Брдско-планински услови живота и рада принудили су мештане села Стрелца да печалбаре. Печалбарство је било веома рзвијено још у 19. веку. Оно траје и данас, али је све мање печалбара. Печаловина је корисна допуна оскудном буџету многих сеоских домаћинстава.

/Крагујевачки протокол пасоша/

Најстарији печаловник села Светозар Ристић у селу познат као Тоза Жуметаћа, рођен 1903.г. казивао нам је јуна 1997.године да су стрелчани одлазили у печалбу још у турско време и то у Србију, Влашко и Видинско највише. И он је био редован печаловник по влашким селима у Неготинској Крајини између два светска рата. У влашким селима је добио и надимак жуметаћа-Зуметатје (Зуметаћа на влашком значи половина).

Печалбари су одлазили у групама, ретко појединачно. Са родитељима су одлазила и деца од тринаесте године као шегрти. Забележено је да је печалбар Гмитар у печалбу повео своја два сина: Тодора у 15-ој години и Раденка 11 година млађег. Две године су печалили у Нишу, а после тога у Рипњу код Београда. Раденко је имао среће да га прихвате калуђери манастира Раковице да им чува стоку и обавља друге послове према узрасту. У манастиру је Раденко стекао писменост и образовање које се у то време могло добити и постао свештеник (о њему опширније у поглављу о знаменитим личностима)

По казивању Борка Крстинога Раденковића (1880-1965) и сам је морао са 13.година да иде у печалбу са старијим братом Миливојем и другим мајсторима. Био је у почетку шегрт. Печалили су у Пиносави и Белом Потоку код Београда. По његовом казивању путовали су по недељу дана од Стрелца до Пиносаве. Успут су спавали по многим помоћним зградама. Једино у Тополи им је један сељк дозволио да спавају у кући. Дао им је и вечеру xабе. У знак захвалности печалбари су гостопримљивом домаћину ујутру “на своју руку” поправили капију, а потом наставили пут према Београду.

Године 1951. деда Борко се сећао многих фамилија код којих су радили у Пиносави и Белом Потоку. У току хладних дана спавали су и у шталама, поред говеда, тамо је било топло.

После Првог светског рата у београдска села одлазили су и мајстори: Танча Цветковић, његов син Стојан, Светозар Цветковић-Ћерћези.

Будимир Момчиловић (Буxа Коцин) после другог светског рата водио је групу печалбара у Камендин (Срем)

/ Овде убацити снимак печалбара у Камендину/

Један од квалификованих мајстора-печалбара је Мирослав-Мирча И. Костадиновић. Рођен је 15. октобра 1937. год. Од оца Ивана и мајке Јелене. Основну школу завршио је код учитеља Славка Танчића Лафа. Као одличан ученик на крају сваке школске године добијао је добре и одабране књиге.

По завршетку основне школе био је чобанин све до 1953.г. када са оцем одлази у печалбу у с. Рипањ код Београда. На јдномесечном курсу 1958. год. за раднике зидаре за квалификације, Мирослав је био најмалђи слушалац. Наставу су држали учитељи и наставници стрелачке школе.

Испит су полагали у Пироту. Теорију је испитивао проф. Пиротске гимназије Бранислав Игњатовић Ћиселко. Практични рад: зидање, малтерисање, шаловање… све по грађевинским нормама полагали су код пословође Грађ. предузећа „Прогрес“ у Пироту.

На одслужење војног рока Мирча одлази 14. јуна 1958.г. у Београд. Служио је у гарди у Топчидеру у касарни у којој је уочи другог св.рата служио Краљеву гарду и његов отац Иван.

По одслужењу војног рока поново је печалбар у Рипњу. У друга места није одлазио. Осмогодишњу школу заврашава 1963/64 шк. године у Стрелцу и опет одлази у Рипањ.

Мајсторски испит зидара положио је 15. маја 1967. г. после похађања школе формиране од коморе у Бабушници.

Одвојио се од оца 1966. г. и од зараде у печалби купио плац са кућом испод Чуке и подигао потребне помоћне зграде.