August 22, 2016

Razgovor među pečalbarima

-Bonjo, če cipljamo da p’plimo, kajlete mi đaletijata odlickaše?

(Majstore, idemo li da radimo, deca mi odnesoše pare?)

– Pa, bonjo, da cipljamo, samo ne nalundzuj na mojtu manuku jer ona neje asl’na sas ak’lat, če stenje, pa moram da ju prlim, če mi urniše đaletijata.

(Pa, majstore, da idemo samo ne kazuj mojoj ženi, ona nije pametna, dosađivaće. Moram da je slažem da mi ne upropasti decu)….

-Ama se nagnjeto, tova je sigurno što če da cipljamo kod rinju da p’plimo, ala će se ureše od milos kad ni nalundza da cipljamo.

Pa, on nalundzuje da smo mi as’lni boškaxije, a mi ima samo da mu c’klimo u manukutu, jer je mlogo as’lna. Ali, korbašijata je đavol ko lisinđer, ona če mu nalunza što c’klimo u manukutu, pa će ju on tezga.

(Ama se najedoh, to je sigurno da ćemo ići kod gazde da radimo. Usraće se od radosti kada nas vidi da dolazimo. On zna da smo mi dobri majstori. A, mi ćemo samo da gledamo u njegovu ženu, jer je mnogo ubava. Međutim, babičkata je đavo kao lisica ona će da mu kaže što mi stalno gledamo u njegovu ženu i on će da je bije-tuče).

-Mi p’plimo, a rinja samo nalundzuje i lezi se. Za gruačinu domickuje sve as’lno. Samo nalundzuje da gruamo. Mnogo gruamo przaljću, pa posle samo cepimo ordijan. A, ono mnogo as’lno, pa kad se nacepimo ono skripciti se utreštu k’o vršnik.

(Mi radimo, a gazda samo gleda i smeje se. Donosi nam dobru hranu i stalno nudi da jedemo. Mnogo jedemo slaninu, a posle toga pijemo dobro vino. A, kad se napijemo uši nam se ugreju kao sač.

-Uvečer kad odcipljamo da šonjamo, mora prvo as’lno kaljciti da izdrljostimo, pa posle da šonjamo.

(Uveče kad odemo na spavanje prvo dobro noge operemo, pa tek posle idemo u krevete na spavanje).

-Kad se potručamo po kotalata i zašonjamo, samo se čuje kako nekoji stružu sas trvonj po cepljaciti.

( Kad polegamo u krevete i zaspimo, samo se čuje struganje kao da neko trvonjem seče trupove u daske).

-Mlogo smo p’plili, ali neje bilo as’lno, jer kajlete rinja ne domickuje na boškaxije.

( Mnogo smo radili, ali nije bilo dobro, jer pare gazda ne donosi majstorima).

-Ali, kad mu boškaxije dadu xevu če bude as’lno, če mu nalundzaju da odma domicka kajlete.

( Ali, kad mu majstori zaprete biće dobro, kažu mu da odmah donese pare).

-Boškaxije p’ple u scepeni dronjci, a pogotovu u breveneci, pa više liču na drenovine.

( Majstori rade u iscepanim odelima, a pogotovu u pantalonama, pa više liče na cigane.

-Bonjo, poče da ni stedza belja, pa treba da si cipljamo, da si ne zaboravimo xuxarnjaciti, manućete i đoletijata, če se nadaju za bonbone i kajle.

( Majstore poče da steže zima, pašće sneg, treba da idemo da ne zaboravimo naše kuće, žene i decu. Oni se nadaju za bombone i pare.

/ Pečalbarski rečnik i rečenice poslao mi je Sekul, Preraga Rdenković, iz Pirota, rodom iz Strelca/

Iz Pirota poslato poštom 24.04.2.003 god. u 7 sati. Primljeno u Beogradu 26. 04. 2.003. g. po podne

 

Božidar V. Rančić (Boća Vlajkov) je bio pečalbar i u selu Radujevu pored same rumunske granice kod Srpske Crnje. Veoma je bio iznenađen govorom meštana koji se nije razlikovao od našeg strelačkog govora /Boća: 26.juna 2001. u Strelcu/

This site is protected by wp-copyrightpro.com