Географске координате села Стрелца су: 42 степена, 59 минута и 4 секунде северне географске ширине и 22 степена, 28 минута и 10 секунди источне географске дужине.
Атар села граничи се са истока атаром села Валниша и села Студене, са југа атарима Црвене Јабуке и Раков Дола, са запада атарима села Радосина, Лесковице, Масуроваца и Радињинца, а са севера камбелевским и ралинским атарима.
Надморска висина Црног врха (Крст) је 1.196., Бисази изнад Богословице 1.248 метара, Црвенојабучка Чука 1315 м., Таламбас 1.255 м, Рњос 1.265 м.. Врх Кале на Градишту је 843. м.н.в.. У ближој околини на српско-бугарској граници је планина Руј 1.706.м.н.в. удаљен око 20 км.
Укупна површина стрелачког атара износи 2.765 ха и 39 ари. Од тога су:
Оранице 988. ха
Шуме 860. ха
Ливаде 353. ха
Пашњака 268 ха
Воћњака 30. ха
Баште 1,5 ха
Неплодно 174,5 ха
Површина бабушничке општине је 532. километара квадратних Атар села Стрелца чини око 5,2% * општинске површине.
(*Податак добијен од Мирољуба из Катастарске управе у Бабушници, јуна 1996. године.)
Пре Другог светског рата стрелчани су део атара са засејаним културама звали поље. Општина је постављала чувара поља да га штити од упада туђе стоке или од онога ко се усуди да краде туђу муку. Чувар поља звао се пољак. Он је имао годишњу накнаду за свој рад-пољарину. Према површини имовине домаћинства су обезбеђивала пољарину.
Ратарство-земљорадња-пољопривреда
Пољопривреда је основно занимање мештана поред сточарства и печалбарства.
Обавља се на приватној својини. Свако домаћинство има њиве које обрађује. Државних и друштвених парцела нема за обрађивање.
Културе су сејане наизменично по потесима. На пример: ако је у потесу Ливађе ове године кукуруз, скоро на свим парцелама, у потесу Орничје, где спада и Мутина Бара и друга места, је пшеница. Наредне године сејање је обрнуто.
Село има заједничку шуму-браништа (Дебела Чука, Козарница, Брејаница, Јастребица…) и необрадиву површину за попашу-утрине,, ( Камик, Скокови, Сип, део Чуке, део Градишта, део планине….). Појединци, који се граниче са утринама, самовласно присвајају заједничку имовину по мало, померајући међе.
Са миграцијом мештана смањују се обрадиве површине и претварају у пашњаке, а у последње време зарашћују у коров. Обрађивање њива је остало на старачка домаћинства. Парцеле су уситњене. Мали број њива је са површином око једног хектара.
Друштвена својина се издавала у закуп лицитацијом. Тако је 19. јуна 1935.г. вршен Протокол лицитације за издавање под закуп за 1935.г. траве, шљиве, крушки, ораха у стрелачком гробљу на три места: до Милана Јовановића, Станка, односно Светолика С. Јовановића. Излицитирао је Миладин Стојановић ДЗипа за 360 динара.
Орање
Први досељеници у срелачки атар трсили су парцеле и претварали у обрадиве површине. Ових година при крају 20. века некад обрадиве њиве природа поново претвара у коров, шибље и шуме.
Наши предци земљу су обрађивали простим средстима за рад. За орање се користило рало, а дрљано је браном од грабовог грања или трња. Да би се што боље подрљала њива, брана је оптерећивана бусевима или камењем. У крајевима њиве где рало не може да приђе прекопа се трнокопом.
Делови рала су: козалац, лапарица, даска, колечка, крчеле, оје, орачица пељиг (јарам), џевгало (руда од рала)
Пре почетка прве бразде орач се прекрсти и позива Господа у помоћ:
-Ајде, Боже помози. То исто ради и пре почетка сејања речима:
-Боже помози да се роди.
Величина њиве мерила се ралом. То је површина коју два вола поору за један дан.
Горе поменута оруђа сељаци су користили и после Првог светског рата, све до појаве дрвеног плуга са раоником од метала. Гвоздени плуг се појавио у селу тек тридесетих година 20. века. Истовремено су имућнија домаћинства набавила сејачице за кукуруз и копачице за шпартање и загртање кукуруза. Мештани су почели сами да праве дрљаче од дрвета са металним клиновима. Металне клинове правили су сеоски ковачи или су на вашарима куповани од цигана. Уочи Другог светског рата у селу се појавила и прва гвоздена дрљача, коју је добио Мирко Гачковац од среске власти као награду за очуване бикове. Дрљача је и данас у радном стању.
Неповољни климатски услови и слабе агротехничке мере давали су и слабе приносе.
Запрежну стоку у току орања сељаци најчешће гоне прутом, ретко бичем, а користио се и ост’н. То је дебљи прут дугачак око метар ипо на врху (зашиљен) заобљен као оловка. Упрегнута стока је боцкала ради бржег кретања. Реч ост’н је, вероватно, германског порекла од речи копље, на германском ост.
Кад мештанин крене на орање и неко га пита:
-Ако Бог да?
-Идем да орем жито или
-Идем да орем муруз (кукуруз)
Сејање жита обављало се ручно. семе из дисадзи (бисага) или торбе од кострети узима се у шаку и сеје на поорану њиву, а потом задрља.. И кукуруз се садио ручно све док се тридесетих година 20. века нису појавиле сејалице за кукуруз. Поред кукуруза ручно се саде тикве и пасуљ.
Пољопривредни алати
Поред рала, плуга и дрљаче, од ручног алата у пољу користе се: матика (мотика), множина матиће, трнокоп (будак), срп, коса, дрвене виле и грабуље. Ови алати су и данас у употреби поред савремене механизације: мотокултиватора са прикључним елементима, косачицама и жетваркама. У последње три године на приступачним њивама жетву и вршу обаве комбајни из Лужнице. Са других њива врша се данас обавља приватним вршалицама, приступачним за брдски терен.
Из документације Чеде гачковца: копач, за окопавање кукуруза 1940. године имаоје дневницу са храном 7.(седам) динара.
До пре неколико година велики део вршидбе обављао се око стожета са воловима и коњима. За превоз приноса и све друго што је потребно користи се сточна запрега, кола и сане. Сане се користе и усред лета због конфигурације терена, лоших, уских путева и сокака. Сане (санке) по казивању Љубе Наћинога, јула 1992.г. имају следеће делове:
–санће, делови који се вуку по земљи. Има их две.
–сл’пци, једнина слап’ц, /четири уграђени у санће/.
–оплена, два спајају по два сла’пца.
–струће две, повезују санће са јер’мом.
–игле две, повезују струће и санће.
–заглавће две, држе игле да се не извуку из лежишта.
–стојечка једна, држи струће и јер’м на прописној висини од земље.
–чекљајћа (средњачка) повезује делове за уметање јер’ма.
–заврња метална, повезује јер’м и сане.
–јер’м има две јермењаче и две жегре. Јермењаче чврсто држе део јерма који лежи на врату упрегнуте стоке и део јерма испод врата. Жегре су дрвене или металне, покретне су. Подижу се навише при ушивању, упрезању стоке. Сви остали делови су од дрвета /снимак/.
Делови дрвених кола су:
-точкови, има их 4. Делови точка су: главчина, карике, спице, наплати и шине.
–осовине две на којима су точкови
–процеп
-јер’м са заврњом и жеграма
-грудњак
-сл’пци четири
-оплена два
–растока
–канате двоје и
-душеме
-реп од процепа
Мали број домаћинства има тракторе са приколицом.
Средином тридесетих година прошлога века у суседном селу Валнишу из фамилије Рајковци, синови Николе Пејчића купили су вршалице чехословачке производње. Због лоших и уских сеоских путева и гломазности вршалица, мали број домаћинстава их је користио у Стрелцу. Највише су радиле по лужничким селима и у самом Валнишу.
Главни ратарски производи су пшеница (чисто жито) и кукуруз (муруз, моруза) жути и бели. Пшеница је данас преовладала у исхрани мештана, док је по причању старих у 19. веку и почетком 20. века кукуруз био више заступљен. Данас се кукуруз више користи као сточна него људска храна.
Жита: пшеница (рапсаљ, белица, видовка (осиљата), линовка, талијанка, голија (голка), белија.(без осиља), рженица (црвена и плава раж), јечам, овас…
Муруз: седмерац (бели и жути), осморедац, банаћанин, бугарска моруза…
Поред пшенице и кукуруза у знатној мери гаји се овац и јечам. Данас се ретко гаји рженица (раж), лимац и сочиво. У стрелачком атару се изгубило жито рапсаљ. Било је то кажу мештани убаво жито. Раж се пржио за кафу, а користи се и против великог притиска. Данас раж има само још Влада кројач из Тамње махале.
„Жито се слабо раџало“, казивала је Коса Б. Ристић 18.јула 1995.г.
Жита су се плевила од разноврсних травки: паламиде, зевкала, шушњара, серуше, календроа… Окају се (позивају се) плеваљће. За време пролећних радова у току великог поста и кад се плевила жита, највише се јео лук, кувана сува паприка и мурузница (проја). Пшеница се слабо рађала.
Данас се жита не плеве. Прскају се хемијским препратима да трава не расте.
Нико више данас не гаји лан и грснице (конопљу). Пре другог светског рата није било домаћинсва, које није гајило грснице: беле и црне ( за семе). Југославија је била трећа у свету по производњи кудеље.
Од повртарских култура гаји се кромпир, затим пасуљ, црни и бели лук, паприка (пипер, попошће), парадајз (петлиџање) и мало купуса, сточна репа, шаргарепа, прази лук (зелени лук), спанаћ, салата…
Између два светска рата принос паприке био је мањи него данас. Даћинства данас нанижу по десет и више низа паприка за домаћу уотребу. И прази лук више успева него раније.
Са кукурузом ратари саде и тикве за сточну храну. Мали број домаћинсва гаји печенке. Сади се и боб, мање него ранијих година, затим ћишири (цвекла), роткве (ард’кве). Све поменуте културе гаје се за личну употребу.
Од биљних култура за исхрану стоке гаји се: трогодишња детелиина и луцерка вишегодишња, мешавина (траве), експрезе (смиљка)…Индустријско биље се не производи у стрелачком атару.
Последњих година 20. века све више њива постају ливаде. Способна радна снага напустила је село, а рађање младог нараштаја се угасило. Стари су из године у годину све мање способни за пољопривредне радове.
Трава се коси ручно косом. Делови косе су: коса (сечиво), косило, тотомак, гривна и заглавка. Уз косу иде и неопходан прибор: тутулица од дрвета или животињског рога за воду, острило ( камени или вештачки брус), наковањ и специјални чекић да се по потреби накове коса./ Снимак/.
Данас има и косилица на моторни погон за равне терене и терене са погодним нагибом.
Жетва. Жетва се обављала српом. За веће површине под житном културом позиване су жетварће да се на време прибере летина, да жито не опадне Жетварће су желе за дневницу са храном или се зајмиле . Домаћинство том приликом спрема бољу храну. Поред добре дневнице и добра храна је један од услова да се жетвари и други пут одазову за жетву. Свака жетварка има свој срп.
Жетварке су већином биле девојке, које су и по највећој врућини желе и певале. А, за време одмора и у току обеда збијале су се шале на рачун момака и других девојака. Повратак са њиве у село био је увек са песмом.
Пожњевено жито на рукољће повезују мушкарци ужетима од житних стабљика у снопове и здену на крстине, мале и велике. Снопови се слажу у виду крста са класјем унутра на преклоп. Мала крстина има 13 снопа, а велика 17 снопова. На врху крстине је по један сноп да штити класје од невремена. Сноп на врху се често прободе и причвсти за остале снопове испод њега дрвеном куком заоштреном на другом крају да га ветар не обори.
„Ако нема мужје снопје врзују појлће жене и девојће. Док жњемо ни се шалимо и појемо. Летње је време. Д’ н је голем. А, кад се шалимо и појемо побрже ни пројде д’ н., казивала је стара жетварка Коса Божина из Мишче Мале.
Због лоших и стрмих путева превоз снопова се обављао више санкама (воловском запрегом) усред лета. Снопови су смештани у наткривеним просторима или у камарама наотвореном поред гумна.
Данас се за жетву користе поред српа и косачице и комбајни у Задељу, Ливађу и неколико њива поред Мурговице према Лалешевцу. Многи сељаци не користе комбајн, већ налазе неку своју економску рачуницу да вршу обаве вршалицама и са много више труда и зноја.
До половине 20. века у Стрелцу врша је углавном обављана на гумнима. воловима и коњима. Стрелчани гумно зову гувно. За вршу гувно се отрси мотикама и површина очисти умитима. Затим се покваси водом и када земља упије воду да се не лепи за опанке, површина се утаба колима, воловском запрегом. Тај посао траје скоро цело једно пре подне, да подлога буде што тврђа.
На припремљену и очишћену подлогу сабајле се насади вра. Снопови жита поређају се око стоже (стожера) у виду спирале да класје буде најмање под углом од 45 степени. Тада се уведу говеда у вра повезана уларима. Један крај конопца који је омотан око стожеа везан је за рогове говечета које је до стожеа. Говеда се терају да газе снопове, конопац се одмотава и тако по спирали говеда газе све снопове. Потом настаје омотавање конопца и говеда опет крећући се по спирали газе све снопове до стожеа.
Када говеда приђу сасвим близу до стожера обрезде се, промене места тако да говече које је било до стожеа сада је на крају, оно што је било на крају сада је до стожера. И тако се терају говеда док се класје не изгази и одвоји зрно. Да се што боље изгази класје и зрно одвоји вра се претреса дрвеним вилама почевши од стожера у круг. Слама се без класја повремено са површине враа скида грабуљама и уноси уплевњу или дене у камару.
Тако се постепено скине слама. На гувну остане само плева са зрневљем.које се скупе дрвеним попатама и грабуљама у виду купе. Жито од плеве одваја се ветрењачом на ручни погон. То траје до вечери и тако по неколико дана док се жито не оврше.
Добијено жито се суши на сунцу и суво смешта у пресеке у амбарима, а плева уноси у плевњу или шупу. Преко зиме користи за исхрану стоке и простирку у шталама.
За брдскопланинска подручја појавиле су се и Млатарице, мале машине за вршу жита. У недостатку горива раде и на ручни погон.
Крајем тридестих година 20.века појавили су се гвоздени плугови и вршалице. Синови Николе Пејчића (ф.Рајковци) из Валниша увезли су три вршалице из Чехословачке. Због гломазности нису могле свуда да се крећу. Највише су радиле по Лужници, планинска села нису имала добре путеве. За превоз вршалица и мотора за погон користила се запрежна говеда. Коњске запреге у Стрелцу није било. Рајковци у Валнишу користили су запрежне коње за једини фијакер у нашем крају.
Тек 60-их година у селу су почеле да раде задружне вршалице. И тада су многи сељаци због наводне уштеде врли жито око стожета. Последњих година 20 века појавили су се и мањи комбајни и на приступачним стрелачким њивама. За време врше сељаци се заимају да заврше работу.
Домаћинства која имају по јдно бравче за вучу, врше спрезање ради превоза летине и друго. На пример: Сава Глигоријевић Милћинац и Добра супруга Драгана „Вацинога“ спрезали су краве за превоз, или Сава и Јана Пауновић која је имала једну краву. Позајмљено туђе бравче чува се боље него своје.
Данас, крајем 20.века у селу се користе: дрвени и гвоздени плуг, дрвена и гвоздена дрљача, срп, коса, моторне косачице, комбајни, запрега са саоницама усред лета, дрвена и гвоздена кола, мотокултиватори, трактори с приколицама.
За лупење (комишање) муруз окају се лупачи на добровољној бази. Њима домаћица даје вечеру уз обавезан качамак и варено класје Кршен муруз се лупи у сушину, а некршен на отвореном. Лупачи збијају шале, задиркујусе и поју да им брже пројде работа.
Сточарство
Сточарсво је занимање од давнина. Још у току насељавања досељеници су гонили стоку. Она им је користила за исхрану, обраду зиратне земље, превоз, а коњи, мазге и магарци за јахање и пренос терета.
У нашем брдско-планинском подручју коњи су били једино саобраћајно средство за брзу услугу и пренос терета. За време врше жита око стожета на гумну “сас коњи се побрже искара вра нело с волови”.
Сеоски атар са релативно благим брдско-планинским нагибом, богат је утринама и пашњацима и као такав веома погодан за чување ситне и крупне стоке.
До другог светског рата Стрелац је био богат и ситном и крупном стоком. Сељак је гајио: овце, козе, говеда, коње, а пре првог светског рата магарци и биволице. Једину мазгу у селу извесно време чувао је Борко Крстин. У селу данас само три домаћинства имају по једног коња. Мирко А. Аранђеловић чува магаре (1998).
Према попису 1900.г. у селу је било: 41 коњ, 7 пастува, 44 кобиле, 19 ждребади, 2 магарца и једна мазга*, а 1991.године у селу је било само два коња. Године 1998. коње су чували Града Кчаровац, његов брат Тоћа и Власта (Нина) Брка, тамњомалац. /* Статистика краљевине Србије, том 22.Бгд. 1907.стр.232./.
Давне 1905. године стрелачка општина имала је 261 коња
/Ст.кр.Срб.,књ.32. Бгд, 1913., стр. 278-280/.
Лужница је била богата коњима. Са развојем путне мреже и порастом стандарда све се мање чувају и користе коњи за превоз и пренос терета. У ту сврху данас се користе моторизована средства и воловска запрега. За бржа путовања и пренос терета на самарима у беспутним крајевима нашег поднебља коњи су били једино корисно средство.
Лужница је 1905.године имала 2316 коња, а уочи другог светског рата око 1900
1960.г у Лужници је било 1211 коња, а већ 1980.г. око 400.
Стрелац је 1905.г. имао 415. говеда
(Статистика Краљевине Србије , књ.ЏЏЏИИ, Бгд, 1913., стр.278-280. Према попису од 31.12.1905.г.)
1960.г. имао је 563, а 1981.г. 602
(Попис 1960), (Попис 1981)
Углавном су чувани волови за презање, јачи су од крава. Сеоски путеви су већим делом стрми и лоши, па је била потребна снага за превоз. Краве су чуване за приплод и млеко. Сељаци су се такмичили у чувању добрих и јаких волова. Данас има само пар волова у селу. Преовладало је чување крава из економских разлога.
Говеда су и даље основно средство за превоз, орање, млеко, месо и извор прихода.
Задружна домћинства, нпр. Раћини (23 члана у кући) у Лалешевцима имали су: 4 говеда, 2 коња, око 60 брави оваца и око 25 коза.
(Податке за Раћини дао Срба:13.02.2.000)
Домаћинство Милоша Јевтинског (24 члана у кући) имало је 2 коња, 5-6 говеда, око 15 коза и око 70 оваца.
Гачковци (18 чланова) чували су око 60.оваца, двадесетак коза, два коња: Витка и Зечка, два пара волова и три до четири краве.
Вацино домаћинство имало је око 100 оваца, 60 коза, две кобиле: Јулка и Цвета и два пара волова.
Борко Крстин увек је чувао по једног коња или кобилу, два вола, 6-7 коза и једног јарца. Белоша је била санске расе, а остале дивље. Јарац је био веома јак и често су га бачијари јахали. Града Јурук и данас прича о згодама и незгодама када су га јахали и при утркивању падали са јарца.
Говеда су у селу основно средство за превоз. И усред лета вуку сане у странама где кола не могу да се користе, а треба прикупити летину или дотерати дрва. Поред превоза краве и волови се и данас користе за орање, дрљање и сејање. Мали је број парцела приступачних за тракторе. Мирко Б.Ристић, из Мишчеве Мале почеоје да оре милојћинску њиву у Ливађу, када се због косине, трактор преврне. Мирко је остао без ноге.
Свако домаћинство чува по две краве, мало их је који чувају три или више. То им је један од извора прихода. Млеко и телад продају преко Задруге, откупних организација или откупљивача приватника. Често им Задруга не плаћа одмах откупну цену, тако да у ово нестабилно време приме обезвређени новац, нарочито за млеко, које откупљивачи исплаћују после два или три месеца.
Према статистичким подацима Стрелац је имао:
- г телад од 6-12 месеци 63, јунад од једне до две године 34, крава 139, волова 218 и 10 бикова. Укупно: 464.
/Ст.кр.Ср., том 22, Бгд.1907, стр.231/.
По годинама у Стрелцу је било говеда: 1905.г. 415, 1960.г.563, 1981.г.602 и 1991.г. 542.
Осмог октобра 1986.г. откупљивана је женска телад за 800 дин/ кг. живе ваге, а мушка по 900 дин/кг. Недовољна здравствена заштита стоке, старосна структура домаћинстава и слабо организовани откуп, као и неблаговремена исплата осиромашују сточни фонд.
Откупљују се највише јагањци и телад, ређе старије бравче.
Стрелчани немају навику, осим неколико њих, да носе своје производе на пијац у Бабушницу или Звонце. Најактивнија од њих је Словена, из Лалешеваца, затим Зора, из Јасичја, Санда Виденов…
Сељак за себе најрадије спрема свињско и живинско месо, затим јагњеће и прасеће. Старије бравче ће да закоље ако недај Боже поломи ноге или дође до неке друге незгоде.
Свака кућа храни најмање по једну свињу и по неко прасе. Прасад продају код куће не терају на пијац. Домаћин разгласи продају преко рођака и пријатеља и купци сами долазе на ноге.
Сељаци су у исхрани највише користили свињско месо Покољ свиња обављао се у касну јесен, када се заврше пољски радови, кад наступе хладнји дани. Један део меса под утицајем ватре и дима суши се у ижама на моткама прикованим за таваницу, а други део у сировом стању сељаци усоле и чувају у качицама и другим судовима у хладним просторијама.
Свиње се шувају у кочецима (кочинама, оборима) у незадовољавајућим хигијенским условима. Зато за некога упрљаног човека кажу:“Умазал се како свиња”, а за упрљано дете: “Умазало се како прасе”.
Према државним статистичким подацима број свиња у селу био је 1900 г.: прасади 23, назимади 26, вепрова 7, нерастова 7 и крмача 56. Уопште:119*., а 1905.г. било је укупно 145., 1960.г., 595., 1981. г. 367. и 1991.г.319.
/* Стат.,стр.231/.
У Лужници је 1967.г. било 5603 свиња, а 1977.г. 9546.
Оваца данас је мање, него раније. Раније је и најсиромашнија кућа имала по 6-7. оваца. Коза једва да има десетак у целом селу.
У ДФРЈугославији законским прописима сељаци су били оптерећени и знатно је смањен сточни фонд. Донет је и закон о забрани чувања коза, са мотивацијом да би се сачувале шуме. Сељаци су остали без квалитетног козјег меса, млека, сира и јарећег меса. Тим законом уништен, у то време веома потребан и користан мутавџијски занат. Мутавџије су од козине (козјих длака), производили јаке и дуготрајне: вреће, бисаге, зобнице, торбе, покровце и др. Познате су биле мутавџије из Линова.
Према статистичким подацима 1900. г. у селу је било: јарића 44, јарчева 23 и коза 609.
/Стат., стр.231/.
Овце су корисне због меса, вуне, млека и млечних производа, па је поред земљорадње гајење оваца основна привредна грана.
Велику штету сељацима наносе вуци који ноћу силазе са планине и кољу овце. Ноћу измећу 21. и 22. октобра 1989. године Душану Брејанцу појели су три овце.
Петру И. Николићу и Милици вуци су упали у двориште и у тору удавили неколико оваца. Чедомиру Ранђеловићу у Ломје усред бела дана ушао вук у тор и однео овцу у суседну долину.
Квалитет лужничког јагњета као и пиротског познат је на тржишту и у свету.
Према пописима у Стрелцу оваца је било:
- оваца 1563, овнова 141, јагањаца 153, укупно 1857*./*Стат., стр.231./.
- укупно 1.606
- укупно 3.047. У Лужници исте године било је 67526 оваца.
- укупно 1.698 (СРС-Реп.завод за стат.,попис 1981., Бгд 1982., 2-1-3 Дом.
- 1561 пољопр. фондови домђинстава)
Године 1900. у Стрелцу је било 609 коза, , јарића 44 и 23 јарца.*
(* Статистика Краљевине Србије, Београд 1907. г., том 22. стр.231.)
И поред повољних теренских услова за развој сточарства, оно из године у годину опада, без обзира на квалитет млека, вуне и јагњећег меса.
Нема више младих овчара, момака који би чували овце. Напустили су село и отишли да траже бољи живот широм бивше Југославије, Европе и ван Европе. Остали су стари да овце чувају док буду могли.
Када се скину жита са њива овце леже у трлама. Трле су прављене од трња, лесе и тараба, према могућностима. Померањем трла гнојиле се њиве. Свака трле имала је и свог чувара, који је спавао испод вејника.
Чобани су овце и козе напасали по сеоским утринама у Камик, Скокови, Сип, Градиште, по планини или на својим поседима. Када се прикупи летина са пространих њива онда се овце и козе размиле по њима. Чобани тада намешају (здруже) стада и играју се разних игара: свињћу, јевтино, џипкање, прерипување или се такмиче у скоку у даљ…
После првог светског рата заједно су напасали овце и козе Кода Вацин и Бошко Тодоров. Када су били на месту зв.Плоча изнад камичке Падине и Скокова примете један огроман камен на ивици велике плазине и реше да га гурну да слети у реку Ралинку. Овчарским тојагама то нису могли да ураде, па сутрадан понесу штанглу и два колца. Уз велики напор успели су да камен гурну и он је уз велику буку слетео у ралинску реку, у кањон Скокови. У кањону је одјекнуло као да је експлодирала бомба. Они су се томе радовали, а преко пута ралинске махале Скорово у страну девојке су окопавале кукуруз. Када је камен одјекнуо од страха су бациле мотике и побегле према селу. “Младост, лудост,”рекао је на крају казивања о чобанским данима чика Бошко (1909-199?), 22.августа 1992.г.
“Једнога дана”,-наставио је причу чика Бошко, “напасали смо овце испод Големе Дувће, изнад Скокови. Цела страна је каменита На једном месту извире вода из стене. Зове се паниче. Није било баш округло као паниче. Никодије другог дана понео штемац и чукле и направи га округло као право паниче. Кад ожеднимо ту се лепо напијемо ладне воде. Изнад кладенца у стени Кода уклеше наша имена. Моје име и данас стоји, а његово име је уништило време и невреме. Где су била његова слова огрулил се камик. /Казивано 22.08.1992./
За оплођење стоке у селу се каже: овца се мрка, коза се прца, свиња се букари, крава се “води”, а код живине: јаре се.
Када угине бравче или живина, ранијих година сељаци су бацали у неку јаругу или долину. Пси би убрзо нањушили цркотину окупљали се , јели и разносили. Тако је претила опасност од заразе или епидемије. Тек по неки мештанин је закопавао угинлу животињу и преливао кречним млеком.
Имена оваца: Белуша- бела овца, Божика- ојагњила је мајка на Божић, Бреза, Ваћица- ваћеста –има белу и црну вуну, Веришка-ојагњила је мајка на Вериђе, Гроњоша- има гронће, Калуша- црна овца, Кочка-кочеста овца, Оћица- има црно око очију, уши и дулице-њушке, Рогуша-има рогове, Сурка- сура овца, Трњина, Ћитана, Чипа- има чипаве уши и т. д.
Гласила на овцама су: звонци, клопотари и тулумари
Почетком 1953.г. отворена је у селу Ветеринарска станица у којој је радио Драгутин Солунац, ветеринар (марвењак), родом из Лапова-Вароши
/ „Задруга“, бр.212, 19.ИИИ.1953. г./
Године 1957. вршено је, у колиби Стоје Ранчића у Богословици, вештачко осемењивање оваца са семеном мерино овнова. Осемењивање је вршио ветеринар Драгутин Солунац уз помоћ Мирка Ранчића, Стојиног унука. Осемењено је око 500 оваца. У колиби је било три мерино овна.
Директор Земљорадничке задруге био је Арса Б. Ристић. Осемењивање је завршено са одличним резултатом. Многе су овце и близниле.
По укидању ветеринарске станице бригу о стоци преузела је Ветеринарска станица из Бабушнице. Сваке две године вакцинишу грла пробом на туберкулозу. Уредно воде дневник, уписују име грла и годину старости.
Вакцинација 16.09. 1996.г.плаћала се 20. Аврамовићевих динара по грлу.
Према попису 1981.г. одељак: 2-1-3 у селу је било:
Домаћинства ……………280
Трактора….6 једноосовинских са 37 књ и 7 двоосовинских са 201 књ, 1991
Коња ……………….7 2
Говеда………………602 542
телад ……………….171
краве и јунице ….423
Волова и бикова …. 8
Оваца (укупно)….1698 1561
Јагањаца и ???.. 747
Овнова и јаловица 41
Свиња укупно……..367 319
живина свих врста 3197 2872
кошница ……………… 287
Бачије
Удруживање оваца са бројем овнова према броју оваца, без јаловица, сељаци сваке године половином маја оснивају бачије, а растурају се током октобра месеца.Бачије обично трају до Петковице, а по договору и краће.
Почетак бачија мештанима је непознат. Према предању знају да су од давнина и да од бачија имају две велике користи. Прва је да у два три дана док домаћинство бачује добије велику количину млека и за то време произведе сир и друга корист да је домаћинство у току највећих сезонских радова у пољу ослобођено брига око чување стада.
Стрелчани производе сир за сопствене потребе. Мали број сељака произведе и за продају. Стрелчанке су мајстори су и за производњу посебног специјалитета милерама-урде. Уобичајено је да се у судове ређају наизменично урда и сирова слатка и љута баштенска паприка. Када преври урда има посебан карактеристичан укус и мирис. Служи се као мезе, посебно преко зиме уз врћу ракију.
Качкаваљ се почео производити у Старој планини од 1880.г.. Његов квалитет је познат на свим континетима. Стрелчани не производе качкаваљ.
Број оваца у бачији зависи од броја удружених домова и креће се између сто и две стотине оваца. Најпознатији по бачијама је Мича Ристић-Панајотовић. Између два светска рата „Јуручка бачија“ бројала је око 800 брави. У то време многа домаћинства чувала су и до 40 коза.
Одмах по Ђурђевдану мештани почињу договор о оснивању бачија. Формира се неколико бачија.
Ево како је 15 маја 1993.г. текао договор о формирању једне бачије
У дворишту Божидара Т. Марковића, црепара на Селишту окупили су се они који желе да удруже своје овце у бачију. Изабрали су руководство бачије. За руководиоца изабран је Петар Јовановић, директор основне школе, а у контроли: Божидар Марковић, Новица Ранчић (Стојин) и Милутин Димитријевић, Дичковац. Договорили су се:
1 Да бачију формирају у недељу, 23 маја пре подне код Новице Ранчића-Стојинога. Тамо има довољно простора у трли за овце, а у дворишту за заједнички ручак бачијара.
2 Да сваки бачијар даде килограм соли по овци и да се до следеће недеље со однесе код Борисава Димитријевића, Дичковца.
3 Док траје бачија сваки бачијара добија 30.кг. млека по овци и 25. кг. по овну.
4 Почетак бачије да буде 23.05.1993., а растурање на Пејчин д’н.
5 За чување и напасање стада на четири овце рачуна се један дан за свако домаћинство.
6 Направиће се списак за бачување на сам дан формирања бачије.
7 Музачи се одређују према броју оваца. Док бачује свако домаћинство за себе обезбеђује музаче.
8 У случају лошег времена стадо бачије склања се у домаћинству које има суве просторије за целу бачију.
9 Пошто ће у бачији бити око 180 оваца, потребна су најмање по два чобанина и три музача ујутру и увече.
10 Чланови контроле дужни су да контролишу поштовање овог договора и контролишу пастире да ли овце напасају у пределима са квалитетном травом.
Договору су присуствовали :
Александар Ранчић (Санда колар), Божидар Марковић (Бошко црепар), Божидар Ранчић (Боћа Влајков), Богдан Лукић (ДЗућин), Борисав Б.Димитријевић (Дичковац), Бранимир Ж. Димитријевић (Дичковац), Бранимир Б.Панајотовић (Бранча Јурук), Вера Бошкова, Верка Ранчић, Градимир Б.Панајотовић (Града Јурук), Гана Б. Величковић (Борчин), Драган С. Алексић (Драган Вацин), Драгомир Љубић (1905.) најстарији међу присутнима, Иван С.Ћирић (Ивко Денчин), Јанаћко Димитријевић Дичковац, Милутин Т.Димитријевић Дичковац, Милутин Стаменковић Поћер’ц, Мирко Цветковић Качаровац, Нада Марковић (Новицина), Петар Б.Јовановић, директор основне школе, Петар Д. Печјић, секретар школе Гачковац, Стана Мијалковић (Драгољубова), Стратимир Мијалковић (Траћија Милћинац), Часлав С. Пауновић Милојћар, Часлав А. Поповић Аџијин и Чедомир Ј. Раденковић, школски кувар.
Јалове овце-јаловице мештани не дајуу у бачију. За сваку јаловицу морали би по један дан више да напасају бачију. За две јаловице два летња дана за сељака много значе. За то имају изреку: “Еј два д’на је голема сила”.
Бачије до 200. брави чувају и напасају најмање по два чобанина или чобанке. Са њима иде и пас вртач. Када се овце размиле по паши и овчари примете да су кренуле у штету, подвикну псу вртач-у: Вртај! Пас отрчи и лајањем и скакањем врати овце према чобанима.
Да би чобани лакше пратили кретање оваца, овновима и по неким овцама вежу тулумаре, клопотаре и звонци (звона).
Договореног дана, 23. маја око десет сати све овце су пристигле у двориште Новице Стојинога. У доласку овце непрекидно блеје. Јанаћко Дичковац каже да то чине , јер осећају да ће променити овчара и да ће бити са другим непознатим овцама. Други то тумаче да овце тугују за јагањцима и својим оборима и да ће то трајати док се не привикну на туђе торове, дворишта и друге овчаре.
“Свако домаћинство помузе своје овце и млеко се измери у присуству контролора. На сваки литар помузеног млека бачијар добија по 30.литара. На основу тога израчуна се колико ће укупно које домаћинство да добије млека. По списаку се формира редослед за бачување,”казивао нам је Боћа Влајков.
Некада се количина млека мерила рабужом, кантаром и паланзом. Данас се мери посебним судовима –мерицама.
После обављеног неопходног посла је заједнички ручак уз шалу и задиркивања. За ручак су домаћице спремиле, поред краваја и погаче, гибанице, кисело млеко, ђувеч, јагњеће печење, млади бели и црни лук…
Мужје су по могућству донели по пола или литар добре домаће ракије. А, било је пива, вина и киселе воде за шприцере. После заједничког ручка жене су по обичају обикаљале овце, певале и селином замоченим у воду прскале овце да буду млечне. Када је реч о песмама Дана Милојћинска се сећа само једног стиха: Триста бише, триста прерипише кривак…
Радмила Нацкова каже да певају и познату песму: Љиља, горо, љиљакова. дигни лисје ја да минем, ја да минем ја да пројдем……..За мене су мнође туђе (туге), многе туђе девојачће.”
“Ранијих година био обичај“, прича Дана, „да првог овчара жене јуре и кад га ухвате, оборе га на земљу и скидају му опанке, собувају га. Он се брани, али тешко да се одбрани. Дешава се да му у тој борби откопчају каиш уз општи смех присутних. При том обичају највећи смех настаје ако овчару успе у одбрани да обори неку жену“. Зашто се то ради, Дана није знала да објасни.
После ових адета “првим овчарима даје се по сомуница и јајце”-додаје Дана. Први овчари су из домаћинства које има највише оваца у бачији. Редослед бачувања строго се поштује.
Посебно између два светска рата бачија се није могла замислити без специјалитета белмужа . На сам дан оснивања бачије белмуж се спрема од подсиреног млека и белог кукурузног брашна, уз непрекидно мешање. Белмуж се служи као посластица за време заједничког ручка.
У току ручка бачијари најчешће седе по фамилијама: Милојћинци, Дичковци, Прдљинци, Стојини, Николинци………
Док трају бачије, при сусрету мештана чује се овакав разговор:
-Помози Бог!
-Бог ти помогал!
-Бачувасте ли?
-Несмо.
-Када че бачујете?
-Са бачује Драган Вацин, па че по њега да бачују Дана и Чала Милојћари, па Качаровци, па после чемо ни да бачујемо.
Удруживање у бачије је на добровољној бази. Оне су потпуно слободне и зависе само од удружених бачијара. Док траје бачија насталу штету у стаду (вук однесе овцу или се овца разболи), сноси сам бачијар власник овце.
Последњих година велики број оваца оболео је од неке врсте шапа, па су сељаци принуђени да их сами лече. Најчешће користе раствор плавог камена, али без успеха. Ветеринарска станица из Бабушнице не располаже средствима да реши тај проблем.
Овчије ђубре, по договору, припада власнику трле у којој бачија борави.
- године бачије су формиране 20. маја.
- г. бачије су формиране 19. маја. Тогадана на бачији у Гађиној Чуки (у Равни) после муже оваца и обичајног обреда, изненада је, за време ручка, умрла Десанка, супруга Живојина Цветковића Ћерћеза.
Комшијска бачија имала је 167.оваца.
На једном састанку за формирање бачије јдан од бачијара је рекао: „Новица (Стојин) је у души овчар. Ако њега не примите у бачију и ја нечу да учествујем. Чу лучим овце“
Козина
Козина или кострет је скинута длака са коза. Од ње су мутавџије производили веома квалитетне, чврсте и јаке вреће за транспорт житарица и других производа, бисаге, разне торбе: овчарске, печалбарске, зобнице…
Чување коза је почетком педесетих година (1952) законом забрањено ради очувања шуме. Тада су многа сиромашна домаћинства лишена млека и сира основном намирницом за исхрану деце.
Живинарство
Реп. завод за статистику, Бгд, 1982. /
Нема куће у селу која не гаји живину. Живинско месо и јаја су често на трпези стрелчанина, посебно преко лета у сезони пољских радова.
Од живина највише се гаје кокошће, затим шатће (пловке), гусће и ћурће. Домаћинство Чеде Гачковца гаји неме патке, а пре Др.св.рата гајила су мисирће (морке) домаћинства: Борка Крстиног, Милоша Јевтинског, Вацино, Гачковско, Раћино, из Лалешевца и друга.
Према попису,* 1900. г. село је имало 18. ћурака, 25 гусака, 58 пловака и 997 кокошки. /* Стат., стр.231/.
Пописом по годинама у селу било је живине:
1900 1098
1905 1030
1960 2028
1981 3191
1991 2872
Воћарство и виноградарство
Организовању планских воћњака није се поклањала потребна пажња. Многи воћњаци настали су природним условима. Највећу пажњу воћњацима поклањао је учитељ Славко Лаф. Он је са ђацима у дворишту старе основне школе оформио воћњак у брегу испод школе и на погодним другим местима у дворишту засадио воћке. Лаф се бавио и калемарством и ученике четвртог разреда учио је да калеме.
Борко К.Раденковић је у Тршевини подигао плански воћњак 1938. године, који и данас постоји. У њему је највише јабука, има шљива и две крушке. Две кајсије су нестале. У Рашћином Долу је послератни плански воћњак Градимира Б. Момчиловића Коциног. Има неколико малих планских воћњака. Неша Ч. Станковић и Предраг Танчић Лаф подигли су нове воћњаке у Лалешевцима….
У Брејановој мали и у Дајченици Александар В. Миладиновић и његов син Душан засадили су плански орахове саднице. Плодови се користе у домаћинству. Нема организованих откупа ни продаје на тржишту.
На многим местима воћке су самоникле. Мали је број оних који прскају и обрезују воћке. Ако се на воћки појаве дивља гнезда, густи жбунови, уклањају се секирицама. Плодно дрвеће је углавном препуштено мајци природи. Не штити се од мразева, нити врши окопавање око стабала. Парцела са воћњаком се коси или служи за испашу.
Има много шљива поред ограда, слогова или у самом слогу. Тада власници парцела деле плодове тако што свако бере оно што падне на његову парцелу. Ако су парцеле у брегу плодовескупљју заједно и деле на једнаке делове.
Највише је заступљена шљива шефтелија (џенарика), затим јабука па крушка. Стабла трешње, дуње, вишње мало су заступљена. Орах је знатно заступљен, али више је самониклих стабала, него калемљених. Праска (бресква) и зерделија (кајсија) мало су заступљене.
Шљиве беру ручно са земље или у последње време са најлона. Стабло се тресе и зрео плод пада. Оно што не падне обара се мотком. Једна врста шевтелија и потпуно зрела не пада док се мотком не млати.
“Што више млатиш шљиву она боље рађа”, говорио је Борко Крстин
Приноси због слабе неге и заштите, углавном су зависни од природних услова. Александар Миладиновић, познатији као Санда Виденов био је значајан произвођач садница- ораха.
До чернобилске нуклеарне катастрофе у Украјини, 26 априла 1986. године приноси шљиве маџарке (пожегаче) били добри. Те године лишће је добило неке пеге, а плодови су пре сазревања опадали. Од тада до данас никад се те воћке нису опоравиле. Од маџарке се добија веома квалитетна ракија. Један број мештана кува пекмез. Домаћице спремају лепо слатко, а да би било укусније спремају га са језгром ораха у шљиви, Од маџарки се добијају вочће сушењем на сунцу маџарки без коштица. Користе се и плодови дивљих крушака. Крушке поскураче (оскоруше) се исеку на режњеве и нанижу на чврст пртени конац и суше на сунцу обично испод стреха. Вочће се користе преко зиме за јело, а најчешће у време великог Ускршњег поста. Кувајусе и једу са хлебом као чорба.
Пре другог св. рата мале парцеле од 8.-20. ари са виновом лозом имали су Мирко Гачковац, Борко Крстин и Стева Денчин. Мирково лозје се налазило на парцели Орничје, Борково на парцели Бело Кмење и Стевино на парцели Дел. Приноси нису били задовољавајући, па су парцеле претворене у њиве.
Пре двадесетак година на половини мале парцеле у Орничју, засадио је виноград Бранимир Богдановић-Бранча, пекар. Овај виноград и данас постоји, али се не обрађује довољно.
По називу појединих парцела сазнајемо да су неки мештани и у турско време гајили винову лозу. У Мутиној Бари једна парцела зове се Којино лозје. Којино се зове и место изнад данашње куће покојног Бранимира Ж. Здравковића-Бисе (Каравиљћиног).
Бисин брат Будимир казује да је то некада било ралинско, па су га ралинци заменили са Денчинима и Каравиљћинима за њиве у Калавуришту. Доцније су те њиве у Калавуришту купили Поћерци и ДЗућини.
У потесу Барица имали су лозја (винограде) Стратимир Ранчић, из Дрме и његов комшија Петар Илић-ралинац.
Имена воћа
kрушке: крављак, поскурача, шећерка, стојковка, чачанац-водењак-присад, мали благун’ц, големи благун’ц, босанка, арнаутка, лубеничарка, караманка, дивљачка, жлатан’ц, шећерка, јечменка (стиже за св.Илију), поскурача (оскоруша), босанка (без коштица)…
Јабуке: петровка, будимка, зимача, колачарка, будимка.
Шљиве: шевтелија, маџарка, бели тргоњ, белојћа, црнојћа
Србија је у свету позната по производњи и извозу сувих шљива. Давне 1867* године Србија је извезла 4.200 тона сувих шљива у вредности од 84.000 дуката.
(* Др.Петар Д.Мишић: Шљива, Нолит, Београд, 1979., стр.10 )
Пчеларство
Овом веома корисном привредном граном бави се мали број мештана. А, подручје села погодно је за развој пчеларства.
Атар села је богат пространим пашњацима и ливадама и многобројним разноврсним травама и цвећем. Поред воћњака, багремара, разноврсног дивљег плодоносног дрвећа и жбуња ту су и планински извори, потоци и реке.
Познатији пчелари до Другог светског рата били су: Славко М. Танчић Лаф и његова супруга Драга, Петко А. Ристић, ћурчија, Чедомир Д. Пејчић, Гачковац…….Они су наставили да се баве пчеларством и после рата.
Петко Ристић је напустио Стрелац и преселио се у Баточину. И у Баточини је наставио да гаји пчеле. Његов син Драгиша, познатији као Гиле данас је веома познати и признати пчелар. Добитник је златне пчеле и многих других одликовања.
Од познатих и признатих пчелара био је и Градимир Момчиловић, из Попове махале који је после рата живео и радио као милиционар у Лесковцу. И он је добитник златне пчеле и многих признања. По пензионисању боравио је у родном Стрелцу и створио пчелињак са квалитетним друштвима.
Данас се у селу пчеларством, као узгредним занимањем баве: Тома Ранчић, Санда Виденов, Санда „Колар“, Гаша Благојевић, Пера Гачковац, Пера Љубић, Баја Сандин и Града Крајинсћи, из засеока Лалешевци, Новица Стојин, Томаш Божинсћи и други.
Пчеле су у почетку гајене у трмкама (кошаринама). Гајење пчела у сандуцима први је увео СлавкоТанчић Лаф, учитељ после Првог светског рата. По угледу на њега и остали пчелари су постепено пречли на гајење у сандуцима.. Данас у пчеларницима има сандука и са спратовима.
Према казивању старих пчелара у Стрелцу је било развијено пчеларство и за време турске владавине у 19.веку.
Из статистичким подацима 1900. године у Стрелцу је било 126 трмки (обичних кошница) /Статистик Кр.Србије, том ЏЏИИ, , Бгд.1907., стр.231.-попис 31.12.1900/
Тодор Д. Пејчић Гачковац призетио се у Камбелевцу у фамилију Милићи. Био је дугогодишњи директор СДК у Бабушници и са успехом се бавио пчеларством у Камбелевцу. У годинама оскудне паше, пчеле је селио на повољна места и добијао веома квалитетан мед.
Многим пчеларима је задала велику главобољу појава црних пчела, које су уништавале читава друштва.
Шумарство
У стрелачком атару под шумом је 860 ха. У планини је највише заступљена букова шума. Због великих букових шума стрелачки студенснки и други атари све до Криве феје на југу, у турско време добили су име Буковик. Осим буковине у мањој мери заступњени су: цериће, храстовина, горун, габровина (грабовина), кл’новина (кленовина), лештаци (леске). Има глога црвеног и црног. Мало има јасена, јавора, трепртљика, дивљих јабука и крушака. Од корисног плодоносног шибља има дрена, шипка и купина. Седамдесетих година прошлога века била је акција пошумљавања голети, па су многи на својим парцелама засадили четинарско дрво бор. На нашем подручју је то први и једини четинар који је засађен људском руком.
Поред река су врбе и у мањој мери тополе засађене пре тридесетак година. Трња и другог ситног шибља има свуда. Последњих година многе њиве и ливаде су запуштене и ускоро ће да урасту и постаће непроходне. Узрок томе су драстично смањен број житеља и старачка домаћинства која су неспособна да обрађују целокупну имовину. Поред тога многи наследници живе ван роднога места и своје имање уступају најчешће рођацима да обраде уколико стигну.
Букова шума се користи највише за огрев и као грађевински материјал. Последњих година сечена је неплански за огрев и продавана више на дрваркама, него метрена. Иако свако домаћинство има своје забране, браништа и ближе селу, некима је слађе да секу у туџо. Тога је било и између два рата, има га и данас.
/Прилог имена ухваћених у државну шуму/.
Огревно дрво сељаци су у почетку продавали на коњским товарима, потом на кубике, а данас и на дрварку.
У септембру се кастре цериће и шума ћити у дипле. Када се зелени лист осуши дипле се здену у лисник или чардак (на дрвету). Зими се овом шумом хране овце и козе, а у недостатку сена и сламе повремено се хране и говеда.
До другог светског рата дрво је било незаменљиви грађевински материјал, јер су куће (чатмаре и кованице) и све друге наменске левине прављене од дрвета. За запрежни сточни превоз прављена су: дрвена кола, сане, влачег, гнојарће; пољопривредне алатке: дрвени плуг, дрљача, виле, грабуље, косила. У кући: кревети, столови, столице, полице, ковчези, корита, карлице, товарије, разни сандуци, дрвене кашике, панице, соларчета, ардови, каце, буришта, разбоји за ткање, кудеље, вретена, врткала, дудучетија (фруле), двојће (двојнице), тарабе…
Производња ћумура
Производњом дрвеног угља (ћумура) на велико бавио се Стоја Ранчић у планини, у Богословици. На осамареним коњима преносио је ћумур по Горњи пут у Пирот и продавао. Када би у Пироту било засићено тржиште возом би преносио ћумур у Крагујевац и околину.
Мање количине ћумура производили су сељаци за ковачке радње у селу. У то време радиле су ковачнице: Ђике Богдановића на Дрисне, Кујина у Долини у Дичковској кући, Тодорче (Тодора ) Ристића Николинца, Андона и Богољуба Ристића, Владимира Петковића, Борка Димитријевића, а касније и Зарија Д. Јевтића и Зарка Милевиног…
Да је Србија, најбројнија по становништву у Југославији, од комуниста плански спутавана да се нормално развија види се из следећих података:
Једина од федералних јединица има и две покрајине. Друге немају ни једну покрајину иако је било услова да их имају бар по једну.
Одмах после ИИ св. рата Руси су демонтирали термоелектрану у Костолцу.
Рафинерија нафте у Смедереву демонтирана је и поклоњена Албанији.
Бродоградилиште однето
Из старе жељезаре у Смедреву демонтиране машине за пољопривредне алатке пренесене су у Јесенице, у Словенији и т. д.
20.06.06.
Печурке-Гљиве
Гљиве имају веома значајну улогу у природи. Поред јестивих гљива у планини и по шумама у нижим пределима расту и токсичне. Ако се користе као јестиве може да дође и до смтрних случајева. Посебна врста гљива има изузетну улогу у биотехнологији.
Гљиве у виду квасца изазивају труљење воћа, поврћа, житарица и др животних намирница.
Планина је веома богата разним врстама печурки: лисичарке, вргањи, благве, љутице, целогрисци, попово мудо ( пухара), срндаћ (сиви јарчић), шкрип’ц (шкрипавац), бабје уво и више врста отровних као што су: мухара, лудара, бљувара, зелена пупавка и друге.
Неколико година уназад, како је почео откуп печурака, сељацима се указала прилка за допунски извор прихода. Нерационалним брањем прети опасност да у блиској будућности планина остане без драгоценог природног произвида.Један од најбољих међу берачима био је Градимир Панајотовић Јурук (1926-2004). За њега кажу да у планини нема места где није крочила његова нога.
Ево и латинских назива неких јестивих гљива: Полyпорус аљвамосус – Шкрипавац, Цаприсеус цометус – Срндаћ (Сиви јарчић), Цантхареитус цибориус – Лисичарка, Болетус едулис – Вргањ, Пезиза аурантиа – Бабје уво, Лицопердон гигантеа – Попово мудо (Пухара) и отровних: Амонита мускариа – Мухара, Болетус сатанас – Лудара, Аманита пхалоидас – Зелена пупавка…
/Политикин додатак у “Политици” од 27. јуна 1976.г..Припремили: Маг.инж. Иван Исаловић и Живадин Симић/