenac.

Vlajko je rođen u selu Studeni, bivšem srezu Lužničkom, danas babušničkoj opštini, davne 1875.godine. Otac mu se zvao Miljko, a majka Stojna. Umro je u 86. godini kao meštanin sela Strelca i sahranjen na strelačkom groblju.

Kao udovac napustio je rodno selo i prizetio se u Strelcu, u Milojćinskoj familiji. Oženio se Bosom, ženom pokojnog Dragomira(Mirka) Paunovića, koji je poginuo 1914. godine na Gučevu. Vlajko je sa sobom doveo troje dece: sina Đorđa i dve kćerke Nastu i Nataliju, a zatekao je Bosinog sina iz prvog braka Božidara (Boška) Malju.

Da pišem o Deda Vlajku podstakla me zabeleška u mojoj staroj svesci, koja nosi datum: 10.avgust 1956. godine. Evo šta sam tada zabeležio:

Lepo i toplo avgustovsko jutro i vedro nebo obećavaju još jedan vreli letnji dan. Koračam seoskim uzanim putem uz Dolinu prema selu Ralinu i uživam u prirodnim lepotama i pojanju ptica. Idem da nađem deda Vlajka, koji napasa ovce na potesu između Drme i ralinskog atara.

Meštani Strelca kažu da od deda Vlajka niko bolje u Lužnici ne čuva ovce. Deda Borko Krstin, solunac kazivao mi je tog jutra pred polazak da Vlajko ovce i jaganjce čuva kao svoju decu. Svako njegovo jagnje i ovca imaju ime i kad ih poziva po imenu, oglašavaju se blejanjem i prilaze mu kao deca, a on ih nagrađuje zalogajem hleba.

Vlajko svoje stado ne tera prutom kao ostali čobani, nastavlja kazivanje deda Borko. On ide ispred svoga stada i neprestano zove ovce i jaganjce po imenu. A, ovce i jaganjci kao dobra i poslušna deca koja prate roditelje, prate svoga čuvara Vlajka, završio je deda Borko kazivanje o Vlajku.

Put me vodio do imanja Vlajka Panajotinoga i tu se završava. Dalje vode dve vrvine (staze). Jedna skreće na sever, prolazi pored Panajotkine kolibe i između Rida i Strelačkog Dela vodi u Ralin, a druga staza ide na istok preko Gušterice i izlazi uz padinu na banovinski drum, koji povezuje Babušnicu i Zvonačku Banju.

Krenuo sam stazom prema drumu. Kad sam mu se približio čujem deda Vlajkov glas kako mami ovce. Pređem preko druma i spazim ga kako polako korača po straništu i podštapa se ovčarskom tojagom. Ovce su se tromo, zbijene u gomilu kretale za njim. Zavlačile su glave u sopstvene senke da bi izbegle jako letnje sunce. Vetrić je pomalo pirio,ovce su se dahćući okretale prema njemu i čupkale preostalu travu u straništu.

-Pomozi Bog, deda Vlajko!

-Bog ti pomogal sinko, odgovori mi on i upita:

-Koja te muka, dete, nakara po ovuj žegu da odiš?

-Nikakva muka, deda Vlajko, odavno želim da se vidimo i da mi pričaš o tvom vojničkom životu. Znam da si bio posilni Vojvode Stepe Stepanovića. Bilo je skoro podne. On se okrenu prema istoku i pođosmo do obližnje šume. Za nama su ovce bez poziva, kao po komandi, krenule. Uđosmo u hladovinu. Ovce polegaše da mratuju i preživaju, a deda Vlajko i ja sedosmo ispod jednog hrasta i odpoče priča. Pričao je sa zastojem i nepovezano.

-Prevalil sam, bre dete, osamdesetu godinu. Mlogo sam doživil i preživil. Godža sam i zaboravil. Odavna je tova bilo. Ali, nešto i pantim. Kad sam odslužil vojni kadar u bukvicu mi napisali da se u slučaju rata javim Stepi Stepanoviću……

Prvi put smo se sretli u Požarevac. Čul sam da je Stepa bil baštovandžija. Rodil se u Kumodraž, kod Beograd. Pred njegovu kuću u Kumodraž je češma. I tamo smo se, bre dete, borili……

Prvo sam bil ordonans. Imal sam konja. E, da si videl kakvog konja sam jašal, neje mu bil ravan ni šarac Kraljevića Marka. Ama, neli mi pođinu konjat na Kumodraž. Ja ostado čitav. Spasim sedlo i ćebe i vrnem gazdi. On me za tova nagradi s 25 banće i tagaj postado posilni. Bil sam delija. Imal sam snagu da po pet vojnika oborim…. E, moj Vojvoda, tak’ v čovek nema više……

Pade komanda da se cela Druga armija ukrca u voz. Preko Pirot i Sofiju dojdemo na Maricu kod Šukri pašu u Bugarsku. Da pomognemo na Bugari da savladaju Turčina. Šes’ meseci smo bili na Jedrene. Za tova vreme ostavili smo 10.000 vojnika. Kakvi mužje izđinuše da bugarsku oslobodimo od Turčina. Mužanje, babačko. Ali i’ pobedimo i Šukri pašu zarobimo. Moj Vojvoda Stepa mu je uzel sablju. Paša mu je priznal da je bolji vojskovođa od njega i srećan je što su ga Stepini vojnici zarobili. Rek’ l: “Radujem se što su me Srbi zarobili”. Odveli su ga u Beograd. Kakvo je posle bilo s njeg neznam……..

Pade komanda da se pakujemo i da se vrnemo u Srbiju. Bugari noču posturali zatvarače na naši topovi. Kad sam raportiral Vojvodi bil je mlogo ljut. Odma pozva glavne oficire i izdade naredbu da se ponašamo kao da se neje ništa desilo i da se po redosledu ukrcavamo u vagone…….

Kad smo došli u Pirot moj Vojvoda odma je tražil od Vrhovne komande da mu isprate zatvarače i počel je da raspoređuje vojsku prema Bugarima. Tel je da i’ napadne i osveti im se za zatvaračiti što su posturali. Vrhovna komanda je ispratila zatvarače, ali neje Vojvodi dozvolila da napadne Bugarsku. Oprostili im kradžu.

Smestili smo u Barje pod šatori. Devojće piročanće nas dočekaše. Sas venci. ćite i nas i konji. Golema rados što smo se vrnuli u Srbiju.

Sedeli smo u Barje jedno nedelju d’ na, a onda ponovo rat…….. Odstupali smo preko Niš, Leskovac……. Albaniju. Imali smo 40 konaka do more. Moj, Vojvoda je vikal(plakao) za svakog poginulog vojnika. “Đinul” je za vojnoka. Oficire, koji su jurili vojnike neje volel.

E, moj Vojvoda, tova dobro nema više.

Kad smo odstupali često sam ga nosil i po dva kilometara. Težak je bil. Ljuti mi se što ga nosim, a ja ga molim da ga nosim kad primetim da se umoril …… mlogo me je čuval i volel, za tova sam ga i nosil. Nes’ m moral da ga nosim…. mlogo me je volel, moj Vojvoda…

Bil sam sas moga Vojvodu do kraja rata. Kad se rat završi nudil mi je da ostanem kod njega u vojsku, ali nes’ m tel. Trebe uvek da budem kako zajak, uvek da sam spreman…..

Za Veligden si iz Sarajevo doma dojdo.

U bukvicu sam zabeležil sva mesta kude smo prošli sas moga Vojvodu. Dal sam ju na Aleksu Zlatanovića, delovođu u Studenu. On siroma pođinu. Utepali ga Dražićevci. Pričal mi je moj studenac da ga utepal nekakav Spira iz Suračevo, ali nikoj ne smeje javno da priča. Plaše se…..Bukvicata koj znaje kude je, a u nju imam sve zapisano…

E, dete, gledaš me sa ovakvog. A, kada be posilni imal sam bele rukavice, bele papuče, belu bluzu, lakovane cipele. Dojde pokojni kralj Aleksandar,Bog dušu da mu prosti, da se s mog Vojvodu nešto dogovore. Ja im skuvam kavu, a pokojni Aleksandar mi veli:

”Vlajo, popi ti prvo!”. Ja stanem mirno, pozdravim ga vojnički i kažem:

“Vaše Veličanstvo, Vi sumnjate u mene. Mislite da ču da Vi otrujem. Ako sam otrul mog Vojvodu i Vas ču otrujem”.

Kralj se tada nasmeja pa reče:

“Vlajo, ne ljuti se. Ja se samo šalim. Sedi sa nama da popiješ kafu, jer i ti sa nama deliš dobro i zlo na frontu”. I ja sednem i pijem kavu s kralja i s mog Vojvodu. Pijem kavu i gledam mog Vojvodu kako raste od milos što sam ubavo odgovoril kralju……..

S mog Vojvodu sam se dopisuval do njegove smrti. Kad je umrl dobil sam depešu da idem na sahranu. Nes’ m otiš’ l. Da su me zvali dok je bil živ, otiš’ l bi………

Godža, bre dete, ima za pričanje, ali ostare i mlogo sam pozaboravljal, a vreme je da iskarujem ovce iz ladovinu da pasu…..

Deda Vlajko podiže glavu i baci pogled prema suncu. Ustade, pođe preko straništa u pravcu kolibe i poče da poziva ovce po imenima: Karabaška, Kočka, Beluša, Kaluša jelem ja!, jel ja

Januara 1999. godine.Branimir M.Radenković

/ Tekst objavljen u “Lužn. novinama”, u br. 21 i 22 na strani 11/

 

Anegdote o Vojvodi Stepi

Vojvoda Stepa i slučajni prolaznik

U svom dvorištu na “magaretu” Vojvoda Stepa ručnom testerom sekao drva za ogrev. Tada sokakom naiđe jedan prolaznik, koji nije poznavao Stepu. Zastao je za trenutak i upitao ga šta radi.

-Zar ne vidiš šta radim, sečem drva!

-A, za koga to sečeš?, interesovao se ljubopitljivi namernik.

-Sečem za Vojvodu Stepu.

_Ako, brate, ako, pomogni mu da se čovek greje, zaslužio je, rekao je namernik i nastavio put.

(Ispričao Ljuba Vužda, a pribeležio Brana M.Radenković).

 

Krađa konja

Odstupila srpska vojska u Prvom svetskom ratu do mora. Prihvatili je Grci i saveznici. Kad se malo odmorila i sredila počeli neki vojnici i oficiri da prodaju grcima državne konje.

Jednoga dana dođe to do ušiju Vojvodi Stepi Stepanoviću. On se preobuče u civilno odelo i pođe kroz vojsku da sam ispita da li se zaista to radi.

I, uverio se. Lako kupi državnog konja za sto dinara od jednog vojnika. Vojnika kazni sa trideset dana apse, a nekoliko oficira otera u trinaesti puk

Posle mesec dana Vojvoda Stepa se opet preobuče u civilno odelo i pođe da ispita da li se državni konji još prodaju. Naiđe na jednog vojnika koji vodi konja na pojilo, pa ga upita: ”Vojniče, da li bi prodao ovu ragicu?” Vojnik ga je merio od pete do uveta i prepoznao je Vojvodu i u civilnom odelu i kaže:

“Izvinite, prijatelju, ja bi prodao lako i pare vam uzeo, ali zagledajte bolje. Ovo nije ragica, nego kobilica isuviše mlada za vas. Vidim da ste čovek zašli u godine. Nije ona za vas. Ona je za mladog čoveka koji lako na nju može da skoči”.

Oduševljen duhovitim odgovorom Vojvoda Stepa je prekinuo Pazar.

/ Ispričao Borisav K. Radenković, solunac, pionerski narednik (današnja inženjerija). Zabeležio unuk Branimir M.Radenković, 7. jula 1951.godine./.

PRIMEDBA: Istu anegdotu čuo sam 02.06.1991.g. na Mačkovom Kamenu u Zapadnoj Srbiji od Mića T. Matića, iz sela Mrštice. 15.314 Krupanj. (BMR).

/ Anegdote objavljene u “ L.N.” br.21 i 22 na strani13/

 

O Vojvodi Stepi Stepanoviću

/Podaci iz knjige: Dr.Borislav Ratković, Prvi Balkanski rat 1912-1913, druga knjiga, Beograd 1975./

Strana 382.

Da bi od Turaka osvojila tvrđavu Jedrene Bugarska Vrhovna komanda je 23.oktobra 1912. Zatražila hitnu pomoć srpske vojske /22/

/22/ Savo Skoko, Drugi balkanski rat 1913., 1.Vojnoistorijski institut, Bgd.,1968, str.176

…..”srpska vlada je 25.oktobra (1912. B.M.R.) odlučila da Bugarskoj uputi svoju Drugu armiju, sastava: dve divizije,jačine preko 47.000 ljudi, pod komandom generala Stepe Stepanovića /23/

/23/ Arhiv vojnoistorijskog instituta (AVII), k.(kutija) 10.,gr.(grupa)1 str.221 i 213/

27.oktobra za Jedrene je, preko Krive Palanke, krenula Timočka divizija 1., dok je Dunavska divizija 2. Krenula 31.oktobra (1912. primed. B.M.R.)”.

Str.386.

U Jedrenskoj tvrđavi bilo je turske vojske. ….”.ukupno brojno stanje iznosilo je oko 53.000 vojnika i oficira” /37/

/37/ Milenković Dobrosav, Druga srpska armija u prvom balkan. ratu 1912-1913, izd. Vojno delo, Bgd.1963./

….Smatra se da je jedrenska posada brojala najviše oko 60.000 ljudi /38/, pod komandom Mehmed Šukri-paše”.

/38/ Mondesier, Sieže et pri d* Adrianopole, Paris,1914.,p.182. /Snege et pri d’ Adrianopole, Paris, 1914, p.182/ Strana 387.

…………”Odbrana Jedrena je raspolagala sa 77 baterija i 430 oruđa različite vrste i kalibara najviše starih sporometnih topova (242 oruđa)”……..

Timočka divcizija 1.srpske Druge armije 27.oktobra 1912. U tri sata dobila je naređenje da istoga dana krene preko Krive Palanke u Ćustendilu stavi se na raspolaganju bugarskoj Vrhovnoj komandi /42/

/42/ AVII, k.42, gr.7; k.70, gr.1/

Str.393. ….. Osećanje bugarskog naroda, koji je toplo pozdravio dolazak

srpskih divizja “izrazio je u svojoj zapovesti komandant Druge armije 03.11.1912. obraćajući se svojim starešinama i vojnicima: Dolaze naši mili i dragi gosti, Timočka divizija btatske nam savezničke srpske vojske…Dočekajte jedni druge u zagrljaju….Naše bratske razmirice u ranijim stolećima dozvolili su neprijatelju da skrnavi vekovima našu zajedničku otadžbinu; neka sada bratskom jednodušnošću ispravimo grehe naših pradedova i proteramo neprijatelja onamo odakle je došao..” /58/ AVII, k.82, gr.1.

Str.404/405

04.12.1912. zaključeno je primirje /102/ AVII, k.39, gr.1/; V.Popović, Istočno pitanje, Bgd 1928, str168.

Pregovori za mir u Londonu 13.decembra.

Str.413.

Trećeg februara 1913. Prekid primirja i nastavak borbe za Jedrene /132/

/132/ AVII, k.39, gr.1.

Str. 414/415 Na molbu bugarske vlade, srpska vlada šanje na Jedrene haubičku artiljeriju kupljenu u Francuskoj. Upućene su 4 haubičke baterije kalibra 120.mm.i 2 baterije kalibra 150.mm., kao i 5 opsadnih baterija (10 dugačkih opsadnih oruđa) /140/ AVII, k.10, gr.2, str.489; 527.

Dvadesetog februara formirana je Srpska artiljerijska opsadna grupa, pod komandom srpskih oficira. Bilo je 34 oruđa , od toga 24 haubice najmodernijeg tipa sa granatama veoma razornog dejstva.

Str.418. Opšti napad je izvršen 24.03.1913.po direktivi bug.Vrh.komande od 23.marta u 23,30 sati.

Str.423. …….” na severozapadnom sektoru Timočka divizija 1. Prešla je u napad 25.03. u 3 sata, sa 20., 15. i 13. pešadijskim pukom u prvom i sa 7. pešadijskim pukom u drugom borbenom ešalonu”….

Str. 438. ….Komandant opsade je poslao naređenje generalu Stepi Stepanoviću “da se ne upušta ni u kakve pregovore sa komandantom tvrđave Šukri-pašom”. Naredio je da se srpske trupe zadrže i ne ulaze u grad, s motivacijom da u Jedrenu vladaju zarazne bolesti /211/. A, upravo pravi razlog bio je da u Jedrene ne uđe prva srpska, već bugarska vojska. /211/ AVII,k.175., gr.39; k.39, gr.3.

Str.440. …..u trodnevnim borbama za Jedrene Dunavska divizija 2. imala je198 mrtvih, 768 ranjenih i 5 nestalih vojnika. Zarobnjena su 63 turska oficira i 2.544 vojnika /218/ D.Milenković, n.d., str.327.

Str.441 ….”Oko 10 časova nekoliko pukova iz sastava trupa istočnog sektora i Konjički odred u čijem su se sastavu nalazili konjički puk Timočke divizije 1.i konjički divizion Dunavske divizije 2., ušli su u Jedrene. Oko 12.časova bugarskim snagama predao se i komandant turskih snaga u Jedrenu Šukri-paša./220/ D.Milenković, str.375

NZ. U bugarskoj i srpskoj štampi vodila se polemika ko je zarobio Šukri-pašu.

…..Toga dana je komandant Druge srpske armije general Stepa Stepanović čestitao komandantu opsade Jedrena (Ivanovu) zauzeće tvrđave. General Ivanov je odgovorio:Vaša bratska čestitanja trupama istočnog sektora vrlo su mi draga i ja Vam osobito blagodarim.Probijanje oklopa izvršeno je pri istinskom sadejstvu trupa ostalih sektora. Taj će akt služitineprijateljima slovenstva za to da znaju šta se može postiši saglasnošću iskrenog saveza među slovenskim narodima.”. /221/ D.Milenković, n.d.,str.378; AVII, k.44,gr.39.

(Jedrene je palo 26.marta 1913. – B.M.R).

Str.442. …..”Sutradan po padu Jedrena, t.j.27.marta komandant opsade je uputio avuzo-naređenje srpskoj Drugoj armiji: da se pripremi za povratak u domovinu, s tim da prevoženje železnicom počne 29.marta./223/

/223/ AVII,k.73, gr.32.

….Pre ukrcavanja iz svakog puka formirana je po jedna konbinovana četa ratnog sastava i iz artiljerijskih pukova po jedna baterija, a iz Konjičkog puka i diviziona po jedan eskadron i na čelu sa generalom Stepom i komandantima divizija i pukova svečano, uz zvuke marševa, noseći svoje ratne zastave prodefilovale glavnom ulicom Jedrena i pozdravile komandanta opsade generala Ivanova.

Str.444. Prema turskim podacima njihovi gubici su: oko 13.000 ljudi, četvrtina ukupne odbrane Jedrena. Zarobljene su sve snage koje su branile tvrđavu: 14 generala, oko 2.000 oficira i oko 60.000 vojnika.

Str.449 …..Nastao je spor oko podele Makedonije. Srbija je tražila korekciju granica zbog pružene pomoći oko Jedrena, a Bugari su nudili novčanu naknadu. Najviše su tome doprineli novinari preko štampe. Došlo je dotle da su neki bugarski listovi tražili da srpske vojnike koji su osvajali Jedrene interniraju/240/

/240/D.Jelinić, Nova Srbija i Jugoslavija, Bgd,1923.,str.304.

Zbog toga je odmah sutradan po osvajanju Jedrena naređeno srpskoj Drugoj armiji da napusti bugarsku teritoriju. Stepa je sav ratni plen predao Bugarima. Vrhovna komanda je naredila da se Timočka divizija 1. , prteveze u Pirot, a Dunavska divizja2., u Vranje. Bugarske vojne vlasti su otežavale na svaki način povratak srpske vojske u otadžbinu. Bugari su još zahtevali da se poslednja transportuje artiljerija. Naša Vrhovna komanda to nije dozvolila, te je opsadni park prevezen 23, 24. i 25 aprila./249/ D.Milenković,n.d.,str.387.

…….Timočka divizija prikupljena je u rejonu Pirota. Druga Poljska bolnica sa ranjenicima i bolesnicima stigla je poslednja u Pirot 10.maja1913.g. Ostali su u sastavu Druge armije.

Umesto da zajednički uspeh bugarskig i naših snaga u oslobođenju Jedrena doprinese međusobnom zbližavanju naših naroda i politike, usijane buržoaske glave oko podele Makedonije, dovele su do nagomilavanje trupa na granici i međusobnog rata. Rat je otpočeo 30.juna 1913.g. /250/ Dim.Popović, Borba za narodno ujedinjenje 1908-1914., Geca Kon, Bgd., str.143.

Brojno stanje srpske Druge armije u operaciji na Jedrene: viših oficira 76, nižih 605, podoficira 2080, muzikanata i signalista 623, činovnika 144, vojnika i kaplara 37.275, komordžija 5.481 i neboraca 991. Svega je bilo 47.275. ljudi. Konja je bilo 8.300, volova 4142.i kola 3.046.

GUBICI: poginulih: oficira 6, podoficira i vojnika 447.

ranjenih: oficira 15, podoficira i vojnika 1848.

umrlih osoba: oficira 4, popdoficira i vojnika 506.

nestalih: oficira 0, podoficirta i vojnika 20.

Prvi balkanski rat koštao je Srbiju preko 590.miliona franaka. Srbija je izgubila oko 22.000 ljudi oko 21.000 invalida nesposobnih za privređivanje

Str.489. UGOVOR O MIRU, Zaključen u Londonu 17/30.maja 1913. između Turske i balkanskog saveza.

Član 1.

Od dana izmene ratifikacija ovog Ugovora vladaće večiti mir (podvukao B.M.R.) i prijateljstvo između Njegovog Veličanstva Cara Otomana, s jedne strane, i Njihovih Veličanstava Suverena saveznika, s druge strane, kao i između njihovih naslednika i podanika.

Član 4.

Njegovo Veličanstvo Car Otomana izjavljuje da ustupa Njihovim Veličanstvima Suverena saveznika ostrvo Krit i da se odriče svih suverenja i drugih prava koje je imao nad ovim ostrvom…….

……U Londonu, u Sen-Džemskoj Palati, 17/30.maja 1913., u 12.časova i 35. minuta.

( m.p.) Stojan Novaković

“   Andra Nikolić

Radisav R. Ljubić

 

Radisav je bio veoma zagonetna ličnost. Rodio se u Strelcu od majke Kate i oca Radenka Ljubića. Završio je samo osnovnu školu. Po prirodi je bio veoma bistar i snalažljiv. Otac Radenko je pisao molbu ministru vojnom da Radisava puste sa odsluženja vojnog roka kao hranioca.

Između dva svetska rata Radisav je pomagao sveštenicima i često vodio crkvene protokole rođenja, venčanja i smrti. U opštini je bio pisar za sve. Seljacima je pisao tužbe, žalbe, molbe, jednom rečju bio je njihov advokat.

O Radisavu Časlav A.Popović Axijin kazuje: “Moj deda Živojin Vlaceg naseče drva za kube. Komšija preko puta Radisav to vidi pa pozove Branču i mene (bili smo deca), da nam po dinar da sva nasečena drva prenesemo u njegovu kuću i složimo ispod kreveta, ali, da dobro pazimo da nas deda Živojin ne vidi. U protivnom dobili bi dobre batine”…

“Umesto čičo mi smo Radisava zvali ličo. Jednom kod njega u kući skide mi gaće i primakne mi dupence kubetu i malo me izgori. Počeo sam da plačem, bolelo me. Baba Stamenka njegova žena ga onda izgrdi:”Radisave, čitav li si, kude ti je pamet, zašto deteto izgore”. Ja plačem, a on se smeje pa kaže: “Ovak ima da me zapamti i da me se seča dok je živ”...

O Radisavu Ljubiću deda Vacina unuka Milunka kazivala je 16.marata 1997.g.: “Za vreme 1.sv.rata u Strelcu je bugarskom načelniku policije Pristavu umrla žena. Pristav je bio rodom iz Trna. Pošto je dobro znao put Radisav je na konju preneo njeno telo u Trn radi sahrane i stekao veliko poverenje kod načelnika. Tada je od Pristava dobio potvrdu da se slobodno kreće po okupiranoj teritoriji i po Bugarskoj”.

Za vreme 2.sv rata Bugari su opet okupirali naše krajeve. Milunkin suprug Dragi Manić, uporavnik pošte u Strelcu nije hteo da radi za Bugare. Uhapsili su ga u Strelcu i po velikom snegu početkom 1942.g sproveli u Babušnicu. Sa njim je pošla i supruga Milunka, ali zbog velikog snega došla je do kuće Siniška i Bože u Kambelevcu. Dalje nije mogla. Da bi mogao da se kreće po velikom snegu, Dragi se držao za rep jednog policijskog konja.

Iz Babušničkog zatvora prebačen je u Pirot, a iz Pirota u Sofijski zatvor. U zatvoru je bio dva meseca. Na molbu Radisava Ljubića i darovanja u zlatu oslobodio ga je Pristav iz Trna, bivši načelnik policije u Strelcu iz 1.sv.rata.

Pre nego što su Dragog Manića oslobodili, doveden je kod upravnika Sofijskog zatvora.

Zašto si arestovan?,

Zato što nisam hteo da radim za vas, odgovorio je Dragi.

-Da li si Srbin ili B6lgarin?, bilo je drugo pitanje.

– Srbin.

Na taj odgovor upravnik zatvora je sočno opsovao i naredio da se pod stražom vrati u Babušnicu.

Prema kazivanju primarijusa Dr. Dragana Ćirića, iz Niša, Radisav je bio višestruki špijun. Imao je od Bugara dozvolu da se kreće slobodno kako po Bugarskoj tako i po, od Bugara, okupiranoj teritoriji. U toku 1943 god. Radisav je iz Sofije preko demarkacione linije u Nedićevu Srbiju prebacio Momčila Jojića novinara “Politike” dopisnika iz Amerike i Engleske i povezao ga sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini Draže Mihajlovića.

I pored potvrde o slobodnom kretanju ubio ga je bugarski policajac Cena Keramidski januara 1944 god. na sredini Sipa, na mestu zvanom Ploče. Bačen je u plazinu.

A, po kazivanju Ljubomira M. Stankovića Vužde Radisav nije voleo Bugare, a povremeno je „po zadatku“ bio sa njima i slobodno se kretao po Bugarskoj i po teritoriji okupiranoj od Bugara dok ga nisu ubili na sredini Sipa.

Radisav Ljubić i Slavko Aleksić volovskom zapregom odselili su stvari učiteljice Mire Cenić u Knjaževac 1941/42. godine.

 

Raša R.Pejčić (1889-1921)

Rođen je 31. januara 1889. god u Strelcu u bogatoj seoskoj porodičnoj zadruzi od oca Rake Popovića i majke Sevdaline. Osnovnu četvororazrednu školu završio je u rodnom selu, pet razreda gimnazije u Pirotu i četvororazrednu učiteljsku školu u Jagodini 1910. godine. Vojni đački rok od šest meseci služio je od 1.avgusta 1910.god. u đačkom eskadronu u Beogradu.

Po odsluženju vojnog roka postavljen je za učitelja u Crvenij Jabuci. Početkom školske 1911/12 god. premešten je u rodni Strelac. Upravitelj škole u Strelcu bio je Aleksa Đ. Popović, prvi školovani učitelj iz Strelca. Učitelj Aleksa je radio sa trećim i četvrtim razredom a učitelj Raša sa prvim i drugim razredom. Učili su decu do početka Prvog balkanskog rata 1912. g., kada su i učitelji mobilisani.

Od 20. septembra 1912.g. do 6.aprila 1913. g. Raša Pejčić je bio vodnik mitraljeskog odeljenja, a od 6.aprila 1913.g do 13. novembra 1913. ađutant puka. Dužnost ađutanta obavljao je do prvog februara 1915. g.kada ponovo preuzima dužnost vodnika u eskadronu i Mitraljeskom odeljenju sve do 10.aprila 1915.g. Od 10.aprila 1915 do 15. marta 1916.g. ponovo je postavljen za ađutanta puka. Od 15.marata 1916.g. do svršetka Prvog svetskog rata na službi je u Štabu divizije. Po svršetku rata bio je ađutant Drugog konjičkog puka “Car Dušan”. Za komandira Prvog eskadrona 4. konjičkog puka postavljen je 26.februara 1921.godine. i na toj dužnosi ga zatiče smrt 31.oktobra 1921.godine.

Raša Pejčić učitelj i oficir pored maternjeg jezika govorio je i pisao nemački i francuski jezik.

U srpsko-bugarskom ratu 1913. g.odlikovan je “Srebrnom medaljom za hrabrost”, a za revnosnu službu u srpsko-austrijskom ratu 1914. g. dobio je “Zlatnu medalju za revnosnu službu”. Godine 1915. za zasluge dobio je “Belog orla sa mačevima petog reda”.

Raša Pejčić, učitelj služio je u Moravskom divizijskom konjičkom puku “Car Dušan”, prvog poziva.

Prema oceni Ivana S. Jovanovića, komandanta II konjičkog puka “Car Dušan”, od prvog novembra 1920.g., Raša je bio „karakteran, otvoren, pouzdan, intelegentan. Predano i savesno je vršio službu sa potpunim razumevanjem i zaslužuje čin“.

Umro je 31. oktobra 1921. godine u Beogradu kao aktivni kapetan prve klase. Posmrtno je dobio čin majora.

Po kazivanju Rašinog sinovca Čedomira D.Pejčića nepažnjom železničara, Rašino posmrtno telo u putu za rodno selo ležalo je dva dana u vagonu negde na pruzi između Beograda i Niša.

Raša R.Pejčić sahranjen je na strelačkom groblju u porodičnoj parceli.

/Podaci o Raši iz Vojno istorijskog insituta K-1309/ 355 u Beogradu/

 

Božidar V. Miladinović (1910-2001)

Rođen je 26.oktobra 1910.god. u Strelcu u siromašnoj seoskoj porodici od oca Vladimira i majke Vide. Osnovnu četvororazrednu školu svršio je 1922.g. u rodnom mestu sa odličnim uspehom i šest razreda gimnazije u Pirotu 1928.godine. Kao gimnazijalac primao je blagodejanine. Stupio je 12. oktobra 1928.god. u 56. klasu Niže Škole Vojne Akademije, koju je sa uspehom završio i položio ispit za čin aktivnog artileriskog potporučnika prvog oktobra 1931. godine.

Božidar se u Beogradu i oženio sa Nadeždom kćerkom Đorđa i Katice Stejić.

Kao aktivni artileriski potporučnik služio je u Aleksincu. Završio je specijalni Topografski kurs u Vojnogeografskom institutu u Beogradu 1934. godine. Iste godine 10. oktobra položio je usmenu zakletvu u 26.artileriskom puku, a pismenu zakletvu predao je 16. oktobra 1934.god. komandiru 6. bataljona, 26. artileriskog puka.

U čin aktivnog artilerijskog poručnika proizveden je 1.oktobra 1935.godine. Čin kapetana 2. klase dobio je 1.oktobra 1939.godine. U 1940. godini Božidar Miladinović je slušalac dopunskog tečaja Više škole Vojne akademije.

O Boži oficiru ocenu je 31. decembra 1940. god. dao đeneralštabni brigadni đeneral M. Tešanović da je:” čvrstog i postojanog karaktera, energičan, istrajan i iskren, poverljiv, skroman, lako shvatljiv. Obuku izveo sa odličnim uspehom. Prema starijima vrlo pažljiv, prema mladima strog i pravičan. Pazi na svoje dostojanstvo. Lepo društveno obrazovan. Marljivo radi na svome usavršavanju. U diskusijama izima učešća sa uspehom. Zdrav i sposoban za službu u miru i ratu”.

Božidar V. Miladinović je bio veliki jugoslovenski rodoljub. U njegovom personalnom kartonu u Vojnoj akademiji, u rubrici narodnost, ne piše Srbin, već Jugosloven.

Božidar Miladinović je u činu kapetana 2. klase odlikovan “Medaljom zlatnom za revnosnu službu” 28. juna 1940. godine.

Slom Kraljevine Jugoslavije doživeo je u činu đeneralštabnog kapetana 1. klase za poljsu haubicu. U borbi sa Nemcima bio je zarobljen. Uspeo je da se izvuče iz sprovoda i preobučen u seljaka dođe u rodni Strelac, koji su okupirali Bugari. Nije odseo u rodnoj kući kod tetke Desanke, da je ne opterećuje, kako je govorio, već je iznajmio sobu na spratu kod Milisava C. Aleksića na Selištu. Svakodnevno se družio sa Milutinom Radenkovićem, sveštenikom, čji je otac Borisav krstio Božidara. Bio je u seljačkom odelu, ali njegov hod, držnje i razgovor odavali su veoma intelegentnog i visoko obrazovanog čoveka. On je podjednako vodio razgovor o istoriji kao i o veterini, muzici, medicini, geografiji, stočarstvu ili zemljoradnji. Jednom rečju bio je erudit.

Partizani su mu slali poruke da im se pridruži. Božidar je odbio njihov poziv sa obrazloženjem da je kao đeneralštabni oficir Jugoslovenske vojske položio zakletvu Kralju i Otadžbini, ali je još onda predvideo da će oni pobediti i doći komunisti na vlast.

Da ga Bugari ne bi uhapsili i oterali u ropstvo sklonio se kod rođaka Petra Galjinoga u Kambelevcu. Posle tri dana Dragan Ćirić * je Božidara tajno preveo preko demarkacione linije kod sela Provaljenika u Nedićevu Srbiju. U selu Resniku se pridružio jedinicama Jugoslovenske vojske u otadžbini i izabran za člana Sreskog lužničkog načelstva.

Kasnije je prešao na svrljiški teren i po kazivanju učiteljice Mire Cenić u toku 1944. god. bio je komandant Svljiškog četničkog korpusa. Po kazivanjima nekih partizana B. Miladinović je pri odstupanju sa svojim jedinicama vodio borbe oko Sokobanje sa 7.srpskom brigadom u kojoj su bili borci njegovi Lužničani…

U odstupanju uspeo je da ostane živ i pređe u Ameriku. Živeo je u Milvokiju. Uspeo je da i supruzi Nadeždi obezbedi odlazak u Ameriku. U Americi su dobili kćerku…  Boža je umro je 11. februara 2001 god.

O Boži Miladinoviću kazuje Milunka Popović Manić da je prvo pismo iz Amerike od Bože dobio njen suprug Dragutin- Dragi Manić, rodom iz Velikog Jovanovca kod Pirota i preko njega uspostavio vezu sa majkom Vidom. Iz Amerike je majci slao pakete i pisma da bi se održavala u životu. U jednom pismu Boža je molio da mu Dragi u kovertu stavi malo naše zemlje. Dragi mu je ispunio želju, a u odgovoru Boža, veliki jugoslovenski rodoljub, piše kako je plakao kad je dobio malo srpske zemlje. Zemlju je stavio u krevet ” i sada spavam na jugoslovenskoj zemlji” pisao je Boža.

Prvi paket koji je poslao majci umesto svoje ime kao pošiljaoca stavio je ime Borisava Radenkovića, krštenog kuma iz Strelca, da mu majka ne bi imala problema sa komunistima. Majka Vida je radila kod baštovana Boška “Lule”iz Pirota da bi preživela. Umrla je početkom pedesetih godina prošloga veka i sahranjena na pirotskom starom groblju, blizu kapele.

Božin mlađi brat Ratko posle osnovne škole učio je opančarski zanat, ali se ubrzo razboleo i uoči II sv.rata umro je mlad od tuberkuloze. Sahranjen je na delu strelačkog groblja prema Konopništu.

U prvom pismu Dragutinu Maniću upravniku pošte Boža navodi šta je sve izučio u Kraljevini Jugoslaviji, a da je sada u Milvokiju niko i ništa. Zato je upisao da studira medicinu. U jednom od pisama kasnije piše da je završio medicinu i sada radi kao lekar.

* Primarijus Dr.Dragan Ćirić živi u Nišu.

/ Podaci o Boži V.Miladinoviću iz VII K-1058/163, kazivanja meštana i moje lično pamćenje /

„Otac Slavko“ (Slavko pop Stevanov 1872-1943)

Slavko S. Popović, kapetan I klase u penziji u selu poznat kao „Otac Slavko“ rođen je 18 maja 1872. g. u Strelcu od oca pop Stevana Velkovića i majke Stojanke. Završio je četvororazrednu osnovnu školu u rodnom selu i tri razreda gimnazije u Pirotu.

Bio je opštinski pisar i delovođa u Strelcu. Učesnik je u balkanskim ratovima i ratu od 1914-1918. god. i bio oficir u niškom Divizonu. S njim je u Nišu bila i kćerka Borisavka.

Po zanimanju zemljodelac uvek se potpisivao kao „ekonom na svom imanju“.

Prvog septembra 1933. g. stupio je u školu za rezervne pešadijske oficire na đački rok od devet meseci. Položio je ispit za pešadijskog potporučnika 28. maja 1934.g. u školi za za rezervne pešadijske oficire.

Čin kaplara dobio je naredbom komandanta škole 1. marta 1934.g., čin podnarednika 30. maja 1934. g., a čin narednika 1. maja 1935. godine.

Pre proizvodstva za rezervnog oficira dvomesečnu vežbu izdržao je 1935.g. u III pešadijskom puku. Proizveden je za oficira Ukazom At. br. 29236 od 1. decembra 1935.g. u čin rezervnog pešadijskog poručnika.

U ličnom kartonu Ministarstva vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije o daljem napredovanju Slavka S. Popovića do kapetana I klase nema podataka. Postoji samo podatak da je u svojoj 68-oj godini bio dve nedelje na vojnoj vežbi, od 17. decembra do 31. decembra 1940. godine.u pešadijskom puku na dužnosti vodnika.

/ VII-Vojni arhiv, K-1411/35/

Redakciji “Lužničkih novina”

SO Babušnica

 

Svetomir-Toma Ljubić

Sin je Todora Ljubića i Stane, kćerke popa Stevana iz Strelca. Bio je graničar u Đakovici i opštinski pisar u Strelcu tridesettih godina 20.v. i posle drugog sv.rata.

Optužen kod bugara da sarađuje sa partizanima, pobegao je sa sinom Arsom u Bugarsku u selo Mošina(c)-Orehovo (Zagorje) . Radili su u mlinu kod gazda Jakova u kome je Toma radio i za vreme prvog sv.rata. U mlinu je radio i Mirko Stojin.

A, evo kako je Toma odlučio da pobegne u Bugarsku.

Jednoga dana Toma je pošao sa volovskom zapregom-sankama u planinu po drva. Kod Šope ga sretne bugarska vojska i pita da li zna kade se namira k’šta na Toma Ljubič. On ih je uputio na drugi kraj sela. U strahu da ga neko ne prepozna ostavio je ušivena goveda u jaram i pobegao u planinu, a posle nekoliko dana otišli su sa sinom Arsom u Zagorje. (Kazivao sin Arsa, januara 1998. u Ovči kod Beograda)

 

Svetomir-Toma Rančić

Rođen je u selu Strelcu u Glišinskoj familiji u Popovoj mali od oca Svetozara i majke Ljubice Paunović, rodom iz prekoridskog sela Rakov Dola. Osnovnu školu završio je u rodnom selu. Bio je solidnim ocenama i lepim rukopisom.

Pre drugog svetskog rata bio je pečalbar. Kao kadrovik zarobljen je1941. godine u Uroševcu /Ferizoviću/. Sa ostalim zarobljenicima sproveden je preko Albanije do Jadranskog mora, a potom u Italiju.Posle tri meseca provedenih u logoru, došao je predstavnik bugarske ambasade iz Rima i pročitao imena sela u Jugoslaviji koja su Bugari “oslobodili”. Sve zaroblje-nike, koji su rodom iz pročitanih sela pozvao je da se jave i da će biti vraćeni kućama. U čitanju slučajno je preskočeno selo Strelac i Toma se nije prijavio nadležnima.

Sa Tomom je u logoru bio i Vlasta iz sela Zvonca (bugarska nacionalna manjina), sin poznatog i uglednog domaćina gazda Sande. Vlasta natera Tomu da se prijavi iako selo Strelac nije pročitano. I Toma se zahvaljujući Vlasti prijavi.

Sve prijavljene zarobljenike iz „oslobođenih krajeva“ od Bugara itali-janski vojnici su vozom sproveli do Niša. U Nišu su ih preuzeli bugarski vojnici i sproveli do Pirota.

Od prvog dana pojave partizana u proleće 1942.g., Toma je bio njihov saradnik. Učestvovao je na svim tajnim partizanskim sastancima u selu i radio na omasovljenju partizanskog pokreta radi oslobođenja od bugarskih okupacionih trupa i vlasti.

Po oslobođenju Lužnice uključen je u društveno politički poredak

U uspostavljenom komunističkom sistemu radio je kao opštinski službenik u Strelcu, Babušnici i Rakov Dolu.

U selu je poznat kao Toma Glišinac, pčelar.

/Iz Tominog kazivanja 22 jula 2001. u Strelcu/

 

Svetozar R. Rančić (Toza šef)

Svetozar je rođen krajem 1912. godine u Strelcu od oca Raška i majke Vide u Mišinskoj familiji. Raško Rančić je prizetko. U vreme Tozinog rođenja otac Raško je bio u rovu u prvom balkanskom ratu. Pismo o rođenju sina nepismenom Rašku pročitao je njegov ratni drug u rovu Vojin Janković, strelčanin. I umesto da se obraduje Raško je zaplakao i rekao: „Bolje da se rodilo žensko“.

Po završetku rata upisan je školske 1919/1920 u prvi razred osnovne škole kod učitelja Alekse Đ. Popovića i završio 1923. godine. Osnovna škola se nalazila u kući Stevana Ranđelovića kmeta. Pošto je kuća bila daleko od škole Raško je sina prve dve godine vodio do škole i vraćao kući.

Kada je malo ojačao odlazio je sa pečalbarima u pečalbu. Od 1929. godine do propasti Kraljevine Jugoslavije početkom aprila 1941.g radio je u Boru, u topionici na trećoj furuni.

Za vreme drugog svetskog rata živeo je u Strelcu. Bugari su ga postavili za desetara. Desetari su imali zadatak da prave spiskove za oduzimanje vune i svinje. Od proleća 1942. organizovali su seljake da noću dežuraju u centru sela.

Pošto je bila oskudacija u životnim namirnicama sa Stojanom „Lulom“ su iz pirotskih sela na konjima prenosili pšenicu i kukuruz. Prodavali su radi-njinčanima, a oni su prenosili preko demarkacione linije i prodavali po Zaplanju. Iz bugarskog pograničnog gradića Trna donosili su zejtin, gas (petrolej), so i drugo. Žito i kukuruz prodavali su i u Rakov Dolu i Radosinu. Bavili su se, kako čika Toza kaže kotrobanom (nedozvoljenom trgovinom, švercom). Od okupatorske bugarske vlasti su krili i zato su putovali uglavnom noću.

Početkom 1943. g. bila je neka svadba kod crkve i Toza se pojavi sa šajkačom na glavi. Voleo je da nosi šajkaču. Bugarski kmet Ivan se tu desio i zbog šajkače kaznio 500 leva. Od tada sa šajkačom nije silazio na Selište do zadruge ili opštine. A, kada je odlazio u Trn po espap, šajkaču je nosio do Daščanog kladenca. Od kladenca do Trna i nazad do kladenca nosio je u džepu.

Jednoga dana s proleća 1943. godine sa Stojanom su odneli kukuruz kod Momira Dejanovog u Dejanovoj mali u selu Radosin. Iznad prvih radosinskih kuća naišli su na stražara sa puškom i šajkačom. Kada je ugledao šajkaču Toza je zagrlio stražara i poljubio zbog šajkače. Uopšte nisu znali ko je on: partizan ili dražićevac.

Kada ih je stražar saslušao, rekao im da se posle istovara kukuruza kod Momira obavezno da jave komandantu „Brki“ u kući Svetozara Janićijevića. Sa „Brkom“ je bio i Đura Zlatković iz Radinjinca. Obojica si imali prtene pantalone sa zakrpama na kolenima. „Brka“ je imao bugarski koporan na sebi. Morali su da mu ispričaju čime se bave. Kada ih je saslušao „Brka“ im je saopštio da to više ne rade i ne pljačkaju narod, jer će ih partizani kazniti. „Brka“ ime je tom prilikom dao poveću sumu bugarskih para (levove) da kupe žito (pšenicu) i donesu kod Svetozara u Radosin.

To je bio prvi Tozin susret sa partizanima. Bilo ih je oko 14. Kada su partizani stekli povernje kod Toze, počela je saradnja. Tako je Toza po zadatku pronašao poverljive meštane i organizovao prvi sastanak sa partizanima u kući Todora Markovića, crepara. Sastanak nije održan iako je došlo oko 15 ljudi. Nada Todorova snaha toliko se uplašila od Bugara, koji su imali policajce i opštinsku vlast u selu, i počela je glasno da kuka.

Posle tri dana Toza je organizovao novi sastanak kod Dragoljuba-Goge Mijalkovića. Uveče sastanku su prisustvovala samo četiri seljaka i dva partizana.

U novembru 1943. g. partizanski komesar Aca „Šipa“ iz Svođa u Tozinoj kući osnovao je seoski NOO (Narosno-oslobodilački odbor) za selo. Za predsednika je postavio Svetozara-Tozu, a Svetomira-Tomu Rančića glišinca i Budimira Momčilovića Kocinog za članove.

Kada je Babušnica oslobođena 6.09.1944. godine Svetozar je u Babušnici postavljen za šefa Privrednog odseka i člana Planske komisije. A, kada je predsednik Planske komisije Andonović, rodom iz vlasotinačke Kalne u toku 1946. koloniziran u Bačku Toza je postavljen za ševa Planske komisije. Ubrzo je postao i poverenik za finansije. Tada je imao tri funkcije i dobio nadimak „Toza šef“. Na ovim funcijama je bio do hapšenja 1951, g. i odvođenja na Goli otok. U to vreme bio je i sekretar komunističke partije (četvrta funkcija).

Na jednom partijskom sastanku, kome je prisustvovala ispred CKKPS žena Sretena Žujovića, Toza je zbog izjave: „da je Tito trebalo da ide na sastanak IB-a u Bukureštu, jer ga je sazvao Staljin“, osumnjičen da je za IB, a protiv KPJ.

Kao predigra za slanje na Goli otok usledila je krivična prijava da je kao predsednik planske komisije radio na prosicanju puteva preko imanja bez dozvole njihovih vlasnika. Sreski sud u Babušnici čiji je predsednik bio Stojan Stojilković, iz Crvene Jabuke, čovek sa osnovnom školom kao i Svetozar, a predsednik krivičnog veća Dragi Stojanović, sudija iz Linova, osudio je 1951. g. Svetozara-„Tozu šefa“ na 18. g. strogog zatvora sa prinudnim radom. Na Tozinu žalbu Okružni sud u Pirotu nije utvrdio krivično delo i oslobodio ga svake odgovornosti. Suspendovan sa svih funkcija Toza se povukao u selo. I onda je počelo „pakovanje“ za Goli otok. Udba je slala razne provokatore kako bi imala „čvrste dokaze“ da je Toza IB-eovac. „Moj život je zavisio od mojih tamničara“.

Na Golom otoku „vaspitavan“ je dve godine i dva meseca bez sudskog rešenja i vremenske kazne.

Početkom avgusta 1965.g. sekretar partijskog komiteta u Babušnici Stojan Mladenović iz Bonjinca saopšava mu da je na sednici komiteta 2. avgusta ove godine penzionisan. Imao je 53. godine.

Svetozar Rančić iliti „Toza šef“ danas živi u Babušnici kao penzioner sa najdužim stažom (11.10.2003.)

 

Vojislav A. Andonović

Vojislav A. Andonović rođen je …1932. godine od oca Arsenija (Arse) B. Ristića i majke Davinke. Osnovnu školu svršio je u rodnom selu. U prvi razred Državne realne gimnazije u Babušnici upisan je žkolske 1946/47 godine. Po završetku Male mature upisan je u srednju vojnu školu, koju je sa uspehom završio, a potom i Vojnu akademuju.

Služio je u tuzlanskom garnizonu. Bavio se fotografijom i novinarstvom. Kao fotoreporter pratio je sve sportske omladinske priredbe i fotografije sa tekstovima objavljivao u vojnom listu „Front“. Tokom vremena u „Frontu“ je napredovao i premeštajem u Beograd dogurao do glavnog i odgovornog urednika fotografije u „Frontu“. U istom časopisu objavio je i više reportaža od šireg društvenog značaja. Bio je saradnik i novina „Narodna armija“.

Kao fotoreporter časopisa „Front“ pratio je maršala Tita na putu u Indiju. U Bugojnu je od maršala Tita dobio i jedan intervju.

Kao vojno lice zasnovao je bračni odnos sa Jovankom, devojkom (fam. Kušini) iz sela Gorčinca i dobili sina Bobana i kćerku Branku. Branka je kao udata živela u Valjevu. Pokojna je. Boban je kao fotograf živeo u Babušnici, Knjaževcu i Beogradu. Opet je u Beogradu.

Vojislav je penzionisan u činu pukovnika. Iz zdravstvenih razloga kupio je u centru sela plac ispod Čuke (deo šljivara Branče Antića sajdžije) i sagradio kuću. Tu je proveo nekoliko godina sa suprugom Jovankom. Umro je na VMA u Beogradu prvog novembra 2004. godine i sahranjen na Bežanijskom novom groblju.

 

Jovica Ivanović

Jovica Ivanović je rođen 20.marta 1971.g. u selu Strelcu od oca …………..i majke Stojanke. Osmogodišnju školu zavrčio je u rodnom selu i dva razreda u Babušnici. Srednju elektrotehničku školu (IV stepen) završio je u Nišu i godinu dana Vojne akademije u Kruševcu. Po završetku škole u Kruševcu, radio je u Prištini i oženio se Jelicom, po struci je pedagog iz Prištine. Posle povlačenja naše vojske iz K i M Jovica radi kod vojske Jugoslavije u Prokuplju.

 

Vukadin-Vuka Milošević

Strelački zet, rodom je iz sela Blata nedaloko od Pirota.Supruga Zora je unuka poznatog domaćina Vace i Davida Petkovića, poznatog trgovca iz Crvene Jabuke i borca za oslobođenje Srbije od Turaka. Vukadin se bavio kasapskim i kafanskim poslovima.

Pre drugog sv. Rata držao je kasapnicu i kafanu u Zabrešću i Zagrebu do 3.jula 1938.godine. Posle toga radio je u Rakiti, poznatoj po rudniku „Jermi“ do 1940. god.kada je mobilisan. U toku raspada Kraljevine Jugoslavije zarobljen je od nemačke vojske. Uspeo je u toku sprovoda uspeo je da pobegne i oko Kruševca Nemcima ukrade konja i na tom konju dođe kući. Bugari su bili već okupirali pirotski okrug i odmah po Vukadinovom dolasku uzeli konja. „Kako došao, tako je otišao“, govorio je Vuka.

Po oslobođenju od Bugara septembra 1944.g., nakon jednog odlaska u susedno selo Gnjilan, ugledao je svoga konja kod jednog seljaka.

Kada je stvorena nova država Vuka se vratio starom zanatu. Otvorio je kasapnicu i kafanu u Stalaću., a potom u Ravni u Resavi.

Vukadin je bio ošttar i energičan čovek, snalažljiv u svakoj situaciji. I samo ime ga karakteriše. Voleo je sa društvom da sedne, popije, pa i zapeva. Držanje mu je bilo uspravno i dostojanstveno i kada je dobijao i kada je gubio..O njemu ima veliki broj anegdota. Njegove doživljaje slušao sam lično od njega u više navrata prilikom moga gostovanja u njegovoj kući u s.Blatu i Pirotu.

Prilikom posete Beogradu 16. novembra 1995. g.i gostovanja u mom stanu Života, sin Vukadinov i ja obnovili smo deo Vukadinovih doživljaja.

Evo nekojiko koje sam zabeležio:

  1. Neposredno posle II svetskog rata Vukadin je krenuo čezom u Pirot. Pred polazak je malo popio i bio je veseo. U jenom trenutku blizu Sadikovog bunara zapevao je:“Na sred gore Romanije, čika Draža vino pije…“. Novopečeni aktivisti su ga prijavili narodnoj vlasti. Sutradan mu dođe u posetu Branko „B’klica“ iz Ozne da ga uhapsi. Vukadin je Branka dobro poznavao ienergično se usprotivio hapšenju, rekavši mu da zbog pesme nema prava da ga hapsi. A, uostalom on nije pevao ništa što bi vređalo narodnu vlast. „Ja sam pevao, ali ovu pesmu: Na vrh gore Romanije Dražina se koža vije…“ Branko mu je tom prilikom samo opsovao majku i otišao.

2.Krenuo Vuka da obiđe vinograd. U putu sretne cigane čergare. Sednu pored puta da malo popričaju kao stari znanci. Ciganke su sele malo dalje. U tom trenu-tku naišao je Zdravko Ristić sa ženom Bonom i svastikom. Bona je prihvatila molbu jedne ciganke da joj iz dlana predskaže sudbinu. Tada se ciganka obrati svome mužu na ciganskom jeziku da mu Vuka kazije sve što zna o Boni i njenoj porodici. Vuka priča ciganinu, a on na ciganskom prenosi ciganki i kao da se ljuti što se zadržavaju na svome putu. Ubaci i neku psovku na srpskom da ona „požuri“ sa vračanjem. Vuka je ciganinu ispričao sve o Boni i njenima pa čak i imena. Bona ne sluteći na podvalu, bila je zaprepašćena sa kakvom joj je preciznošću ciganka čitala na dlanu, bogato je častila.

3.Seljak Laka iz susednog sela Ponora kupi od Vuke pokošenu detelinu i posle pogodbe i uvida na licu mesta zamoli Vukadina da prevrne detelinu i dobro osuši i skupi na plastetija. Vuka je pristao i posle sušenja poručio Laki da dođe, otera detelinu i oslobodi njivu da druga raste. U međuvremenu jedan drugi potencijalni kupac deteline, koji je nudio Vukadinu nižu cenu, pa ljut što je on nije kupio ode kod lake i kaže mu kako mu je Vuka podvalio i prodao pokošenu detelinu sa trnjem.. Laka poveruje seljaku iako je video pokošenu detelinu i ne odlazi da je preveze.

Neznajući zašto Laka ne preveze detelinu, Vukadin mu je poručio da ako je u roku od nedelju dana ne preveze zapaliće je. Pošto Laka nije prevezao detelinu u određenom roku, Vuka je zapali.

Laka je kasnije saznao da ga je meštanin nasamario i tako je izgubio i dete-linu i novac.

Vukadin je svoju njivu sa detelinom ispod samog sela ogradio tarabama i žicom sa tri strane, a sa četvrte trnjem. Komšija iz kuće blizu njive na jednom mestu skloni ogradu od trnja i pusti svinju sa prasićima u detelinu. Vukadin uzme prut i otera svinju sa prasićima domaćinu u dvor, ali ovaj kaže da to to nisu njegovi prasići. Vuka uzme nož, uhvati jedno prase, zakolje ga i odnese kući za opomenu. Komšija vlasnik prasića nije reagovao, jer mu je prethodno rekao da nisu njegovi prasići. Ubrzo je celo selo Blato saznalo za taj događaj. Od tada u Vukinu deetelinu ni kokoška nije ušla.

Zabeležio BMR 16. novembra 1995. g.u Beogradu.

Portret  ( nije revidirano)

 

Živojin-Žikica iz Ralina

Jedan od poznatih lužničana koji je svojim marljivim i poštenim radom otišao u zasluženu penziju 1.jula 1983. godine je Živojin-Žikica Živković. Rođen je 12.novembra 1923. godine u selu Ralinu od oca Slavka, vojnog invalida iz prvog svetskog rata i majke Taske, rođene Dimitrijević, iz familije Đoninci.

Po završetku osnovne škole 1934. godine primljen je u strelačkoj opštini da uči za pisara. Predsednik opštine bio je Mirko Gačkov, iz Strelca demokrata, delovođa Sava Stojanović, iz Dučevca, blagajnik Borisav K.Radenković, iz Strelca, radkal, a na mesto pisara Ljubisava S. Stankovića (Ljube Ćate), koji je bio na odsluženju vojnog roka u Bitolju, radio je Dragoljub-Draško Veljković, iz Masurovca. Na vlasti je bila Demokratska partija, a kako je Mirko Gačkov, predsednik opštine bio jedan ov vodećih demokrata u Lužnici, a i Žikicin otac Slavko je bio demokrata, nije bilo problema da Žikica bude primljen u Strelcu.

Kao dete koje je tek završilo osnovnu četvororazrednu školu slušao je sve zaposlene u opštini koji su bili mnogo stariji. Kao osnovac imao je loš rukopis. Za njegov i danas lep rukopis zahvalan je učitelju Slavku Lafu. Laf je jednoga dana svratio u opštinu i video kako Žikica loše piše, pa je zamolio predsednika Mirka da detetu da dinar da iz Zadruge donese špartane tabake.

Laf je uzeo jedan tabak i svojim poznatim lepim rukopisom ispisao pisana velika i mala slova cele azbuke, od a-š i rekao Žikici da prepisuje slova sve dok ne ispuni sve listove. Nedelju dana Žikica je pisao dok nije ispunio sve listove i tako naučio da lepo piše.

Kao volonteri za pisare u to vreme sa Žikicom su bili, starijim lužničanima dobro poznat Gradimir M. Aleksić, zatim pokojni Živojin Stanišić (Žika Garin) i Branislav Antić (Branča Mitin, sajdžija).

Pobedom radikala na izborima 1938. god. u strelačkoj opštini dolazi do smene opštinske uprave. Za predsednika opštine postavljen je Ljuba Radenković, iz Tamnje mahale. Žikica je ostao da radi iako su sada vladali radikali. Kao pisar radio je sve do propasti Kraljevine Jugoslavije. I danas se dobro seća kako su nemački avioni leteli i bombardovali Belu Palanku i Niš.

“Šestoga aprila 1941. god.ujutru, kaže mi čika Ljuba (predsednik): “Ajde si ti dete idi doma i sedi tamo”i ja uz Dolinu po vrvinu preko Strel’čći Del pravo doma. Zarati se i propade država. Bugari nas okupiraše. Uspostaviše bugarsku vlast.

Avgusta 1941.g. dobijem poziv da se javim opštini u Strelcu. Možda je greška što sam otišao. Bio sam mlad, neiskusan”, kaže Žikica.

U to vreme u opštini su radili: bugarski predsednik Ivan i sekretar Trajko, Ljuba Ćata, iz Strelca, Aleksa Zlatanović, iz Studene i Nikola Mitić, iz Zvonca. I Žikicu su tada zaposlili. Radili su u opštini sve do 19.maja 1943.god., do napada partizana. U tom napadu poginula su dva bugarska policajca. Jedan je ranjen. Partizani su zapalili zadružnu zgradu sa opštinskom arhivom. Od seoskih stražara poginuo je Sada iz Drme”.

Sutradan su Bugari oterali preko 70. strelčana u babušnički zatvor. Među njima bili su i učitelj Slavko Laf, pop Milutin, Mirko Gačkovac i mnogi drugi viđeniji ljudi. Strelački kmet Ivan Stojanov, koga su seoski stražari spasili u Babušnici je branio zatvorene strelčane od optužbe da danju oru i kopaju, a noću napadaju bugarske opštine: “Horata nesu napadali, tova je rabotila Šumkarska vojska (partizani).

Žikica je sve do avgusta 1944.god u rodnom Ralinu obavljao sve poljoprivredne i stočarske poslove. Jednoga dana pozvan je da ode u Stojkovo branište. Otišao je sa Mirkom Đokićem i Stojanom Petrovićem, iz mahale Trešnjino drvo. Tamo su ih čekali pretstavnici novofomirane vlasti pod nazivom Narodno oslobodilački odbor sreza, iako Babušnica još nije bila oslobođena: NovicaĐikić, iz Kalne i Blagoje Andonović. Sa njima je bio i Ljuba Ćata, iz Strelca, član NOO u Strelcu.

Posle kraćeg razgovora formiran je NOO za Ralin. Za predsednika odbora određen je Stojan Petrović, za sekretara Žikica Živković, za blagajnika Arsa Petrović, iz mahale Trešnjino drvo i Mirko Đekić za Narodni front.Tom prilikom su im uručeni partizanski bilteni. Sve je to rađeno u strogoj tajnosti, da se ne otkrije.

Jedne večeri Žikici je Bogomil Pavlović, iz Studene doneo belešku da hitno sazna jačinu bugarskih policajaca u Stolu. Zadužen je Arsa Petrović. Još iste večeri on je od Pere Rančića, ralinca, koji se prizetio u Dučevcu, saznao da u rovovima iznad škole u Stolu ima tačno 42. bugarska policajca.

Ubrzo posle toga jedne večeri kod današnje zadružne prodavnice došli su Brka i Đura sa svojim jedinicama. Posle rasporeda po kućama i večere, okupili su se pored prisada i odatle po rasporedu otišli i napali Stol. Posle uspešnog napada i mnogo poginulih policajaca, partzani su se povukli u pravcu Valniša i Studene. Napad je izvršen u strogoj tajnosi. Ni članovi NOO sela nisu znali za taj napad…

Početkom septembra oslobođena je Babušnica i uspostavljena nova narodna vlast. Članovi narodnog odbora u Ralinu izvršavali su postavljene zadatke. Žikica je kao sekretar bio zadužen da određuje žene koje će da transportuju žito i druge namirnice u postradale krajeve u toku rata. U to vreme se još ratovalo za oslobođenje Srbije i čitave jugoslavije, a većina muškaraca se još nije vratila iz internacije, iz Bugarske.

U novembru mesecu preko kurira Žikica je pozvan da se javi predsedniku Sreskog narodnooslobodilačkog odbora u Babušnici. “Nije mi bilo svejedno. Neznam zašto me traže. A, kada mi jedan draginčanin, kurir OZN-e reče: -Ti li si taj što određuje žene da teraju žito i namirnice?, noge mi se odsekoše”, kazuje Žikica. Pomislio je da ga je neko neopravdano optužio, a u tim danima ljudski život bio je jeftin. Za svaki slučaj s njim je pošao i predsednik NOO sela Stojan Petrović.

Kod predsednika SNOO Slavka Živkovića, rodom iz Rakov Dola, nestao je svaki strah kad je saznao da treba da ostane u Babušnici da radi, jer su im potrebni pismeni ljudi. Za sekretara NOO u Ralinu postaviće drugoga.

Žikica je radio u Sreskom narodno-oslobodilačkom odboru u Babušnici do sredine novembra1946.godine. Kao član Partije od 1945. regrutovan je u gardu iako je bio mali rastom. Međutim komandant područja iz Pirota je stavio do znanja komisiji da je prestareo za gardu i da može da bira bilo koji drugi rod vojske. Plašeći se da ga zbog malog rasta ne oglase nesposobnim, Žikica je prepustio komisiji da mu oni odrede rod vojske. Dobio je KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije) tri godine. Krajem novembra 1946. g. iz Pirota je krenulo vozom 280.regruta. Nisu znali odredište. Tek ispred zagreba od sprovodnika voza saznali su da idu u Liku, u Gospić da služe vojsku.

U Gospiću kasarna nije imala nijedan zdrav prosor. Ustaše su ih sve polomile, a zidovi su bili izbušeni kao da su ih bušile žl’ne (detlići). Obuka je trajala šest meseci, a potom je prekomandovan u Zagreb. U Zagrebu je ostao svega 15.dana, a potom upućen u Karlovac u šestu ličku diviziju. Iz divizije je upućen u selo Šarke u bataljon. Posle nedelju dana ponovo je u Zagrebu, sad u komandi Armije. Sa drugovima je dva dana slavio Prvi maj, a treće noći im je saopšteno da idu u školu rezervnih oficira u Novi Sad.

Škola je bila u Petrovaradinu. Sve je bilo u ruševinama. Nije bilo ni svetla. Obnovljeno je sve i školovanje je trajalo devet meseci. Po završetku školovanja krajem januara 1948.g. po rasporedu za stažiranje dobio je Knjaževac. U gradu na Timoku proveo je tri meseca. Demobilisan je prvog maja 1948.godine.

Pred sam odlazak na odsluženje vojnog roka Žikica je radio u Predsedništvu sreza. Pravnik Rata Antić, iz Pirota mu je obećao da će opet raditi u srezu samo da prikupi potrebna dokumenta. Ljuba Ćata je tada radio u Odseku unutrašnjih poslova. Načelnik je bio Brana Anđelković, a njegov pomoćnik Boža Rakočević. Sa njima jke radio i Vlasta iz Zvonca. Oni su hteli da Žikica radi sa njima, jer im je dobro poznat njegov rad od ranije.

I dok je Žikica pisao molbu Ministarstvu unutrašnjih poslova, došao je milicionar da mu kaže da se odmah javi šefu OZN-e. “Šta li sam zgrešio Bože, znam da nisam pravio nikakve gluposti ni u vojsci. Pokušavam da se setim da se nisam nešto izlajao po dolasku iz vojske”, razmišljao je Žikica usput koračajući prema ozninoj zgradi.

U OZN-i su radili Uroš Baja iz Studene i Sreten iz Stola. Šef OZN-e bio je Boža iz sela Blata, lep i visok čovek. U razgovoru sa Božom, Žikica mu je ipričao ceo do tada životni put.

Prvoga jula 1948. godine Žikica je počeo da radi u Odseku unutrašnjih poslova. Posle pet dana došlo je rešenje otpušta se Ljuba Stankoviš Ćata, jer nije bio član Partije. Kao iskusni delovođa Ljuba je potražio Žikicino rešenje o postavljenju i utvrdio da nosi isti datum i delovodni broj kao i njegovo rešenje o otkazu.

U Odseku unutrašnjih poslova radio je 5,5 godina, zatim kao sudija za prekršaje dve godine. U Zavodu za socijalno osiguranje tadio je dve godine. Najveći deo vremena proveo je u službi Narodne odbrane, punih 14,5 godina. U partijskom Komitetu je radio dve godine, u Tužilaštvu tri godine i u Teritorijalnoj odbrani devet godina.

Penzionisan je 1.jula 1983.godine. Živi u Babušnici. Supruga mu je kćerka poznatog trgovca Mike Veljkovića, iz Masurovca, iz familije znamenitog prvaka i poslanika za lužnički srez Marjana Cvetkovića. Imaju dva sina Dragana i Zorana, koji sa porodicama takođe žive u Babušnici.  /13. juna 1998.g./-B.M.Radenković

This site is protected by wp-copyrightpro.com