Биографија Славка Лафа

Славко М. Танчић Лаф (1895-1967)

Рођен је 1. јула 1895. године по старом календару у селу Стрелцу бившем срезу Лужничком, окруку пиротском, данас општина Бабушница у сеоској имућној породици. Отац Милош Марјановић, строг и угледан домаћин био је земљоделац и једно време председник Општине стрелачке. Мајка Јанинка благе нарави и одлична домаћица је кћерка знаменитог црвенојабучанина Давида Петковића, познатог трговца и народног посланика за срез трнски 1878.године. Варошица Трн тада је припадала Србији.

Основну школу завршио је у родном се месту код учитеља Алексе Ђ. Поповића, првог школованог учитеља из Стрелца. и уписао се у први разред пиротске гимназије школске 1907/1908. године. Први разред је понављао. Други и трећи разред је завршио са добрим усехом. У првом разреду разредни старешина је био Јован Поповић, професор, а у трећем Живко Јоксимовић, суплент. Због корпулентности и рогобусног изгледа, школски другови су му дали надимак “Мечка”.

Популарност је стекао не само међу друговима него и у самом граду Пироту, захваљујући својим несташлуцима и враголијама.

Четвети разред гимназије школске 1911/1912 г. морао је да напусти да не би био избачен. Зашто су Славка хтели да избаце из гимназије сазнаћете из анегдота о “Лафу”.

.На молбу оца Милоша, Славка је на даље школовање у Ваљеву примио професор Ђорђе Цветковић, син народног посланика Марјана Вељковића, из Масуроваца.

У ваљевској гимназији га је затекао први светски рат. Мобилисан је и као ђак војник преко Албаније одступао је у јединици железничара. Због ношења митраљеза на рамену преко албанских гудура, један војник родом из села Кијевца назвао је Славка мазга /Казивао Лафов син Предраг-Гага 02.09.1997. године/

У вихору рата и повлачењу преко Албаније, као и у изгнансву делио је патње и страдања наше војске. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и свим ратним окршајима до коначног ослобођења Отаxбине.

Да се не би вратио кући са надимком “Мазга”, измислио је надимак “Лаф”. По казивању самога “Лафа” при пробоју Солунског фронта на Кајмакчалану он је први од српских војника ускочио у непријатељски ров, а његов комадир видевши га, повикао је: “Замном јунаци ! Видите ли Славка “Лафа” како јуриша. Урааа!!!, Урааа!!!”

По завршетку рата као солунац и са надимком “Лаф” Славко је наставио школовање у Скопљу и стекао учитељску диплому. Као привремени учитељ постављен је у родном селу 9. фебруара 1922.г. , а за сталног учитеља, Славко Танчић постављен је 30.јуна 1923.године. Плата му је тада била 66.динара, плус 20.динара награде за отежане услове рада. Управитељ школе био је Алекса Ђ. Поповић, “Лафов” учитељ из основне школе. Са својим бившим учитељем, а сада управнком школе и колегом Алексом “Лаф” је радио до почетка школске 1926/1927 године када је учитељ Алекса пензионисан.

Вероватно би Славко “Лаф” као и његов учитељ Алекса провео радни век у родном селу, али се замерио политичким структурама; није гласао за демократе. По казни премештен је септембра 1936 год. у село Базовик у нишавском срезу, бановине моравске. У Базовику је радио до 24.децембра исте године. Захваљујући утицајним људима у Лужници, враћен је у Лужницу у село Кијевац, истурено одељење основне школе у Столу. У Кијевцу је радио све до мобилизације 1941. године. По ратном распореду био је на Дашчаном кладенцу, где је и доживео слом Краљевине Југославије.

Када је реч о његовом раду у школама, био је самокритичан. Говорио је како је више волео да се карта, игра шах или домине испред Гачковске меане него да држи наставу у школи. Међутим, његови ђаци, данас зрели људи казују да је, госпон “Лаф” како су га звали, са очигледном наставом на часовима много допринео да науче многе практичне ствари за живот, које и данас користе. Сваки његов ученик четвртог разреда научио је да калеми воћке најмање на два начина. Својим сељацима често је држао предавања о калемљењу.

Посебно су била занимљива његова предавања деци из националне историје. Као учесник првог светског рата био је сведок свих страхота, тешкоћа и гладовања, посебно при одступању преко Албаније. Обдарен за приповедање деци је тако верно и пластично описивао поједне догађаје да су деца плакала. Тако је својим казивањима код деце развијао родољубље, неговао национални дух и надчовечанско херојство српске војске.

За практичну наставу, казивао је “Лаф” захваљује се своме учитељу и колеги Алекси Поповићу, који је био строг, али изванредан педагог и практичар.

Ваншколски рад учитеља Славка Танчића Лафа био је разноврстан. Бавио се пчеларством, воћарством, калемљењем, задругарством. Први је у селу почео да гаји пчеле у сандуцима. По угледу на њега сандуке су прихватили и остали пчелари у селу и околини. Волео је да обрађује дрво и прави разне предмете за домаћинство. За школу је направио рачунаљку на којој је обрађивао бројеве до стотице. Штапови на рачунљки подељени су на по десет обојених јединица.

На иницијативу учитељице Милице Вучковић, учитеља Славка “Лафа” и школског одбора 1928 године подигнута је испод бунара у школском дворишту приземна зграда по дужини према истоку за школско купатило. Пошто купатило није прорадило зграда је адаптирана за стнаовање учитељице Милице. После њеног одласка 1936.године зграда је служила за друге школске потребе.

“Лаф” се борио и за задругарство па је уз помоћ мештана 1932 год. основао потрошачку Задругу и био њен први књиговођа.

У настави није много водио рачуна о правилном говору српског језика, а још мање у разговорима са мештанима. Више се служио матерњим језиком Лужничана, који припада призренско-тимочкој варијанти. Због тога су га критиковали школски надзорници и умањивали му оцену за рад у школи.

Када су Лужницу окупирали Бугари маја 1941 године “Лаф” је проводио дане у родној кући. Бавио се омиљеним пословима пчеларством, калемарством и обрадом дрвета. Чувен је његов штап два до три пута дебљи од обичног штапа на коме је изрезбарена змија око штапа. “Лаф” га је у шали звао устав.

Септембра 1941 године присуствовао је састанку у кафани Миленковића у Љуберађи ради формирања четничке организације Косте Пећанца. Састанку су присуствовали и Михаило Губеринић, бивши полицијски писар среза Лужничког, Драгољуб Видосављевић, старешина среског суда, Радивоје Милић, судија из Камбелевца, Драги Стојановић, судија из Линова, затим Бранко Живковић, Александар Живковић и Добросав Стојановић, из Љуберађе и још око педесетак људи / Архив ВЈ, Београд, Нда, к.33, ф.12, рег.бр.4, 1.10 / и Ђ.Златковић: “Зла времена” , стр.159-161 /

После првог партизанског ноћног напада на општинску власт 19 маја 1943 године, “Лаф” је са осталим виђенијим људима и мештанима, њих преко 70, ухапшен и отеран у Бабушницу. После пуштања на слободу пребегао је у Недићеву Србију и био у селу Бежишту све до ослобођења нашега краја 1944 године.

Основне школе у Лужници почеле су са радом у децембру 1944 год. Учитељ Славко “Лаф” је постављен у суседном селу Студена. У Студени је радио до марта 1945, када је премештен у родни Стрелац, где ради до пензионисања 1.јануара 1954 године.

Поред редовних часова у школи “Лаф” је радио и на описмењавању одраслих и припремању приредби и рецитација у школи. Између два светска рата са ђацима је успешно приказвао комаде “Кнез Иво од Семберије” и “Косовка девојка”, не само у селу већ и у другим лужничким селима.

А, за уложени труд у описмењавању мештана одмах после 2. св.рата “Лаф” је од среских народних власти добио новчану награду од 4.500 динара

Славко Танчић “Лаф” је једна од знаменитих личности села и бившег среза Лужничког. Био је добро познат и пироћанцима. Он је бард здравог хумора и врцавих пошалица на изворном матерњем језику Лужнице. И данас живи у анегдотама и хумористичким бисерима, које нам је још за живота оставио.

Као пензионер редовно је долазио на школске приредбе и уживао посматрајући децу како рецитују, певају, играју и глуме. За 25. мај 1967 године школа је припремила приредбу поводом Дана младости. “Лаф” је од куће, из засеока Лалешевци, кренуо на приредбу као и сваке године. Судбина му није дозволила да присуствује и ужива у приредби. Умро је у путу на домак села у месту званом Тршевина код једног жбуна шипка. Можда у томе има неке симболике ?!.

 

Лаф у анегдотама

Лафов блесометар

Почетком тридесетих година 20. века на питање колега шта ради, Славко Танчић Лаф открио им је тајну да ради на конструкцији апарата, који ће се звати Блесометар. “Таман помислим да је све у раду, кад у пролазу кроз суседно село апарат се поквари. Поправим га, а он опет у истом селу, на истом месту прсне. Када прођем кроз исто село, само другим путем све је у реду. Размишљао сам зашто се квари на истом месту и сетим се да пролазим поред куће колеге који је три пута полагао стручни учитељски испит и постао срески референт за просвету.

“Мој изум није кварио само колега просветни референт”, казивао је “Лаф”. “кварили су га и многи други. Посебно срески начелник Златић кад долази у Стрелац. Само што крене низ Сип према селу, Блесометар прсне. Апарат је кварио и мој брат од тетке, поп Жика, а о његовом оцу Славку поп Стевановом да и не говорим, региструје његово присуство и на километар удаљености”.

“Тако је то било пре Другог светског рата. После рата настале су нове прилике и требало је Блесометар усавршити. Неопходно је било додати још неколико наменских скала: за политичаре и предсавнике народних власти да покаже колико има истине у њиховим говорима и обећањима сељацима, радничкој класи и поштеној интелигенцији; за аутомобиле са црвеним таблицама да покаже да ли се они користе у службене или приватне сврхе; за телефоне да региструје службене и приватне разговоре (посебно са иностранством); за кафане и дућане да покаже колико се скупље наплаћује; за паландзе, ваге и кантаре да покаже колико се закида на мери; за силеxије, да упозори на њихово присуство, за судије и лекаре да покаже кад примају мито и т. д.

Мој Блесометар је увек регистровао горе наведене и ненаведене недозвољене радње и ја сам увек имао тазе вести из прве руке. Када се радило све у оквиру закона Блесометар је мировао, али и при најмањем прекршају кварио би се. Зато сам поред нових скала унео и једну новину. Додао сам неколико капи Душановог законика. Блесометар сада тачно одређује степен одговорности за злоуптребе кажњиве по Законику. На пример одлазак службеним колима у радном времену у лов, риболов, фудбалске утакмице, на “конгресе”-сеоске славе и преславе и т.д.

Судећи по реаговању Блесометра како стоје ствари, да би сачувала углед, Народна скупштина биће приморана да у Кривични закон унесе неколико капи из Душановог законика да би се једном стало на пут разним “дејавијацијама”, како данас народ зове разне злоупотребе”, завршио је своје казивање “Славко “Лаф”.

 

Гонио зеца, истерао вука

-Баје, како је мог*л твој колега Душко Ћирић да дозволи сину да изучи за доктура да лечи лудаци у Топоницу, пита “Лафа”млађи брат Ђорђе.

-Како је мог*л, ти се још питаш. Због себе Ђође, због себе.

Овај кратак разговор између два брата дође до ушију “доктуру за лудаци”. Доктор Драган седне и напише писамце Лафу:

-“Драги, чика Лафе, на специјализацију из неуропсихијатрије одлучио сам се нешто због тате, али много више због његових пријатеља. Ти имаш првенство као татин добар друг и колега”…

-Гле, курјаче од крви курјачке како уједа. Тако ми и треба кад знам народну пословицу: “Ко тера зеца, истера вука”, прокоментарисао је Лаф цедуљицу.

 

Славко лаф “посилни”

“Невоља човека свачему научи. Било је то у Солуну за време првог светског рата. Добио сам дозволу као и многи моји другари, војници да изађем у град. Одједном је почела велика киша. Склоним се у оближњу кафану. Киша не престаје, логор далеко, а ја морам да се вратим до одређеног времена. Шта да радим?

Док сам размишљао како да се вратим у логор, један фијакер се заустави испред кафане. Из њега изађе наш официр, рече нешто грку, фијакеристи и уђе у кафану. Поручио је да једе. Схватио сам да ће грк да га чека и упутим се према фијакеру.

Греко, Сербо, логоро.

Он климну главом.

Ја солда сербско офицеро, посилни. Грк ме само гледа. Незна он шта је посилни. Почнем да млатарам рукама као да чистим чизме и он је вероватно схватио мој положај у војсци, па ми даде знак да се понем и седнем поред њега.

Дође и официр. Ја га поздравим одсечно као на егзерциру, он ме отпоздрави и уђе у фијакер.

Вероватно је мислио да сам се и ја погодио са Грком да ме одвезе до логора. У близини логора ја искочим из фијакера, а официр настави дање за стотину метара.

Незнам да ли је платио и моју вожњу и како се расправио са Грком, али му је сигурно било јасно да сам се послужио његовим чином”, завршио је казивање Славко Лаф.

 

Уобичајени хонорар

Лаф је волео кафану, друштво, песму, свирку, коло да заигра и поведе “танац”. Волео је и “читање” карата. Знао је све хазардне игре и сматран је за једног од бољих играча. Најрадије је играо салон санс. Подједнако је волео да игра билијар и шах.

Стрелац није оскудевао у картарошима. Било је добрих сансиста сељака: Петко Ристић. Гара Станишић, Чеда Игњатовић Куца, Алекса Китановић Њања, Витомир Јоцић Винча, Милан Тодоровић Нуца……За “теже” игре Бабушница је била мајдан. Обично у дану када се учитељи примали плату.

“Душко, не осећам се добро. Не могу да дођем на учитељску конференцију и да примим плату. Зато ти шаљем фамулуса ДЗуку да му предаш моју плату, али тек кад исплатиш мој “уобичајени хонорар” Кларићу и Власти, писало је у Лафовој цедуљици.

Лаф је то намерно урадио, да би се нашалио. Знао је да ће се његови партнери изненадити када га не буду видели међу колегама-учитељима.

Учитељ Душко обавестио је Иву Кларића “мајстора” с мора о писменој Лафовој поруци и упитао колико износи “уобичајени хонорара” за њега и Власту.

“Како, не може да дође? Зашто? За недолазак нема оправдања без лекарског уверења. Зна ли он да смо његовим недоласком оштећени? Пошаљи му целу плату!” тобоже љут подвикнуо је Кларић.

 

На тераси вишеспратнице

“Лаф и ја били смо једне године у Београду”, казује Душко, учитељ. “После обављеног посла кренемо да посетимо старог пријатеља, који је становао у једној вишеспратници. Био је то човек добро упућен у политику, па смо хтели да се видимо и да сазнамо нешто о најновијим политичким збивањима у земљи.

Лифт је био закључан или ми нисмо знали да рукујемо, те Лаф рече:” Море, терај пешице па докле стигнемо” и тако доспемо на терасу зграде. Поглед на Београд био је изванредан. На тераси је била клупа и неколико мотки за простирање веша. Седосмо на клупу да попушимо по једну и детаљније разгледамо панораму Београда. Док смо разледали и разговарали, појави се лепа и млада девојка или жена са корпом опраног веша. У пролазу поред нас у знак поздрава климну главом и поче да простире веш. Лак поветарац са банатске стране упијао се у облине њеног тела са танком хаљином. Гутали смо је очима. Били смо млади. Она је повремено бацала поглед у Лафа са народним оделом.

-Видиш, ли трза на мене?! Сита је капуташа, хоће женска да јој замирише сеоско белило,-шапну ми Лаф. Него да пређем у офанзиву. И Лаф поче, на њему својствен начин:

-Господине, која је онај голема вода, упита ме Лаф.

-То је река Дунав.

-А, това ли је Дунав. Кад учиш деца, ти га спомињаш. А, онаја друга река, која је она?

-Е, то је Сава.

-Това ли је Сава, што пушимо цигаре! А, онај голема кућа, чија је па она?

Ја почех да ређам политичаре од Николе Пашића, па министре, а Лаф:

-У село се орати да млого крадну, али бар имају убаве куће.

Млада београђанка је све то слушала и вероватно је у себи помислила: “Знаш ти, ђавола учо чије су све те куће.

-Немој да ми замериш, питал би те нешто, обрати се Лаф младој жени, а ја одмах додадох да је мој школски служитељ први пут у Београду и да је веома радознао.

-Молим, молим, само нека пита, радо ћу му одговорити, рече београђанка благонаклоно.

-Куде переш рубу? Имаш ли си буваљћу? Где копаш белило?, осу Лаф одједном три питања.

Она се збуни, слеже раменима и рече да не разуме питања. Тада узмем улогу преводиоца, али настаде проблем око буваљће, јер нисам знао да је то пракљача.

Ствари су се ископликовале кад Лаф није могао да “схвати” шта је водовод и како вода може да се попне у тако високе зграде. Београђанка нам је одржала читаво предавање о водоводу. Споменула је и Макиш, моторне пумпе, подземне водоводне цеви, постројења за пречишћавање воде, судопере, лавабо, каду за купање. Лаф је некако схватио да испод Београда има безброј ћунаца кроз које тече вода, јер рече:

-А, тека, с’г знам. Оно имало под земљу кркљичине, па кроз њи тече вода! Мајку му, а ја се чудим куде и како прооди.

Кад је жена пспоменула Радион како пере сам, Лаф ме пред њом замолио да купимо једну кутију да му се жена не мучи “да не трља више рубу сас руће и удара сас буваљћу”.

Испред свога стана млада Бограђанка пожали се суседу Драгиши:

-Ви се господине Драгиша хвалите са пироћанцима, а ја једва изађох на крај са двојицом на тераси. Не зна се ко је већа замлата. Један учитељ са својим служитељем ко зна откуда на тераси. Са учитељем још и којекако, али са служитељем баш никако. Ништа му није јасно. Угњави ме питањима и још ме саветује да не перем у Дунав “да се не учапкам”, како рече. А, симпатичан човек, чист у народној ношњи”.

Сусед Драгиша је схватио о чему се ради. Показао је комшиници “Политику” са Лафовом фотографијом и она га је препознала. Сусед јој је објаснио да је и он учитељ и велика шаљивчина и да се ето, пуким случајем нашалио и са њом.

Силазећи са терасе пронашли смо стан нашег пријатеља. Кад нас је угледао подвикнуо је тобоже прекорно:” Је ли, бре Лафе, докле ћеш завитлавати жене по Београду?, па зазвони на суседна врата.

-Госпођо, ово ли су те замлате?

Госпођи је било непријатно што је сусед навео њене речи, а Лаф се дубоко пклони пољуби је у руку и представи се: “Ја сам Славко Лаф учитељ из Стрелца, малопређашњи служитељ овог господина. Опростите, ако сам претерао у шали. Надам се да нисте увређени. Хтео сам само да опробам моје глумачке способности”.

-Алал вам вера, одглумили сте беспрекорно простог сељака. Изволите прво код мене на кафу. да вас частим унапред за буваљћу, коју сте ми обећали, рече Драгишина суседка.

 

Мангуп, па леп

У једном разговору давне 1948 године са сестрићем Браном Поповим, учеником пиротске гимназије, Славко “Лаф” је казивао: “Када сам ја био ђак пиротске гимназије пре првог светског рата и пре балканских ратова, дошла је из Београда позоришна трупа у Пирот. Ми смо се ђаци окупили око њих да гледамо глумце, а посебно глумице. Међу глумцима били су тада чувена Жанка Стокић и глумац Добрица Милутиновић. Неколико нас задужише да им од сељака набавимо сеоску одећу и обућу за претставу. Ја одјурим у Нову Малу и донесем највише. Пред саму претставу, Добрица ме уведе унутра, даде ми једну стару дрвену столицу и рече: “Ти си заслужио да будеш са нама глумцима. Седећеш овде иза бине и гледаћеш претставу с гуза”. Тако је и било. Седим ја и гледам како глумци излазе на бину и глуме. Када је дошао ред да глумица Жанка изађе на бину, прође поред мене уштину ме за леви образ и рече:

-Мајку ти мангупску што си леп. А, ујка да ти каже, био сам најружнији ђак у пиротској гимназији.

 

Манденс Франс и „Лаф“

Учитељ Славко био је редовни читалац и претплатник листа “Политика”. Новине није носио у рукама ни xепу, већ преклопљену на три дела завукао би их у чарапу доколеницу тако да вири неколико сантиметара. Поред навике да новине носи у чарапи, Лаф од куће ни до потока није полазио без штапа и шешира.

Једнога дана прочитао је чланак познатог новинара “Политике” Предрага Милојевића о крвавом и бесмисленом вијетнамском рату. Новинар П.Милојевић навео је причу француског официра како из страха пуцају у сваки грм и жбун и да победе нема.

Манденс Франс је тај бесмислени рат прекинуо. Славко Лаф му је тада упутио писмо у коме му “честита на мудрост и скида капу”.

Убрзо је Лаф добио писмо од Манденс Франса у коме му се срдачно захваљује и топло га поздравља.

 

Богатији од оца

Јуни месец. Време косидбе. Газда Милош Јевтински имао је ливаду испод куће. Трава је покошена и суши се. Није још била потпуно сува да бе скупила у пласт. Али, са западне стране из правца Масуроваца наилазили су густи кишни облаци. Пошто су остали укућани били на другим њивама далеко од куће газда Милош позове сина Славка “Лафа”, ученика да скупе сено да га не захвати киша, која само што није пљуснула.

Славко одбије послушност и отац га појури да га бије. Славко је покушао да бежи до Преслапа, али га отац стигне, обори, притисне коленима и вади нож да га коље. Кад је Славко видео да је враг однео шалу повиче:

-Пушти ме, ја сам побогат од тебе!

-Ма, како си ми побогат?, пита га отац.

-Па ја си имам башту (оца), а ти га немаш.

Газда Милош иако је био строг и оштар човек био је и осетљив и пусти сина.

 

„Лаф“ и „Брка“

На послератном предизборном скупу 1946.године у Бабушници говорио је Живојин Николић Брка кандидат за народног посланика. У свом говору Брка је поменуо и наше рудно богатство и том приликом рекао:

– Ми имамо злато, сребро, све имамо.

Славко Лаф је тада довикнуо:

-Па кад имате што и нам малко не дадете да и ми имамо!

 

 Друг учитељ

Убрзо по ослобођењу Београда у ослобођеној Лужници у новемру 1944. године почела је и настава у основним школама. Ђаци су седели на троношкама, јер није било ђачких клупа. С пролећа 1945. г. дошао школски надзорник из Бабушнице да обиђе школу. Затекао је само ученике. Лаф је био у кафани код Мирка Гачковскога.

Када је Лаф дошао надзорник је поред провере знања одржао ђацима предавање о новим односима у друштву о једнакости, братству и јединству. Затим је говорио о борбама које се воде за коначно ослобођење целе Југославије и о лепшем и бољем животу у новој Југославији под руководством друга Тита.

На крају предавања нагласио је да се од данас ђаци учитељу обраћају са: Друже, учитељу!, а не као раније са: Господине!

Надзорник је отишао, а учитељ Славко Лаф наставио је са радом. У једном тренутку Часлав Ристић Паша обратио се учитељу са: “Друже, учитељу!”

-Дођи ти овамо да ти ја кажем ко ти је друг, рекао је Лаф и троуглом га добро излемао. /Казивао Чала Ристић Паша јуна1998./

 

Паметном савет није потребан

Једнога дана учитељ у пензији Славко Лаф, Петар Јовановић, директор основне школе у Стрелцу, Петар Пејчић Раша, учитељ и секретар школе, и Новица Манчић са Градишта седели су испред задружне кафане. Кафана је била у Пашићевој кући на Селишту. Кафану је водио Жика Станковић Нанча. Водили су свакодневни невезани разговор.

“Раша” и Новица су се раније побратимили и често су били заједно. Лаф је у једном тренутку скренуо “Раши” пажњу да поведе рачуна с ким се дружи, јер је просветни радник, а Новица је бараба, пропалица. Саветовао га је као родитељ, а више као старији колега.

“Рашу” је то дирнуло, а био је мало и попио па се љутито обратио Лафу:

-Како ти то цениш Манчића? “Лаф” је на то одговорио:

-Пеке, ја право да ти кажем Манчићу се чудим како се с тобом дружи. “Раша” је тада позвао “Нанчу”да донесе пиће за све, а “Лаф” је тада гласно извукао закључак: “Човека никад не саветуј, јер ако је паметан, савет му не треба, а ако је шашав неће да те послуша па исто ти се хвата.

“Испимо по пијачку и тека га напрајимо”, казивао је Петар Јовановић јула 1989.г.

 

„Лаф“ и народна власт

Славко Танчић Лаф је био крупан и стасит човек, веома бистар и начитан. Ипак се плашио народних (комунистичких) власти да не остане без учитељске службе, јер је народна власт забележила да је после првог партизанског напада на стрелачку општину под бугарима, прешао у Недићеву Србију на Белу воду и Бежиште.

Да од народних власти не би имао непријатности и малтретирања на први дан Ускрса по ослобођењу 1945.године скренуо је пажњу комунистима на његов став према народним властима. Наиме, ујутру је ушао у ижу и на запрепашћење жена оштром бритвом исекао све колаче и сомунице спремљене да се носе у цркву и рођацима на поклон.

У току истога дана о Славковом поступку вест је стигла и у Бабушницу у комитет Комунистичке партије. Комитетлије су биле задовољне Славковим гестом зато што ће се стрелчани угледати на свога учитеља и престаће да одлазе у цркву и славе верске празнике. Тако је Славко Лаф овим смишљеним чином добио позитивне поене код народних власти (комуниста). /Казивала Бока учитељица Лафова братаница 23.маја 1996. г./

 

„Лаф“ и народни посланици

Испред бившег Кодиног дућана у Стрелцу стајали су кандидати за народне републичке и савезне посланике: Живојин Николић Брка, родом из Стола, Бошко Богдановић, родом из Раков Дола, Мирко Златановић Омладинац, из Раков Дола, Бошко Миленковић Бик, из Стрелца, Тодор Славински из Славиња и Бранимир Ћирић Лужнички из Студене. Са њима су стајали и разговарали Славко Танчић Лаф, учитељ и Градимир Панајотовић Јурук, шеф Месне канцеларије.

У једном тренутку Славко Лаф је упитао: “Кад ви можете да будете посланици могу ли ја да будем председник?”. Бошко Богдановић је онда љутит пришао ближе “Лафу”и повишеним тоном му рекао: “Лафе, не можеш ти никада да будеш народни председник!”. Лаф је ослањајући се на штап, језиком лужничких сељака изговорио: “ А, зашто не могу па и ја чи си искарам жену” окренуо им леђа и пошао према Лалешевцима.

Напомена: Сви присутни кандидати за народне посланике остали су без текста, јер су сви отерали своје прве жене. /Казивао Града Јурук маја 1996.г./

 

„Лаф“ ортопед

Славко Лаф је био познат и признат као одличан познавалац анатомије људскога тела. Са успехом је лечио ишчашења, преломе, фацијалисе од промаја…

Једнога дана закаснио ја на први час у Основној школи у Стрелцу. Кад је ушао у учионицу упитао је ђаке да ли знају зашто је закаснио.Ђаци су гласно одговорили да незнају Учитељ Славко Лаф име објаснио како је морао да једном дечаку из Ралина намешта повређен прст. Он је мотком ломио калемљене воћке и тешко повредио прст. Много га је намештање прста болело, зато ви будите добри и немојте да ломите калеме и повредите прсте. / Града Јурук маја 1996. у Стрелцу/

 

Пуно камење

Замерио се Славко Лаф неком сељаку и овај га појурио низ реку Мурговицу. Кад је Лаф задихан ушао у кућу у Лалешевцима, упита ла га супруга Драга зашто је трчао. Кад јој је Лаф објаснио зашто, Драга му је рекла: “ Па, малко ли има камење по реку!?” “Несу малко има и’ пуно па нес’м мог’л да се одлучим с који да га гаxам”, одговорио је Лаф.

 

Че си викамо одјутре

Кад је умро Славко Лаф 25.маја 1967.године на испраћају посмртних остатака био је и Др. Драган Ћирић. Сандук са Лафовим телом био је у дворишту. Рођаци пријатељи и други долазили су да му упле свећу, оставе цвеће на одар као и разне слаткише.

“Лафова супруга Драга навлекла шамију на очи и вика без сл’зе, а Ђођа-Ђорђе Лафов брат ока од веранду:”:”Драђе, ајде дојди да оправиш женеве у ижу, а ти и ја че си викамо од јутре””.

Многе жене су прилазиле Др.Драгану Ћирићу и шапутале му: “Дошла сам само због бају, а због овија никада не би дошла” /По казивању Др, Драгана Ћирића 15.маја 1996.г./

 

Незгодан за нову власт

После другог светског рата у новој Југославији под комунистичком влшћу, учитељ Славко Тнчић Лаф био је незгодан за нову народну власт. Срески и месни комунисти трудили су се да Лаф не присуствује заказаним зборовима у Стрелцу, јер је увек својим богатим речником говорницима постављао“незгодна” питања и растурао зборове.

Да се то не би у будуће дешавало Срески партијски комитет из Бабушнице задужио је председника МНО Граду Јурука, Лафовог ученика из основне школе, да обради “Лафа” да не присуствује наредном збору. Пошто није успео да убеди свога учитеља, Града дође на идеју да “Лафа” предложи у радно председништво и тако га спречи да говори против народне власти.

Тако је и било. При предлагању за радно председништво Града предложи “Лафа” и присутни га једногласно изаберу. јер је учитељ Славко био веома популаран у народу.

Неки од присутних чланова Среског комитета комунистичке партије су негодовали, плашећи се да ће опет својим неугодним питањима и критикама и овај збор да растури.

Збор је отпочео, али не како се очекивало. Иако је “Лаф” ћутао присутни се никако нису могли сложити са изнетим предлогом Комитета. Настала је жучна расправа између мештана и другова из Комитета и када је већ било јасно да ће збор и још једна акција комитетлија да пропадне, Славко Лаф је затражио реч. Чланови комитета су се узврпољили, познавајући “Лафа”. Били су убеђени да је и овај збор пропао. Међутим “Лаф” је свој говор на матерњем језику отпочео причом:

-Мика трговац из Масуровци и ја појдомо у Пирот по работу с једнога коња по Горњи пут преко Ћијовсћи рид. Смењујемо се у јашање. Од Ралин па уз Ћијовсћи рид јашал је Мика. Пројашал поред ћијовску чешму, а тамо биле убаве девојће. Виделе на убавога коња убавог човека. А, Мика си беше много убав и убаво умејеше да јаше. У леву руку је држал узду, а у десну стално јед’н прут’к и с прут’кат повремено удари коњатога по шију. Он га неје ударал арно, изгледало је као да га мази.

Кад ја стиго до чешмуту, затеко девојћете. Не могу да им се нагледам. Незнам која је од коју поубава. Пита и’, пројде ли човек на убавога коња?, а оне углас одговорише:”Море, пројде, па ем коњ убав, ем човек убавило, али не теја да стане да пооратимо. Види се да је много добар човек. А, и ти си убав, добар и паметан”.

Е, па кад ћиовће кажу да смо паметни и убави зашто да се убаво не договоримо и какво требе да уработимо, завршио је своју причу “Лаф”.

Уз бурно пљескање присутни су престали са расправама и свађом и на задовољство другова из Комитета њихов предлог је прихваћен, а Славко Лаф је добио прве позитивне поене код народне власти. / Забележено 22.05.1996.г. Казивао: Часлав А. Јевтић, служб. Месне канцеларије у Стрелцу/.

 

„Лаф“ и “Караван”

Милан Ковачевић, аутор и водитељ једне од најгледанијих емисија “Караван” преко телевизје, посетио је Пирот и упознао Душана Ћирића, управника пиротског музеја и једног од најбољих хроничара Лужнице и Пирота. Од Душана је много чуо о Славку Лафу, па је скокнуо до Стрелца да га упозна.

-Јесте ли Ви Славко Лаф, учитељ? упитао га Ковачевић при сусрету.

-Јесам, одговорио је “Лаф”.

-Ја сам дошао из Београда, из републичког имовинског одсека. Ви сте овде заузели пут па сам дошао да по пријави рашчистимо ствар, реко је Ковачевић.

Међутим, Славко “Лаф” није био наиван да наседне на Миланову причу, погледао га мало боље и рекаао својим лужничким језиком:

-Ја те познавам, ти си из телевизијску емисију “Караван.”Това те сигурно Душко учитељ пратил да ме плашиш, изеде ми нешто. / У Бабушници 24.09.1996.г. казивао Воја Старац, агроном у пензији, родом из Камбелевца/.

 

Славко и Света Петровић

Славко Танчић и Светислав Петровић, пореклом из Линова упознали су се у пиротској гимназији као ученици дане 1909.године. Њихово дружење трајало је иако повремено и после другог светског рата. Из њиховог дружења и дописивања изродиле су се многе шале и анегдоте.

Када је давних четрдесетих година после ослобођења од фашизма Света као професор пиротске гимназије и директор пиротског музеја кренуо послом у Црвену Јабуку, свратио је код Славка у Лалешевцу. После кратког и срдачног сеусрета и попијене чисте кафе заједно су на коњима кренули на пут. Успут су евоцирали успомене из протеклих година, јер се за време рата нису виђали.

Када су изашли на палнински превој између Стрелца и Црвене Јабуке стали су да мало одморе. Том приликом Света је причао Лафу о борбама на Таламбасу и Тумби у време балканских и првог светског рата. Убедљиво је говорио и наводио датуме и године.

Лаф је сумњао у толико Светино познавање догађаја па је на свом штапу, од кога се никад није одвајао, забележио датуме и године које је Света наводио.

По обављеном послу у Црвеној Јабуци при повратку у Стрелац када су се попели на планински превој, Славко да би проверио Светино знање замоли га да му понови када су биле борбе на Таламбасу и Тумби, јер их није запамтио. Света му понови тачне датуме и године, које је Лаф забележио на штапу.

– Па ти стварно знаш, не завитлаваш ме, рекао му је том приликом Лаф и признао да он није знао, па их је прибележио на штапу да му провери знање. Слатко су се насмејали и кренули низ Острику у Стрелац.

На растанку Лаф је обећао Свети да ће му послати мало праве кафе, коју је добијао од коегинице Градомирке из Америке и једног ћурана за Божић.

Да не би Лаф заборавио на обећање Света му пише писмо у стиху и подсећа га на обећање и измећу осталог пише: “Друже, Лаве, пошљи мало каве”. Лаф му убрзо одговара дописницом у којој пише: “Друже, Свето, испимо кавето, к… каве.”

Ипак је Лаф испунио обећање и за Божић послао кафу и очишћеног ћурана, а уз то и пропратно писмо у стиху:

“Друже Свето,

Стихом пишеш, лепо певаш

И ћурана ти захтеваш

Те на мене терет паде

Да крај својих многих јада

И под своје старе дане

Пишем песме за ћуране.

Ал’ када је тако ето,

Певаћу ти друже Свето.

Нисам момчић ја фићфирић

Нити какав Душан Ћирић

Па да петљам и да лажем

Ал’ кад морам чуј шта кажем:

Пред наш Божић на два дана

Ево шаљем ја ћурана

И у шали Лаф ти пише

У Пироту један више.

За плаћање што те с тиче

Него балон ил’ тастијче

Па до Гњилан ти прошетај

И там Кости песму склепај

Те на овај начин исти

Мало вина искористи

Да ти буде Божић бољи

И прослављен све по вољи

А ти буди жив и здрав

Честита ти Божић Лав.

 

Примивши пакет и писмо Света по савету Лафа обраћа се заједничком другу Кости Милошевићу, учитељу у селу Гњилану крај Пирота:

“Друже Коста од Гњилана града

ево теби да се јавим сада.

Наш друг Славко духовит и сила

те за Божић да пронађем вина

код некога народнога сина.

Ја знам њега, к’о што знам и себе

он то, друже, мисли баш на тебе.

Има право, Милошевић Коста

увек има доброг вина доста.

Он сам може то ја тврдим смело

да угости Понишавље цело.

Вино му је, укус ме не вара

боље него у британског цара.

Шаљем балон и веселог Ранка

плаћам боље но народна банка.

Ишти блага колико ти драго,

само Божић нека прође благо.

Једно другом непријатељи нисмо

зато шаљем и Славково писмо.

Нек се смеје породица твоја

поезији лужничкога соја”.

 

Кад је Коста прочитао писма, послао је Свети по веселом Ранку вино и поздрав у стиховима:

“Шаљем вино, драги друже Свето

и за Божић и за Ново лето.

Ћуран беше у ћурчијем јату,

а ја теби кажем као брату:

Ти од Славка за годину дана

доби само једнога ћурана.

Ми у кући задовољни сви смо,

што добисмо ово твоје писмо.

такво писмо, таквог српског сина

вреди више него балон вина.

Ја свој подрум и част и поштење

стављам теби на расположење.

Шаљи балон и хиљаду пута

Олга зато неће бити љута.

Ми желимо да нам дођеш често

овде имаш ти почасно место

да заузмеш за веселим столом

па да гозбу завршимо колом”.

 

Када је Света примио од Косте вино и писмо, шаље Костино писмо Лафу и пише:

“Све о вину што ми Гњилан даје

шаљем писмо што написа Коста.

Оно вреди док и Коста траје.

Његов подрум славни вински салон

од сад често пуниће ми балон.

Драгу, тебе и сву децу вашу,

брата Ђоку, све његове исто,

ја поздрављам када дигнем чашу

да попијем ово вино чисто.

Сада Славко мене опет ето:

Честитам ти, друже Ново лето”.

/ Део ове преписке добио сам од Чале „Лафа“ септебра 1989. г. у Стрелцу/.