Уместо уводне речи аутора и посвете коју није стигао да напише за живота, на овом месту публикујемо питања која је добио од САНУ и одговоре које је дао, како бисмо боље разумели самог аутора и повод за рад на монографији.
Питања:
- Када сте одлучили да напишете хронику-монографију свога села?
- Шта Вам у току рада (прикупљања материјала, писања…) причињава највеће задовољство?
- Проблеми у раду?
- Шта Вам значи када пронађете неку појединост која осветљава прошлост села неким новим светлом?
- Како мештани гледају на могућност да буде одштампана хроника њиховог села?
- Наведите остало што сматрате значајним, а није обухваћено питањима.
Одговори:
| 1. Пре двадесетак година, тачније 1984. г., моји синови Александар и Мирослав говорили су ми да седнем и пишем све оно што сам им у детињству причао, како би њихова будућа деца, а моја унучад имала шта да читају. Одлуку да почнем да пишем донео сам после првог сусрета и разговора са Драгославом Манићем Форским, наставником и књижевником. То је било на Велику Госпојину 28.августа 1986.год. у Стрелцу код Љубише П.Алексића, професора књижевности и новинара. У невезаном разговору са “Форским” поменуо сам и моје белешке од 20. маја 1943.г. после првог партизанског напада на окупаторску бугарску власт у Стрелцу и да те белешке чувам и данас. Кад је “Форски” сазнао шта сам све бележио, рекао ми је: Бата Бране, седни и напиши монографију села, оставићеш лепу успомену о селу” Нисам одмах почео да пишем. Сматрао сам да је за тако један озбиљан рад потребно много података поред мојих бележака. У првој половини јануара 1988. г. ушао сам у Архив Србије да откријем ко је био поп Раденко из Стрелца. Дошавши до његове биографије и његовог плодног стваралаштва у мени се пробудила велика жеља да наставим истраживања и тако је отпочело “копање” по документима Архива Србије. Велику подршку у истраживању података прижио ми је стрелчанин Момчило Д.Антић, проф. из Пирота. По препоруци Драгослава Манића Форског добио сам од САНУ упутство за прикупљање података и писање монографије села. Може се слободно рећи да је мој рад на монографији села почео са уласком у Архив Србије почетком 1988.године са мањим и већим прекидима. |
| 2. У току рада на монографији веома ме обрадују документовани материјални подаци, који нам говоре о времену, простору и учесницима догађаја у протеклим временима, као и сазнање да је Стрелац и за време турске владавине био центар културе и писмености у Лужници. Велико је задовољство и када слушам саговорнике савременике о догађајима и догодовштинама у селу, који су се одиграли у првој половини 20.века. |
| 3. Проблема у раду на монографији је било и биће их, почев од нарушеног здравља, времена за прикупљање података, радних и материјалних услова до неразумевања појединаца на терену у току прикупљања података. Највећи проблем је како приволети неке да казују, а који има шта да кажу, посебно неки интелектуалци, под изговором да “немају време за такву работу, да се замлачују”. |
| 4. Веома сам задовољан проналаском податка да је Стрелац као село постојао 1498.године, затим подаци о томе како је поп Раденко за време турске владавине уз помоћ виђенијих људи из Стрелца и Валниша 1838. г. подигао цркву на рушевинама старог храма као и херојско држање пред Турцима свештеника: Милована Ристића Гачковца, Косте Глигоријевића и његовог брата од тетке Адама Јовановића. Обрадују и подаци о великом броју занатлија у 19.веку као и о стрелчанима знаменитим официрима Краљевине Србије и Краљевине Југославије. |
| 5. Што се тиче одговора на пето питање мештане могу да сврстам у три категорије. У првој су они који са нестрпљењем чекају да се монографија штампа, други део је мањи, који ме осуђује “зашто се замлачујем и дангубим, што не работим нешто корисно”. При томе мисле на стварање материјалних добара. Трећи део је занемарљив. Они траже да у монографију унесем сеоске трачеве и њихове личне проблеме везане за најближе или даље сроднике, за комшију или меџника у атару. |
| 6. Под овом тачком наводим да сам највише података на терену добио од мојих најближих, затим од ближих и даљих рођака, као и од пријатеља и познаника из детињства. Поред мојих бележака, подацима из библиотека и Архива Србије највећу помоћ у прикупљању података и смерницама за истраживање пружио ми је Момчило Д.Антић, проф. из Пирота (стрелчанин). Овде наводим и један драстичан пример примитивности, осионости и некултуре одмах по успостављању комунистичке власти 1946.године, када је активиста Јордан (Јорко) Б. Ристић захтевао да се наша црква у Стрелцу претвори у задружну шталу. Паметни мештани то нису дозволили. И други пример осликава комунистичко доба када је парох љуберашки поп Тодор хтео да одсече јасен у црквеној порти, стар око 130.година и да га прода једном колару из села Извора код Бабушнице, да прави точкове. На знак црквеног звона у порти се окупио велики број мештана из оближњих кућа и на челу са тутором Чедомиром Милошевићем спречили су сечу јасена. А јасен, својом висином и разгранатом крошњом, није само украс цркве и порте, већ и целе околине |