August 25, 2016

Slavko Tančić Laf

Biografija Slavka Lafa

Slavko M. Tančić Laf (1895-1967)

Rođen je 1. jula 1895. godine po starom kalendaru u selu Strelcu bivšem srezu Lužničkom, okruku pirotskom, danas opština Babušnica u seoskoj imućnoj porodici. Otac Miloš Marjanović, strog i ugledan domaćin bio je zemljodelac i jedno vreme predsednik Opštine strelačke. Majka Janinka blage naravi i odlična domaćica je kćerka znamenitog crvenojabučanina Davida Petkovića, poznatog trgovca i narodnog poslanika za srez trnski 1878.godine. Varošica Trn tada je pripadala Srbiji.

Osnovnu školu završio je u rodnom se mestu kod učitelja Alekse Đ. Popovića, prvog školovanog učitelja iz Strelca. i upisao se u prvi razred pirotske gimnazije školske 1907/1908. godine. Prvi razred je ponavljao. Drugi i treći razred je završio sa dobrim usehom. U prvom razredu razredni starešina je bio Jovan Popović, profesor, a u trećem Živko Joksimović, suplent. Zbog korpulentnosti i rogobusnog izgleda, školski drugovi su mu dali nadimak “Mečka”.

Popularnost je stekao ne samo među drugovima nego i u samom gradu Pirotu, zahvaljujući svojim nestašlucima i vragolijama.

Četveti razred gimnazije školske 1911/1912 g. morao je da napusti da ne bi bio izbačen. Zašto su Slavka hteli da izbace iz gimnazije saznaćete iz anegdota o “Lafu”.

.Na molbu oca Miloša, Slavka je na dalje školovanje u Valjevu primio profesor Đorđe Cvetković, sin narodnog poslanika Marjana Veljkovića, iz Masurovaca.

U valjevskoj gimnaziji ga je zatekao prvi svetski rat. Mobilisan je i kao đak vojnik preko Albanije odstupao je u jedinici železničara. Zbog nošenja mitraljeza na ramenu preko albanskih gudura, jedan vojnik rodom iz sela Kijevca nazvao je Slavka mazga /Kazivao Lafov sin Predrag-Gaga 02.09.1997. godine/

U vihoru rata i povlačenju preko Albanije, kao i u izgnansvu delio je patnje i stradanja naše vojske. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta i svim ratnim okršajima do konačnog oslobođenja Otaxbine.

Da se ne bi vratio kući sa nadimkom “Mazga”, izmislio je nadimak “Laf”. Po kazivanju samoga “Lafa” pri proboju Solunskog fronta na Kajmakčalanu on je prvi od srpskih vojnika uskočio u neprijateljski rov, a njegov komadir videvši ga, povikao je: “Zamnom junaci ! Vidite li Slavka “Lafa” kako juriša. Uraaa!!!, Uraaa!!!”

Po završetku rata kao solunac i sa nadimkom “Laf” Slavko je nastavio školovanje u Skoplju i stekao učiteljsku diplomu. Kao privremeni učitelj postavljen je u rodnom selu 9. februara 1922.g. , a za stalnog učitelja, Slavko Tančić postavljen je 30.juna 1923.godine. Plata mu je tada bila 66.dinara, plus 20.dinara nagrade za otežane uslove rada. Upravitelj škole bio je Aleksa Đ. Popović, “Lafov” učitelj iz osnovne škole. Sa svojim bivšim učiteljem, a sada upravnkom škole i kolegom Aleksom “Laf” je radio do početka školske 1926/1927 godine kada je učitelj Aleksa penzionisan.

Verovatno bi Slavko “Laf” kao i njegov učitelj Aleksa proveo radni vek u rodnom selu, ali se zamerio političkim strukturama; nije glasao za demokrate. Po kazni premešten je septembra 1936 god. u selo Bazovik u nišavskom srezu, banovine moravske. U Bazoviku je radio do 24.decembra iste godine. Zahvaljujući uticajnim ljudima u Lužnici, vraćen je u Lužnicu u selo Kijevac, istureno odeljenje osnovne škole u Stolu. U Kijevcu je radio sve do mobilizacije 1941. godine. Po ratnom rasporedu bio je na Daščanom kladencu, gde je i doživeo slom Kraljevine Jugoslavije.

Kada je reč o njegovom radu u školama, bio je samokritičan. Govorio je kako je više voleo da se karta, igra šah ili domine ispred Gačkovske meane nego da drži nastavu u školi. Međutim, njegovi đaci, danas zreli ljudi kazuju da je, gospon “Laf” kako su ga zvali, sa očiglednom nastavom na časovima mnogo doprineo da nauče mnoge praktične stvari za život, koje i danas koriste. Svaki njegov učenik četvrtog razreda naučio je da kalemi voćke najmanje na dva načina. Svojim seljacima često je držao predavanja o kalemljenju.

Posebno su bila zanimljiva njegova predavanja deci iz nacionalne istorije. Kao učesnik prvog svetskog rata bio je svedok svih strahota, teškoća i gladovanja, posebno pri odstupanju preko Albanije. Obdaren za pripovedanje deci je tako verno i plastično opisivao pojedne događaje da su deca plakala. Tako je svojim kazivanjima kod dece razvijao rodoljublje, negovao nacionalni duh i nadčovečansko herojstvo srpske vojske.

Za praktičnu nastavu, kazivao je “Laf” zahvaljuje se svome učitelju i kolegi Aleksi Popoviću, koji je bio strog, ali izvanredan pedagog i praktičar.

Vanškolski rad učitelja Slavka Tančića Lafa bio je raznovrstan. Bavio se pčelarstvom, voćarstvom, kalemljenjem, zadrugarstvom. Prvi je u selu počeo da gaji pčele u sanducima. Po ugledu na njega sanduke su prihvatili i ostali pčelari u selu i okolini. Voleo je da obrađuje drvo i pravi razne predmete za domaćinstvo. Za školu je napravio računaljku na kojoj je obrađivao brojeve do stotice. Štapovi na računljki podeljeni su na po deset obojenih jedinica.

Na inicijativu učiteljice Milice Vučković, učitelja Slavka “Lafa” i školskog odbora 1928 godine podignuta je ispod bunara u školskom dvorištu prizemna zgrada po dužini prema istoku za školsko kupatilo. Pošto kupatilo nije proradilo zgrada je adaptirana za stnaovanje učiteljice Milice. Posle njenog odlaska 1936.godine zgrada je služila za druge školske potrebe.

“Laf” se borio i za zadrugarstvo pa je uz pomoć meštana 1932 god. osnovao potrošačku Zadrugu i bio njen prvi knjigovođa.

U nastavi nije mnogo vodio računa o pravilnom govoru srpskog jezika, a još manje u razgovorima sa meštanima. Više se služio maternjim jezikom Lužničana, koji pripada prizrensko-timočkoj varijanti. Zbog toga su ga kritikovali školski nadzornici i umanjivali mu ocenu za rad u školi.

Kada su Lužnicu okupirali Bugari maja 1941 godine “Laf” je provodio dane u rodnoj kući. Bavio se omiljenim poslovima pčelarstvom, kalemarstvom i obradom drveta. Čuven je njegov štap dva do tri puta deblji od običnog štapa na kome je izrezbarena zmija oko štapa. “Laf” ga je u šali zvao ustav.

Septembra 1941 godine prisustvovao je sastanku u kafani Milenkovića u Ljuberađi radi formiranja četničke organizacije Koste Pećanca. Sastanku su prisustvovali i Mihailo Guberinić, bivši policijski pisar sreza Lužničkog, Dragoljub Vidosavljević, starešina sreskog suda, Radivoje Milić, sudija iz Kambelevca, Dragi Stojanović, sudija iz Linova, zatim Branko Živković, Aleksandar Živković i Dobrosav Stojanović, iz Ljuberađe i još oko pedesetak ljudi / Arhiv VJ, Beograd, Nda, k.33, f.12, reg.br.4, 1.10 / i Đ.Zlatković: “Zla vremena” , str.159-161 /

Posle prvog partizanskog noćnog napada na opštinsku vlast 19 maja 1943 godine, “Laf” je sa ostalim viđenijim ljudima i meštanima, njih preko 70, uhapšen i oteran u Babušnicu. Posle puštanja na slobodu prebegao je u Nedićevu Srbiju i bio u selu Bežištu sve do oslobođenja našega kraja 1944 godine.

Osnovne škole u Lužnici počele su sa radom u decembru 1944 god. Učitelj Slavko “Laf” je postavljen u susednom selu Studena. U Studeni je radio do marta 1945, kada je premešten u rodni Strelac, gde radi do penzionisanja 1.januara 1954 godine.

Pored redovnih časova u školi “Laf” je radio i na opismenjavanju odraslih i pripremanju priredbi i recitacija u školi. Između dva svetska rata sa đacima je uspešno prikazvao komade “Knez Ivo od Semberije” i “Kosovka devojka”, ne samo u selu već i u drugim lužničkim selima.

A, za uloženi trud u opismenjavanju meštana odmah posle 2. sv.rata “Laf” je od sreskih narodnih vlasti dobio novčanu nagradu od 4.500 dinara

Slavko Tančić “Laf” je jedna od znamenitih ličnosti sela i bivšeg sreza Lužničkog. Bio je dobro poznat i piroćancima. On je bard zdravog humora i vrcavih pošalica na izvornom maternjem jeziku Lužnice. I danas živi u anegdotama i humorističkim biserima, koje nam je još za života ostavio.

Kao penzioner redovno je dolazio na školske priredbe i uživao posmatrajući decu kako recituju, pevaju, igraju i glume. Za 25. maj 1967 godine škola je pripremila priredbu povodom Dana mladosti. “Laf” je od kuće, iz zaseoka Laleševci, krenuo na priredbu kao i svake godine. Sudbina mu nije dozvolila da prisustvuje i uživa u priredbi. Umro je u putu na domak sela u mestu zvanom Trševina kod jednog žbuna šipka. Možda u tome ima neke simbolike ?!.

 

Laf u anegdotama

Lafov blesometar

Početkom tridesetih godina 20. veka na pitanje kolega šta radi, Slavko Tančić Laf otkrio im je tajnu da radi na konstrukciji aparata, koji će se zvati Blesometar. “Taman pomislim da je sve u radu, kad u prolazu kroz susedno selo aparat se pokvari. Popravim ga, a on opet u istom selu, na istom mestu prsne. Kada prođem kroz isto selo, samo drugim putem sve je u redu. Razmišljao sam zašto se kvari na istom mestu i setim se da prolazim pored kuće kolege koji je tri puta polagao stručni učiteljski ispit i postao sreski referent za prosvetu.

“Moj izum nije kvario samo kolega prosvetni referent”, kazivao je “Laf”. “kvarili su ga i mnogi drugi. Posebno sreski načelnik Zlatić kad dolazi u Strelac. Samo što krene niz Sip prema selu, Blesometar prsne. Aparat je kvario i moj brat od tetke, pop Žika, a o njegovom ocu Slavku pop Stevanovom da i ne govorim, registruje njegovo prisustvo i na kilometar udaljenosti”.

“Tako je to bilo pre Drugog svetskog rata. Posle rata nastale su nove prilike i trebalo je Blesometar usavršiti. Neophodno je bilo dodati još nekoliko namenskih skala: za političare i predsavnike narodnih vlasti da pokaže koliko ima istine u njihovim govorima i obećanjima seljacima, radničkoj klasi i poštenoj inteligenciji; za automobile sa crvenim tablicama da pokaže da li se oni koriste u službene ili privatne svrhe; za telefone da registruje službene i privatne razgovore (posebno sa inostranstvom); za kafane i dućane da pokaže koliko se skuplje naplaćuje; za palandze, vage i kantare da pokaže koliko se zakida na meri; za silexije, da upozori na njihovo prisustvo, za sudije i lekare da pokaže kad primaju mito i t. d.

Moj Blesometar je uvek registrovao gore navedene i nenavedene nedozvoljene radnje i ja sam uvek imao taze vesti iz prve ruke. Kada se radilo sve u okviru zakona Blesometar je mirovao, ali i pri najmanjem prekršaju kvario bi se. Zato sam pored novih skala uneo i jednu novinu. Dodao sam nekoliko kapi Dušanovog zakonika. Blesometar sada tačno određuje stepen odgovornosti za zlouptrebe kažnjive po Zakoniku. Na primer odlazak službenim kolima u radnom vremenu u lov, ribolov, fudbalske utakmice, na “kongrese”-seoske slave i preslave i t.d.

Sudeći po reagovanju Blesometra kako stoje stvari, da bi sačuvala ugled, Narodna skupština biće primorana da u Krivični zakon unese nekoliko kapi iz Dušanovog zakonika da bi se jednom stalo na put raznim “dejavijacijama”, kako danas narod zove razne zloupotrebe”, završio je svoje kazivanje “Slavko “Laf”.

 

Gonio zeca, isterao vuka

-Baje, kako je mog*l tvoj kolega Duško Ćirić da dozvoli sinu da izuči za doktura da leči ludaci u Toponicu, pita “Lafa”mlađi brat Đorđe.

-Kako je mog*l, ti se još pitaš. Zbog sebe Đođe, zbog sebe.

Ovaj kratak razgovor između dva brata dođe do ušiju “dokturu za ludaci”. Doktor Dragan sedne i napiše pisamce Lafu:

-“Dragi, čika Lafe, na specijalizaciju iz neuropsihijatrije odlučio sam se nešto zbog tate, ali mnogo više zbog njegovih prijatelja. Ti imaš prvenstvo kao tatin dobar drug i kolega”…

-Gle, kurjače od krvi kurjačke kako ujeda. Tako mi i treba kad znam narodnu poslovicu: “Ko tera zeca, istera vuka”, prokomentarisao je Laf ceduljicu.

 

Slavko laf “posilni”

“Nevolja čoveka svačemu nauči. Bilo je to u Solunu za vreme prvog svetskog rata. Dobio sam dozvolu kao i mnogi moji drugari, vojnici da izađem u grad. Odjednom je počela velika kiša. Sklonim se u obližnju kafanu. Kiša ne prestaje, logor daleko, a ja moram da se vratim do određenog vremena. Šta da radim?

Dok sam razmišljao kako da se vratim u logor, jedan fijaker se zaustavi ispred kafane. Iz njega izađe naš oficir, reče nešto grku, fijakeristi i uđe u kafanu. Poručio je da jede. Shvatio sam da će grk da ga čeka i uputim se prema fijakeru.

Greko, Serbo, logoro.

On klimnu glavom.

Ja solda serbsko oficero, posilni. Grk me samo gleda. Nezna on šta je posilni. Počnem da mlataram rukama kao da čistim čizme i on je verovatno shvatio moj položaj u vojsci, pa mi dade znak da se ponem i sednem pored njega.

Dođe i oficir. Ja ga pozdravim odsečno kao na egzerciru, on me otpozdravi i uđe u fijaker.

Verovatno je mislio da sam se i ja pogodio sa Grkom da me odveze do logora. U blizini logora ja iskočim iz fijakera, a oficir nastavi danje za stotinu metara.

Neznam da li je platio i moju vožnju i kako se raspravio sa Grkom, ali mu je sigurno bilo jasno da sam se poslužio njegovim činom”, završio je kazivanje Slavko Laf.

 

Uobičajeni honorar

Laf je voleo kafanu, društvo, pesmu, svirku, kolo da zaigra i povede “tanac”. Voleo je i “čitanje” karata. Znao je sve hazardne igre i smatran je za jednog od boljih igrača. Najradije je igrao salon sans. Podjednako je voleo da igra bilijar i šah.

Strelac nije oskudevao u kartarošima. Bilo je dobrih sansista seljaka: Petko Ristić. Gara Stanišić, Čeda Ignjatović Kuca, Aleksa Kitanović Njanja, Vitomir Jocić Vinča, Milan Todorović Nuca……Za “teže” igre Babušnica je bila majdan. Obično u danu kada se učitelji primali platu.

“Duško, ne osećam se dobro. Ne mogu da dođem na učiteljsku konferenciju i da primim platu. Zato ti šaljem famulusa DZuku da mu predaš moju platu, ali tek kad isplatiš moj “uobičajeni honorar” Klariću i Vlasti, pisalo je u Lafovoj ceduljici.

Laf je to namerno uradio, da bi se našalio. Znao je da će se njegovi partneri iznenaditi kada ga ne budu videli među kolegama-učiteljima.

Učitelj Duško obavestio je Ivu Klarića “majstora” s mora o pismenoj Lafovoj poruci i upitao koliko iznosi “uobičajeni honorara” za njega i Vlastu.

“Kako, ne može da dođe? Zašto? Za nedolazak nema opravdanja bez lekarskog uverenja. Zna li on da smo njegovim nedolaskom oštećeni? Pošalji mu celu platu!” tobože ljut podviknuo je Klarić.

 

Na terasi višespratnice

“Laf i ja bili smo jedne godine u Beogradu”, kazuje Duško, učitelj. “Posle obavljenog posla krenemo da posetimo starog prijatelja, koji je stanovao u jednoj višespratnici. Bio je to čovek dobro upućen u politiku, pa smo hteli da se vidimo i da saznamo nešto o najnovijim političkim zbivanjima u zemlji.

Lift je bio zaključan ili mi nismo znali da rukujemo, te Laf reče:” More, teraj pešice pa dokle stignemo” i tako dospemo na terasu zgrade. Pogled na Beograd bio je izvanredan. Na terasi je bila klupa i nekoliko motki za prostiranje veša. Sedosmo na klupu da popušimo po jednu i detaljnije razgledamo panoramu Beograda. Dok smo razledali i razgovarali, pojavi se lepa i mlada devojka ili žena sa korpom opranog veša. U prolazu pored nas u znak pozdrava klimnu glavom i poče da prostire veš. Lak povetarac sa banatske strane upijao se u obline njenog tela sa tankom haljinom. Gutali smo je očima. Bili smo mladi. Ona je povremeno bacala pogled u Lafa sa narodnim odelom.

-Vidiš, li trza na mene?! Sita je kaputaša, hoće ženska da joj zamiriše seosko belilo,-šapnu mi Laf. Nego da pređem u ofanzivu. I Laf poče, na njemu svojstven način:

-Gospodine, koja je onaj golema voda, upita me Laf.

-To je reka Dunav.

-A, tova li je Dunav. Kad učiš deca, ti ga spominjaš. A, onaja druga reka, koja je ona?

-E, to je Sava.

-Tova li je Sava, što pušimo cigare! A, onaj golema kuća, čija je pa ona?

Ja počeh da ređam političare od Nikole Pašića, pa ministre, a Laf:

-U selo se orati da mlogo kradnu, ali bar imaju ubave kuće.

Mlada beograđanka je sve to slušala i verovatno je u sebi pomislila: “Znaš ti, đavola učo čije su sve te kuće.

-Nemoj da mi zameriš, pital bi te nešto, obrati se Laf mladoj ženi, a ja odmah dodadoh da je moj školski služitelj prvi put u Beogradu i da je veoma radoznao.

-Molim, molim, samo neka pita, rado ću mu odgovoriti, reče beograđanka blagonaklono.

-Kude pereš rubu? Imaš li si buvaljću? Gde kopaš belilo?, osu Laf odjednom tri pitanja.

Ona se zbuni, sleže ramenima i reče da ne razume pitanja. Tada uzmem ulogu prevodioca, ali nastade problem oko buvaljće, jer nisam znao da je to prakljača.

Stvari su se iskoplikovale kad Laf nije mogao da “shvati” šta je vodovod i kako voda može da se popne u tako visoke zgrade. Beograđanka nam je održala čitavo predavanje o vodovodu. Spomenula je i Makiš, motorne pumpe, podzemne vodovodne cevi, postrojenja za prečišćavanje vode, sudopere, lavabo, kadu za kupanje. Laf je nekako shvatio da ispod Beograda ima bezbroj ćunaca kroz koje teče voda, jer reče:

-A, teka, s’g znam. Ono imalo pod zemlju krkljičine, pa kroz nji teče voda! Majku mu, a ja se čudim kude i kako proodi.

Kad je žena pspomenula Radion kako pere sam, Laf me pred njom zamolio da kupimo jednu kutiju da mu se žena ne muči “da ne trlja više rubu sas ruće i udara sas buvaljću”.

Ispred svoga stana mlada Bograđanka požali se susedu Dragiši:

-Vi se gospodine Dragiša hvalite sa piroćancima, a ja jedva izađoh na kraj sa dvojicom na terasi. Ne zna se ko je veća zamlata. Jedan učitelj sa svojim služiteljem ko zna otkuda na terasi. Sa učiteljem još i kojekako, ali sa služiteljem baš nikako. Ništa mu nije jasno. Ugnjavi me pitanjima i još me savetuje da ne perem u Dunav “da se ne učapkam”, kako reče. A, simpatičan čovek, čist u narodnoj nošnji”.

Sused Dragiša je shvatio o čemu se radi. Pokazao je komšinici “Politiku” sa Lafovom fotografijom i ona ga je prepoznala. Sused joj je objasnio da je i on učitelj i velika šaljivčina i da se eto, pukim slučajem našalio i sa njom.

Silazeći sa terase pronašli smo stan našeg prijatelja. Kad nas je ugledao podviknuo je tobože prekorno:” Je li, bre Lafe, dokle ćeš zavitlavati žene po Beogradu?, pa zazvoni na susedna vrata.

-Gospođo, ovo li su te zamlate?

Gospođi je bilo neprijatno što je sused naveo njene reči, a Laf se duboko pkloni poljubi je u ruku i predstavi se: “Ja sam Slavko Laf učitelj iz Strelca, malopređašnji služitelj ovog gospodina. Oprostite, ako sam preterao u šali. Nadam se da niste uvređeni. Hteo sam samo da oprobam moje glumačke sposobnosti”.

-Alal vam vera, odglumili ste besprekorno prostog seljaka. Izvolite prvo kod mene na kafu. da vas častim unapred za buvaljću, koju ste mi obećali, reče Dragišina susedka.

 

Mangup, pa lep

U jednom razgovoru davne 1948 godine sa sestrićem Branom Popovim, učenikom pirotske gimnazije, Slavko “Laf” je kazivao: “Kada sam ja bio đak pirotske gimnazije pre prvog svetskog rata i pre balkanskih ratova, došla je iz Beograda pozorišna trupa u Pirot. Mi smo se đaci okupili oko njih da gledamo glumce, a posebno glumice. Među glumcima bili su tada čuvena Žanka Stokić i glumac Dobrica Milutinović. Nekoliko nas zadužiše da im od seljaka nabavimo seosku odeću i obuću za pretstavu. Ja odjurim u Novu Malu i donesem najviše. Pred samu pretstavu, Dobrica me uvede unutra, dade mi jednu staru drvenu stolicu i reče: “Ti si zaslužio da budeš sa nama glumcima. Sedećeš ovde iza bine i gledaćeš pretstavu s guza”. Tako je i bilo. Sedim ja i gledam kako glumci izlaze na binu i glume. Kada je došao red da glumica Žanka izađe na binu, prođe pored mene uštinu me za levi obraz i reče:

-Majku ti mangupsku što si lep. A, ujka da ti kaže, bio sam najružniji đak u pirotskoj gimnaziji.

 

Mandens Frans i „Laf“

Učitelj Slavko bio je redovni čitalac i pretplatnik lista “Politika”. Novine nije nosio u rukama ni xepu, već preklopljenu na tri dela zavukao bi ih u čarapu dokolenicu tako da viri nekoliko santimetara. Pored navike da novine nosi u čarapi, Laf od kuće ni do potoka nije polazio bez štapa i šešira.

Jednoga dana pročitao je članak poznatog novinara “Politike” Predraga Milojevića o krvavom i besmislenom vijetnamskom ratu. Novinar P.Milojević naveo je priču francuskog oficira kako iz straha pucaju u svaki grm i žbun i da pobede nema.

Mandens Frans je taj besmisleni rat prekinuo. Slavko Laf mu je tada uputio pismo u kome mu “čestita na mudrost i skida kapu”.

Ubrzo je Laf dobio pismo od Mandens Fransa u kome mu se srdačno zahvaljuje i toplo ga pozdravlja.

 

Bogatiji od oca

Juni mesec. Vreme kosidbe. Gazda Miloš Jevtinski imao je livadu ispod kuće. Trava je pokošena i suši se. Nije još bila potpuno suva da be skupila u plast. Ali, sa zapadne strane iz pravca Masurovaca nailazili su gusti kišni oblaci. Pošto su ostali ukućani bili na drugim njivama daleko od kuće gazda Miloš pozove sina Slavka “Lafa”, učenika da skupe seno da ga ne zahvati kiša, koja samo što nije pljusnula.

Slavko odbije poslušnost i otac ga pojuri da ga bije. Slavko je pokušao da beži do Preslapa, ali ga otac stigne, obori, pritisne kolenima i vadi nož da ga kolje. Kad je Slavko video da je vrag odneo šalu poviče:

-Pušti me, ja sam pobogat od tebe!

-Ma, kako si mi pobogat?, pita ga otac.

-Pa ja si imam baštu (oca), a ti ga nemaš.

Gazda Miloš iako je bio strog i oštar čovek bio je i osetljiv i pusti sina.

 

„Laf“ i „Brka“

Na posleratnom predizbornom skupu 1946.godine u Babušnici govorio je Živojin Nikolić Brka kandidat za narodnog poslanika. U svom govoru Brka je pomenuo i naše rudno bogatstvo i tom prilikom rekao:

– Mi imamo zlato, srebro, sve imamo.

Slavko Laf je tada doviknuo:

-Pa kad imate što i nam malko ne dadete da i mi imamo!

 

 Drug učitelj

Ubrzo po oslobođenju Beograda u oslobođenoj Lužnici u novemru 1944. godine počela je i nastava u osnovnim školama. Đaci su sedeli na tronoškama, jer nije bilo đačkih klupa. S proleća 1945. g. došao školski nadzornik iz Babušnice da obiđe školu. Zatekao je samo učenike. Laf je bio u kafani kod Mirka Gačkovskoga.

Kada je Laf došao nadzornik je pored provere znanja održao đacima predavanje o novim odnosima u društvu o jednakosti, bratstvu i jedinstvu. Zatim je govorio o borbama koje se vode za konačno oslobođenje cele Jugoslavije i o lepšem i boljem životu u novoj Jugoslaviji pod rukovodstvom druga Tita.

Na kraju predavanja naglasio je da se od danas đaci učitelju obraćaju sa: Druže, učitelju!, a ne kao ranije sa: Gospodine!

Nadzornik je otišao, a učitelj Slavko Laf nastavio je sa radom. U jednom trenutku Časlav Ristić Paša obratio se učitelju sa: “Druže, učitelju!”

-Dođi ti ovamo da ti ja kažem ko ti je drug, rekao je Laf i trouglom ga dobro izlemao. /Kazivao Čala Ristić Paša juna1998./

 

Pametnom savet nije potreban

Jednoga dana učitelj u penziji Slavko Laf, Petar Jovanović, direktor osnovne škole u Strelcu, Petar Pejčić Raša, učitelj i sekretar škole, i Novica Mančić sa Gradišta sedeli su ispred zadružne kafane. Kafana je bila u Pašićevoj kući na Selištu. Kafanu je vodio Žika Stanković Nanča. Vodili su svakodnevni nevezani razgovor.

“Raša” i Novica su se ranije pobratimili i često su bili zajedno. Laf je u jednom trenutku skrenuo “Raši” pažnju da povede računa s kim se druži, jer je prosvetni radnik, a Novica je baraba, propalica. Savetovao ga je kao roditelj, a više kao stariji kolega.

“Rašu” je to dirnulo, a bio je malo i popio pa se ljutito obratio Lafu:

-Kako ti to ceniš Mančića? “Laf” je na to odgovorio:

-Peke, ja pravo da ti kažem Mančiću se čudim kako se s tobom druži. “Raša” je tada pozvao “Nanču”da donese piće za sve, a “Laf” je tada glasno izvukao zaključak: “Čoveka nikad ne savetuj, jer ako je pametan, savet mu ne treba, a ako je šašav neće da te posluša pa isto ti se hvata.

“Ispimo po pijačku i teka ga naprajimo”, kazivao je Petar Jovanović jula 1989.g.

 

„Laf“ i narodna vlast

Slavko Tančić Laf je bio krupan i stasit čovek, veoma bistar i načitan. Ipak se plašio narodnih (komunističkih) vlasti da ne ostane bez učiteljske službe, jer je narodna vlast zabeležila da je posle prvog partizanskog napada na strelačku opštinu pod bugarima, prešao u Nedićevu Srbiju na Belu vodu i Bežište.

Da od narodnih vlasti ne bi imao neprijatnosti i maltretiranja na prvi dan Uskrsa po oslobođenju 1945.godine skrenuo je pažnju komunistima na njegov stav prema narodnim vlastima. Naime, ujutru je ušao u ižu i na zaprepašćenje žena oštrom britvom isekao sve kolače i somunice spremljene da se nose u crkvu i rođacima na poklon.

U toku istoga dana o Slavkovom postupku vest je stigla i u Babušnicu u komitet Komunističke partije. Komitetlije su bile zadovoljne Slavkovim gestom zato što će se strelčani ugledati na svoga učitelja i prestaće da odlaze u crkvu i slave verske praznike. Tako je Slavko Laf ovim smišljenim činom dobio pozitivne poene kod narodnih vlasti (komunista). /Kazivala Boka učiteljica Lafova bratanica 23.maja 1996. g./

 

„Laf“ i narodni poslanici

Ispred bivšeg Kodinog dućana u Strelcu stajali su kandidati za narodne republičke i savezne poslanike: Živojin Nikolić Brka, rodom iz Stola, Boško Bogdanović, rodom iz Rakov Dola, Mirko Zlatanović Omladinac, iz Rakov Dola, Boško Milenković Bik, iz Strelca, Todor Slavinski iz Slavinja i Branimir Ćirić Lužnički iz Studene. Sa njima su stajali i razgovarali Slavko Tančić Laf, učitelj i Gradimir Panajotović Juruk, šef Mesne kancelarije.

U jednom trenutku Slavko Laf je upitao: “Kad vi možete da budete poslanici mogu li ja da budem predsednik?”. Boško Bogdanović je onda ljutit prišao bliže “Lafu”i povišenim tonom mu rekao: “Lafe, ne možeš ti nikada da budeš narodni predsednik!”. Laf je oslanjajući se na štap, jezikom lužničkih seljaka izgovorio: “ A, zašto ne mogu pa i ja či si iskaram ženu” okrenuo im leđa i pošao prema Laleševcima.

Napomena: Svi prisutni kandidati za narodne poslanike ostali su bez teksta, jer su svi oterali svoje prve žene. /Kazivao Grada Juruk maja 1996.g./

 

„Laf“ ortoped

Slavko Laf je bio poznat i priznat kao odličan poznavalac anatomije ljudskoga tela. Sa uspehom je lečio iščašenja, prelome, facijalise od promaja…

Jednoga dana zakasnio ja na prvi čas u Osnovnoj školi u Strelcu. Kad je ušao u učionicu upitao je đake da li znaju zašto je zakasnio.Đaci su glasno odgovorili da neznaju Učitelj Slavko Laf ime objasnio kako je morao da jednom dečaku iz Ralina namešta povređen prst. On je motkom lomio kalemljene voćke i teško povredio prst. Mnogo ga je nameštanje prsta bolelo, zato vi budite dobri i nemojte da lomite kaleme i povredite prste. / Grada Juruk maja 1996. u Strelcu/

 

Puno kamenje

Zamerio se Slavko Laf nekom seljaku i ovaj ga pojurio niz reku Murgovicu. Kad je Laf zadihan ušao u kuću u Laleševcima, upita la ga supruga Draga zašto je trčao. Kad joj je Laf objasnio zašto, Draga mu je rekla: “ Pa, malko li ima kamenje po reku!?” “Nesu malko ima i’ puno pa nes’m mog’l da se odlučim s koji da ga gaxam”, odgovorio je Laf.

 

Če si vikamo odjutre

Kad je umro Slavko Laf 25.maja 1967.godine na ispraćaju posmrtnih ostataka bio je i Dr. Dragan Ćirić. Sanduk sa Lafovim telom bio je u dvorištu. Rođaci prijatelji i drugi dolazili su da mu uple sveću, ostave cveće na odar kao i razne slatkiše.

Lafova supruga Draga navlekla šamiju na oči i vika bez sl’ze, a Đođa-Đorđe Lafov brat oka od verandu:”:”Drađe, ajde dojdi da opraviš ženeve u ižu, a ti i ja če si vikamo od jutre””.

Mnoge žene su prilazile Dr.Draganu Ćiriću i šaputale mu: “Došla sam samo zbog baju, a zbog ovija nikada ne bi došla” /Po kazivanju Dr, Dragana Ćirića 15.maja 1996.g./

 

Nezgodan za novu vlast

Posle drugog svetskog rata u novoj Jugoslaviji pod komunističkom vlšću, učitelj Slavko Tnčić Laf bio je nezgodan za novu narodnu vlast. Sreski i mesni komunisti trudili su se da Laf ne prisustvuje zakazanim zborovima u Strelcu, jer je uvek svojim bogatim rečnikom govornicima postavljao“nezgodna” pitanja i rasturao zborove.

Da se to ne bi u buduće dešavalo Sreski partijski komitet iz Babušnice zadužio je predsednika MNO Gradu Juruka, Lafovog učenika iz osnovne škole, da obradi “Lafa” da ne prisustvuje narednom zboru. Pošto nije uspeo da ubedi svoga učitelja, Grada dođe na ideju da “Lafa” predloži u radno predsedništvo i tako ga spreči da govori protiv narodne vlasti.

Tako je i bilo. Pri predlaganju za radno predsedništvo Grada predloži “Lafa” i prisutni ga jednoglasno izaberu. jer je učitelj Slavko bio veoma popularan u narodu.

Neki od prisutnih članova Sreskog komiteta komunističke partije su negodovali, plašeći se da će opet svojim neugodnim pitanjima i kritikama i ovaj zbor da rasturi.

Zbor je otpočeo, ali ne kako se očekivalo. Iako je “Laf” ćutao prisutni se nikako nisu mogli složiti sa iznetim predlogom Komiteta. Nastala je žučna rasprava između meštana i drugova iz Komiteta i kada je već bilo jasno da će zbor i još jedna akcija komitetlija da propadne, Slavko Laf je zatražio reč. Članovi komiteta su se uzvrpoljili, poznavajući “Lafa”. Bili su ubeđeni da je i ovaj zbor propao. Međutim “Laf” je svoj govor na maternjem jeziku otpočeo pričom:

-Mika trgovac iz Masurovci i ja pojdomo u Pirot po rabotu s jednoga konja po Gornji put preko Ćijovsći rid. Smenjujemo se u jašanje. Od Ralin pa uz Ćijovsći rid jašal je Mika. Projašal pored ćijovsku češmu, a tamo bile ubave devojće. Videle na ubavoga konja ubavog čoveka. A, Mika si beše mnogo ubav i ubavo umeješe da jaše. U levu ruku je držal uzdu, a u desnu stalno jed’n prut’k i s prut’kat povremeno udari konjatoga po šiju. On ga neje udaral arno, izgledalo je kao da ga mazi.

Kad ja stigo do češmutu, zateko devojćete. Ne mogu da im se nagledam. Neznam koja je od koju poubava. Pita i’, projde li čovek na ubavoga konja?, a one uglas odgovoriše:”More, projde, pa em konj ubav, em čovek ubavilo, ali ne teja da stane da pooratimo. Vidi se da je mnogo dobar čovek. A, i ti si ubav, dobar i pametan”.

E, pa kad ćiovće kažu da smo pametni i ubavi zašto da se ubavo ne dogovorimo i kakvo trebe da urabotimo, završio je svoju priču “Laf”.

Uz burno pljeskanje prisutni su prestali sa raspravama i svađom i na zadovoljstvo drugova iz Komiteta njihov predlog je prihvaćen, a Slavko Laf je dobio prve pozitivne poene kod narodne vlasti. / Zabeleženo 22.05.1996.g. Kazivao: Časlav A. Jevtić, služb. Mesne kancelarije u Strelcu/.

 

„Laf“ i “Karavan”

Milan Kovačević, autor i voditelj jedne od najgledanijih emisija “Karavan” preko televizje, posetio je Pirot i upoznao Dušana Ćirića, upravnika pirotskog muzeja i jednog od najboljih hroničara Lužnice i Pirota. Od Dušana je mnogo čuo o Slavku Lafu, pa je skoknuo do Strelca da ga upozna.

-Jeste li Vi Slavko Laf, učitelj? upitao ga Kovačević pri susretu.

-Jesam, odgovorio je “Laf”.

-Ja sam došao iz Beograda, iz republičkog imovinskog odseka. Vi ste ovde zauzeli put pa sam došao da po prijavi raščistimo stvar, reko je Kovačević.

Međutim, Slavko “Laf” nije bio naivan da nasedne na Milanovu priču, pogledao ga malo bolje i rekaao svojim lužničkim jezikom:

-Ja te poznavam, ti si iz televizijsku emisiju “Karavan.”Tova te sigurno Duško učitelj pratil da me plašiš, izede mi nešto. / U Babušnici 24.09.1996.g. kazivao Voja Starac, agronom u penziji, rodom iz Kambelevca/.

 

Slavko i Sveta Petrović

Slavko Tančić i Svetislav Petrović, poreklom iz Linova upoznali su se u pirotskoj gimnaziji kao učenici dane 1909.godine. Njihovo druženje trajalo je iako povremeno i posle drugog svetskog rata. Iz njihovog druženja i dopisivanja izrodile su se mnoge šale i anegdote.

Kada je davnih četrdesetih godina posle oslobođenja od fašizma Sveta kao profesor pirotske gimnazije i direktor pirotskog muzeja krenuo poslom u Crvenu Jabuku, svratio je kod Slavka u Laleševcu. Posle kratkog i srdačnog seusreta i popijene čiste kafe zajedno su na konjima krenuli na put. Usput su evocirali uspomene iz proteklih godina, jer se za vreme rata nisu viđali.

Kada su izašli na palninski prevoj između Strelca i Crvene Jabuke stali su da malo odmore. Tom prilikom Sveta je pričao Lafu o borbama na Talambasu i Tumbi u vreme balkanskih i prvog svetskog rata. Ubedljivo je govorio i navodio datume i godine.

Laf je sumnjao u toliko Svetino poznavanje događaja pa je na svom štapu, od koga se nikad nije odvajao, zabeležio datume i godine koje je Sveta navodio.

Po obavljenom poslu u Crvenoj Jabuci pri povratku u Strelac kada su se popeli na planinski prevoj, Slavko da bi proverio Svetino znanje zamoli ga da mu ponovi kada su bile borbe na Talambasu i Tumbi, jer ih nije zapamtio. Sveta mu ponovi tačne datume i godine, koje je Laf zabeležio na štapu.

– Pa ti stvarno znaš, ne zavitlavaš me, rekao mu je tom prilikom Laf i priznao da on nije znao, pa ih je pribeležio na štapu da mu proveri znanje. Slatko su se nasmejali i krenuli niz Ostriku u Strelac.

Na rastanku Laf je obećao Sveti da će mu poslati malo prave kafe, koju je dobijao od koeginice Gradomirke iz Amerike i jednog ćurana za Božić.

Da ne bi Laf zaboravio na obećanje Sveta mu piše pismo u stihu i podseća ga na obećanje i izmeću ostalog piše: “Druže, Lave, pošlji malo kave”. Laf mu ubrzo odgovara dopisnicom u kojoj piše: “Druže, Sveto, ispimo kaveto, k… kave.”

Ipak je Laf ispunio obećanje i za Božić poslao kafu i očišćenog ćurana, a uz to i propratno pismo u stihu:

“Druže Sveto,

Stihom pišeš, lepo pevaš

I ćurana ti zahtevaš

Te na mene teret pade

Da kraj svojih mnogih jada

I pod svoje stare dane

Pišem pesme za ćurane.

Al’ kada je tako eto,

Pevaću ti druže Sveto.

Nisam momčić ja fićfirić

Niti kakav Dušan Ćirić

Pa da petljam i da lažem

Al’ kad moram čuj šta kažem:

Pred naš Božić na dva dana

Evo šaljem ja ćurana

I u šali Laf ti piše

U Pirotu jedan više.

Za plaćanje što te s tiče

Nego balon il’ tastijče

Pa do Gnjilan ti prošetaj

I tam Kosti pesmu sklepaj

Te na ovaj način isti

Malo vina iskoristi

Da ti bude Božić bolji

I proslavljen sve po volji

A ti budi živ i zdrav

Čestita ti Božić Lav.

 

Primivši paket i pismo Sveta po savetu Lafa obraća se zajedničkom drugu Kosti Miloševiću, učitelju u selu Gnjilanu kraj Pirota:

“Druže Kosta od Gnjilana grada

evo tebi da se javim sada.

Naš drug Slavko duhovit i sila

te za Božić da pronađem vina

kod nekoga narodnoga sina.

Ja znam njega, k’o što znam i sebe

on to, druže, misli baš na tebe.

Ima pravo, Milošević Kosta

uvek ima dobrog vina dosta.

On sam može to ja tvrdim smelo

da ugosti Ponišavlje celo.

Vino mu je, ukus me ne vara

bolje nego u britanskog cara.

Šaljem balon i veselog Ranka

plaćam bolje no narodna banka.

Išti blaga koliko ti drago,

samo Božić neka prođe blago.

Jedno drugom neprijatelji nismo

zato šaljem i Slavkovo pismo.

Nek se smeje porodica tvoja

poeziji lužničkoga soja”.

 

Kad je Kosta pročitao pisma, poslao je Sveti po veselom Ranku vino i pozdrav u stihovima:

“Šaljem vino, dragi druže Sveto

i za Božić i za Novo leto.

Ćuran beše u ćurčijem jatu,

a ja tebi kažem kao bratu:

Ti od Slavka za godinu dana

dobi samo jednoga ćurana.

Mi u kući zadovoljni svi smo,

što dobismo ovo tvoje pismo.

takvo pismo, takvog srpskog sina

vredi više nego balon vina.

Ja svoj podrum i čast i poštenje

stavljam tebi na raspoloženje.

Šalji balon i hiljadu puta

Olga zato neće biti ljuta.

Mi želimo da nam dođeš često

ovde imaš ti počasno mesto

da zauzmeš za veselim stolom

pa da gozbu završimo kolom”.

 

Kada je Sveta primio od Koste vino i pismo, šalje Kostino pismo Lafu i piše:

“Sve o vinu što mi Gnjilan daje

šaljem pismo što napisa Kosta.

Ono vredi dok i Kosta traje.

Njegov podrum slavni vinski salon

od sad često puniće mi balon.

Dragu, tebe i svu decu vašu,

brata Đoku, sve njegove isto,

ja pozdravljam kada dignem čašu

da popijem ovo vino čisto.

Sada Slavko mene opet eto:

Čestitam ti, druže Novo leto”.

/ Deo ove prepiske dobio sam od Čale „Lafa“ septebra 1989. g. u Strelcu/.

 

This site is protected by wp-copyrightpro.com