August 22, 2016

Pečalba

Brdsko-planinski uslovi života i rada prinudili su meštane sela Strelca da pečalbare. Pečalbarstvo je bilo veoma rzvijeno još u 19. veku. Ono traje i danas, ali je sve manje pečalbara. Pečalovina je korisna dopuna oskudnom budžetu mnogih seoskih domaćinstava.

/Kragujevački protokol pasoša/

Najstariji pečalovnik sela Svetozar Ristić u selu poznat kao Toza Žumetaća, rođen 1903.g. kazivao nam je juna 1997.godine da su strelčani odlazili u pečalbu još u tursko vreme i to u Srbiju, Vlaško i Vidinsko najviše. I on je bio redovan pečalovnik po vlaškim selima u Negotinskoj Krajini između dva svetska rata. U vlaškim selima je dobio i nadimak žumetaća-Zumetatje (Zumetaća na vlaškom znači polovina).

Pečalbari su odlazili u grupama, retko pojedinačno. Sa roditeljima su odlazila i deca od trinaeste godine kao šegrti. Zabeleženo je da je pečalbar Gmitar u pečalbu poveo svoja dva sina: Todora u 15-oj godini i Radenka 11 godina mlađeg. Dve godine su pečalili u Nišu, a posle toga u Ripnju kod Beograda. Radenko je imao sreće da ga prihvate kaluđeri manastira Rakovice da im čuva stoku i obavlja druge poslove prema uzrastu. U manastiru je Radenko stekao pismenost i obrazovanje koje se u to vreme moglo dobiti i postao sveštenik (o njemu opširnije u poglavlju o znamenitim ličnostima)

Po kazivanju Borka Krstinoga Radenkovića (1880-1965) i sam je morao sa 13.godina da ide u pečalbu sa starijim bratom Milivojem i drugim majstorima. Bio je u početku šegrt. Pečalili su u Pinosavi i Belom Potoku kod Beograda. Po njegovom kazivanju putovali su po nedelju dana od Strelca do Pinosave. Usput su spavali po mnogim pomoćnim zgradama. Jedino u Topoli im je jedan seljk dozvolio da spavaju u kući. Dao im je i večeru xabe. U znak zahvalnosti pečalbari su gostoprimljivom domaćinu ujutru “na svoju ruku” popravili kapiju, a potom nastavili put prema Beogradu.

Godine 1951. deda Borko se sećao mnogih familija kod kojih su radili u Pinosavi i Belom Potoku. U toku hladnih dana spavali su i u štalama, pored goveda, tamo je bilo toplo.

Posle Prvog svetskog rata u beogradska sela odlazili su i majstori: Tanča Cvetković, njegov sin Stojan, Svetozar Cvetković-Ćerćezi.

Budimir Momčilović (Buxa Kocin) posle drugog svetskog rata vodio je grupu pečalbara u Kamendin (Srem)

/ Ovde ubaciti snimak pečalbara u Kamendinu/

Jedan od kvalifikovanih majstora-pečalbara je Miroslav-Mirča I. Kostadinović. Rođen je 15. oktobra 1937. god. Od oca Ivana i majke Jelene. Osnovnu školu završio je kod učitelja Slavka Tančića Lafa. Kao odličan učenik na kraju svake školske godine dobijao je dobre i odabrane knjige.

Po završetku osnovne škole bio je čobanin sve do 1953.g. kada sa ocem odlazi u pečalbu u s. Ripanj kod Beograda. Na jdnomesečnom kursu 1958. god. za radnike zidare za kvalifikacije, Miroslav je bio najmalđi slušalac. Nastavu su držali učitelji i nastavnici strelačke škole.

Ispit su polagali u Pirotu. Teoriju je ispitivao prof. Pirotske gimnazije Branislav Ignjatović Ćiselko. Praktični rad: zidanje, malterisanje, šalovanje… sve po građevinskim normama polagali su kod poslovođe Građ. preduzeća „Progres“ u Pirotu.

Na odsluženje vojnog roka Mirča odlazi 14. juna 1958.g. u Beograd. Služio je u gardi u Topčideru u kasarni u kojoj je uoči drugog sv.rata služio Kraljevu gardu i njegov otac Ivan.

Po odsluženju vojnog roka ponovo je pečalbar u Ripnju. U druga mesta nije odlazio. Osmogodišnju školu zavrašava 1963/64 šk. godine u Strelcu i opet odlazi u Ripanj.

Majstorski ispit zidara položio je 15. maja 1967. g. posle pohađanja škole formirane od komore u Babušnici.

Odvojio se od oca 1966. g. i od zarade u pečalbi kupio plac sa kućom ispod Čuke i podigao potrebne pomoćne zgrade.

This site is protected by wp-copyrightpro.com