Зеленаштвом су се углавном бавили трговци и имућни мештани. Они су позајмљивали сељцима новац, а ови су им уз вишеструку камату враћали. Уколико нису из било којих разлога на време вратили позајмицу, дугови су сваког дана расли и многи дужници били су принуђени да даду њиву или стоку за наплату дуга.

Ево примера једне Облгације: Рака Јовановић, из Прдљинске фамилије потписао је облигацију Милошу Марјановићу на 305 (три стотине и пет динара) 31 јануара 1899. године. Уколико Рака не врати паре са одређеним интересом до одређеног рока, Милош се овлашћује да наплати дуг из Ракиног покретног и непокретног имања.

Неписменог Раку потписао је Славко С. Поповић (Славко поп Стеванов). Сведоци су: Милош Андрејић и Димитрије Љубић, из Стрелца и Марјан Вељковић, из Масуроваца.

Други пример: Облигација на 174.оо (сто седамдесет и четири) динара које је Рака Поповић Гачковац, трговац позајмио Мани Јанковићу, тежаку. Мана се потписом обавезао да, ако на време не врати позајмљене паре са интересом од 1% месечно, поверитељ може да наплати из његовог покретног и непокретног имања. Уколико поверитељ тражи наплату преко суда, Мана се обавезује да му трошак и дангубу за сваки дан плати по 4 (четири) динара./ Фотокопија Облигације).

Григорије Поповић, свештеник је једном сиромаху сељаку за време орања ралицом иза Градишта испрего брдског вочића из јарма, отерао и тако наплатио крштење детета.

Поред индивидуалног зеленаштва појавио се и државно-друштвени вид зеленаштва преко задружних откупа пољопривредних и сточних производа. Откупљивчи откупљују ситну и крупну стоку по веома ниским ценама, а уз то при мерењу произвољно одбијају “на кало”. Не врши се исплата одмах па често сељак касније добије обезвређени новац. За време инфлације исплаћивало се и по месец дана касније. Исти је случај и са откупом млека преко Задруге.

Дешавало се и то да откупљивачи Земљорадничке задруге из Бабушнице јаве дан откупа, па не дођу. Сељаци тада оправдано негодују, јер изгубе цело пре подне, а дотерана стока гладује.

“Безобразни, издангубимо си цел д’н” , често су се жалили сељаци..

Дешавало се и то више пута да откупљивачи преко задружне продавнице јаве откупну цену, а када дођу по стоку нуде за пола до једног динара нижу цену по клограму. Сељак је принуђен да даје стоку како би измирио обавезе према држави и друштву, да би купио потребне индустријске прехранбене производе за кућу, “а да има малко да остане и за облекло и обувку”

 

Прерада млека у сир је била углавном за личне потребе, јер су домаћинства била пуна чељади. Качкаваљ су производили једино Бугари за време Првог и Другог светског рата као окупатори и носили у Бугарску.

Добар део буџета сељаци су подмиривали сточарством. Користећи вуну развијали су кућну радиност за личне потребе, а од продате стоке подмиривали државне и друштвене обавезе.

За духовне потребе су имали најмање времена и најмање су издвајали.

Стајско ђубре је било једино средство за гнојење њива и бољег приноса и квалитетнијих производа.

Откуп кожа данас 2000. г. је по мизерној цени

Преко зиме сељак комбинацијом сточарских и ратарских производа побољшава квалитет исхране.

Прерадом вуне у кућној радиности подмиривало се одевање и ткани добри покривачи и простирке.

Проф. Миро Арсенијевић је 1952. год. нама студентима Технолошко-металуршког факултета у Београду на одсеку Хемијско-технолошком предавајући текстилне сировине казивао да је у Средњој Европи нађена одећа од вуне и лана која потиче из 2000 године пре наше ере и да је до почетка 19. века Шпанија била главни извозник вуне од мерино оваца.

Овчија кожа се користила за: кожухе, грудњаке, шубаре…

Чување оваца раније је био мушки посао. Данас их подједнако чувају и женски чланови домаћинства.

Овце је лакше напасати него било коју другу стоку. Оне и поред реке нађу да загризу травку, где би друга стока остала гладна. Напасање преко Камика даје најбоље млеко. Преко зиме овце ће и испод снега да пронађу траву. Овце су и послушне. Оне иду за чобанином када их мами по именима. Овце радо иду и за овном предводником, који о врату носи гласило клопотар или тулумар. Понеки чобанин има и пса вртача коме се овце неминовно покоравају и иду у правцу у коме их он усмерава.

При прелазу преко брвна или воде довољно је да једна овца закорачи на брвно или у воду, све остале полазе за њом.

Овце су веома отпорне на киши и снегу, јер влага клизи низ њихово руно и стресањем се лако ослобађају влаге.

Често се овце преко зиме хране на отвореном простору, на снегу сеном или диплама церове шуме. Остатак голих грана мештани зову лисковине и служе за потпалу ватре.

Овце се стрижу једном годишње, средином маја посебним маказама. Цела вуна скинута са овце зове се стрижена вуна или рунска. Вуна се пере да се отклоне нечистоће и сера (серја), влачи се ручно, затим машински у вуновлачарама , чешља и преде за основу и натку. (Скупљају се предиље уз гасарче, фењер или лампу-петролејку).

Испредена и уврткана пређа намотава се у клупчад и снове. Уводи се основа (потка) у брда и нити. Натка се мота на цевкама од зове (канурима). Изаткан производ пртенице, клашње, сукно носи се у ваљавицу у Звонце код Тасе, Љуберађу или нишкој Студени.

Ради истезања пртенице се вешају (најчешће за Сирнице) за дебеле гране од ораха и на њима се љуљају момци и девојке или се оптерете камењем.

Сукна се користе за сеоска одела: бревенеци, панталоне, прслуке, женска „сукна“..

Табачка вуна је вуна добијена са коже закланих или угинулих оцаца. У овом случају одвајање вуне од коже врши се премазивањем коже са унутрашње стране кашом од креча и натријум сулфида (На2 С). Каша разара ткиво и олабавља везу корена длаке.

Што је вунено влакно тање, квалитет је бољи. Чисто вунено влакно је по природи беланчевина.