Посета лекара болеснима ван седишта лекара могла се остварити само јашући на коњу. Другог хитног превоза није било. Болеснике су одводили лекару на коњу ако је био способан да се држи у седлу, а ако није онда воловском запрегом колима или санкама. Воловском запрегом се у нужди путовало и по 18. км. у једном правцу.

Пре другог светског рата лекари из Бабушнице, среског места, покривали су цео срез:

Др.Данковић, родом из села Костура код Пирота, 1926.

Др.Стефановић, из Цариброда, данашњег Димитровграда, 1930.

Др.Момир Дамјановић, из Улциња, 1935.

Др. Воја Ражнатовић, од 1938-1941.

Др.Стефановић од 1936.био је лекар у Љуберађи. Имао је своју апотеку, а у селу Студени био је Др. Данковић и тако је од друге половине тридесетих година прошлога века нешто побољшана здравствена услуга лужничанима.

 

У току II светског рата били су бугарски лекари у Љуберађи, бабушници и Пироту. Наши лекари у Пироту су радили кришом у својим кућама.

После рата је у бабушници био Др.Петровић. У Стрелцу је отворена је амбуланта у приземљу куће Милисава Алексића на Селишту. У амбуланти је радио веома способан болничар Александар Тошић из Камбелевца. Повремено је долазио и лекар из Бабушнице.

Стара зграда основне школе срушена је 1967. године и на њено место подигнута нова зграда здравствене станице по најновијим прописима са становима за лекаре. Нико од лекара није хтео да ради у селу, радије су били на бироу рада.

У здравственој станици ради медицинска сестра, а лекар из Бабушнице долази једном недељно. За време годишњих одмора долази лекар из Звонца, а често и по месец дана сама ради медицинска сестра. Болесници па и хитни случајеви одлазе у Бабушницу удаљену 15. км. Преко лета је скоро немогуће добити хитну помоћ из Бабушнице.

После рата уведено је и обавезно бесплатно флуорографисање по селима. Снимање су вршила екипа из пиротског АТД (Антитуберкулозног диспанзера). Мештани су вакцинисани БСЖ вакцином ради откривања туберкулозних болесника, познатих у народу као јектичари и јевтичари.